Порекло презимена, село Докмир (Уб)

Порекло становништва села Докмир, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Докмир је на обема обалама речице Уба, западно од словачке Карауле, брдско, неравно, шумовито и растурено село с кућама по брдашцима и њиховим странама, а никако по дилонама потока.

Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.

У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општинске, сеоске, џематске и породичне заједице, поред личне својине. Црквене заједнице или црквена имања новијих или старијих манастирских цркава, али које се ни при једној цркви нису очувале у овој целини, какву су је у почетку имале. У новије време кад су старе манастирске цркве у: Новацима, ДОКМИРУ и Грабовцу прешле у световне цркве, њихова су имања постала црквена добра, која су се у знатној мери окрњила ради одржавања својих цркава.

У Чучугама, Кршној Глави, Слатини и ДОКМИРУ поједини делови села полажу заједничка права на каменоломе и дају их под закуп.

Тамнавска села ближа (речици) Убу и Тамнави, пошто у долинама река немају кућа, имају у долинама истих река имања у потесима, али она нису општа и општих назива, већ пошто су ливадска и пашњаци, обично су затворена и ограђена, као у Брезовици, Новацима, Звиздару, ДОКМИРУ, Свилеуси, Коцељеви итд.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Нема дома који не би имао свој забран или гај или бар један део ливадске или зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селим лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Царев Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

Шуме црквених, општинских и сеоских заједница јесу највеће и најлепше шуме у области: Обреновачки Забран (и дан данас, оп. Милодан) при ушћу Колубаре, Коцељевачка Шума, Шешевица, Грабовачка Шума, Новачки и Докмирски Забрани, Јаутина итд…

Кршна Глава је некада била у саставу Докмира.

Српска имена (села), која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака јесте, између осталих тамнавских села и Докмир.

Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.

Стара бојишта су места где су се, по предању, у прошлим временима одиграле битке. По једној легенди била је битка између оца и сина у Тврдојевцу. Син се био затворио у град, а отац га с топовима и војском непадне са виса из Докимра и после тродневне битке надбије, ухвати сина и погуби, а град му до земље поруши. Ради се о оцу и сину, Маџарима.

У списку ваљевске епархије од 1735. године од тамнавских села из тог доба помиње се и Дикмир.

у стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спада и село Докмир.

Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Пејић из Докмира и Тврдојевда, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

 

Порекло фамилија-презимена села Докмир

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Андрићи, после 1927. године, Котешица у Погорини, Стевањдан.

-Арсенићи, после 1827. године, Гостиница код Ужица, Лучиндан.

-Аћимовићи, друга половина 11827. године, Жабари у Колубари, Јовањдан.

-Босанчићи, после 1827. године, Стрмово-ужички округ, Јовањдан.

-Васићи, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Вишићи* 1, прва половина 18. века, Сјеница, Игњатијевдан.

*Вишићи овог села су од кршноглавских Пурешевића, насељени прво у овом селу, па после прешли у Кршну Главу и Калиновац.

-Вишићи 2, после 1827. године, Јаловик-округ ужички, Ђурђиц и Игњатијевдан, уљези у Вишиће 1.

-Вишићи 3, после 1827. године, Јакаљ-округ ужички, Јовањдан и Игњатијевдан, уљези у Вишиће 1.

-Гајићи, друга половина 18. века, Бријежђе у Колубари, Аранђеловдан.

-Глишићи*, друга половина 18. века, Табановић у Колубари, Јовањдан.

*Глишиће је ово село довео њихов сродник, чувени калуђер из прве половине 19(?). века при манастиру Докмиру, Јоасаф. Јоасаф је још за живота уредио да му потомци остану свештеници, што су и данас.

-Ђорђевићи, после 1827. године, Бела Црква у Банату, Св. Василије, посрбљени Цигани-Роми.

-Живановићи, друга половина 18. века, Полимље, Ђурђиц.

-Икићи, после 1827. године, Бабина Лука у Колубари, Ђурђиц.

-Јанковићи, после 1827. године, Стрмово-округ ужички, Никољдан.

-Јеротићи, после 1827. године, Близоње у Колубари, Јовањдан.

-Јовановићи 1, после 1827. године, Оклетац-округ ужички, Никољдан.

-Јовановићи 2, после 1827. године, Бабина Лука у Колубари, Стевањдан.

-Крсмановићи, стара пороцица, Ђурђевдан.

-Максимовићи, стара породица, Никољдан.

-Манојловићи, друга половина 18. века, Стари Влах, Никољдан.

-Маринковићи, друга половина 18. века, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Матићи 1, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Матићи 2, после 1827. године, Дивци у Колубари, Пантелијевдан.

-Мијушковићи, после 1827. године, Срем, Никољдан.

-Миладиновићи, после 1827. године, Оклетац-округ ужички, Никољдан.

-Милинковићи, друга половина 18. века, Дуб-округ ужички, Алимпијевдан.

-Михаиловићи, после 1827. године, Бабина Лука у Колубари, Ђурђиц.

-Николићи, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Павловићи, после 1827. године, Зарожје-округ ужички, Ђурђевдан.

-Пејићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

*Предак ове породице звао се Пеја Радуловић и био је врло блиски сродник кућњ Хаџића из Бабине Луке и населио се у близини њиховој с друге стране Карауле, где су му потомци и данас.

-Перишићи, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Поповићи*, друга половина 18. века, Пљевље, Никољдан.

*Поповиће је као своје сроднике и свештенике доселио калуђер Јоаким, старешина манастира Докмир из друге половине 18. века.

-Савићи, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Ђурђевдан, уљези у Максимовиће.

-Симићи, друга половина 18. века, Шушеока у Колубари, Стевањдан, доводци.

-Стевановићи, после 1827. године, Рабас у Подгорини, Томиндан.

-Танасковићи, после 1827. године, Јеловик-округ ужички, Ђурђиц.

Досељеници у ове области одмах су се прилагодили и потпуно изједначили са староседеоцима. Једини би изузетак били Ужичани, насељеници из ужичког краја, на север од Ужица. Они се издвајају језиком и начином рада, тешко напуштају своје дијалектолошке разлике, мучно се прилагођавају приликама и обичајима места. Досељеници су као зидари, занатлије или радници, а у области застали као уљези, посињеници или занатлије. Никад се нису одликовали великом вредноћом, пише Љуба Павловић, јаким карактером и прилагодношћу као Старовласи. Нису ни духовити, ни расположени, нити су могли истаћи на површину као Старовласи. Села око Докмира, као и сам Докмир, имају доста насељених Ужичана, који падају у очи својим сталним опадањем, лакомисленим задуживањем и неумешношћу у животу и управи кућом.

 

ИЗВОР: Антропогеографија Ваљевске Тамнаве, Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.