Порекло презимена, село Грбавци (Подгорица)

20. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Грбавци, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Грбавци се налазе југоисточно од Лекића и Доњих Кокота на правцу ка Вуковцима, а лоцирани су између грбавачких гора и десне обале Мораче. Почев са истока, граница атара води од Стојанове Греде коритом Мораче до Миранглавице, одакле повија западу и иде на Малу, Средњу и Вељу главицу, а затим подножјем брда Миљана и преко Маркићева крша у Грабовине, захватајући дио Горњег блата, скреће ка сјеверу до Крсти матице, па преко Ујковице, Црне Главице, Шарене Главице, Витикбрда и Врањске ка Стојановој греди и Морачи. С просјечном дужином (сјеверозапад — југоисток) од око 3 км и ширином (сјевероисток — југозапад) од око 2,7 км, атар села захвата око 8,4 км2 површине.

Својим положајем уз доњи ток Мораче Грбавци су представљали природну спону измећу Љешкодоља и Зете, што је, посебно у средњовјековној Зети, када су се њена средишта, вјерско и државно налазила на Врањини и Жабљаку, било од великог значаја. Може се рећи да се, уз друге природне повољности, управо због те посредничке улоге измећу два главна дијела Зетске равнице — Љешкопоља и Зете, а исто тако у историјско-географском смислу и измећу већих регија старе Доње и Горње Зете, Грбавцима и њима сусједним насељима придавао посебан значај. На такав закључак упућују неке релевантне чињенице; прва је да се још у познатој тзв. Зетској одредби из 1455. године, мећу осталим братствима и општинама (Матагужима, Дајбабама, Голуоовцима, Бериславцима и др.), Грбавци јављају као њени потписници,  друга да су Црнојевићи овдје имали своје велике посједе и »град«, касније назван Диван и треће да су Турци у својим дефтерима, такозвану безимену нахију овога подручја означили именом Грбавци. Отуда није нимало случајно што су управо ови крајеви били мећу првим под ударом читлучења и исламизације. То се, према наводу Ђурћева, види из пописаног броја баштина. Наиме, у дефтеру из 1523. у овој нахији евидентирано је 1545 кућа и 156 баштина, а 1570. године 525 првих и 89 других. Ови подаци, каже Ђурћев, »показују да је непосредно послије припајања Црне Горе Скадарском санџаку дошло до повећања броја баштина у сељачком посједу«, али исто тако и то »да је у другој половини XVI вијека дошло до великог смањења њиховог броја, а то смањење је у вези са почетком читлучења«.

Иначе, само село Грбавци 1521. имало је 11, а 1523. године 9 кућа, док су његове саставне махале — Понари, прве године имали 6, друге 7, Скупо (14 : 12), Филаповићи (16 : 15)3 и Црнопетрићи (1523) 19. Њима треба додати и село Пираниће, чија је локација везана за ово подручје. У њему су 1521. године биле 23 хришћанске куће (»сва имена су српска осим једног који се зове Марин Бин«) и 8 баштина. »Осим тога, у Пиранићу је уписана ,њива’ Црнојевића и бродарина преко Мораче«. Године 1523. у селу је уписана 21 хришћанска кућа и 4 пуне баштине, а 1570. године 10 хришћанских кућа и 7 баштина. Исте године у селу се, каже Ђурћев, »јасно види нагла исламизација, односно преотимање баштина од стране исламизираних становника и вјероватно њихових роћака из околних села. Ту се још види податак о преласку хаса земље, бившег добра Црнојевића, у приватни посјед«.  Временом су се Пиранићи потпуно исламизирали и ради веће сигурности преселили у Ботун, на другу обалу Мораче, одакле су се 1879. године преселили у Тузе и Скадар, мада их је неколико остало у Горичанима.

Према М. Болици (1614) Грбавци су имали 47 домаћинстава и 105 војника, а Пиранићи 29 домаћинстава и 60 војника.

Грбавци се дијеле на два дијела — Доње и Горње. Доњи Грбавци су знатно већи од Горњих; до новијег времена растојање измећу њих износило је око 500 метара. Селу од 1925. године припада и заселак Црне Главице (са само једним домаћинством). Прије посљедњег рата куће су већином биле изграћене подножјем грбовачких гора, док су се послије рата шириле по равници, тако да је растојање ‘измећу два дијела села готово нестало. Добар дио атара села отпада на комунице. У његовом равном дијелу су тзв. Шарике и Врбиш. До прије око 150 година Шарике су биле ораћа земља, коју је однијела Морача. До тада су биле приватна својина појединаца, да би касније остале запуштене. У таквом стању коришћене су као заједничко пасиште и за брање дрва и прућа, потребног за плетење разних врста кошева и љеса. Други дио комунице у равном дијелу атара — налази се источно од Шарика и дотичан је селу Лајковићи. Усљед скретања тока Мораче, Лајковичани су покушавали да је усвоје, па је долазило до честих спорења. Спор је, најзад, почетком овог вијека, судски ријешен тако да је ова комуница припала Грбавцима. Брдски дио комувице, површином знатно већи, налази се на западној страни села. У источном присојном њеном дијелу, који је голорудинаст и обрастао пелином и драчом, има и приватних парцела, чија су имена: Пековићи, Стековина, Гроди, Лази, Фуше, Диван и Велики и Мали Поток. Западни осојни дио је више окомит и стјеновит. Мјеста са приватним посједима у њима називају се: Скупо, Јокмановића до, Крнића Грађа и Кладња. У Скупом су већином ливаде са пригорицом обраслом дрвећем. Изван ових мјеста сав остали дио брдских површина неограничено је коришћен за испашу.

Године 1941. село је имало 57 кућа од којих само 17 на спрат односно на коноби; остале, зване приземљуше, добрим дијелом су биле без патоса, са једним улазом и једним или два прозора, или чак без њих. Мећу њима је било и сувомећих, покривених сламом или трском. Граћене су обично »изједна«; плафон у тим приземљушама, уколико су га имале, а таквих није било много, био је направљен од љеса (преплетеног прућа) и реће од дасака. Њихово намјештење било је веома оскудно; свака кућа се искључиво користила отвореним огњиштем. У поткровљу, званом »петар«, највише се држао кукуруз у класовима и друга остава. Куће су биле збијене по групама, често са заједничком листром. По неколико домаћинстава служило се једним двориштем, званим обор. Ријетка су била заграћена дворишта, па су пролази и излази у комун групно коришћени. Мјеста са груписаним кућама, по братствима, имала су своје посебне називе, као Станкова зграда, под Перковом кућицом, под Пандурицом, Тоцин бријег, Кртиња, Бедем итд. Додатни објекта у груписаним кућама (за стоку, свиње и живину) чинили су их још тјескобнијим.

Поред цркве, подигнуте сеоским самодоприносом 1902. године, смјештене помеђу два наведена дијела села, у њиховом атару налазе се знатни сакрални остаци, који указују на старост и некадашњу величину овога насеља. У Горњим Грбавцима и данас су видни остаци једне цркве, док су код цркве у Скупом сачуване зидине и олтар. Мјесто на коме се налази назива се Црковна главица. Прва црква, сазидана на мјесту званом Црквина, има велико гробље. Неки гробови су покривени великим плочама, на којима, сем неких украса у облику круга, нема натписа. Предања о овој цркви и гробљу доводе се у везу са оближњим старим градом Диваном. Црква на Скупом је, изгледа, више била богомоља. У Скупом су, иначе, до данас сачувана кућишта од којих се једно назива Дабово кућиште. Ту су, у тзв. Јокмановића долу, живјели до 1912. године Јокмановићи, одатле пресељени у Подгорицу. Даље се, на основу видних остатака, сматра да су на Миранглавици и на острвцету Космачи у Горњем блату постојали манастири. За први се каже да су га Турци, при неком походу на Црну Гору спалили, до темеља порушили и посјекли његовог игумана. За други пак, како смо навели, везано је предање да се у њему вјенчао краљ Вукашин са Јевросимом.

Од осталих »древних« здања у атару овог села посебно је вриједан пажње »град« Диван. Налази се при самом (са љешкопољске стране) улазу у село. Подигнут је на каменитом узвишењу (50 м), окруженом доста окомитим брдским странама, тако да оставља утисак скровитог гнијезда. На врху су камене зидине и куле. У једној од њих налази се камено сједиште, налично владарском, а у њеном доњем дијелу, како изгледа, била је тамница. Видне су ту и зидине других помоћних зграда. Граду се прилазило са сјеверне стране; остале стране су природно заштићене брдским странама и литицама. У одбрамбеном смислу, ово мјесто је заиста добро одабрано. Готово уз сам град, јужно, у једној дољи налазило се доста густо насеље, звано Дупило. Као старо кућиште са знатним остацима зидина, сачувало се до данас. Судећи по предању, »град« је подигао Стеван Црнојевић, а његовом сину Ивану је касније служио за љетну резиденцију. Чињеница је да се повише њега простире плодно Грбовачко »поље«, веома погодно за винову лозу и друге културе. Будући на домаку двију ријека — Мораче и Ситнице, могло се, како мјештани кажу, називати »Мали Мисир«. Дотично Дивану, правцем од Лекића пролази главни сеоски пут. На мјесту званом Ледине рачва се у два крака. Један пролази западном страном, поред Горице, Усова гроба и цркве до Новог убла гдје скреће лијево према Рекреници. Други крак пролази источно и називају га »Пут поврх потока«. Он је много ужи и сматра се споредним. Оба крака пута спајају се на раскрсници званој Сјераке, одакле пут продужава Витачком улицом преко Вртоља, испод Костача и иза Дугуњиве преко Миранглавице до села Вуковаца. Овај дио пута, поред осталог, коршпћен је на релацији до Зетског луга, гдје је свако домаћинствр имало 3—10 рала ране или лозне ливаде! Од главног сеоског пута који пролази испод старог дијела села, рачвају се споредне улице, као на примјер Дамбуловића улица и Улица од садова и на другој страни, црема брдима, — Кумбурска, Миротића, Ђуровића;. Ковичића, затим стара улица поменутих Црнопетрића, Срдановића и Секулића улица. Неке од њих имале су заједнички карактер и вјековима су служиле читавом селу. Дотична домаћинства, наиме, нијесу смјела бранити пролаз пјешацима и стоци при изласку или силаску са брдског подручја.

Треба напоменути да у грбовачким горама, које уједно чине изразиту кречњачку размећу од овог дијела Зетске равнице. према Горњем блату, има мноштво јама и пећина које заслужују посебна испитивања. За једну од њих, звану Шпела, која се налази изнад мјеста Фуше, везан је један значајан овдашњи догаћај. Ту су Турци 1865. године посјекли 33 мушке главе и у својој осветничкој одмазди однијели их у Скадар и изложили на његовим зидинама. Турке је и преко овог села пут често водио у походе на Црну Гору. Тако су непосредно прије битке на Цареву лазу, Љешњани дочекали Турке у брдском кланцу (код Драчеве ледине) изнад Грбаваца. Ту је погинуо и један турски командант — Алија, по коме се то мјесто назива Алијина каменица. Бројно надмоћнији, Турци су тада продрли у Љешанску нахију и спалили манастир на Сињцу (на Кракалима). Једновремено је, по свој прилици, спаљен и порушец и поменути манастир на Миранглавици.

До уочи ослобоћења Зетске равнице од Турака и у Грбавцима је живио један број муслиманских братстава, као на цримјер: Пиранићи, Маљевићи, Ђечевићи, Елезовићи, Смајовићи и Керовићи. Овдје су имали своја имања, која су касније продали. Неки су, пак, скоро до 1925. године овдје давали земљу под аренду. И данас поједина мјеста и парцеле носе муслиманска имена, као: Маљевића поток, Ђечевић бостан, Пиранске ливаде и Усов гроб.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 11 братстава са 56 кућа. Према подацима из 1925, мећутим, село је имало 52 домаћинства са 376 становника, а 1941. године 66 са 415 становника. Исти број домаћинстава пописан је и 1948, док се број становника смањио на 395.

Прије балканских ратова у Америку је ишло 6 мјештана; вратили су се као ратни добровољци. У периоду 1918—41. иселило се 6 породица. Током рата (1941—45) погинула су и умрла 32 лица.

 

Порекло фамилија села Грбавци

Године 1941. у селу су живјели Радиновићи (20 дом. и 125 станов.), Миротићи (11:74), Вујовићи (8:64), Мирановићи (6:34), Вукчевићи (4 : 25), Богдановићи (4 : 24), Калућеровићи (4 : 18), Радоњићи (3:13), Радусиновићи (2:13) и Ракчевићи (1:8).

Најстарија братства у селу су Радиновићи и Миротићи. Према братственичком предању, предак Радиновића и Миротића доселио се овдје, због крвне освете, из Катунске нахије (село Предиш) »прије косовског боја«, те да су од тамошњег братства Абрамовића, са којима су до унатраг педесетак година одржавали родствене везе. Предање даље казује да је њих 12 било на Косову, да је 10 погинуло, а двојица остала у животу: Раде и Мирота од којих потичу ова два братства. У прошлости се нијесу међусобно ни женили ни удавали. Заједнички су свадбовали све до 1920. године.  Ако се женио Миротић, барјактар је био Радиновић и обратно.

Род са Радиновићима су и Грбавчевићи у Матагужима, који су се прозвали по селу из кога су се преселили. О њима је сачуван сљедећи запис из 1468. године; „Матагужи приложише Увич у Зети, земљу Уеч между реку Плавницу и поток Октабеж и до брода Михоља. Приложили: Никола Кефалија, Лев Грубачевић и Буза, и Петар, и Павал, и Андреа” (П. Ровински, Черногорија, I, стр. 437).

Вујовићи, које у селу још називају Кумбурима, поријеклом су из Бјелица (Микулићи), гдје и данас имају своје роћаке. Најприје су се доселили у Љешкопоље, затим преселили у Бериславце и најзад, прије 140 година отуда прешли овдје. Разлог њиховог досељења је крвна освета.

У  Бјелицама се, каже Ердељановић, памти да су у предјелу Микулића живјели мухамедански Срби, који су били сродници данашњег микулићког братства Вујовића. „У доба владике Данила су ти потурчењаци дигли у Малу Зету, ђе су се звали Алуновићи, а има их одатле насељених и у Подгорици” (Стара Црна Гора, стр. 61). Један огранак Алуновића који су до 1870. године живјели у Махали, звао се Кубасичићи, „а и Алуновићи, Беговићи и Кубасичићи звали су се једним именом Ајдаркучевићи“.

Мирановићи су се из економских разлога доселили из Доњих Кокота прије око 150 година, а Вукчевићи из Љешанске нахије послије одласка Турака.

Богдановићи су се доселили из Дражевине (Љешанска нахија), а потичу од Глобаревића, гдје и данас имају своје роћаке. Њихов предак се најприје иселио у Србију, па је отуда прије око 120 година дошао у Грбавце.

Калућеровићи су досељени из Ђеклића прије око 150 година; у селу их још називају Пејовићима.

Радоњићи су из Прогоновића (Љешанска нахија); њихов предак Срдан доселио се прије 115 година. У селу их називају Срдановићима.

Мартиновићи су из Бајица. Њихов предак Пураш доселио се, због крвне освете, прије око 130 година. У селу их називају Пурашевићи.

Радусиновићи су се прије 115 година доселили из Буроња, а даљом старином су са Чева.

Ракчевићи су досељени из недалеког Курила, прије око 160 година; исти су род са Ракчевићима у Момишићима.

Нека од ових братстава гранају се на мање огранке (кабиље). Радиновићи, на примјер, на Грујичиће, Поповиће, Живовиће, Ђуровиће, Марковиће; Миротићи на Костовиће, Божовиће, Нешовиће; Мирановићи на Ђоковиће, Секулиће; Богдановиће још називају Ковачићима, итд. Мећу свим тим братствима и огранцима, откад се памти, одржавана је завидна слога.

За мјештане овога села важи мишљење да су радни и предузимљиви. У земљорадњи су поред житарвда много гајили дуван; ту традицију одржавају до данас. Раније су до максимума користили и услове за сточарство, заснивајући га на ливадама, луговима у Доњој Зети и комуницама. Године 1941. село је имало скоро 2.000 грла ситне, а свако домаћинство је у просјеку имало по неколико грла крупне стоке. Овдје су већим дијелом преко љета даване на издржавање у Кучима.

Знатна корист се убирала и од риболова. Довило се на Ситници и потоку Лисици гдје су неки имали удио у »јазовима«, затим на Морачи и Горњем блату. Заједно са Вуковцима и Понарима, село је имало свој удио у Горњем блату, па се заједнички улов дијелио. До уочи посљедњег рата, у њихове воде на Блату нико без њиховог одобрења није смио ловити.

С обзиром на релативну бројност братстава, ово село је битно карактерисала мећубратственичка и њоме воћена мећуљудска солидарност. Многе породице су овдје везане пријатељским везама. У годинама уочи посљедњег рата у селу је било више од двадесет бракова склопљених мећу наведеним братствима, а преко кумства су истовремено биле повезане многе породице. Тако су, на примјер, Миротићи кумовали са Вујовићима и Ракчевићима; Радиновићи са Мирановићима; Мартиновићи са Радиновићима итд. Сеоска слога се спољавала у многим облицима испомагања и солидарности за добробит читавог села и било којим разлогом угрожавања породица и појединаца.

Исто тако мјештани су знали да дубоко емотивно саучествују у жалости и да подијеле бол и тугу. Дешавало се, нарочито ако умре млад момак, да се за читаву годину пјесма не чује у селу, ни чобан код оваца, ни дијете код јагњади, ни орач за ралом, чак су многа скидали звона са овнова…

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.