Порекло презимена, село Гостиљ (Подгорица)

Порекло становништва села Гостиљ, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово веома старо насеље припада ужем приобалном водоплавном појасу Скадарског језера, којега је из још јужније зоне (Доњи Гостиљ) извјесно потиснуло ка сјеверу. Некада је његов доњи дио улазио у језеру најближи прибрежни низ насеља која су временом поплављена и расељена. Таквом »судбином«, поред Доњег Гостиља, завршила су своје постојање Доња Плавница, Карабеж и стари Доњи Матагужи. Данашњи Гостиљ, повлачећи се сјеверније, »држао« се старог поменутог пута који је водио од Цијевне преко Махале, Мојановића, Голубоваца, Балабана, те измећу Бишћана и старог Гостиља према језеру. Некадашњи доњи, најстарији дио Гостиља је, заједно са недалеким Доњим Матагужима и Доњом Плавницом, представљао дио најнасељенијег подручја овога прибрежнога краја Скадарскога језера. Поред великих плодних површина било је овдје, рекло би се, много шуме.

Данашњи атар села, смјештен измећу Балабана, Шушуње и Горње Плавнице, на једној и Скадарског језера и Матагужа, на другој страни — захвата површину од 725 хектара, тј. око 7,2 км. Његову уздужну окосницу представља гостиљска рјечица, која дотиче са сјевера и помећу Пјавника и Свинаша на истоку, и Бабина луга на западу, улива се у језеро. Паралелно њеном ушћу, са западне стране је и ушће рјечице Зетице, до чијег старог пристана је водио и поменути главни пут.

На древну погодност за насељавање овога краја указују недавно откривени (Б. Баслер, 1956—58) издашни налази илирске (Лабеати) материјалне културе из периода III или IV вијека пр. н. е. до I вијека н. е. На овдашњем локалитету Веље ледине, удаљеном од Скадарског језера око 1,5 км, наћена је, измећу осталог, керамика која је »по правилу рађена на грнчарском колу и представља у ствари, домаће производе раћене под грчким утицајем … Треба још поменути да је у Гостиљу и гробовима наћено и златног хеленистичког накита, наушница (између осталог, типа са црначким главама), а и илирског новца Генција«. Материјали у некрополама Момишића и Вујачића Махали у основи су идентични са материјалом из гостиљске некрополе. Гостиљ се затим помиње у повељи краља Милутина (око 1315) манастиру у Бањској, којом му у Порлужју, тј. у Зети, прилаже села Диноше, Храстије, Годиље и Жаборово, Гостиље и друго Гостиље… »мегје Подлужију от Цијемве«. Гостиље и друго Гостиље су, у ствари, Доњи и Горњи Гостиљ.

У доба Турака Гостиљ се као богато село већ у XVI вијеку нашао у саставу тимара ћехаје (Реџепа) жабљачког диздара »Хасана, сина Илијасова«. Један тимар »од 19.000 акчи, кога, су сачињавали приходи од села Гостиља и Лукје, као и приходи од неколико рибњака код Жабљака, био је у колективном посједу 14 чланова градске посаде…« У другој половини XVI вијека »упадљиво брзо одвијао се процес прелажења батлтина из руку хришћана у руке муслимана, нарочито у селима Курило, Гостиљ, Плавница, Крапеж, Жабарево, Бериславци и Шкуни«.

Јовићевић је констатовао да је Доњи Гостиљ »старо селиште« које се »налазило на Гостиљској ријеци«, те да је, највјероватније, расељено »прије 100 година, онда када је Дрим окренуо у Бојану и нагло подигао језерску воду«. По његовом мишљењу, Турци (муслимани — П. Р.) су се из њега, као и из других прибрежних села, због маларије повукли, надзирући своје чифтлуке из горњих села Зете и Подгорице.

И Боличини подаци с почетка XVII вијека казују да је Гостиљ био знатно насеље; 1614. године имао је 70 домова са 200 војника. Године 1925. Јовићевић је у селу пописао 36 кућа са 15 братстава. Тада је село, према званичном попису имало 35 домаћинстава са 156 становника. До 1948. године број првих се смањио за једно, а других је остао исти. Прије балканских ратова у Америку је ишло и вратило се само једно лице, а исто тако и у мећуратном периоду.

V овом периоду (1918—41) мећутим, иселило се 13 породица, од којих четири у Подгорицу и пет у Космет, три у Голубовце и једна у Србију. У ратном периоду погинуло је и умрло 16 лица.

Село је без заселака. У њему је 1941. године било 16 приземних кућа и 19 на коноби. Уз њих је било нешто мање појата и свињарника; ових других обично направљених од плетеног прућа. Најгушће су биле насељене куће Шановића, те куће Маркиновића, Оташевића и Марковића. Све куће су једино користиле отворено огњиште. Највеће невоље селу чиниле су поплаве, као и знатна маларичност. Поред ломенутог уздужног пута, подно села је, највјероватније још од средњег вијека, од истока, тј. од Скадра преко Хума, Гошића, Црквеног гробља и Плавнице — водио пут према Жабљаку и даље приморју. Из доба Турака остао му је локални назив »Цариградски друм«. Ниже њега, тј. код Неремидног вира, постојао је Амзића чардак од чијег граћевинског материјала су граћене овдашње куће. Јужно од села је црква за коју се сматра да је у темељима веома стара, а обновљена је 1885. године.

 

Године 1941. у селу је живјело 15 братстава. То су:

Марковићи, поријеклом су из Пипера, одакле су се иселили у Каменицу (код Скадра), а затим због крви дошли у Врањ и одатле у Гостиљ прије око 90 година.

Шановићи су због крви пребјегли у »цеклинску нахију«, а одатле у Зету. Према њиховом предању, предак Прља са своја два сина и пет братанића побјегао је из Грахова на Љуботињ гдје је остао са синовима, док су братанићи, који су се звали Шано, Рашо, Вукашин, Станко и Бјелобрк дошли у Зету. То је било око 1780. године. Од њих су постала пет братстава: Шановићи, Рашовићи, Вукашиновићи, Станковићи и Бјелобрковићи. Сва ова братства као и Прље славе исту славу (св. Петра и Павла) и рођакају се.

Вукотићи су са Чева. Због крви су прво пребјегли у Љешанску нахију, а прије око 120 година преселили су се у Зету. Раније су славили Аранћеловдан, а сада славе Ђурћевицу.

Оташевићи су из Загарача; рођакали су се са тамошњим братством истог презимена. Даљом старином су из Пипера од претка Оташа, с којим почиње истоимени огранак, изведен из ширег братства Драгишића. Досељени су прије око 150 — 180 година.

Становићи су, према једном казивању, досељени из Враке, а према другом из Пипера, гдје постоји Становића пећина. Стано је, према Ердељановићу, био и предак Марковића у Пиперима. Рођакају се са Становићима у овдашњем селу Бијелом Пољу. Досељени су прије око 200 година.

Пренкићи су поријеклом из Ријечке нахије (Улићи). Због крвне освете, прије око 180 година пребјегли су у Албанију, гдје су промијенили презиме, а затим се прво доселили у Врањ па овдје. По повратку у Зету један огранак је по матичном селу узео презиме Улићи, а други, по претку Марку, Маркиновићи. Та три братства се овдје рођакају, славе исту славу (св. Николу) и мећусобно се не жене.

Никчевићи су из Горњих Пјешиваца (Стубица); досељени су прије око 150 година. Њихов предак је, због крви, прво пребјегао у Црмницу, гдје су два његова сина и тамо »пала у крв«, због које добјегну у Врањ, те касније у Гостиљ.

Вукчевићи су се, послије ослобођења Зете од Турака, доселили из Љешанске нахије.

Крачковићи су из околине Цетиња (Бјелоши); досељени су прије 250 година. Неко вријеме су живјели у Бјелопавлићима, а отуда су се, како кажу, прво доселили на Бјеластавицу (код овдашњег села Српске), па одатле овдје. Јовићевић истиче Крачковиће као »најчувеније јунаке… Крвили су се са многим братствима, са Турцима и мећусобно… Ово братство, па Мараше, Кликовце и Поповиће држе у Зети за најјуначније«.

Улићи су, како рекосмо, род са Прентићима и Маркиновићима, који су се послије 1945. године прозвали Мартиновићи.

Ђуретићи су из Бјелопавлића (Косови луг); прво досељени у Мојановиће, а затим око 1876. године овдје.

Нешковићи су из Љешанске нахије (Станисељићи); досељени због крви прије око 250 година; прво су се населили у Махали.

Бечићи (који овдје немају потомака) су са Чева. Њихов предак се, »због убиства, доселио врло давно и населио у Балабанима«.

Ни у овом селу није било братственичких комуница. Преко љета, послије косидбе »позних ливада«, стока је на њих изгоњена као на заједничку испашу. Тај заливаћени комплекс почиње отприлике од сеоске цркве и наставља се према језеру. Од села није удаљен више од двадесетак минута хода. Ни ово, као ни претходна зетска села, није давало стоку на планину. И сва појилишта и изворишта (Чесма, Брзине и Бачва) којих је било довољно, заједнички су коришћена. Сви су дијелови сеоског атара на одрећени начин били топографисани. Тако у сјеверном његовом дијелу срећемо имена: Пријеке и Мали пут; у источном — Орашке, Врбице и Селишта; у јужном: Веље њиве, Воштари, Зидине, Брцакуље, Славци, Вијенце, Радославци, Коше, Осредак, Разбој, Гњила Ока, Љочке, Комуница гостиљска, и у западном: Мали Потоци. Карактеристично је запазити да их је на јужној страни према Старом Гостиљу и језеру највише. Мећу њима посебно вриједи уочити сљедеће: Воштари (у ствари Воскари — П. Р.), Селиште и Зидине и нарочито антропоним Радославци.

Групно или појединачно су рибарили (каткада и грибовима) у својим »сентовима«, иа поплављеним луговима и ливадама. Кад би се користили мрежама позајмљеним од других села, услугу су им надокнаћивали са двије петине улова.

Мећусобно испомагање мјештана најчешће је чињено у облику мобе. У случају велике штете (паљевина, губитак говечета и сл.) за настрадалог се прикупљала сеоска помоћ. Изградња и поправка путева вршена је самодоприносом и мобама. Село је посебно водило бригу о одржавању цркве и гробља.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године