Порекло презимена, село Козило (Власотинце)

Порекло становништва села Козило, општина Власотинце. Истраживање “Села у власотиначком крају” сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села:

Пространо црнотравско село добро Поље налази се под Добропољском чуком (висораван на око 1417 метара надморске висине).

Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (Козилске реке-Големе реке–Градске реке) на око 1.888 метара надморске висине.

Наиме, на севернпзападној страни Добропоиљске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код Доњег дејана улива у реку Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило.

Некада поред њих селу Добро Поље пре Другог светског рата је припадало и село Јаворје.

Некада се црквена општина за ова места и околна села налазила у добропљском црквеним списима у погледу црквене хијерархије.

После Другог светског рата сел Козило, Jаворје и Бистрица су одвојена админмистративно као посебна насеља. Села Козило и Јаворје су припала власотиначкој општини, док је село Бистрица остало на подручју црнотравске општине.

Према Црнотравској хроници – Радета Костадиновића (Црна Трава и Црнотравци, 1968.г) село Козило је тих година почетка друге половине 20. века имало 39 кућа и 220 становника.

Према предању први досељеници села Козило је затекла јака зима на висорвани Чуке. Тако постоји прича да је 1813.године приликом засељавања данашњег села Козило, тада орашачки-јакољевски Бег наредио да том српском племену доделе козе и храну за стоку како би се презимило и опстало живо тада у планини. Кажу да су захваљујући тим козама ти први насељеници села Козило преживели са тим козама, па су и тако само насеље касније назвали Козило.

Село Козило је настало од досељеника из Црне Траве.

Златанце махала, настала од Златанаца из Црне Траве, а старином су из Божурине од Опленца, код крагујевачке Тополе -Шумадинци.

Чукурска махала је из Чукурусца у Црној Трави, а старином су од Копаоника.

Дилиманци (Стојановићи) су рудари који су се доселили 1816. године.

Први досељеници Козила живели су изнад данашњег села на месту где су њиве зване Рид.

Због јаког ветра напустили су ову ветрометину и дошли на место где су сада.

Некада се у овом крају рудовало за време латина и Турака. Доласком рудара половином 18. века са Копаоника и из Кратова, рударство је оживело у овом крају.

Турци су били немилосрдни према Србима-хришћанима рударима. Тако су радила и њихова деца, жене, и старе бабе. Турци су принудно терали и одводили на рад не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу. У селу Козилу може се и данас чути прича да док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копљању “вада”-према засеоку Преданча,а у реци Бистрици је био Самоков-старе бабе су њих по педесет деце везане за љуљашке љуљале, док су нњихове мајке радиле на лакпим пословима рударења.

Тако се у реци Бистрици могу видети остаци шљаке у месту Видња, где се некада лила руда гвожђа, а још има места “ајловине” где је површински копана руда гвожђа.

Село је имало четвороразредну школу све до 70. година 20. века. Миграција становништва је учинила своје.

Козилци као добри мајстори зидари отишли су даље од свога села и своје средине за бољим животом.

Радили су као печалбари-зидари широм бивше Југославије.

Највише их има насељених у Власотинце и у Београду, а као печалбари селили су се и даље чак до Америке.

Печалбарска мука многе је натерала да се кириџисање на коњима чувеним планинским кромпиром и ћумором-замени малтерка и мистрија и тако себи и својој деци обезбеди бољи живот негде тамо далеко од свога села.

Многима није било лако да се одвоје од свога села. Та носталгија за родним крајем и данас траје. Многи се и данас сетно враћају у старости да проведу своје последње године живота на планинском чистом ваздуху изнад 1.000 метара надморске висине, напију хладне воде са извора и осете мирис пролећа, букове шуме и мирис планинских трава.

Ко зна, овде су некада били хајдуци, овчари-власи, бачовало се, “хиљадило” на бачијама, тукло ножевима за “девојке” и “међу” паше овацапотеса Букове главе (запис из 1876.г убијен један Козилац и један Дејанац у козилској реци на “Премлаз”-Бачевини, славе овчара, када с е одвајају јагњади и почиње да се музу овце-19 дана после Ђурђевдана (6. мај) односно 25. маја-тешко да ће се то икада ико сетити сем овог записа из казивања старог солунца воденичара и ваљача Владимира Илића-махала Преданча, 1975.г-забележио М.М); где се “парничило” под турском влашћу код турских кадија чак у Призрена на Косово и Метохију.

Нико неће знати да се тај “споменик” и дан данас налази у дејанском “атару”, јер су за “крвнину” Козилци више платили и потплатили турске главешине тога доба, а налази се на потесу “Рудине”, где су Козилци својим караванима коњима из Власотица преко село Дејан и тог потеса изнад махале Преданча ишли и трговали на пазар у варош Власотинце.

Остале су приче да је после тога надвладао разум и уместо “крвнине” Букова Глава-као паша; дата на коришћење сирочићима погинулог Козилца, а неки су касније и се иселили са испашом у друга окона села, тако да је она остала на коришћење родовима-Станојевићима, Илићима (у Козилу и Лопушњи).

Данас је све то урасло у коров и у опустелим ливадама се само може осетити мирис планинске дивљине као да никада ту није крочила људска нога или било на хиљаде оваца, говеда и коња.

Нема више песме, нема малдости, нема деце, нема села, нема ко да заведе колона вашар чобанац. Нема ко да подвикне да се одјекује планинама и потоцима. Нема песме девојака и подвик момака, када се косило, секла шума и спремала зимовина.

Нема више долазак и одлазак печалбара. Козило као и сва планинска села овог дела Југа Србије су данас на почетку 21. века потпуно замрла. Да ли ће некада да поново овде почне живот. Никада се не зна каква све времена долазе. Можда ће опет бити радости живота у нашој планини – па и у село Козило.

Данас једино на доброљским ливадама су остаци порушених и напуштених спомен обележја у Другом светском рату, где су Козилци многи дали своје животе противу окупације фашизма и противу покушаја “бугаризације” овога краја.

На Буковог Глави, тамо где су се пиштољима некада “обрачунавали” Козилци и Дејанци за пашњаке потеса Букова Глава (1336 .м), само су остали остаци ураслих шанчева из Првог светског рата борбе Срба противу Бугара.

Једино се појави још по који берач шумских гљива: вргања, лисичарки и у времену сезоне брања боровница се често појаве џипови и шатри са некада мештанима суседних села, који су одавно напустили своја села и одселили се у градове.

* * *

Махале села, родови, крсне славе:

Махале: Златанци, Барци, Падинци, Крстинци, Доњомалци, Горњомалци, Чукурска махала, Дилиманци

*

Родови: Златанци, Крстинци, Доњомалци, Горњомалци, Чукурусци, Дилиманци, Ковачи, Вукадиновци, Иванови, Илијини, Станојини, Миленови…

*

Крсне славе: Пантале 9. август, Свети Јован…

* * *

Порекло презимена:

ЗЛАТАНЦИ:

Фамилија: Здравковић (крсна слава Свети Јован?)

*

БАРЦИ:

Фамилије: Ивановић ( крсна слава Свети Јован), Милошевић (Свети Јован)-Благоје из Базов Дол (Добро Поље) присвојен (посињен) или се преудала Сика и повела дете Благоје пошто јој је муж погинуо у ратовима…? (удала се за Милен Стојановић..?)

*

ПАДИНЦИ:

Фамилије: Станојевић (крсна слава св. Пантале 9. август), Стојановић (посебна фамилија), Милојевић.

*

КРСТИНЦИ:

Дојчиновић-из Брод (Којчини)-славе Св. Пантале (9.август)

*

ДОЊА МАЛА:

Фамилије: Стојановић, Илић, Стаменковић, Милчић (крсна слава Свети Јован).

Милчић: Славко (наставник), Тоша и Бошко..?. Илићи:– Цветковић Тоза се призетио…? Илићи: Станко (слави Свети јован)

*

 

Порекло презимена Илић (Станко Илић- Горња Мала-„Златанци“-крсна слава Свети Јован (зимски) и Никола Илић Доња Мала-крсна слава Пантале 9. август)

Никола Илић-Винка:-Боге, Јелена, Станија и још један син-одељени у Власотинце 60.година 20 века.

*

Илићи:  браћа: Бога, Кона, Нетко…?-живе у Власотинце..?

Загорка у Козило. –?

Бога Миленовић..?

Богомир..?

Цана за Благоју Милошевић (отац му је Милен Стојановић)-од Стојановић фамилија постоји у село Јаворје и Преданча и Добро Поље.

У Јаворје (браћа Сава живи у Власотинце и Богосав Стојановић, Мирослав у Велику Плану, Мира удата у Ђокић и живи у Власотинце, а друга фамилија Тозе Цветковића и Мирка живе у Власотинце и велику Плану, а у Предначу су Дамњан и Светозар Стојановић-потомак је писац овог записа М.М од Дамњана Стојановића).

Стојановић Светомир-првоборац у рату НОБ-е партизан 1941-1945.г

А од Стојановића у Београд живе: Иван, Ненад, Драгољуб.. учитељ Васа у село Душник у Пожаревац..? ко и где?

У село Козило Стојановићи су две различите фамилије.

Запис 3. јун 2011. године Власотинце

Казивач: Вукадиновић Богољуб (1953.г.), живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

 

Порекло презимена Милошевић

Крсна слава: Св. Пантале 9 август (Свети Јован)

Познат овакав родослов:

Благоје Милошевић (живео 90.г-1905.г..?), живео и у Власотинце 80.г. 20. века и косом ишао да коси према виноградима Црне Баре; жена Цана, сестра Винка-жена Тренча Стаменковић(Бистрица).

Благојина мајка Сика се преудала и довела Благоју као мало дете од 2-3 године из Добро Поље у Козило.

А прича се да је усвојен-у фамилију Милена Миленовића-жена Вида (који су славили Св. Пантале 9 август, а Благоје је узео сигурно очеву или мајкину славу из Базов Дол-махала у Добро Поље, Свети Јован (зимски).

Има два сина: један од синова је Ђоле (кланеташ), који са фамилијом (синовима и унуцима) живе у Власотинце код игралишта ФК „Власина“.

Са мојим дедом Дамњаном Стојановићем су браћа (или по мајкама) или од од стричева, што значи да су њихови очеви били браћа (или мајке рођене сестре са бабом Томе Величковића Стојана, у Добро поље;-биле три сестре:-Сика, Стојана и Милана) и погинули у балканском и Првом светском рату 1912-1918.г. (јер је деда Дамњан Стојановић рођен 1903.г., Тоза брат био учесник солунац).

Цана за Благоју Милошевић (отац му је Милен Стојановић)-од Стојановић фамилија постоји у село Јаворје и Преданча и Добро Поље.

У Јаворје (браћа Сава живи у Власотинце и Богосав Стојановић, Мирослав у Велику Плану, Мира удата у Ђокић и живи у Власотинце, а друга фамилија Тозе Цветковића и Мирка живе у Власотинце и Велику Плану, а у Предначу су Дамњан и Светозар Стојановић-потомак је писац овог записа М.М од Дамњана Стојановића).

Стојановић Светомир-првоборац у рату НОБ-е партизан 1941-1945.г

А од Стојановића у Београд живе: Иван, Ненад, Драгољуб.. учитељ Васа у село Душник у Пожаревац..?

У село Козило Стојановићи су две различите фамилије.

* * *

Порекло презимена Вукадиновић (Стојановић)

Крсна слава: Пантале 9. август, Свети Ђорђе 9. децембар)

Порекло: Градимир призећен код Милена Миленовића у Козило (за ћерку Наду Миленовић рођена 1927.г.), родом из село Златићево од род ВУКАДИНОВЦИ(„Глучинци““-)

Познат овакав родослов: Чедомир Стојановић („глучинци“-по Стојану „Глувчи“ који је живео 100 година) се оженио првом женом Стојанком (..?) из Јаковљево , а другом женом која се звала Косовка из Козило.

Из првог брака је имао децу: син Градимир (1929.г) Вукадиновић, други брат живи у село Коларе (братанац Сретко 1942.г.)?

Градимирови синови: Мирољуб Вукадиновић (1951. г-зидар и живи у Власотинце), Богољуб Вукадиновић (1953. г-зидар),

Срба (…?) Вукадиновић (1954.г)-жена (Жарко и Стана(учитељица)…?), Небојша Вукадиновић као момак отишао у Америку(умро и дотеран 1997.г у Козило из Америке),……)?

Радица жена…? (Крстићево..?)

Из други брак су деца: Бранко Стојановић (1946. г – остали се презивају Вукадиновић) и Слободанка (млађа) удата у село Лештане код Београда

Фамилија Вукадиновић (Миленовић): Кумови ИВАНОВИЋИМА у Козило: Милен (1901—1973.г.) и Вида Миленовић (по мајку- отац Града Вукадиновић из с. Златићево се призетио код Милена Миленовића из Козило. Имао је ћерку Наду (1927.г) која се удала (отац се призетио) за Градимира Вукадиновића (1929.г-2011.г).

Запис: март 2011.г. Власотинце

Казивач: Мица Вукадиновић (девојачко Стаменковић-Бистрица 1951.г)

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Ивановић

Крсна слава: Свети Јован

Родоначелник: Иван ковач у самоков

Порекло: из рудника Кратово

Познат овакав родослов:

Браћа: Марјан Ивановић (умро 1960.г)-био СОЛУНАЦ, Десимир и млађи брат Милорад Ивановић.

Марјан Ивановић:

-син Борко (1926.г), сестре : Љупка (старија) удата у Добро Поље, а живе у Чикаго у Америку и млађа сестра Ратка.

Боркови синови: Радован (1953.г.), Станко (1956.г.)-живе у Козило и најмлађи брат Драган „штукао“(нестао) од куће у Хрватску ( живи у Пулу).

Десимир Ивановић:

Браћа: Срба, Душан, Нетко(1946.г-живи у Врање) и сестре: Радинка ( живи не удата у Козило..? ) и Јерина (удата у Калну)..?-жива и старија од Радионке, за Витка удата, Мета у Кованчићи..?

Брат Срба (умро), Сима(Срба…?)- син Ивица трговац ожењен и живи у Власотинце (продавница „Две липе“ продаје шерпе-живи код Тозе „Бадоње! у центар-удата Дука из Добро Поље а њена мајка се зове Ливерка Ивицина мајка из Вус Симка…?).

Брат Душан је у живот и има пордицу-одсељен у Ријеку…?

Кумови Ивановићима: -Милен (1901—1973.г.) и Вида Миленовић (по мајку- отац Града Вукадиновић из с. Златићево се призетио код Милена Миленовића из Козило.

Имао је ћерку Наду (1927.г) која се удала (отац се призетио) за Градимира Вукадиновића(1929.г-2011.г).

Запис: 3. јун 2011.године Власотинце

Казивач: Вукадиновић Богољуб (1953.г.), живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

* * *

Порекло РОДА ИВАНОВИЋ-Николић села ДОБРО ПОЉЕ Козило, Бистрица

Ја сам Николић Милан из Београда, дописивали смо се преко фејсбука. Написаћу вам шта сам све сазнао у истраживањима о мом пореклу и докле сам стигао. Славимо крсну Славу Светог Николу.

Укратко ћу вам испричати нешто свом пореклу. Мој отац је Влада рођен у Црној Трави, Јужна Србија, село Добро Поље.

Деда Станко Николић, његов отац Милан Николић, мој чукун-деда Ћира Николић који је променио презиме из неких разлога које ја не знам. Никола ИВАНОВИЋ, Ћирин отац, мој последњи предак о којем имам података у месној канцеларији Добро Поље, рођен 1838. у Добром Пољу, умро 1912. такође у Добром Пољу.

Ово је оно што је сигурно и потвђено, све што вам будем писао надаље је у претопставкама. Николин отац је Иван Ивановић био је познати ковач у црнотравском крају. Наводно се доселио из Кратова, Македонија, где је радио у руднику, под тешким условима око 1830. године.

У то време у Кратову је био извесни Али-Бег Мејдембџија, јако озлоглашен у народу. Срби у том крају су били приморани да се изјашњавају као Бугари, јер је Србија тада добила статус аутономије, кнежевине, па су се Османлије плашиле да би Србија могла да оствари претензије на ове крајеве, а Бугари ширили пропаганду међу Србима. Свако ко је одбијао да постане Бугарин, био је издан Турцима и чекала га је тешка казна.

Вероватно да је мој предак Иван Ивановић био под притиском и да се замерио споменутом бегу, па се из Кратова преселио у Црну Траву. Иван је био привремено настањен у Македонији, доселио се у Кратово однекуд и одтле у Црну Траву.

Није могао бити у Кратову дуже од двадесет година. Рудник у Кратову је отворен 1805. и број становника је до 1830. био у порасту, тада је Кратово имало 56.000 становника, након 1830. број становника опада. У мојим истраживањима ја сам дошао дотле и није могуће да идем даље на тај начин, нисходно.

Документа у цркви у Добром Пољу су током првог И друго светског рата уништили Бугари да би могли да фалсификују наше порекло и бугарски легитимитет у тим крајевима.

Друго, Кратово је у Македонији, тамо тешко да ћу нешто пронаћи, јер се Македонци више не изјашњавају као Срби, вероватно су сва документа и извори о пореклу становништва уништени.

Ја планирам да наставим истраживања усходно, тако што ћу поћи од претпоставке да смо даљим пореклом Црногорци. Мој пра-деда је свирао гусле и презиме Ивановић ми делује као да је из Црне Горе или Херцеговине.

Погледaћу где све у Црној Гори и Херцеговини постоје Ивановићи, да ли се неки од њих селио у Македонију. Постоји такође претпоставка да се велики број Црнотраваца доселио из области између Никшића, Невесиња и Цетиња, преко Кратова , чуо сам неке приче од једног татиног пријатеља из Црне Траве, он нам је рекао да погледамо неки архив у Лесковцу.

На интернету сам нашао да у племену Цуце постоји братство Ивановића и да славе Светог Николу, повезани су са Кривокапићима, Ђукановићима и Мијатовићима. Братство Ивановића је било највеће и најважније братство племена Цуце.

Сви Ивановићи у Цуцама су променили презиме у Кривокапић у 19. веку (вероватно се мој предак одселио пре него што су променили презиме). Постоје братства Ивановића у Васојевићима и у још неким племенима, али нико од њих не слави Светог Николу.

Мислим да је 90% тачна претпоставка да водимо порекло од племена Цуце. Фали ми још мало да сложим коцкице. Контактирао сам још неке људе, махом Црногорце да ми помогну у даљим истраживањима, али нико не одговара. Ако имате још података који би ми били од користи молим вас доставите ми их.

Казивач: потомак Милан Николић, Београд , година 2010.г

НАПОМЕНА: Села: Јаворје, Бистрица и Козило су све почетка Првог светског рата (1941.године) припадала селу ДОБРО ПОЉЕ, где је била Месна канцеларија и ЦРКВЕНА општина (Подвукао М.М. Власотинце, 17. јун 2013.г.)

 

Приповедања (приче, легенде, предања):

129.

КАВГЕ

У стара времена још под Турцима било је доста „кавги“-кавгаџија међу Турцима и Србима, али и међу самим Србима.

Тај облик сукоба оносно свађе се пренео и после ослобођења од Турака.

Тако су се на село у планини често у тим „кавгама“ потезали колци, ножеви па и оружје.

Много њих је дошло до сукоба око девојке на сабору, око међе или присвајања испаше стоке или око избора посланика у времену краљевине Југославије.

У Дејан су Турци живели у Гарине.

На Премлаз (месец мај-дан овчара) негде око 1872.године Дејанци, Златићевци и Преданчари су отерали око 2 000 оваца у Козилску реку (Бистрица).

Тада се заметнула кавга око власништва Букове Главе (буков комплекс паше и шуме на надморској висини од 900-1336м) између козилца са једне и дејанаца, златићеваца и преданчара са друге стране.

Кавгу је заметнуо деда Илија из Габровит (Преданча). Милинка Баџинског из Златићево су убили из пиштоља козилци, а на другој страни убијен је и козилац Станоје. Све су их Турци позатварали.

ИЛИЈА(деда ВЛАДИМИРА Илића ваљача) ударао Станоју козилца мотком по главу.

Док је падао, ПЕТАР из СУКНАРИ (Д.Дејан) га ударио осам пута по муда (мошнице).

Тукли су се су се за БУКОВУ ГЛАВУ: а „лопушка“ (село Лопушња) међа је на Букову Главу, а ливаду у Буковоу главу узели и дали на децу Сирочета-Илићи у Лопушњу, тада козилци и бистричани.

Деда Владимир (солунац-потомак Илије дејанца) каже-Сеоски старешина са кметом се договрили да ливаду на Букову Главу поделе деци сирочетама оних који су погинули у кавги око власништва Букове Главе.

Али је судија био потплаћен, дошао с коња у Јаворје и дао је Козилцима.

Подигнут спомен Козилцу је означавао чија је докле Букова Глава.

Дејанци су тај споменик (у виду камена-крајпуташа) померали од места Рудине (код Милорадову њиву Ђорђевића из Преданчу)-на крстопутини пута за Преданчу, онда место Драгојчевицу(према Буковој Глави) и Полому(према потоку Грацка-према селу Равна Гора)-према козилској реци (Бистрици).

Онда су га Козилци поново тамо враћали, па је потплаћивањем турске власти камен-међаш стављен на Рудине, који је ту стајао до 60.година 20. века.

После се за Букову главу парничило-суђење је трајало чак у Призрену.

Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) је добио козилце на суд, а Стојица је ишао пешке до Призрена на суђење и добио Букову Главу.

Турски Иљамтапија или уговор од имања општинско налазио се у Добро Поље у цркву пуних 30 година, да би касније Иљам-тапију или уговор купила козилска општинска-а парничар је био Стоица из Јаворје.

Вучко (Златићево) је преко суда (Кадија био из Лесковца) добио Иљам-тапију или уговор о власништву Букове Главе и дао Стоици из Јаворја.

Тако је око заузимања имања у преданчарски-дејански атар (и дан данас ливада носи назив Вучкова ливада). Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) из пиштоља убио Влајка Ђокића.

 

Познате су кавге и кавгачије пре Другог светског рата у времену владавине Карађорђевића и Обреновића када се штаповима тукло на изборима за посланике у селима: Крушевица, Липовица, Врело, Горњи Орах и другим селима у власотиначком срезу.

Људи су кавге-свађе започињали око имања, за међе, за крађе, за вођење ора (народног кола), за девојке на саборима(вашарима)-а некад су потезали ножеве, па и пиштоље и тако падале људске главе.

*

142.

ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ

У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.

Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.

После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.

Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто. Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.

Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.

Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.

Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао.

Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га: “Милтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“

Милтен је погледао и рекао јој: “Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа. Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“

Чувши Милтена невена одговори: “Е, неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“

Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је: “Е, невено моја, судбину нико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“

После овог разговора Милтен и Невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена (или је тако хтела) села до Милтена.

Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча је био леп, али себичан и све му је било „малко“. Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.

Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да претрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу. Милтен се није померио с места.

Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му: “Не, Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела.

Изненада, некакви Турци се појавише с рупске стране. Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа не догађа. Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао :“Е, моја Невено, мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне.

Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој невену.“ Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке, а Милтен је седео мирно, као да се ништа не догађа.

Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне Турке – остао је само Милтен и лом.

После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац. На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“.

Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.

Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор. Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.

*

167.

ПРЕДАЊЕ О БЕГУ И БЕЛИМ КРАВАМА

Орашачки-јаковљевски атар (села Г.Орах, Јаковљево, Пржоње, Ћуово, Тегошница) имали су доброг турског бега, који је живео у атар „орашачких ширина“,зараван потеса Полом села Јаковљево.

О његовој доброти се чуло на далеко. Тако су се људи тога времена клели у Турског Бега и Белим кравама овако: “Коми жив Бег и моје беле краве“.

Када су се са власинске висоравни тада сточари селили и заснивали села, онда је Бег помагао тада Србе сточаре у невољи.

Тако постоји и прича да је 1813. године приликом засељавања данашњег села Козило, тада орашачки-јакољевски бег наредио да том српском племену доделе козе и храну за стоку како би се презимило и опстало живо тада у планини.

Кажу да су захваљујући тим козама ти први насељеници села Козило преживели са тим козама, па су и тако само насеље касније назвали Козило.

Тако су Козилци захваљујући доброти Бега презимили и остали живи, а о Бегу и о његовој доброти и после напуштања Турака из ових крајева су остала приче да се приповедају на славама и зимским седењкама у засеоцима села Јаковљево и осталим селима све до седамдесетих година 20. века.

Тако се и данас код старијих људи чују благе речи заклетве – о доброти Бега и Белим кравама, с којима се живот живио у том тешком времену у планини.

*

Прилози под 129. Кавге, 142. Легенда о Чобанцу и 167. Предање о Бегу и Белим кравама су из РУКОПИСА: ПЕЧАЧАЛНИК (Кратке Завичајне приче, Легенде, Предања, Народне изреке, Клетве, Здравице и Загонетке из власотиначкога краја)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА, аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац УЧА, август 2009. г. Власотинце

Напомена: У садржају постоје имена и презимена: Казивача и записивача свих делова садржаја овог рукописа; да не би било (зло)употреба, као што је било од неких друштвених (интернет) мрежа са овим деловима садржаја РУКОПИСА (Подвукао М.М 2013.г. Власотинце)

*

У току прикупљања грађе-истраживања дошао сам до сазнања да је један од рода презимена Илић (пореклом из село Козило а живе у Власотинце-Београд) почео са сакупљањем грађе о селу Козило; за писање монографије у свом завичајном селу.

Сваког заљубљеника села и етнолога истраживача то радује, па сам престао са истраживањем и објављујући овај део материјала желим да допринесем да буде што више материјала за монографију о селу Козило. Истраживачу Илићу у писању монографије о родном селу, желим много успеха.

 

АУТОР: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар,10.фебруар 2012. г Власотинце

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ из рукописа:”ПЕЧАЛНИК-приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње)” 2012.г., Власотинце

[3] Радомир Костадиновић:-“Црна трава и Црнотравци”, Лесковац 1968. године

 

 

Коментари (31)

Одговорите

31 коментара

  1. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Miroslav B Mladenovic Mirac
    4. јуна 2017. у 16:02
    НАПОМЕНА: Рецезент МОНОГРАФИЈЕ(коју сам најавио у коментару од 23.августа 2014.г) о селу Козилу) Анкица Живковић-Баралић и још један рецент(чије име и презиме нећу саопштити из корекности професије и части-јер је само „потписао“ текст а да није ни знао ко је ту рецнзију написао у књизи) је чист ПРОМАШАЈ са интелектуалним крађем „преписиванјем“ из литературе и са форума и ПОРЕКЛА са интернета туђе радовае о легендама и причама и из етнологије и историографије( а највећи део „преписивања“ је било из мојих објавлјених радова са форума и портала-које сам накнадно објавио овде да виде људи из села Козила и околоне каква је то злобна поквареност „интелектуалне крађе“ за ЕВРЕ(јер се чак у црно-белој боји за објављивање наплаћивала пбјављена фотографија ѕа 50 евра, што се објављивање у књизи само плаћа објављивање фотографије у боји). Колико је непоштовања туђих интелектуалних чланака и прича била покварена, показује да су се касније на овом порталу (а и на другим местима) организовале многе хајке, тако да сам једва о свом трошку успео да објавим 23 књига-наслова:из методике наставе математике, етнологије, етнографије, историографије, народне књижевности и политикологије-СКРАЈНУТ у целој Србији да се нигде није написала ниједна једина реченица о објављеним књигама(једно сам добио ПОХВАЛНИЦЕ од Народне библиотеке Србије и Матице Српске из Новог Сада)-а на све стране су вршене злобне радње како су ми уништавани дискови са материјалом и разноразна поткрадања, како би се извршила дискавалификација мога стваралаштва и омаловажавања и дисквалификација интегритета моје личности као човека и интелектуалца.
    Но, све сам издржао и радујем се што сам оставио ТРАГ свом поколењу преко писане речи о културној традицији свога народа са југа србије и допринео да се остави такође савремени приступ из педагошке праксе у настави математике са свих аспеката у формирању здраве личности деце у школи са педагошко-васпитног значаја, као и допринео осавремењавању система наставе математике увођењем савремених облика метода рада и система оцењивања у настави математике-а све сам то излагао на конгресима математичара и педагога у бившој Југославији и Србији. Сада када је све урушено, можда ће некада неке генерације да то узму као основу за формирање здраве основе школе као образовно-васпитне институције за васпитање и образовање деце за одрастање за живот у једном нормалном животу света.
    Наравно, да ћу можда у неком времену и овде оставити и поставити(овде где су написане приче и легенде) интелектуалне крађе(чак и моје личне фотографије као печалбара и личног писма мајци-печалбара)-али сам одложио тај чин због неких мојигих драгих козилчана, с којима сам у младости (а и сада пријатељ и некада био колега у просвети); да се не би и њима стављало „у устима“ оно што нису ни изговорили ни написали-а били изманипулисани због својих емоција према родном селу и завичају.
    Неки су ми се извинули и рекли праву истину, али неки који немају меру за сопствене прљавштине, не може „опрати“ ни река Власина.
    Интелектуалне крађе:од преписивања туђих радова, плаћања писања МОНОГРАФИЈА (ради личног интереса или СЛАВЕ-самог потписа имена и презимена), лажних диплома, магистрата, разних других књига и стицања доктората-то је наша суровост моралног интелектуалног посрнућа у Србији, која траје још од 1945.г.(тада су као и сада неки други стручнији људи писали-а за докторате другима, добијали станове или чинове у војсци или се на њих само потписивала имена и презимена генерала и народних хероја,а да често нису ни знали како и изгледа таква књига).
    Свако ко буде имао ову МОНОГРАФИЈУ о селу Козилу у рукама, на крају где треба да стоји ЛИТЕРАТУРА-може се начудити и увидети и забринути какво непознавање и незнање влада међу онима који штампају наручено-плаћене МОНОГРАФИЈЕ и друге књиге, јер ЕТНОГРАФ не може да буде писац неког чланка о историским догађајима из ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, а да се лак само напомене ЗБОРНИК(власотиначки или лесковачки) а да се не зна ни о чему се писало у том зборнику за потребе одређеног материјала за књигу која је писана „преписивачком“ методом без икакве интелектуалне и људске одговорности. Најгоре је што су у томе индирекно учествовали и даље учествују и у Власотинцу и Србији и они људи који су продали ебе и свој интелектуални и људски дигнитет за СИЋУ-а иза себе остављајући интелектуалну пустош, од које ће тек бити последица у Србији када се моћ знања и морала неће ценити као категорије системских вредности културно-сазнајног модалитета једне културне заједнице која без правих вредности у култури, образовању и науци нема шансу да духовно преживи.
    П.С Наравно да нећу захтевати да се књига повуче, јер и оваква каква је има неке своје вредности, јер су остављени неки статистички подаци о пореклу неких фамилија(са великим не познавањем прављења родослова) и фотографија аутентичних сељака којих више нема, јер село Козило у погледу становништва(као и сва остала села) је нестало и само су остали остаци некада кошених планинских ливада, лепоте планинских играрија са коњима вранцима и јагањцима по шареним планинским ливадама.
    Књигу сам добио на ПОКЛОН и овом приликом се захваљујем једном од дародаваца(из ОДБОРА за писање монографије).
    Наравно даће и овакав написани РОДОСЛОВ бити од користи да се направи прав родослов и тако остави траг будућим поколењима о постојању села козила, које је топографски припадало у општини Црна Трава-а данас административно општини Власотинце.
    Мирослав Б Младеновић Мирац, математичар иноватор у пензији, локални етнолог, етнограф и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца
    3.јун 2017. Власотинце, Србија