Порекло презимена, село Ратаје (Александровац)

Порекло становништва села Ратаје (Горње и Доње), општина Александровац. Стање из 2005. године

Село Ратаје се септембра 1944. године дели на Горње и Доње Ратаје без територијалног разграничења и тако је остало до данас.

Родови

1. Андрејићи – Због сталних миграција становништва, за ову, као и за многе друге фамилије, тешко је утврдити када су и из ког места досељене. У тефтеру села Ратаје 1833. године уписана су браћа Миленко Петровић (стар 20 година) и млађи Андрија (стар 5 година). Ове староседеоце Ратаја сматрамо родоначелницима фамилије Андрејић, по Андрији. Њихови потомци су уписивани као Петровићи, Миленковићи, Белобабићи, Станичићи, Радосављевићи и Андрејићи. Андрејина супруга Јана крстила је Милена (Трифун) Стојковића из Новака 1866. Године и том приликом уписана под презименом Лекић. Вучко Поповић, свештеник и његов син Герасим, такође свештеник, као и др Добривоје Гер. Поповић, кумовали су Миленковићима – Лекићима и Андрејићима, што говори у прилог сродства Миленковића – Лекића и Андрејића. Андрејићи су одсељени у Крушевац, Лазарицу, Београд, Бивоље и у Шведску.

2. Вукојевићи – Анђелковићи – у Ратаје досељени из Црне Горе. Време досељења није познато. У тефтер овог села 1833. Године уписан је Вукоје Јовановић и његови синови Анђелко, Ђорђе, Милосав и Милован. Вукојеви синови носе презиме Јовановић, али су по оцу Вукоју касније узели презиме Вукојевић. Вукојевићи су познати по надимцима Ђешићи и Цапићи. Као Ђешић први је уписан Милованов син Стеван, приликом женидбе 1879. Надимак Цапић носио је Живота, син Ђурђа Вукојевића, рођен 1934. Вукојевићи су одсељени у Н. Горицу, Београд, Н. Бечеј, Кобиље (Крушевац) и Дашницу. Анђелкови потомци носе по њему презиме Анђелковић.Ђорђеви потомци носили су презиме Ђорђевић. Касније, потомци Петра Ђорђевића уписани су као Петровићи, како се, по жељи, а на основу решења 4511/1970. год. презивао и Чедомир. Анђелковићи одсељени у Крушевац, Шамац и Дашницу. Вукојевићи и Анђелковићи славе св. Ђорђа и Ђурђевдан.

3. Анђелковићи – Из Бјелоши код Цетиња (Црна Гора), у Трновицу код Куршумлије досељени су преци ове фамилије. Из Трновице се касније селе у Жупу и трстенички крај. У Пуношевићима, засеоку села Риђевштица, родоначелник им је Анђелко Милетић. Анђелков син Тодор се оженио Стојанком Кузманац – Спасојевић из Дренче, која је родила сина Богољуба 1875. године. По смрти свог мужа, Стојанка се преудаје за Вујицу Манојловића 1889. Године и одводи Богољуба у Ратаје. Вујица Манојловић умре 1896. године, па се Стојанка преудаје за Ђорђа Мијушковића из Ратаја. Богољуб се жени 1896. Године и заснива лозу Анђелковића у Ратају. Из Риђевштице, којој су 2005. године била 3 домаћинства, одсељени су у Бучје, Чаире, Јасиковицу и Почековину у којима има по једно дмоаћинство. У Риђевштици славе Ђурђевдан, а у Ратају Св. Враче, због имања на које су досељени.

4. Арсићи – Две данас постојеће фамилије Арсић у Ратају, досељене су из различитих праваца у различито време и нису у родбински везани. Љубивоје Цветковић (64 год.) од предака је чуо да су се из Црне Горе Цветковићи досељени у долину реке Лаб, па преко села плоче, браћа Радивоје, Цветко, Петко и Петроније досељени у Жупу. Турци Радивоја буљукбашу убију на Јастрепцу, па се Цветко одметне у шуму да освети брата. У једном окршају гине, али место погибије није било познато његовим синовима Станоју, Василију, Сави и Арсенију. Станојеви потомци задржали су презиме Цветковић, Василијева грана се угасила, по Сави постају Савићи, а по Ареснију ноце презиме Цветковић-Арсић. Цветковића-Арсића има одсељених у Александровац. Кућа Цветковића је прво била у потоку између Д. Ратаја и Шогоља, па су се они касније преместили на данашњу локацију. Остали Цветковићи описани су у родослову Цветковића. Цветковићи цлаве Св. Ђорђа и Ђурђевдан.

5. Арсићи – Ова фамилија потиче од Арсенија Јаћимовића који се из Д. Ступња оделио у Мајдево, где је умро 1894. године. Арсенијев син Тимотије жени се 1866. године Даницом Пелић, удовом Атанаска Јовичића из Ратаја и долази на мираз у ово село. Тимотије је био најбољи гајдаш овог краја. За време свирања на свадби у Гашићима – Николићима умро је 19908. године. Тимотијеви потомци по инструменту добише надимак „Гајдићи“ . Један од тих потомака, по имену Велисав, жени се 1917. године Росандом Ћирић. Неки Вуксанови потомци задржавају и даље презиме Арсић. Арсићи – Ћирићи славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан, а због мираза прекађују Св. Николу и Св. Јована. Мирослав Арсић слави Св. Стевана.

6. Бабићи – Са Дурмитора из Црне Горе , преци ове фамилије досељени су у село Плочу на Жељину. Касније се потомци из Плоче селе у село Вранштицу у којем Михајло, ожењен Миланком Костић, има синове Милисава и Милана. По смрти мужа, Миланка се преудаје за Душана Миљковића и доводи децу из првог брака, Милисава и Милана у Ратаје. Бабића познатих и као Пљакићи има у Плочи, Вранштици, Чаирима, Брезовици, Александровцу, Трстенику, Медвећи, Пољни, Крушевцу, Београду, Рогавчини, Ратају и Америци. У Плочи славе Св. Ђорђа, а у Ратају Св. Стевана због имања наслеђеног од Душана Миљковића.

7. Бићани – Даљим пореклом су из Пишљибата у Бати Цуцкој у Црној Гори код Цетиња. По постојећој легенди предак им се доселио од Бића код Призрена у село Осреци (Копаоник) где се бавио сточарењем (17.век). Из Осредака су се одселили у Риђевштицу у којој има 6, Велуће 1, Стопању, Стари Трстеник, Трстеник, Попину, Врњце, Лопаш, Рибник, Г. Омашницу, Чаире, Читлук, Ратаје, Руденицу, Беочин, Вршац и Уздин, где их има по једно домаћинство; Д. Омашницу 8, Глободер и Дашницу 2 домаћинства. Бићанина има у Александровцу, Крушевцу, Малој Врбници (Крушевац), а било их је у Бресном Пољу, Виткову, Д. Вратарима, Жилинцима, Д. Ступњу, Граду (Копаоник), Дољанима, Новацима, Вуковом Долу код Скопља, Мачковцу код Крушевца (1878. Године). У Осрецима су род Миљковића и Кулешића. Љубисав В. Бићанин из Дашнице , по женидби са Милосавом Томић из Ратаја 1917., долази на мираз у ово село. У Дашници су познати и под презименом Миљаковић. Бићанини су као горштаци дуговечни. У Осрецима Милисав је умро у 95. години, а Милован у Дашници у 90. години. Бићани славе Св. Николу. У Ратајима славе Св. Ђорђа, због мираза.

8. Благојевићи – Према предању које је чуо од предака, најстарији, Радомир Благојевић рођен 1918. године, тврди да су Благојевићи, Симеоновићи, Јовановићи и Мијушковићи истог рода. По том предању сви они потичу од Благоја Цветковића, уписиваног и под презименом Јаснић и Веснић. Благоје је имао синове Цветка (1783 – -) и Симеона (1793 – -). Цветкови синови Вукоје (1813- -), Миленко (1817-1867) и Радојица (1821-1872) у Тефтер села Ратаје 1833. године уписани су као Благојевићи. Они се касније помињу као Јаснићи, Веснићи и Цветковићи, по оцу Цветку. Ранија локација, кућа Симеоновића Јовановића и Мијушковића на левој обали Црнићког потока и садашње локације кућа Благојевића из Шогоља, потврђују наводе о сродству ових фамилија. Тодора Симеоновић је крстила Ивану (Миленко) Веснић рођену 1855. године, па је ово кумство једно од доказа. Иста слава трећи је доказ њиховог сродства. Сви славе св. Ђорђа и Ђурђевдан, а Радомир Благојевић уз то прекађује Св. Николу због мајчевине из Љубинаца. Одсељени су у Александровац и Боботе.

9. Блажићи и Прокићи – На обронцима Копаоника, јужно од села Црешнице, западно од Јелакца, а северно од Граничана и Кијевчана, налази се село Копориће. Ово село се први пут помиње у Светосавској хрисовуљи 1346. године као посед цара Душана. Копориће је познато рударско насеље што потврђују шљака, топионице, самокови, рударска окна и водовод. Пред Први српски устанак имало је 4, а пред први српско-турски рат 1876. године 23. куће. Из Копорића у Ратаје досељена су браћа Милосав, Миљко и Прока Благојевић. Под презименом Блажић прва је уписана Миља (Милосав) Благојевић на дан рођења, а као Прокић прва је уписана Цвета (Прока) Благојевић. На дан рођења 1845. године. Блажићи су постојали у Осрецима 1847., Радманову 1855., Глободеру 1859., Равнима (Брус) 1864., Д. Ступњу 1871., Будиловини 1896., и Граду (Брус) 1908. Године. Са Жабљака (Црна Гора) пре Првог српског устанка у Лазарицу (Крушевац) досељен је Милан Блажић, чији потомци касније носе презиме Милановић. Са те планине досељени су у Крушевац и Лучину код Ћићевца. Њихова слава је Св. Петка. У Глободеру су они познати као Шарановићи. Родбинске везе свих Блажића, тешко је утврдити. Слава Блажића је Св. Петка. У Ратају по свему судећи Блажићи су род Долића из истог села. Из Ратаја одсељени су у Лаћислед, Г. Ступањ, Београд, Александровац, Н. Бечеј, Рипањ и Крушевац. Блажићи у Ратају славе Св. Стефана, а Горан Блажић поред тога слави и Св. Архангела.

10. Буквићи – Буквићи су из села Калуђеровићи код Прибоја. Миломир Буквић из овог места , после женидбе са Десом (Драган) Цветковић из Ратаја 1990. Долази у ово село.

11. Веселиновићи – У тефтеру арачком села Ратаје 1833. године уписан је Ђурко Младеновић као и његов син Веселин, од кога су касније постали данашњи Веселиновићи. Веселин је по оцу носио презиме Ђурковић и био је први председник ратајске општине 1839.године. Друга позната личност из ове фамилије био је Милутин Веселиновић звани Мића Вектор, дугогодишњи орифесир математике у крушевачкој гимназији. У Ратају 2005. године има пет домаћинстава Веселиновића. Одсељени су у Крушевац у којем су постојале две породице, али се после смри Милутина једна угасила, јер није имао мушку децу. Веселиновићи славе Св. Стевана, а прекађују Св. Димитрија.

12. Вешковци – По предању Вешковци су досељени у 19. веку из Црне Горе. Данас, најстарији од њих Миломир Вешковац, од предака је чуо да су прво били настањени у Равнима код Јанкове клисуре, па се преселили у Риђевштицу. Протојереј Драги Вешковац тврди да је у Риђевштицу досељено петоро браће. Два се брата настанила на левој, а три на десној обали потока који иде од Пуношевића ка Велућу. На том месту, лево од Цураковића, на пола пута од Пуношевића и риђевачке школе и данас су куће Вешковаца. У тефтер села Риђевштица 1833. године уписан је Мако Вешковић и његови синови Миленко и Никола. У тефтеру из 1863. године, поред Миленковог имена записано је да је стар 110 година, а његови синови Милован 46, Никола 38, док за Милића и Радована године старости нису уписане. Презиме су добили по ковачком занату коме је један њихов предак био вешт. Најпознатији су Никола р. 1863., народни посланик и Јован, касније кмет. Велики посед од 70 ха Јован је обилазио јашући коња. Једном приликом је заспао, испао из седла и погинуо код Тулешке Чукаре. Потомци му ту подигоше споменик, а читав крај доби назив код Јовановог споменика. Из фамилије сточара, земљорадника и ковача је и Драгомир Вепковац, носилац Албанске споменице. Од монаха и свештеника из ове породице, познати су Кирил у Хиландару и Драги Вешковац, протојереј цркве Лазарице у Крушевцу. Познат је и Драган Вешковац, потпуковник Републичког МУП-а (задужен за безбедност високих државних функсионера). Вешковци постоје у Лесеновцима, Дашници, Риђевштици, Руденици, Стопањи, Александровцу, Трстенику, почековини, Велућу, Глободеру, Старом Трстенику, Тоболцу, Г. Омашници, Ржаници, Мачковцу и Београду. У Ратају постоје од 1947. Године доласком Мијајла (Милан) Вешковца на мираз у домаћинство Пелића. Слава Вешковаца је Св. Алемпије Столпник и Ђурђевдан. У Ратају Вешковци славе Св. Николу, због мираза.

13. Вујићи – Између Подгорице и Цетиња, близу Зећира у Црној Гори, постоји Веља Глава из кога се Вујићи селе у Вељи Бријег код Колашина. Из Вељег Бријега селе се у Вељу Главу у Жупи. Веља Глава у Жупи постојала је још 1516. Године и помиње се у списима Турака. По једној верзији Марко, предак Вујића, прво је досељен у Кожетин, па у Вељу Главу. Према тефтеру попа Петра из Лаћиследа 1823. године у Вељој Глави (Жупа) постојали су Марко, Павле и Паун. При попису 1834. године у Вељој Глави уписан је само Павле Вујић, стар 40 година и његови синови Вучић, 13 година, Вулета, 8 година, Милутин, 5 година, Милић – синовац 8 година. Из овога се може закључити да је Марко са сином Пауном из Веље Главе прешао у Ратаје између 1823. и 1833. У арачком тефтеру села Ратаје 1833. Паун Вујић, стар 30 година и његови синови Вукашин, стар 5 година и Вукадин, стар 3 године, уписани су као становници Ратаја. У тефтеру спахијских прихода 1834. Паун је задужен за 2 гроша, 1 врећу кукуруза и 12 врећа пшенице. Паунови потомци су се презивали Пауновићи, а данас су сви Вујићи. Вујићи су деценијама најпознатији столари у Жупи и широј околини. Из Ратаја одесељени у Глободер, Крушевац, Велику Врбницуи Дашницу. Из Дашнице су одсељени у Гаревину. У Ратају 1987. године било је 8, а 2005. године 9 домаћинстава. Вујићи славе Св. Стевана, а Љубисав слави Св. Ђорђа и Ђурђевдан.

14. Вуксићи – Родоначелник ових староседелаца Ратаја је Вуксан Томић, кога помиње поп Петар из Латковца у свом дневнику. По Вуксану потомци носе презиме Вуксић, а по његовом сину Сими касније се презивају Симићи. Од Симића најпознатији је Радивоје Рака Симић (1920-1974.) председник среза жупског 1952-1955. године и председник Општине Александровац 1955-1957. године. Био је и народни посланик Скупштине Србије Среза крушевачког 1958. године. Данас постоји једно домаћинство Вуксића у Ратају и једно домаћинство Миљка Симића у Александровцу у коју се преселио његов отац Радивоје Рака. Вуксићи славе Св. Стефана.

15. Гашићи – У Ратају постоје две различите фамилије Гашића, које нису родбински везане. Прва је староседелачка, а друга досељена из Бучја. Гашићи староседеоци потичу од Симеона и Николе, због чега ће бити посебно приказани. У каквим су они родбинским везама, одакле и када су досељени, није нам познато. Симеонови потомци презивали су се Гавриловићи, Гашићи и по њему Симићи. Касније, неки носе презиме Филиповић и Ћосић. Одсељени су у Витково, Велику Врбницу, Земун и Параћин. Николини потомци носе презиме Гавриловић, Гашић, Савић и Николић. Сви Гашићи славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан.

16. Гашићи – Гашићи досељени из Бучја су друга фамилија са тим презименом у Ратају. Потомци Гашића из Бучја тврде да потичу од Задра у Далмацији где су неки од њих остали, а неки се одселили у област Фундина (Црна Гора). Из Фундина се одселили у Грац у Аустрији и у трстенички крај. Као Кучи и Бјелопавлићи у Бучје су се доселила два брата Гаврило – Гаша и Перча , па си од Гаше настали Гашићи, а од Перче Перчевићи. Од Гашића се у Бучју први помиње Јован Гавриловић-Гашић који је 1859. био народни посланик среза Козничког. Гаврило је имао сина Симеона и ћерку Николету удату за Стаменка Ђокића из Ратаје. Симеон је имао синове Милутина и Драгутина . Милутинови синови су Стојан, Миладин, Драгић, Милован и Јован, а Драгутинови синови су Стеван, Петар, Тодор и Симеон. Милутинов син Миладин имао је сина Милована. Драгић је имао синове Василија, Душана који се оженио Стојанком Младеновић из Ратаја, досељеним из Бучја у Ратаје на мираз. Поред поменитух Василија и Душана, Драгић је имао још два сина, Саву и Милутина. Милутинов син Јован имао је ћерку Даринку, а Драгутинов син Петар од порода је имао синове Радисава, Милана и Милисава. Драгутинов син Тодор имао је два сина Милорада и Драгутина. Драгутинов син Симеон имао је синове Светозара и Љубишу. Миладинов син Милован имао је сина Милету. Драгићев син Василије имао је ћерке Верицу и Миланку. Гашића има у Бучју (5), Стопањи (2), Ратају, Глободеру, Крушевцу и Трстенику по једно домаћинство. Слава Гашића је Св. Агатоник и Петковица. Гашићи староседеоци Ратаја нису у родбинским везама са Гашићима из Бучја досељеним у ово село. Гашићи у Селишту и Гашићи у Лопошу досељени из Селишта, као ни Гашићи из Стопање досељени из Селишта, нису у вези са Гашићима из Бучја. Питање Гашића из Омашнице остаје отворено.

17. Гојковићи – Гојковићи су даљим пореклом од племена Васојевића у Црној Гори. Из Црне Горе прво су досељени у село Црни Врх код Пећи, па одатле пресељени у село Ратиш код Дечана. У Ратишу Радисав Гојковић има синове Предрага, Ненада, Небојшу, Владана и ћерку Борку. У време немира због албанских сепаратиста из Горњег Ратиша 1980. године селе се у Гружу код Крагујевца. Ненад се 1995. године жени Славицом (Љубодраг) Ивановић из Ратаја и из Груже долази на мираз у ово село.

18. Голубовићи – Мијајло Милетић из Ратаја усвојио је сестричину Миљојку Живковић из Гаревине, удао је за Драгишу Вукојевића из Ратаја и зета довео на мираз. Драгиша и Миљојка изроде три ћерке, па најмлађу удају за Горана Голубовића кога доведу на мираз. Фамилија Голубовић потиче из села Ограде код Прибоја. Радојица Голубовић из Ограде пресељен у Александровац (Жупа) 1968. год. Радојичин син Горан жени се 1997. године Милком Вукојевић и досељава се на мираз у Ратаје.

19. Долићи – Родоначелници Недељко и његов брат Михајло Петронијевић досељени су из села Копориће. Копориће се налази северно од Црешнице, источно од Јелакца и Стрижине, јужно од Граничана и Кијевчића, а западно од Родеља, Крушице, Мајдева и Костиног потока. На јужним обронцима Копаоника ово село се простире дуж Копорићке реке. Један потес овог села, дуж леве обале Копорићке реке, носи назив Долови, по коме, вероватно, носе презиме Долићи. По једном предању презиме Долић добили су по баби Доли. Долићи су вероватно род Блажића који су такође досељени из Копорића. О сродству Блажића и Долића говоре и други истраживачи. Недељков брат Михајло Петронијевић са првом женом непознатог имена имао је сина Николу, рођеног у Копорићу 1844. године, који је умро 1921. Године. Никола је уписиван као Михајловић и Блажић. Михајло се други пут жени 1850. године Евемијом Дунић из Ботурића. Евемија умрла 1854. године као жена Михајла Благојевића, што наводи на закључак да су Недељко и Михајло Благојевићи, грана Блажића. Михајлов син Јанићије уписиван је као Петронијевић, Михајловић, Достанић и Долић. Михајло се трећи пут жени 1855. Ружом Николић из Камењаче и том приликом уписан као Недељковић. Као Достанић први пут уписан 1858., а као Долић 1877. године. Долићи постоје у Темнићу, Нишу, Ћуприји, Београду, Врбасу и Кули. Долића исламске вере има у Долићима код Тутина. Долићи постоје у Босни и Херцеговини, Хрватској и Румунији. Долића у Ратају 2005. године има 5 домаћинстава. Долићи из Ратаја одсељени су у Купце, Крушевац и Земун. Славе Св. Стефана.

20. Дамњановићи – Око 1840. године Дамњановићи су у Гаревину досељени из села Грашевци код Бруса. После женидбе са Мирјаном Миленковић из Ратаја из Гаревине на мираз долази Љубиша Дамњановић 1962. године. Славе св. Архангела.

21. Ђокићи – Према предању, Ђорђе, родоначелник Ђокића, прво се настанио поред гробља на потесу Трлине. У Ратаје досељен из села Жутинац које се налази у Новопазарској нахији. Ђока Жутинац из Ратаја удаје ћерку Хевросиму за Гмитра Несторовића из Пепељевца 1856. године. Ага из Рибника, ради послушности, додели Ђокином сину Милисаву 30 ха земље, али га злобници оптуже па му ага одузме земљу. Милисав је уживао велики углед па му се унук Стаменко 1865. године жени Николетом, ћерком Јована Гавриловића-Гашића из Бучја који је 1859. године био народни посланик среза козничког. Касније Тома Жутинац-Ђокић удаје ћерку Марију за Пауна Спасојевића из Мачковца. По Томи једна грана Ђокића носи презиме Томић. Када су Ђокићи од гробља пресељени на данашњу локацију тешко је рећи јер нема поузданих извора. Познато је да су у близини гробља биле воденице, од којих је, према некима, постојала Ћокићка и Томићка, а према другима само Ђокићка. Вероватно их је на сеобу приморао ага од Рибника. Презиме Жутинац познато је у селима Рудњаку, Ковачи и Милентији (Брус). Постоје тврдње да Ђокићи потичу из Батота од Ђорђа – Ђоке, да су род са Томићима да их у Ратају има око 30 кућа и да славе Ђурђевдан. У Ратају Ђокићи славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан. Славољуб Ђокић слави Св. Николу, Никола Ђокић слави Св. Јована, Радослав Ђокић прекађује Св. Николу због мајчевине. Бранислав, син Радмана Томића, рођен у Дашници, вратио се из Дашнице у очевину у Ратаје после Другог светског рата. Одсељени у Крушевац, Добромир, Дашницу, Љубљану, Младеновац, Београд и Аранђеловац.

22. Живковићи – Три брата досељена у Ратаје Живко, Петар и Петроније Јовићевић уписана су у тефтер овог села 1833. године. Од живка су у Г. Ратају настали Живковићи, преко његовог сина Милосава. Ову тврдњу поткрепљује уписано презиме Милосављеве ћерке Раде која је при крштењу Раде (Јеврем) Миловановић 1870. године је уписана Живковић, а при крштењу Живана (Богдан) Младеновића 1871. уписана Јовићевић. Од Петра Јовићевића су Петровићи, Бајићи. Као Бајић прва је уписана Јелена (Петар) Јовићевић 1843. године, приликом крштења Мијајловића из Тржца. Поред Петровића Бајића постоје још две фамилије са истим презименом Петровић Кукић и Петровићи Чолићи који нису у родбинским везама. У Живковиће у Г. Ратају призетио се Живан Стевановић Гочић после издржане робије. Живковићи славе Св. Стефана. Ови Живковићи нису родбински везани за Живковиће Жичиће из Д. Ратаја односно Шогоља.

23. Живковићи-Жичићи – У Ратају постоје две фамилије Живковић које нису у родбинским везама, Живковићи-Жичићи, према предању, досељени су од Жиче код Краљева и због тога носе надимак Жичићи. Потичу од Живка и Антинија, вероватно његовог сина. Њима кумују Живковићи из Г. Црнишаве, што указује на могуће родбинске везе ових фамилија. Живко, родоначелник Живковића из Г. Црнишаве рођен је 1770. године као кмет свог села борио се заједно са Алексом Прокићем против самовоље трстеничких богаташа, настојећи да им се ограниче права. Живко је био делегат на Скупштини пожешке нахије 1821. године. Судбине Живковића Жичића из Ратаја и Живковића из Г. Црнишаве, током Другог светског рата, скоро су идентичне. Драгослава Живковића из Ратаја, као четника војводе Роде, заклали су четници Кесеровића 16. 3. 1943. године, а Животу В. Живковића обесили 20.10.1946. године. Живка Живковића бившег Родиног четника, као одметника убила милиција после ослобођења. Живковићи у Г. Црнишави славе Св. Ђорђа. Живковићи у Ратају – Шогољу славе Св. Илију.

24. Ивановићи – Ови староседеоци Ратаја пореклом су из Црне Горе. Време досељења и место из кога су дошли није познато. У тефтер арачки села Ратаје 1833. године уписан је Ђурко Младеновић, рођен око 1743. године и његов син Веселин (1795-1862). У тај тефтер уписан је Иван Агатоновић стар 30 година. Иван се касније помиње под презименом Младеновић, што наводи на закључак да је у сродству са Ђурком Младеновићем, родоначелником Веселиновића. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да су им куће на истој локацији и да славе исту славу. По предању, род ове фамилије Ратајац из Велике Дренове чији је родоначелник из Ратаја пребегао преко Мораве. Ово бекство преко Мораве делимично правда промену презимена, због останка у Ратају. У својим мемоарима Стевча Михајловић наводу да су му неки преци пребегли у Велику Дренову. Презиме Ивановић носе по Ивану. По спољашњем изгледу одају слику горштака јер су већином вишег раста и снажније телесне грађе, чиме се одликују и Веселиновићи. Изузетно су комуникативни , веома тачни и патријахално васпитани. Чувају сопствени углед, али цене и друге. У Ратају 1987. године било 8, а од 2005. године има 10 домаћинстава. Одсељени у Новаке, Г. Ступањ и Александровац. У Новацима неки променили презиме у Фуш, а у Г. Ступњу у Цветковић. Славе Св. Стефана.

25. Ивановић – Постоје две верзије о досељавању ових Ивановића на терен Жупе. По предању из Јелакца у Д. Ступањ досељен Мина са синовима Иваном, Јованом и Тодосијем. Од Јована су Јовановићи у Г. Ступњу, од Ивана су Ивановићи у Д. Ступњу. Минин трећи син Тодосије убија Турчина, па бојећи се освете бежи преко Мораве. После неколико година Тодосије се враћа, настањује у Глободеру и заснива фамилију Тодосијевић. Постоји тврдња да су ови Ивановићи досељени од Пљеваља, за разлику од Ивановића староседелаца, за које се не зна из ког су краја Црне Горе стигли у Ратаје. Браћа Иван и Вујица су прво били насељени у Будиловини одакле су се преселили у Д. Ступањ. Из Д. Ступња Ивановићи су одсељени на мираз у Тулеш и Ратаје. Иван, син Миљојка Ивановића по женидби са Олгом (Раде) Симић из Ратаја 1965. године прелази на мираз у ово село. У Тулешу и Ратају 2005. године постоји по једно домаћинство Ивановића. У Тулешу славе Томину недељу. Тодосијевића има у Глободеру 8, Стопањи 1, Трстенику 1 и Београду 2 домаћинства. Тодосијевићи славе Св. Ђорђа Алемпија и Ђурђевдан.

26. Илићи – Ова фамилија у селу град (Копаоник) потиче од Гаврила Илића. Они су род Савића и Андрејића. Милован Илић из Града код Бруса оженио се 1974. године Драгицом (Миодраг) Милосављевић из Ратаја и доселио се на мираз у ово село. Славе Св. Јована.

27. Јевтићи – Јевтићи су потомци Милутина и његовог брата Радојице Мијајловић. Данас постојећи чланови ове фамилије настањене у засеоку Шогољ; скромног су знања о свом пореклу. У прегледаној документацији нема помена о њиховом пореклу, па је тешко рећи када и одакле су досељени. Мењали су презиме па се презивали Недељковић, Михајловић, Милутиновић, Милићевић, Јевтић и Гудић.

28. Јеремићи – Даљим пореклом потичу са Косова, одакле су досељени у Подгорац (Ражањ). Време досељења са Косова није познато, али се зна да је Радослав досељен у Ратаје као учитељ 1. 9. 1982. године.

29. Јовановићи – Предак Сима Јовановић досељен је из села Угљари, због чега је био познат као „угљарац“. Син Крсман му је рођен у Угљарима, а Константин у Ратају што је доказ да је досељен између 1861. и 1867. године. Познати су као „угљарци“ односно „коксићи“, по Константину – Кости.

30. Јовичићи – Родоначелник ове фамилије је Јовица Радосављевић р. 1811. године који је са сином Атанасијем старим 6 месеци, уписан у тефтер села Ратаје 1833. године. Друга Јовичина деца рођена су после пописа. Порекло није познато. Из Ратаја одсељени у Горњу Омашницу, Грабовац, Крушевац, Београд, Бошњане. У Ратају 2005. Године постоје 2 домаћинства.

31. Јовановићи – Јовановићи „Чеврљугићи“ су староседеоци Тулеша. Из ове фамилије Дејан (Јован) Јовановић оженио се 1996. године Славицом (Живко) Видојевић и преселио се на мираз у Ратаје. Дејан је полицајац, а Славица учитељица.

32. Кљајићи – Кљајића има у Влађкову, Добријевићима (Бијела) и Колашину у Црној Гори, одакле су се преко Таре доселили у Србију. Било их је на Плитвицама (Хрватска) и у Босни. При сеобама увек су ишли заједно са Бисерчићима. У Рогавчини 1877. године постојао је Владислав Кљајић. Било их је у Мошуту и Плешу из кога су одсељени у Вржогрнце, одакле су пак отишли у горњу Црнишаву у којој су познати као Младеновићи. Из Плеша су одсељени у Оџаке. Кљајићи из Чаира сматрају да су пореклом из Херцеговине. У Чаирима су касније познати као Марковићи и Димитријевићи, од којих је најпознатији др Тома са Факултета примењених уметности у Београду. Има их у Трстенику. Са Копаоника се после 1876. године у Драгушу у Топлици одселио Живко Кљајић. Др Вукојица Кљајић, власник хируршке поликлинике из Крушевца, од предака је чуо да су се преци Кљајића из села Јелакци као Катићи одсељени у Д. Ступањ где убијају Турчина, па беже у Тулеш. Из Тулеша одсељени у Ратаје, Стањево, Александровац, Крушевац, Београд, Трстеник, Латковац, Боботе, Г. Омашницу, Бресно Поље, Мачковац, Макрешане, В. Дренову, Осаоницу, Врњачку Бању, Краљево, Крагујевац, Бачку Паланку, Обреновац и Сплит. Кљајићи који су постојали или још постоје у Кожетину, Дупцима, Камењачи и Лопашу вероватно су истог рода. У Ратају постоје два домаћинства досељена из Тулеша на мираз. Славе Св. Тому и Томину недељу.

33. Карајовићи – Од Требиња из Херцеговине, према предању, преци ове фамилије прво се доселили у Карановац, данашње Краљево. Касније се из Карановца селе у Лаћислед у коме од Јована настају Карајовићи, од Андреје Андрејићи и од Милете Милетићи. Од предака досељених половином 18. века, преко ове тројице браће настало је више од половине житеља Лаћиследа. Међу првима се помиње Димитрије Карајовић коме је на споменику уписано да је живео 120 година. Радман, син Вукоја Карајовића, жени се Мирјаном, ћерком Миодрага Миљковића и долази 1966. године на мираз у ово село. У Ратају 2005. Постоји једно домаћинство.

34. Левићи – Левићи, давно досељени у ове крајеве динарског су порекла. Леву, родначелника Левића, турски зулум приморао да се из Призренске нахије пресели у Топлицу. Касније се сели на Копаоник и у близини Бруса оснива село Левиће које је данас познато као Горњи и Доњи Левићи. Левини потомци касније се селе у Жупу и трстенички крај. Било их је у жупским селима Љубинци и Тулеш. У трстеничком крају у близини Велућа формирају насеље Левићи које је по одласку Турака било засеок Бучја, а данас посебно Левићи. Из Тулеша су одсељени у Лопаш, Тоболац, Лаћислед, Тржац, Д. Ступањ, Голубовац, Дашницу, Омашницу, Александровац, Почековину, Стопању, Крушевац, Бјеловар и Ратаје. У Ратаје се 1948. доселио Миладин С. Левић на мираз.

35. Лукићи – У Ирици, засеоку села Блажева, живела су три брата Станко, Илија и Радул. Илија се доселио у Дашницу у којој настадоше Иричани који славе Петровдан. Радул се пресели у Злегиње где настадоше Радуловићи – Радулци. Лукићи из Лаћиследа тврде да су род Радулаца што је прихватљиво, јер и они славе Петровдан као Радулци и Иричани. Неколико деценија по досељењу у Лаћислед, један од потомака Лукића, Радослав, жени се Јеросимом (Милун) Цветковић Васић из Ратаја. Јеросима умире 1906. године , а Радослав гине у борби са Турцима 9. 10. 1912. године код Ђурђевих ступова. Њиховог сина Драгољуба, као сироче, деда Милун доводи код себе у Ратаје. Радослав се касније одваја од деде, жени и отвара коларску радњу. По занату који је Радослав обављао, његови потомци, власници колонијалне радње у Г. Ратају, носе надимак „Колари“. Други постојећи Лукићи настали од Богосава Лукића који се 1904. године оженио Станом (Петар) Вукојевић из Доњег Ратаја. Богосав и Стана су имали синове Мијушка, Милутина, Милоша и Станоја. Станоје се жени Дрином (Радослав) Цветковић из Д. Ратаја и долази на мираз у ово село. Лукићи у Д. Ратају славе Св. Николу, славу Ерчевића из Лаћиследа на чије су имање наводно досељени.

36. Маринковићи – Расјанима у Црној Гори неки Турчин обесчасти сестру, па они убише њега и све чланове његове породице. Из страха од освете из села Батота у Црној Гори побегоше у Србију. Расјани се помиљу у селу Батоту код Бруса у коме 1857. године живео Младен Расјанин. У Ратају се помиње Расјанин Петровић Миливоје, који је имао сина Петра рођеног 1853. године. У Тоболцу, Милетићи носе презиме по претку Милети за кога верују да је пао на Чегру са Стеваном Синђелићем и да му је глава узидана у Ћеле кулу у Нишу. Као родоначелник Милетића у Тоболцу се помиње Стеван Расјанин 1849. године. Од једног Стевановог брата су Батоћани у Лопашу, а од другог брата су Алексићи у Црнишави. Поред Стевана у Тоболцу се помињу Расјанин Пантелија 1851. године и Расјанин Михајло 1866. године. Потомци Расјана касније мењају презимена, па се презивају различито, зависно од имена од кога потичу. Поред поменутих Расјана Милетића у списку становника села Тоболац, помињу се Радојица Милетић рођен 1797. године, Сима рођен 1803. године, Марко рођен 1813, Благоје рођен 1815. године, Миленко рођен 1833. године и Вукић рођен 1833. године. Наведени Расјани Милетићи, за разлику од Расјана Милетича из Доње Микуљане код Куршумлије, досељених у Батоте гоњени ратним олујама и глађу, сигурност и душевни мир нажоше у селу Тоболцу. За разлику од Расјана Милетића у Батоту, код Бруса познатих као Микуљанци, који славе Свету Петку, Расјани Милетићи у Тоболцу славе Светог Стефана. Маринко Милетић из Тоболца жени се 1848. године Милканом, ћерком Саве Миљковића из Ратаја и прелази на мираз у ово село. Маринко од порода остави ћерку Госпаву и синове Триуна и Петка, који ради сећања на свог рано преминулог оца узеше презиме Маринковић. Његова супруга Милкана се преудаје за Недељка Петровића – Чолића из Бзенице који прелази у њену кућу у Ратају. Маринковићи су се као и остали мештани Ратаја бавили ратарством и виноградарством. Приходи нису били довољни, па се поред ових традиционалних занимања почеше бавити трговином. У циљу обављања допунских послова отварају дућан и кафану преко пута некад постојеће прве општинске зграде. Дућан је био у оно време „тржни центар“ за снабдевање колонијалном робом мештана Ратаја, Руденице, Тулеша и Тржца. Кафана под истим кровом са дућаном била је стално састајалиште виђенијих мештана ових села и одмаралиште рабаџија. Док се стока одмарала, они су крај топлог кубета ћаскали са кафанским гостима. Било их је и дању и ноћу, јер су колоне воловских кола овим путем текле и пре иницијативе за његову нову трасу 1894. Године. По изградњи пруге уског колосека Сталаћ-Краљево 1910. године, број рабаџија се знатно повећао. По изградњи нормалног колосека 1958. године рабаџија је према Стопањи, Почековини, Трстенику, Краљеву и Чачку све мање јер се превоз вина врши аутоцистернама. Поред рабаџија, стални кафански гости били су Сава миљковић из ратаја и Миленко Живковић из Тулеша, који су се свакодневно надметали у игрању таблића и других игара користећи исти реквизит. Угледу фамилије Маринковић знатно доприноси Радивоје Маринковић као деловођа и председник ратајске општине. Стечени углед фамилије Јован Маринковић као службеник Земљорадничке задруге Ратаје, управник Земљорадничке задруге у Дашници и комерцијалиста предузећа „Бранко Перишић“ диже на виши ниво. Идући стопама предака Јованов син Драган постаје један од најпознатијих пословних људи пониклих из Ратаја, а можда и Жупе. Маринковићи су одсељени у Крушевац, Београд и Скопље. Славе Св. Стефана.

37. Маринковићи – Из Црне Горе од Васојевића у Плочу (Александровац) досељен Ђука са синовима Маринком и Раком. Од Ђуке у Плочи настају Ђукићи, од Маринка Маринковићи и од Раке Ракићи. Вељко (Радослав) Маринковић из Плоче по женидби са Мирјаном (Миленко) Радичевић долази на мираз у Ратаје. Ови Маринковићи нису у родбинским везама са већ постојећим Маринковићима у Ратају. Маринковичи досељени из Плоче славе Св. Алемпија, за разлику од раније досељених Маринковича који славе Св. Стефана.

38. Марковићи – Љубивоје Цветковић (64 год.) чуо је од предака да су Цветковићи пореклом из Цврне Горе, прво досељени у долину Лаба на Косову. Када су са Косова у Ратаје досељена браћа Радивоје, Цветко, Петко и Петроније није му познато. Радивоје, по свему судећи, родоначелник Марковића, гине од Турака на Јастрепцу па се Цветко одметне у шуму да освети брата, али и он гине. Од Радивојевог сина Марка су највероватније настали Марковићи, а од Цветка Цветковићи у Ратају. Куће су им биле дуж десне обале Црнићког потока, одакле су се одселили на данашњу локацију. Поштујући родбинске везе, марковићи и Цветковићи не ступају у брачне односе. Марковићи и Цветковићи славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан, што је доказ њихове родбинске везе. И једни и други познати су по својој борбености па им је пушка увек била при руци. Марков потомак Иван имао је пушку „Шишанку“ . Њом је претио непријатељу, непослушном и сваком ко би га наљутио. Због те пушке доби надимак „Шишанић“ који данас носе његови потомци. Из Ратаја су одсељени у Боботе на мираз, Трстеник и Лаћислед.

39. Марковићи – Фамилија настала у Ратају доласком брачног пара Марковић, као лекара, на рад у Здравствену станицу. Др. Зоран је син Драгана Марковича из села Чуигуле код Блаца.

40. Миљковићи – Постојећи потомци Илије Миљковића тврде да су досељени из Угљарева код Трстеника. Своје веровање потврђују чињеницом да у том поморавском селу постоје Миљковићи. Илија Миљковић, родоначелник ове фамилије, имао је кућу у шору Миљковића изнад Раденковића и Тодосијевића са леве стране наспрам куће Михајла Миљковића-Ђаковића. Илијин син Милоје, који је погинуо при подвођењу хајдука 26.7. 1846. године у пољани Крушевица, оставио је многе потомке. О бројности потомака овог познатог сточарског трговца најбоље говоре сећања Милане Новоселац из Новог Села (Врњачка Бања) која каже: Кад сам дошла за Добросава Миљковића 1951. године, било нас је 25 чланова у кући и били смо најбројније домаћинство у Ратају. Родбинске везе Илије, Михајла и осталих Миљковића нису познате. Од Илијиних потомака најпознатији је Раде Миљковић инжењер агрономије, заточеника Голог отока у време Резолуције Информбироа. Ови Миљковићи су одсељени у Београд, Витковац, Падинску Скелу, Трстеник, Крушевац и Александровац. Миљковићи као и многи други становници Горњег Ратаја славе Св. Стефана.

41. Миљковићи-Ђаковићи – Ратови, ханџар, пљачка, турчење, данак у крви и друге дажбине приморавали су српско становништво на сеобе. На промене боравишта Србе је приморавало ускраћивање слободе, ометање верских права, имовинска несигурност, кулук, глад и етничка дискриминација. На сеобе су их гонили лоши климатски услови и неродне године. Сеобе су српска свакодневница па су с тога разумљиве речи: „Било је сеоба као и порођаја. И биће их још увек. Сеоба има. Смрти нема.“ После смрти генерала Пиколинија 1689. године долази до пораза аустријске војске. Као учесници на страни Аустрије, Срби су принуђени на бекство испред Турака. Под вођством Арсенија Трећег Чарнојевића велика колона избеглица од Призрена, Пећи, Скопља, приштине, Вучитрна и других места Метохије, идући долином Ибра стиже у манастир Студеницу. Један део наставио је пут ка Београду у који стиже око 40000 избеглица. Из Београда иду према Сент Андреји где стижу после 40 дана путовања. Део колоне који је предводио ђакон Јаков остао је у Студеници. Због отежаних услова исхране и изнемоглости они се настанише на простору Жупе, Трстеника и Врњачке Бање. По ђакону Јакову њих назваше Ђаковићи. Тома, син Славка Ђаковића из Брезовице од предака је чуо да су Ђаковићи досељени у време Арсенија Трећег са Косова. Ђаковића има у Новом Селу (Врњачка Бања), а један од њих је Ратко Ђаковић. Ђаковића има у Оџацима, Бељицама и Трстенику. У Бзеници су постојали Никола и Стојан Ђаковић, што се види из књиге рођених кожетинске цркве 1872. године, односно александровачке цркве 1918. године. У селу Попини рођен је 1849. године Глигорије Ђаковић. Из овог села Миљојка Ђаковић, рођена 1922. године удата је за Миладина Филиповића, мештанина В. Врбнице, иначе пореклом из Ратаја. Из Попине у којој славе Св. Димитрија и Св. Јеремију., Ђаковићи одсељени у Оџаке и Врњачку Бању, а Милан Ђаковић на мираз у Брзеће. Они потичу од Фетића – Плав (Гусиње). Према истраживањима др Р. Павловића од Гузоња из Црне Горе настали су Царевићи, Веселиновићи, Петронијевићи, Марићи, Јоксимовићи, Вујовићи, Влајковићи и Ђаковићи. Потомци Мијајла Миљковића – Петровића који данас постоје у Ратају, а чији су се преци презивали Ђаковић, тврде да су пре 300 година досељени са Косова. По предању досељени су за време сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, а предводио их је владика Исаије Ђаковић због чега су названи Ђаковићи. Миљковићи – Ђаковићи из Ратаја одсељени су у Београд и Крушевац. Славе Св. Стефана. У Ратају из шора Миљковића изнад куће Раденковића и Тодосијевића преместили су данашњу локацију близу центра села. Од потомака чији је родоначелник Михајло Миљковић на старој локацији су још увек куће неких његових потомака. Миљковићи – Ђаковићи присутни су у политици уз настајање заузимања челних позиција.

42. Миљковићи – Потичу од три брата: Милована (1803), Радована (1813) и Николе (1819) уписана 1833. године у тефтер села Ратаја. Име оца ових староседелаца Ратаја није познато, али се по презимену може закључити да потичу од неког Милете. Родбинску везу Милетић – Миљковић са осталим Миљковићима тешко је објаснити јер у постојећој документацији није забележена, а усмена предања пала су у заборав. За посланике среза козничког 1859. године изабрани: Новица Вукићевић, трговац из Бруса, Јован Ивковић, трговац из Кожетина, Сима Козић, кмет из села Рибари, Никола Мандрда, буљукбаша из Ратаја, Јован Гавриловић, из Бучја и Јаков Арсић из Бобота. На основу овога се може закључити да је Никола био капетан буљукбаша, командир чете. Избор Николе за народног посланика говори о његовом угледу. Надимак мандрда носили су многи српски борци осакаћени у ногу или руку током борби са Турцима. Један од њих је Чолак Анта. То исто важи и за Николу Мандрду, сина Крсте Павловића из села Пољанице код Лесковца, чувеног хајдука, учесника оба устанка, који је дошао у сукоб са књазом Милошем. Овај Никола и Никола Мандрдић су две различите особе рођене у различито време. Заједнички име само назив Мандрда, што значи мандрља, неправилно покреће неки од екстремитета руку или ногу, шепа. Светозар Николић, каснији потомак Николе Мандрде из Ратаја радио је као рабаџија. У Крушевцу је обично одседао у кафани „Муса и Марко“. Једном у овој познатој кафани наручио капаму за ручак, али је остао гладан пошто у сред зиме није било зеља. Његови другари ручаше шта је ко имао и кренуше назад за Ратаје. Гладног Светозара успут назваше Капама правећи шале на његов рачун. Касније потомци добише надимак „Капамићи“. Од тада је капама специјалитет у кухињи Николића – Капамића и зими и лети.

43. Миљковићи – У књизи рођених нема уписано име Луке Миљковића. При венчању 1872. године са Јелицом, као и при другој женидби 1885. године са Цветом, име Лукиног оца није наведено. У књизи умрлих 29. 6. 1917. године када је Лука умро, није наведено чији је син. Да би се избегле грешке, родослов почиње са Луком као родоначелником. Поуздано се зна да је имао кућу у засеоку Шогољ одакле се преселили на данашњу локацију преко пута школе у Д. Ратају. Марко, син Живка, на том месту имао поткивачку радњу.

44. Миленковићи – Тодор, родоначелник ове фамилије, први пут се помиње 1864. године приликом женидбе. У књизи венчаних није наведено име његовог оца, ни датум рођења, па је тешко рећи нешто конкретније о пореклу и родбинским везама са другим Миленковићима у Ратају.

45. Миленковић-Лекић – Са члановима ове фамилије живи и памћење да су по родочелнику Миленку Симићу добили презиме Миленковић. Миленка је мајка из милоште звала Лека, па поред презимена Миленковићи добише презиме Лекић. Овој породици кумовао је кожетински свештеник Вучко Поповић, каснији ратајски парох. По смрти пароха Вучка, Лекићима кумује Вучков син Герасим Поповић, такође свештеник и Герасимов син, др Добривоје Гер. Поповић, министар здравља Републике Србије. Миленковићи су одсељени у Крушевац, Читлук и Гроцку. Славе Св. Јована.

46. Милетићи – Поред постојеће фамилије Милетић која је грана староседелаца Црнића, ова друга фамилија Милетића настала је касније у Ратају и није у родбинским везама са првом. Према изучавању етнолога и мишљењу Милетића они су грана Мијаиловића из Ржанице. Родочелник ове фамилије у Ржаници је Јован Милетић. Његов син Милан, ожењен 1887. Године Златом (Крсман) Атанасковић, поред друге деце има сина Славка, кога 1921. године усваја Влајко Ивановић из Ратаја где он заснива породицу. Од доласка до данас, у Ратају постоји само једно домаћинство. Најпознатији је Сава који је завршио трговачку школу после Другог светског рата. Био је практикант у ратајској општини 1939-1943. године, први председник земљорадничке задруге 1948. године, управник „Вино Жупа експорта“ 1971. Године и председник Социјалистичког савеза општине Александровац од 1974 – 1983. године. Милетићи у Ратају славе своју славу Св. Архангела и Св. Стефана, славу Ивановића због имања које су од Влајка наследили. Из Ратаја су одсељени у Крушевац где такође постоји само једно њихово домаћинство.

47. Милићи – Јован Милић (1843 – 1910) родочелник досељен из Белог Брда (Копаоник). Јован се 1867. године оженио Станком (Павле) Петровић из Ратаја, удовом Милосава Живковића. Кућа му је била изнад данас постојеће куће Жарка Миљковића, а испод Видојевића. Пред Други светски рат , Владимиров син Александар се сели на данашњу локацију на средокраћи пута Задружни дом – Пелићи (са десне стране). Славе Св. Ђорђа.

48. Милићи – По првој верзији досељени су од Призрена у село Блажево (где су им Ковачевићи род). Из овог копаоничког села, у непознато време, Милија се сели у Жупу у село Стубал. По предању из Црне Горе досељени у околину Н. Пазара, одакле се браћа Милија и Јеленко селе у Жупу у село Дубовицу, које се тако зове по столетним дубовима – храстовима. Назив Дубовица мења се касније у Стубал. У горњој и Доњој мали у Стублу, у тефтеру из 1834. Године, Милија и Јеленко су уписани различитим презименима што наводи на закључак да су браћа од стричева. Том приликом Милија је уписан као Ивановић, а Јеленко као Михајловић. Милијини потомци носе презиме Милић, а Јеленкови су уписивани као Јеленковић. Супротно од ове две тврдње подаци кажу да је Павле Јеленковић досељен из Велике Грабовнице. Мирко (Јеврем) Милић из Стубла после женидбе са Радмилом (Војин) Младеновић заснива породицу у Ратају. Његови потомци познати су под надимком „Тарифићи“. Имају кућу поред других постојећих Милића у Горњем Ратају. У Стублу славе Св. Јована.

49. Милисављевићи – Даљим пореклом са границе између Црне Горе и Херцеговине, досељени у село Боће на Ибру. Из Боћа се касније селе у Жупу и поред Боћанске пољане формирају село Ботуњу. Милисављевићи су потомци Милисава који је у време Првог српског устанка био кнез села Ботуње. Од Милисављевог сина Радуле настали су Радуловићи. Највеће домаћинство осамдесетих година 20. века на челу кога је био Крсман Радуловић, бројало је 30 чланова. Милисављевић Младен из Ботуње погину храбро у српско-турском рату 8. 10. 1876. године на Трески. Два домаћинства Милисављевић су одсељена у Топлицу. Славољуб, син Десимира Милисављевића, из Ботуње, досељен је у Ратаје после женидбе са Светланом (Милан) Јовичић 1994. године. Милисављевићи из Ботуње славе Св. Ђорђа.

50. Милованкићи – Ова фамилија досељена је пре 1833. године вероватно из села Ковачице (Копаоничка шаља). При попису 1833. године уписан Милован Миливојевић, родочелник Милованкића и његови синови Милосав и Јевтимије. Поред имена ових предака Милованкића уписано је да је Милован стар 50, Милосав 20 и Јевтимије 6 година. Под презименом Милованкић прва је при рођењу уписана Савка, кћи Милосава, рођена у Ратају 26. 1. 1837. године. Под презименом Миловановићи постоје у селу Батоте код бруса у коме заселак од 5 домаћинстава, 1949 године носи назив Милованкићи. Из Батота одсељени у Стубал. У Батотама славе Св. Враче, а у Стублу Св. Јована због имања. Из Стубла одсељени у Доброљупци где славе Св. Стевана. Из Батота у Мешево одсељен на мираз Војислав Милованкић који је умро 1891. године. У Ратају је 1987. године постојало 18 домаћинстава. Из Ратаја одсељени у Лаћислед, Ужице, Србобран, Бор, Београд, Барич, Ниш, Нови Сад, Футог, Аустралију, Крушевац и Александровац. У Ратају славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан.

51. Миловановићи „Гочићи“ – Родочелник Милован Петровић Гочић, сидећи по надимку вероватно је досељен са Фоча. У Тефтер села Ратаја 1833. године уписан је заједно са синовима Смиљком и Димитријем, па их убрајамо као староседеоце. Касније, 1835. године родио му се син Петар. По Миловану се презивају Миловановићи Гочићи, а по његовом сину Смиљку потомци носе презиме Смиљковић.

52. Милосављевићи – Пред Милосављевића који су грана Црнића, а које убрајамо у староседеоце, постоје и Милосављевићи, настали 2001. године доласком Драгана (Васа) Милосављевића из Кожетина.

53. Манојловић-Милошевић-Петровић – Од три брата Манојла, Милоша и Петра настале су фамилије Манојловић, Милошевић и Петровић. Ове староседелачке фамилије често су мењале презиме па су познате као Миленковић, Манојловић, Станимировић, Миловановић, Милошевић и Савић. Куће Манојловића су на истој локацији на којој су и раније биле. Године 1987. било је четири, а 2005. године три домаћинства. У Александровцу 2005. године има 2 домаћинства. Манојловићи славе Св, Стефана, а прекађују Св. Николу. Милошевићи род Манојловића имали су куће поред Манојловића према потоку поред Тодића . Са те локације преселили су се на простор између Долића и Видојевића где су им данас куће. Према предању које је писцу хронике пренео Стојан (Владимир) Милошевић, предак ових Милошевића, досељен је из Црне Горе. Прво се настанио у потесу „Ћерана“ у близини Јабуковице где је правио ћерамиду и циглу што су касније радили и његови потомци. Време досељења на данашњу локацију на леву страну пута Г. Ратаје, између Долића и Видојевића, није познато. Према кумству потомака Михајла и Јеврема Милошевића могло би се закључити да су истог рода. Потомци Михајла Станимировића по једној грани познати као „Бугари“ по баби Миљи Шукарев, жени Танасија Милошевића. Одсељени су у Прокупље, Крушевац, Мешево, Врњачку Бању, Нови Сад, Сомбор, Александровац и Грчку. Бошко (Сретен) Станимировић одселио се у Ћелије, а потом у Самодрежу на Косову где добија 8 ха земље од државе и докупљује још 34 ха. Због терора албанских сепаратиста , Радомир касније све продаје. Крајем 20. Века сели се у Врњачку Бању, а потом у Белику Врбницу код Крушевца где умире 1993. године. Станимировића и Милошевића, потомака Милованових, има у Ратају, Врњачкој Бањи, Великој Врбници, Смедереву, Тавнику (Краљево), Мрмошу, Словенији и Енглеској. Од каснијих потомака Јеврема Милошевића најпознатија је проф. др Татјана (Славољуб) Милошевић рођена 30. 6. 1964. године у Александровцу. Потомци Јеврема Милошевића одсељени у Лаћислед, Трстеник и Крушевац. Петровићи, настали од Петра познати као „Цикутићи“ род су Манојловића и Милошевића. Предак Петровића је по цео дан свирао на гуслама па по цијукању тог инструмента добише назив „Цикутићи“. Под презименом Цикутић прва је уписана Миланка (Петар) Цикутић на дан рођења 23.8.1845. године. По Сави Петровићу грану грана носи презиме Савић. Милица (Вукић) Петровић – Савић по смрти првог мужа Љубисава (Војислав) Милојевића из Ратаја преудала се за Радослава Ралу Лакића – Радојковића из Глободера. Потомци Радослава Рале Лакића наслеђују имање на које је он досељен на мираз 1923. године. Сви Милошевићи славе Св. Стефана.

54. Младеновићи – Из села Домановићи, у близини Стона у Херцеговини, у време великих сеоба. У Мачковац на Копаонику досељени преци ове фамилије у 17. веку. Они су род Весића, Томића и Стевановића у неким селима. Помињу се у селу Подпећу (Ужичка Пожега), Рашкој, Краљеву, Новом Селу (Врњачка Бања), Брзећу, Жилинцима, Кривој Реци, Осрецима, Брусу, Александровцу, Почековини, Милутовцу, Грабовцу, В. Дренови и Рујишнику. Помињу се у Кобиљу код Бруса из кога се Николета, удова Богосава Перића, преудаје 1875. године за Јована Матића из Лаћиследа. Било их је 1889. године у селу Доброљупцима, када се Новица Перић оженио Јагликом из Осредака. У Доброљупцима славе Св. Николу. Перићи славе Св. Враче. У Ратају се помиње Радоје Перић (1832-1897) син Милисава Гавриловића, родочелника Младеновића. Поред њега у Ратају постоји Младен Терзић – Бабић – Перић (1848-1896). Један од предака Младеновића имао је изразите црте лица ради чега је изгледао кезав. Ради лакшег изговора слово „К“ изговарано је као „Ћ“ па је изгледао „ћезав“. Због ове одлике свога претка потомци добише надимак Ћезићи. Из Ратаја одсељени у Крушевац. Младеновићи славе Св. Стефана, а прекађују Св. Враче. Најпознатија личност ове фамилије је Љубиша, син Драга Младеновића, већински власник фирме „Жупљанка“ у Александровцу.

55. Миољићи – Потичу из села Миољице недалеко од Беолог Брда на Копаонику. У близини овог познатог рударског места њихов предак убија Турчина па се из страха селе у село Мајдево код Крушевца. Да би се прикрили мењали су презиме па су се презивали Миленковићи, Милетићи, Миловановићи и на крају Миољићи по селу из кога су избегли. Време досељења у Мајдево није познато, али се поуздано зна да су у Мајдеву постојали Живадин 1867. и Стојан Миољић 1877. године. Јован Миољић из Мајдева жени се Јованом, ћерком Миленка Благојевића – Цветковића из Ратаја и прелази у Шогољ, заселак села Ратаје на мираз. Миољићи су добри пољопривредници, љубитељи музике и страсни ловци. Из Ратаја одсељени у Врњачку Бању, Остојићево и Ново Милошево у Војводини. У време писања ове хронике, у Ратају постоје 3 стална и 1 привремено домаћинство Миољића.

56. Мијајловићи – Преци Мијајловића и Милетића у Ржаницу досељени из Црне Горе. Каснији потомци Мијајла као Мијајловићи из Тржца познати су винарски трговци, материјално имућни, политички наклоњени четничкој организацији. Из тих разлога је Миодраг, син Добривоја Мијајловића хапшен и малтретиран од стране ОЗНЕ по завршетку Другог светског рата. У циљу спашавања сопствене главем на тераси своје куће, ловачком пушком убија познатог четничког команданта Мирка Томашевића. Зоран син Љубише Мијајловића из Тржца жени се 1976. Година Драганом ћерком Радослава Петровића – Бајића и долати у ово село на мираз. Мијајловићи славе Св. Архангела.

57. Недељковићи – Кара-Јован рођак Милетића и Андрејића убија Турчина и бежи преко Мораве. Његову земљу ага уступи Недељковићима за два ћупа меда. Недељковићи чији се предак са Пештера преко Рашке доселио у Лаћислед по повратку Кара-Јована поделе земљу са њим. Недељковићи су се по некима презивали Куштрићи па по стрицу Недељку узели презиме Недељковић. Познати су под надимком Ибрићи јер су досељени са Ибра. Недељковићи у Лаћиследу славе Св. Јована.

58. Недићи – У Ратају су настали доласком Милена (Михајло) Недића из Суботице (Александровац). Наиме, Милен се 1916, годне жени Параскевом (Радослав) Анђелковић из Ратаја удовом Ивка Миловановића досељеног из Тулеша на мираз у ово село који је погинуо у Првом светском рату. У време писања хронике у Ратају постоји само једно домаћинство јер је већина чланова одсељена у Америку.

59. Николићи – Пореклом су из Криве Реке (Копаоник). У Ратају купили имање.

60. Пајићи – У село Латковац по свему судећи досељени из Белог Брда (Копаоник). У Латковцу Никола Пајић пао са дрвета, нико му није притекао у помоћ па га појеле свиње. Његова жена Станка преудаје се у Риђевштицу и води три сина од којих касније у том селу настају Пајићи. Крајем 20. века у трстеничком крају и другим местима има више Пајића. У Риђевштици има 6, Почековини 1, Београду 1 и Ловћенцу (Бачка) 1 домаћинство. Осим тога има их и у Старом Трстенику, Голубовцу 3 и Дубцима 2 домаћинства. Радивоје Пајић из Риђевштице, иначе ратајски свештеник жени се Снежаном (Миленко) Радичевић из Ратаја и заснива фамилију.

61. Пантићи и Видојевићи – Одакле и када је досељен родочелник Пантелија није познато. Предање да су род Тодосијевића нема писаних доказа. У тефтер села Ратаја 1833. године уписан је Пантелија Атанасковић и његови синови Видоје, Радојица и Стеван. Каснији потомци носе презиме Пантић и Видојевић и славе Св. Стефана. У селу Мрмош где су отишли на мираз Пантићи ради имања славе Св. Димитрија славу Живковића. Из Ратаја одсељени у Александровац, Крушевац, Ужице, Београд, Омашницу, Бресно Поље, Мрмошу и Попину.

62. Партоњићи – Копаоник је вековима био стециште сточара Балкана. Досељавање је нарочито масовно у време аустријске окупације 1718-1739. године. Са тих простора су Партоњићи који су део одеће или украс на одећи називали парта. По једном предању Анђелковићи, данас Партоњићи досељени су од Невесиња. Живели су у Осрецима из којих се Ана удова Василија Партоњића 1903. године удала за Павла Марића из Ботурића. У Будиловини постоје 1876. године, одакле се у непознато време одсељени у Плеш. У Тулешу се помињу у тефтеру из 1833. године, па спадају у староседеоце овог села. Најпознатија личност био је Софроније Ј. Партоњић из Тулеша који је завршио Пољопривредну школу у Букову као ђак прве генерације. Дуго је радио по расадницима Македоније и Србије. Рођен 1876. године, а умро је 1953. године у Београду. Партоњићи су из Тулеша одсељени у Београд, Крушевац, Александровац, Трстеник, Мрмош, Тоболац и Ратаје. У Ратаје је на мираз досељен Лазар (Зарије) Партоњић 1959. године након женидбе са Разуменком (Ивко) Вукојевић. Славе Св. Ђорђа 16. новембра.

63. Пелићи – Утицаји и последице дизаних буна и вођених ратова су склањање, сеобе и расељавање становништва. Бекства након убиства из страха од освете такође се одражавало на број становника одређеног места или неког краја. Кријући траг и Пелићи су мењали презиме и место боравка. По једној верзији Пела је из села Кочине (Брус) прешао у Тржац. Вероватно је његово име било Петроније па је из милоште назван Пела. Његов потомак Милић Петронијевић је по свему судећи у циљу одражавања везе са ранијим боравиштем кумовао 1839. године мештанима села Дртевци. Из истог разлога Милићев син Антоније кумује 1843. Године Павловићима из села Кочине (Брус). По предању у време Првог српског устанка из Тржца се селе у Ратаје Пела, Сима и Мијушко. Наводно од њих у Ратају настају Пелићи, Симеоновићи и Мијушковићи. О ранијем боравку Пелића у Тржцу сведочи њихово кумство са Робићима. У тефтеру села Ратаја 1833. године уписани су Милић Пелић (1793) и Стеван Пелић (1803) године које можемо сматрати потомцима Пеле. Драган Пелић, лекар, раније је контактирао са Пелићима из Теслића (Босна), али међусобну повезаност није успео да сазна. Из Лешка са Копаоника у Почековину досељен је Алекса Пелић (1806). Његови потомци по њему касније носе презиме Алексић. Поједине породице из Ратаја су одсељене у Аустралију, Београд, Калифорнију, Немачку, Земун, Смедеревску Паланку и Ниш. Славе Св. Николу.

64. Петковићи (1 к.) – Према предању од три брата досељена из Црне Горе. У Лесковици настали су од Миодрага Миодраговићи, Јевте Јевтићи и Петка Петковићи. По другој верзији из жупског села Суботице пре два века досељени у Лесковицу. Из Лексовице одсељени у Брезовицу, Тоболац, Попину, Грабовац, Трстеник, Јасиковицу, Округлицу, Александровац и Аустралију. Ђорђе, син Јована Петковића досељен је у Ратаје 1966. године после женидбе са Савком ћерком Петра Вуксића. Од Петковића познатији је др Чедомир, лекар, политичар, народни посланик у Скупштини Србије и председник СО Александровац. У Ратају постоји једно домаћинство. Славе Св. Тому.

65. Петровићи „Кукићи“ – Поред Петровића – Бајића и Петровића – Чолића у Ратају постоје и Петровићи – Кукићи. Милутин, син Саве Петровића који живи у Бингули код Ердевика, од предака је чуо да су преци Петровића досељени од Лесковца. Поуздано се зна да су прво били настањени у селу Тржац, одакле су прешли у Ратаје у Прокоп. Из Прокопа су се касније преселили на данашњу локацију у засеоку Шогољ. Време досељења и пресељења није познато. Из Ратаја одсељени у Бингулу (Ердевик) и Врчин код Београда.

66. Чолићи-Петровићи – Из Мораче у Црној Гори за време сеобе народа досељени у околину Новог Пазара где убијају турске харачлије. Због страха од крвне освете беже на копаоник. Отетим новцем Миљојко касније купује пет села: Липовац, Кнежевиће (део села Брђани), Дртевце (заселак села Дренове), Кочину и Жиљке у које се сели. Сродници су им Миљојковићи звани Бубуњци названи тако по засеоку Бубуњу који припада селу Липовцу, Кнежевићи из Брђана, Станојевићи и Милетићи из Дртеваца, Грујићи из Грашеваца, Морачани из села Кочине, Петровићи из Жељака и Чолићи из Бзенице. Сви славе Св. Архангела. У тефтер села Бзенице 1833. године уписан је Ђура Чола 70 година, његови синови Петар 30, Јован 28, Михајло 20, Марко 16 и унуци Недељко 10, Милош 8, Милан 6, Милисав 4 и Стеван 3 године. При попису 1837. године пописани су под презименом Милутиновић. Петров син Недељко две деценије касније жени се 1857. године Милканом Миљковић из Ратаја, иначе удовом Маринка Миловановића. Вероватно презиме Чолић потиче од речи „чолак“ честог назива за особе сакате у једну или обе ноге или руке. Српски устаници су у борбама са Турцима губили екстремитете и добијали назив чолак. Међу овим борцима најпознатији је био Чолак Анта. У Ратају Чолића 1987 . године било два домаћинства, али се Драган Петровић одселио за Крушевац па данас повремено живи у овом селу. Неки Чолићи- Петровићи у Ратају променили презиме у Маринковић. Петровићи-Чолићи у Ратају славе Светог Арханђела. Чолића поред Бзенице и Ратаја има у Попини, Брезовици, Дубљу, Рибнику, Трстенику, Александровцу, Београду и Великој Грабовници (Брус). Постоје Чолићи у Златарима, Игрошу и Великој Гребовници. Чолићи из Златара верују да потичу од Чолића из Влаховића код Мостара који су се доселили у Вранковицу из које се селе у Милатовиће у Доњем Драгачеву. Њихови су сродници Подрушићи, Јанковићи и Павловићи.

67. Прибановићи – Некад велика и Филипу Прибаку позната фамилија у селу Јелакци . Они су род Прибаковића из Јошаничке Бање. Родбински су везани за Томовиће, Протиће, Вељковиће, Милутиновиће , Гајиће , Паниће, Живановиће и Катиће. Од њих су Прибаковићи у Виткову. Од Катића су Кљајићи у Тулешу. Постојали су у Малој Врбници 1866 године. Прибановић (Вуксан) Ратко из Веље Главе радник Конфекције „Крин“ из Ратаја жени се са Анком Миљковић из Ратаја 1975. године, подиже кућу и постаје мештанин овог села. У Ратају 2005 године постоји само једно домаћинство. Прибановићи славе Светог Тому и Томину недељу.

68. Радичевићи – Из Црне Горе досељени у село Станишинце одакле су се преселили у Витково. У Виткову Вулка Радичевић предак ове фамилије у свом поседу држао је више од пола Виткова и био утицајна личност у време Кнеза Милоша. Крајем 20 Века у Виткову било је десет домаћинстава. Миленко, син Драгутина Радичевића из Виткова жени се Маријом Блажић из Ратаја 1961 године и прелази на мираз у Ратаје. У Виткову славе Светог Јована.

69. Раденковићи – Два брата од стрица Раденко и Ћира Ковачевић према предању у Ратаје досељени од Тетова (Македонија). Ово предање потомцима је пренео Милан Ћирић (1848-1913) коме година досељења није била позната. Миодраг Раденковић (84 године) од старијих је чуо да су три брата Раденко, Ћира и Веселин родочелници Раденковића, Ћирића и Веселиновића. Време досељења није му познато. Што се тиче Веселиновића поуздано је доказано да они потичу од Ђурка Младеновића. Пошто нису родбински повезани црквене власти су дозволиле склапање брака 1870 . између Јанићија Веселиновића и Миленије Раденковић. У тефтер села Ратаје 1833. године уписан је Раденко (35 године) и његови синови Ђурђе, Јован 3 и Милован 1 годину. Из Ратаја су одсељени у Сремску Митровицу и Крушевац. У Ратају 2005. године има седам домаћинстава и сви славе Светог Стефана, а прекађују Светог Димитрија и Светог Јеремију.

70. Ракићи и Милошевићи „Генчићи“ – Одакле и када је досељен Вучко Радосављевић Ракић, родочелник Ракића није познато. Од Вучковог сина Милоша касније се развила грана Милошевићи Генчићи. Ови Милошевићи нису у родбинским везама са другим Милошевићима који су род Манојловића. Ракићи одсељени у Београд и Александровац у коме живи Милутин Ракић познати жупски адвокат. Ракића у Ратају у време писања ове хронике има три домаћинства. Ракићи и Милошевићи славе Светог Стефана.

71. Радовановићи – Из Војмислића (Призренска нахија) досељени у долину Ибра ради чега су касније познати као Ибрићи. Потом се селе на Копаоник са кога око 1820. године Радован са још два брата силази у село Доњи Вратари (Жупа) . У овом селу 1965. године има 12 кућа Радовановића и три домаћинства Ибрића од Радованове браће. Радовановићи су одсељени у Доњи Ступањ, Велику Врбницу, Тулеш, Лаћислед, Београд и Француску. У Доњи Ступањ одсељен Драгутин, а у Београд Андреја. Андрејини синови Драган и Славко су познати фудбалери „Црвене Звезде“ из Београда. Славко из „Црвене Звезде“ прелази у Авињон (Француска) и по завршетку фудбалске каријере остаје да живи у том граду. Радовановићи у Ратају славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан а прикађују Светог Николу.

72. Радовановићи – У књигама рођених, венчаних и умрлих није уписивано име оца Сибина Радовановића па се не зна чији је син. Полазећи од ове чињенице, може се рећи да није познато порекло Сибина и његових потомака. Постојећи Радовановићи тврди да су родбински везани са одсељеним Сибиновим потомцима. Сибинови потомци одсељени су у Лаћислед, а из Лаћиследа у Детроит (Мичиген) и Лос Анђелес (Калифорнија). Сибинов син Милосав ћерку Ружицу удао је за Драгољуба Маринковића па су део имовине Радовановића наследили Маринковићи.

73. Радовићи – Пљакићи из села Угљари са Пештера због страха од крвне освете одсељени у село Орље (Ибарски Колашин). Пљакића је имало у селу Рогавчини из које се селе у Јелакце. Пљакићи постојали у Плочи из које одсељени у Боботе. Вучић Пљакић из Бобота оженио се 1863. године Јованом Томовић рођеном 1840. године у селу Старци. Вучић је имао децу Војислава 1864. године, Љубицу 1866. године, и Живојина 1868. године. После смрти Вучића, Јована се преудала за Милана Милетића из Ратаја где је умрла 1906. године. Војислав Пљакић оженио се 1887. године Божиком Ристић рођеној у Омашници 1866. године . Други пут се оженио као мештанин села Лаћислед 1896. године Јеленом рођеном у Набрђу удовом Аврама Ђорђевића из Дашнице. Војислав у Лаћиследу презиме Пљакић мења у Радовић које данас носе његови потомци. Војислављевог чукун унука Славољуба рођеног 1962. године усваја Мирослав Ђокић из Ратаја. Пресељењем Славољуба у Ратаје у овом селу настају Радовићи који су иначе грана Пљакића. Пљакићи славе Светог Ђурђица.

74. Радојевићи – Лазар Радојевић из Рокца после женидбе са Миленом Николић из Ратаја досељен је на мираз у Ратаје 1976. године. Славе Светог Јована.

75. Радојковићи – Лакић А. Аранђел рођен у Треботину 1867. године жени 1898. године Наранџом ћерком Миладина Грујића из Глободера и прелази да мираз код жене. Њиховог сина Радослава – Раку Лакића као сироче усваја Рала Радојковић из Глободера. Рака Лакић из захвалности узима презиме усвојитеља, жени се 1923 године Милицом Савић из Ратаја разведеном од Љубисава Миленковића из Ратаја и прелази у кућу жене на мираз. Лакића има у Великој Дренови одакле су досељени у Попину код Трстеника. Радојковићи су Ратају познати као „музићи“.

76. Сакићи – Преко Косова досељени на Копаоник. Пошто потичу од Тетова (Македонија), на Копаонику су били познати као „Тетовци“. Други пак тврде да им је предак Сака досељен из Црне Горе на Копаоник. На Капаонику у селу Штава у кући неког Милоша одседао је 1726. године и 1736. године Арсеније Јовановић Шакабенде. У оближњем селу Мрча, помињу се Делићи – Сакићи – Миловановићи. Вероватно у време сеобе под Арсенијем Јовановићем Шакабендом предак Сакића се доселио у село Новаци. Из Новака се Јанко након женидбе са Десанком Андрејић из Ратаја долази на мираз у ово село. После Јанка у Ратаје на мираз у кућу Богосава Миловановића 1979. године долази Радојица Сакић из Новака. У селу Мрча Сакићи су славили Светог Ђорђа и Ђурђевдан а у Новацима Светог Вртоломеја и Светог Варнаву. Бежановићи из Врбнице којима презиме потиче од речи бега- бежи, су вероватно род Сакића. Презиме Бежановић говори у прилог бекства и сеоба од Турског зулума. Од Сакића из Новака су познати фудбалери Ненад и Милун.

77. Симоновићи, Јовановићи и Мијушковићи – Благоје Веснић је имао синове Цветка и Симеона. Од Цветка су данашњи Благојевићи – Цветковићи, а од Симеона Симионовићи – Јовановићи и Мијушковићи. Куће су им биле на десној обали Црнићког потока испод засеока Шогољ, а Симеонови потомци пресељени су на данашњу локацију на којој се налазе Јовановићи и Мијушковићи. Радивоје Јовановић као власник фирме „Рајс“ између Првог и Другог светског рата испоручивао је вино и ван граница тадашње Југославије. Чланови ове фамилије као имућни у образовани људи били су активни учесници у животу и историји села Ратаје. Један од њих Живојин Јовановић, ученик Ратарске школе у Шапцу тек што је регрутован , одступао је са Срспком војском водећи дневник од октобра до новембра 1915 године. Препешачко је пут од Ратаја до Крфа. По војничком задатку био је на тлу Африке Корзике и Француске. Вратко се са победничком Српском војском и 1925 године имао чин резервног коњичког подпоручника. Између Првог и Другог светског рата радио је на развоју школства и задругарства. Пред Други светски рат био је председник Ратајске општине. Од стране војводе Драгутина Кесеровића на предлог Миодрага Миљковића постављен је за команданта села. Због сарадње са четницима осуђен је 1948. године на 15 година робије. За време издржавања казне умро је у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици. Посмртне остатке пренео му је син Јован у Ратајско гробље. Од Симеоновог сина Мијушка су данашњи Мијушковићи. Од Мијушковића су најпознатији Милован, П. Пуковник и Родољуб , син Петра. Родољуб Мијушковић рођен 1946, по завршетку осмогодишње школе у Ратају и средње економске школе у Александровцу завршава Економски факултет 1979. године у Скопљу. Радио је и школовао се , био је радник „Жупљанке“ у Александровцу 1967 године и њен директор 1981. године. Од маја 1996 – 1998 био је директор „Вино Жупе“. Данас је један од власника фирме „Жупљанка“ у Александровцу.

78. Симоновићи – Припремајући књигу „Села Ратајског краја“ Живадин Симоновић који потиче из ове фамилије половином 2о. века није сазнао сопствене корене. При прикупљању материјала није се дошло до писаних података о пореклу Симоновића. У тефтер села Ратаје уписан је родочелник ове фамилије Милован Симоновић, стар 30 година и његова два сина Миладин стар 8 година, и Димитрије стар 4 године. Потомци ових староседеоца Ратаја одсељени су у Омашницу на мираз и Крушевац, а из Крушевца у Трстеник. Има их и у Глободеру. Симновић Обрад није имао пород па је усинио Владана Пљакића из Бобота који је наследио имање. Владан се жени Стојанком Манојловић, удовом Новице Пљакића из Бобота која му доводи сина Милисава и ћерку Мирославу из првог брака. Од доведеного Милисава настаје друго домаћинство познато као Пљакићи – Симоновићи. Из ове фамилије познат је Раде Симоновић који је као заробљеник заједно са Добросавом Егерићем из Бучја побегао из логора у Мађарској. Познатија је личност Радетов син Живадин (1921-1993) који је основну школу завршио у Ратају, учитељску у Крушевцу 1953 године и Вишу педагошку у Нишу 1957 године. Био је управник школе у Виткову, школе „Аца Алексић „ у Александровцу, Председник СО Александровац, Директор школе „Вук Караџић“ у Крушевцу и секретар СИЗ-а за основно васпитање и образовање . Добитник је ордена за храброст, медаље за заслуге за народ, ордена рада са златним венцем и многих других плакета. Потомака Милована Симоновића више нема у Ратају. Једино Драгиша син Живадина Симоновића има кућу у којој повремено борави. Славе Светог Стефана.

79. Пљакићи- Симоновићи – Пљакићи су са Пештера досељени у Рогавчину. Из Рогавчине одсељени у Плочу, па у Боботе. У Плочи било 7 домаћинстава и сви славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан. Из Плоче одсељени у Рибник где славе Светог Николу. Новица, син Вуксана Пљакића из Бобота жени се 1896. године Стојанком Манојловић из Ратаја. Новица умире 1899. године па се Стојанка 1902. године преудаје за Владана Пљакића родом из Бобота кога је усинио Обрад Симоновић из Ратаја. Стојанка доводи Владану у Ратаје децу из првог брака , сина Милисава и ћерку Мирославу. Владаново имање поред његових синова Бранка и Радивоја наслеђује и пасторак Милисав. Пљакићи и Симоновићи одсељени су у Крушевац и Пакашницу. У Ратају славе Светог Стефана због имања.

80. Стајковци – Давне 1837 – 1846. године постојало је село Стајковци у саставу Среза Козничког. Касније Стајковци су засеок села Плеша, а данас саставни део Плеша. Становници овог села били су познати као Стајковци, многи су носили и такво презиме. Симићи, мештани овог села често су мењали презиме па су познати као Симићи , потом Стајковци да би поново узели презиме Симић. Фамилија Станић такође узима презиме Стајковац. Село Стајковци 1837. године имало је 7 домова са 10 пореских глава, а 1846 године 16 домова са 72 пореске главе. Стајковци славе Томину недељу и Томин дан.

81. Станковићи – Даљим пореклом из Будиловине. По досељењу у Горњи Ступањ, потомци Ерац Станка по њему узеше презиме Станковић. Богосав, син Ђорђа Станковића из Горњег Ступња прелази на мираз у дом Војислава Томашевића чија се кућа налазила у Шогољу, засеоку села Ратаје. Поред факултетски образованих из ове фамилије из Ратаја поникао је Србољуб „Маратонац“. У Атлетском клубу „ Металац“ у Краљеву тренирао је код познатих стручњака, а пред крај каријере тренер му је била југословенска светски призната атлетичарка Вера Николић. На домаћим и међународним кросевима освајао је завидна места о чему сведоче многе дипломе.

82. Стевановићи „Талијани“ – Из засеока Срњане на потес „Јазвине“ преселио се Стеван Милетић . На овом месту између Тулеша и Ратаја имао је огроман посед. Његови потомци познати кирајџије по њему узеше презиме Стевановић. Возећи вино претуре кола па им део поседа продају ради надокнаде штете. Касније због нехотичног убиства Симеона сина Милосава Јовановића из Тулеша од стране Живана Стевановића при гађању мета у „подинама“ 1869 године продат је још један део поседа. По издржаној казни Живан се жени Росандом Живковић и прелази да живи у Ратаје. Касније се у Ратаје доселио и Живанов брат Станоје. Као дућанџија и абаџија био је 1888 године кум Јакову Јаши Продановићу који се венчао са Персидом Пауновић Ратајском учитељицом. Станоје је био Председник општине ратајске 1894 .А потом се одселио у Крушевац. Милетићи су у засеоку Срњане били познати као Гочићи. Један од предака као воденичар за себе и помељаре спремао је често качамак. Једном док су јели кад га понудише да још једе он рече: „нећу бре више све сам се изгочио од јела“. Од тада су познати као Гочићи. У Тулешу Стевановићи славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан, а у Ратају Светог Арханђела и Велику Госпојину због имања.

83. Стевановићи „Чкекићи“ – По предању из Црне Горе досељени на Косово где им предак убија Турчина и преотме му жену. Бојећи се освете при поткивању коња плоче окрене наопако да би заварао траг и јашући дората стигне у Жупу. Прво су настањени у село Горње Злегиње. Сматрају да су род Крнића како је Михајло уписан при кумству. По женидби са Миленом удовом Милоша Ракића из Ратаја Михајло 1856 године прелази на мираз у ово село. Пре него што је умро 1889 године идући поред запрежних кола из даљине замоли комшију да га причека на ширем делу пута како би се лакше размимоишли. Пошто га комшија није чуо Михајло поново викну : “чкекај бре”. По овој погрешно изговореној реченици касније доби надимак Чкекић који и данас носе његови потомци.

84. Стевановићи и Тодосијевићи – Стеван Атанасковић, стар 36 година, његови синови Тодосије 14, Петроније 8, Милосав 6 , Петар 4 године и Димитрије 6 месеци уписани су 1833. године у тефтер села Ратаје. Према предању досељени су од Тетова преко Косова ради чега неки потомци носе надимак „Грк“. Прво су били настањени у центру села на десној обали реке која долази од Тулеша. Са тог места на пола пута између данашњих Раденковића и цркве , преселили су се на данашњу локацију. Стеванови потомци касније носе презиме Стевановић. Потомци Стевановог сина Тодосија носе презиме Тодосијевић. Миливоја Тодосијевић усвојио је Милорад Лола Милетић па он мења презиме у Милетић. Из ове фамилије вуку корене неколико чланова факултетски образованих. Најугледнији је Радош Стевановић, инжењер, власник грађевинске фирме „Стевановић Инвест“. Тодосијевићи одсељени у Руденицу, Гаглово (Крушевац) и Крушевац. Стевановићи и Тодосијевићи славе Светог Стефана. Славољуб Тодосијевић поред Светог Стефана слави и Светог Ђорђа.

85. Терзићи, Милутиновићи и Николићи – Николу родочелника ове фамилије усвојио је рођак из Ратаја. При пресељењу у РАтаје Никола из Виткова са собом преноси вериге и бакрач. Николини потомци касније по њему носе презиме Николић, а познати су по надимку Гунићи. Драгутин Гунић (1906-1969) је од старих чуо и потомцима пренео предање да су надимак добили по гуњи, врсти одеће коју је Никола увек носио. Због верига и бакрача славе своју славу Светог Тому и Томину недељу, а због наслеђене имовине од усвојитеља славе Светог Алемпија.

86. Терзићи – Из Црне Горе родочелник фамилије досељен у село Осреци на Копаонику. Време досељења у ово Копаоничко село и пресељење у Ратаје није познато. У пописима села Ратаје воде се под презименом Терзићи- Бабићи. Род су Терзића из села Пребрезе код Блаца. У Ратају постоје две гране, али није познато у каквом су родбинском односу. Једни потичу од Смиљка а други од Аврама по су родослови посебно урађени.

87. Томашевићи – Томаша, родочелника ове фамилије 1823. године помиње поп Петар из Латковца као становника Ратаја. Томаш Стојић, Староседелац овог села је имао ћерку Јовану и сина Ристу . Јована се 1840. године удала за Пантелију Милутиновића из Бобота, а Риста је 1844. године оженио Миленом Раденковић из Тулеша. Стојићи постоје у Осрецима, Омашници и Бресном Пољу. Осамдесетих година 20 Века у Ратају је било две куће а по одласку Живојина у Александровац, остало је једно домаћинство. Јелена кћерка Живојина Томашевића је мајка познатог тенисера Бозољца. Томашевићи одсељени у Глободер и Александровац. Славе Светог Архангела и Марков Дан.

88. Томићи – У Ратају постоје две фамилије Томића који нису у сродству. Први Томићи потичу од Томе Ђокића, па су они грана Ђокића из Ратаја. Други Томићи у Ратају настали доласком Милоша Томића из Дашнице на мираз у кућу Дамњана Видојевића по женидби са Аницом. У Дашници потичу од Косте Томића. Славе Светог Стефана.

89. Тодићи – Тодићи – Блажићи потичу из Херцеговине, Радован је са двојицом браће живео на Палевом Бријегу, одакле се касније потомци одселише у Милошеву долину код Спужа, а Радман у Загорче где настадоше Радмановићи. Потомци Радмановог брата Рашка одселише се у Лијеву Реку и место досељења назваше Рашково Гувно. Касније се одселе у Рогаме где су познати као Вучинићи и Вукашиновићи. Из Милошеве долине се селе у Зупце у Херцеговини где су познати као Вукајловићи. Када су досељени у Србију није познато. Из Бање код Новог Пазара Тодићи су досељени у село Копариће, после 1912. године. Славе Светог Лазара. Тодићи су постојали у подрињском селу Торику где је у породицу од 8о душа сваке године стизала нова снаја. Породица је имала огромну имовину, а гајила је 40 говеда и 7.000 оваца. Тодића има у Бозољину (Копаоник) 1876, Великог Врбници 1901. године и Вранштици 1902. године. У Смокову (Подгорица) било их је 1954. године одакле је у Крушевац досељен Дода Тотић, фармацеутски помоћник. У Ратаје Тодићи досељени из Бозољина између 1854 – 1857. године што потврђује датум рођења Вулете Тодића рођеног у Бозољину чији је син Милан Тодић , такође рођен у Бозољину. Тодићи славе Светог Архангела и Велику Госпојину. Тодићи досељени у Засење (Лешак) после рата 1877. одсељени у Топлицу. Славе Свету Лазареву суботу. Тодићи- Михајловићи у Великој Врбници изнад Александровца познати као Магренци пореклом су Морачани. Било их је и у Вратарима.

90. Цветковићи – Љубивоје Цветковић (64 године) чуо је од предака да су његови преци из Црне Горе прво досељени на Косово. Када су у Ратаје из долине реке Лаб досељена браћа Радивоје, Цветко, Петко и Петроније није му познато. Радивоје као буљукбашча гине од Турака на Јастрепцу па се Цветко одметнуо у шуму да освети брата али и он гине. Очево место погибије није познато његовим синовима Станоју, Василију, Сави и Арсенију. Цветкови потомци по сину Станоју задржали су презиме Цветковић. По Цветковом сину Василију лоза је носила презиме Васић, али је угашена. Савини потомци су познати као Цветковићи- Савићи, односно „Сагићи“. Потомци Цветковог сина Арсенија описани су у Родослову Арсића. Куће су им биле лоциране дуж десне обале Црнићког потока, одакле су пресељавали на данашњу локацију. Од Станојевих потомака био је познат Милан (1884-1951) некадашњи кмет села Ратаје. Станојеви потомци одсељени су у Горњи Ступањ, Мрмош, Лаћислед, Обреновац, Бор, Београд, Александровац, Крушевац и Кобиље (Крушевац). Савини потомци одсељени у Омашницу на мираз. Станојеви и Савини потомци славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан као и Марковићи из овог села ради чега верују да су родбински везани.

91. Цветковићи – Ова друга фамилија Цветковић настала је 1904. године доласком Миодрага Цветковића из Горњег Злегиња на мираз у кућу Богдана Терзића – Николића. Ови Цветковићи нису у сродству са Цветковићима староседеоцима Ратаја. Јулија, супруга Миодрага Цветковића по рођењу сина Мирослава 1906. године умире, па се он поново жени Малином, ћерком Радисава Благојевића из Ратаја. Цветковић из Горњег Злегиња поред Ратаја одсељени су и у Омашницу. У Мрмошу ови Цветковићи настају женидбом Јована Аздејковића коме жена доводи синове Вуксана и Милоша Цветковића из претходног брака из Горњег Злегиња. Слава Цветковића је Света Петка. У Мрмошу Цветковићи славе своју славу Свету Петку и Светог Архангела као и Светог Аћима и Ану , славу Аздејковића због имања на које су досељени.

92. Црнићи – Предак им је досељен из села Црнићи (Херцеговина) па по том месту родочелник Миљко узе презиме Црнић. Од Миљка и његових синова Миленка, Милете и Милисава насташе Црнићи, Миленковићи, Милетићи, Милисављевићи и Милосављевићи. Касније по Миленковом сину Радосаву, узеше презиме Радосављевић. По Миленку носе надимак Чепићи, по Милети Липићи а по Милисаву Бошори и Туфутићи. Један предак Туфутића по занимању ковач, увек када би се опекао врелим гвожђем узвикивао је „та туф, та туф“, па им то постаде надимак. По другој верзији Црнићи су Кучи из села Затријепча на граници са Албанијом, одакле су због убиства Турчина пребегли у село Липовац код Бруса. Да би што боље затурили траг,мењају славу, па уместо Светог Јована у Липовцу славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан. Чланови ове најбројније фамилије у Ратају, а можда и у Жупи познати су као пинтери, столари, ковачи и бравари. Поред заната многи су стекли факултетско образовање а неки и титуле доктора наука. Хранислав Милосављевић као монах Корнелије и његова супруга Стојанка као монахиња Михаила, живели су у манстиру Свети Никола близу Својнова недалеко од Варварина. Њихова ћерка Ружица, монахиња Тавита, као игуманија живи у истом манастиру од 1991. године. У Ратају је 1987. године било 35 домаћинства. Поред Симе Миленковића, Кмета села Ратаје 1868. године познати су доктори наука Драгослав Милисављевић који је поменут у одељку о виноградарству, и Ђорђе Милисављевић. Црнићи из Ратаја одсељени у Мрмош, Лаћислед, Крушевац, Пулу, Београд, Зрењанин, Нови Бечеј, Берлин, Врњачку Бању, Требиње, Белу Цркву, Ченеј, Трстеник, Шведску и Кикинду. Црнићи славе Светог Ђорђа и Ђурђевдан. Драгослав, Миливоје и Сава славе уз Светог Ђорђа и Светог Стефана. Оњан Милетић слави Светог Алемпија.

93. Цураковићи – Цураковићи према предању презиме носе по лепој цури – девојци која се није удавала. Према предању потичу од Јошаничке Бање. По одласку Турака, а при првом попису села Риђевштице 1833. године у тефтер овог села уписан је Никола Томић чији потомци по њему касније носе презиме Николић, касније су познати као Николићи – Цураковићи и Николићи- Стевановићи. Милоје Николић умире под презименом Цурковић. По једном од њих, Ђурку потомци су носили презиме Ђурковић. Цураковићи су из Риђевштице одсељени у Трстеник, Велуће, Почековину, Лопаш, Тоболац, Руденицу , Краљево, Крушевац, Нови Сад, Зрењанин и Ратаје. Из Тоболца Миљко је одсељен у Оџаке (Трстеник) на мираз као и Рајко у Ратаје. У Ратају у време писања ове хронике постоје два домаћинства која славе Светог Николу славу Цураковића. Ова два домаћинства поред своје славе славе и Светог Стефана и Светог Ђорђа славу Михајловића – Миленковића „Цоцића“ на чијем имању живе.

94. Ћирићи – Према предању преци Ћирића и Раденковића досељени су у Ратаје од Тетова (Македонија). Ћира, од кога су Ћирићи и Раденко од кога су данашњи Раденковићи по свему судећи били су браћа од стричева. Милану Ћирћићу (1848-1913) који је потомцима пренео ово предање, није познато време њиховог досељења. Слично предање чуо је од старијих Миодраг Раденковић (1923). Он тврди да су досељена три брата: Раденко од кога су Раденковићи , Ћирко од кога су Ћирићи и Веселин од кога су Веселиновићи. Међутим за Веселиновиће се поуздано зна да потичу од Ђурка Младеновића преко његовог сина Веселина. У тефтер села Ратаје 1833. године Ћира и Раденко су посебно уписани. Ћирићи су се у почетку презивали као и Раденковићи. И једни и други носили су презиме Ковачевић. Касније Ћирини потомци по њему носе презиме Ћирић, потом по Марку Марковићи и Радосаву Радосављевићи. Данас сви носе презиме Ћирић. Ћирићи из Ратаја одсељени су у Крушевац , Доњи Ступањ, Сплит, Београд и Чачак. Ови Ћирићи староседеоци Ратаја, за разлику од касније досељених Ћирића из Латковца, славе Светог Стевана, Богдан Ћирић поред ове слави Светог Ђорђа и Ђурђевдан.

95. Ћирићи – Даљим пореклом из Пипера у Црној Гори. Преци су им у Латковац досељени у другој половини 18. века. Досељена су три или четири брата од којих су од једног Кнежевићи, Михајловићи, Недељковићи , Ћирићи и Пајићи. Од другог брата су Ракићи и трећег Дедовци (по деди) касно ожењеном. У Дедовце спадају Живадиновићи, Гајићи и Вучковићи. Из ове групе Жарко се одселио у Ракљу у којој од њега потичу данашњи Жарковићи. Кнежевићи из Горњег Ступња род су Кнежевића из Латковца. Из прве групе Сима и његов син Ћира били су сеоски Кнежеви, по чему добише презиме Кнежевићи. У њихову кнежину спадала су села Латковац, Веља Глава, Ржаница, Тржац, Пуховац, Вратари и Врбница. Ћирини потомци по њему узеше презиме Ћирић. Радиша син Вучка Ћирића по занимању грађевински радник са супругом Мирјаном досељен је у Ратаје 1982 године . Становао је приватно код Блажића до смрти Љубодрага Вукића, након чега му је додељена монтажна зграда у Горњем РАтају у којој је живео Љубодраг. Зоран, Радишин син ,изучио је аутомеханичарски занат код Драгана Ђорђевића у Виткову . Ови Ћирићи у Горњем Ратају, за разлику од Ћирића староседелаца из Доњег Ратаја, славе Светог Ћирика и Улик.

96. Стевановићи-Ћосићи – Предање каже да су се пре неколико векова из Далмације доселили у Милутовац код Трстеника. Из овог поморавског села Ћоса се сели у Ратаје и отвара ковачку радњу у близини данашње цркве. Касније од њега настају Стевановићи-Ћосићи и Стевановићи-Лазаревићи, посебно приказани у родословима. У Ратају је 1987. године било 8 домаћинстава Стевановића и 5 домаћинства Лазаревића. Стевановићи, једни и други славе Светог Димитрија.

97. Џамић – Преци Џамића у метохију руше Турску џамију, па бојећи се освете беже из те области у Жупско село Велику Врбницу изнад Александровца. О тој порушеној џамији, носећи презиме Џамић, из Велике Врбнице селе се у више места: Александровац, Влајковце, Брус, Београд, Трстеник, Доње Вратаре, Брестовачку Бању, Краљево, Почековину, Доњи Рибник, Крушевац и Чаире у којима се и помињу 1812. године. Да би затурили траг своју ранију славу, при бекству, замењују, а сада славе Светог Николу. У Почековини поред Светог Николе славе и Светог Стефана. Добрица, син Светомира Џамића из Велике Врбнице, по женидби са Јеленом ћерком Славољуба Милошевића из Ратаја, 1997 године прелази на мираз у ово село. Славе Светог Николу.

98. Шљивићи – Даљим пореклом са границе Црне Горе и Херцеговине, око 1600. године досељени у село Боће на Ибру. Из Боћа се неки селе у село Шљивовицу на Копаонику. Бота се из Боћа, са братом крајем 18. века сели у Жупу где су им били виногради. У близини Боћске пољане подижу куће и насеље по Боти називају Ботуња. Њихов брат досељен из Шљивовице био је од стране браће омрзнут због многоженства. Због те мржње он подиже кућу источно од њих где су у време Турака постојала насеља Турска чесма и Црквица. Касније се из Ботуње неки Шљивићи селе у друга места па их има у Злегињу, Александровцу и Тршановцима. Најдана, сина Шљивића из Ботуње усвојио је Станимир Петровић из Ратаје. Шљивићи из Ботуње славе Светог Ђурђа а Најдан у Ратају слави Светог Стефана славу Петровића који су га усвојили.

 

ИЗВОР: „Ратаје“ , Драгиша Милосављевић, 2009. године. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стојадиновић