Порекло презимена, селo Гуњетина (Власотинце)

Порекло становништва села Гуњетина, општина Власотинце. Истраживање “Села у власотиначком крају” сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 Gunjetina, selo

Настанак села

Гуњетина  је село  у општини Власотинце, Јабланички округ, jугоисточна Србија. Ово   планинско село је  смештено на  планинској коси Липовачких шума, Букове главе и у  јарузи Гуњетинске речице, обрасло храстовом шумом. Дар божји лепоте природе и чистог ваздуха,  богатством шумом и пашњацима привукло је многе некада у прошла времена у најезди пред турским зуломом- да се овде нађе уточиште и спас живота, па је тако и настало ово насеље: село Гуњетина.

Према попису из У насељу Гуњетина живи 85 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 48,4 година (48,1 код мушкараца и 48,6 код жена). У насељу има 37 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,62. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године),   било је 97 становника (према попису из 1991. било је 117 становника).

Село Гуњетина настало је пре 150 година. Добило је назив према фамилији Гуња која се населила из Дејана. Гуњ је старински капут од класња – грубог сукња сашивен код шнајдера, а некада терзије. На брду изнад села се налазио римски остатак кућа. Током настанка села су се од тог камена правиле куће, а камен је и разбачен по ораним њивама.

Први досељеник који је дошао у село  је Милан Миладиновић, који се доселио из Дејана.  Пошто су у дејанском крају Турци пљачкали и чинили зулум, Миладин је са својом женоим и три сина; Властимиром, Петронијем и Симом побегли пред Турцима и населио се у пределу где је био шумовити крај-између села Липовице и данашње Гуњетине; како би се склонио  пред турским зулумом. Населио се у пределу, где је био шумовити крај између села Липовице и данашње Гуњетине, како би се склонио пред турским зулумом.

Крчењем шуме Милан са синовима је створио имање, сазидао прво колибу за стоку, а потом саградио и кућу. Жена му је умрла. Поново се оженио и добио дете са њом по имену Милан Николић, који је касније створио другу фамилију.

У село се из села Дејан доселиле фамилије Милошевић, Станковић, Стојановић, Миленковић, Стевановић.

                                                         ** *

Крсне славе и сеоска слава (Литије)

У село се слави крсна слава: Свети Сава, Силазак духова,  Свети Арапије (Алимпије), Свети Ђорђе (посни). А сеоска слава (литије) су Тројица.

                                                        * * *

Стари занати

Најпознати пинтери су били Алекса Ђорђевић и Јаков Станковић. Село је имало и три воденице – а саградио их је Алекса Ђорђевић. Данас село има једног воденичара Станковић Миливоју и једног ковача Станковић Станимира. У претходним временима се одлазило у печалбу у пинтерај и цигларство, а сада се иде у печалбу у зидаре. Данас у селу на крају 20. и почетком 21. века има још једна оронула воденица.

* * *

 Старине

На брду изнад села се налазио римски остатак кућа. Током настанка села су се од тог камена правиле куће, а камен је и разбачен по ораним њивама. У близини села према Липовици и Комарици се налазила турска кула. О њој је опис дао Новица Митић (1931.г) из села Гуњетина, а и његов син Драган. Чак се и помиње последњи турски бег који је боравио у овој кули.

* * *

Лазарице у Село Гуњетина:

 

Стари свадбени и други обичаји су се задржали у селу, а много девојака је у прошлости било у Лазарицама. Задржао се још патријахални начин живота.

ЛАЗАРИЦЕ: У времену од лазаричког петка до распети петак (недеља дана), група од 6-7 девојака, некада и 5 девојака ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за  домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио вођа, махом неко од старијих људи у селу. Девојке су са вођом улазиле у авлију, прво вођа напред улази у дворишту и дочекује их домаћица са одобрењем за песму. Три или две су девојке певале, а толико су шетале по дворишту док ове певају песме, а  вођа групе са домаћином пије ракију. Вођа је скупљао бакшиш: јаја 2 до 3 комада за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то после поделиле, а вођи се потом у току лета враћао дуг у жетви или окопавању кромпира, а он им је често у току неког летњег вашара или сабора плаћао да одиграју које коло уз музику народног свирача. Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотинацком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.

Кроз село  у времену испред Ускрса-Лазарице девојке  иду кроз село, а водио их  је Вођа(Лазар), који  је носио  крошњу и сакупљао јаја и новац  за отпеване пеасме у село. Девојке-лазарице певале су   песме испред сваку кућу домаћина-домаћице овако:
Ој Лазаре, лазаре
Ова кућа богата
Са иљаду дуката
У њу се збиру Лазаре
Да им даш паре“.

Запис:1996.године село Гуњтина , Власотинце

Забележили: Виолета Петровић ученица шестог разреда ОШ „Браћа  Миленковић“ село Шишава-Ломница и наставник Мирослав Младеновић.

*  *  *

Инфаструктура

У селу постоји продавница, сеоски дом, али нема школа. У селу постоје извори воде, некада хајдучки кладенци из којих се снабдевају сељани водом путем сеоских водовода. Сеоски ђаци путују више километара у четвороразредну основну школу у планинско село Комарица. У осмогодишњу школу су деца ишла у село Присјан,  а сада отварањем пута према Власотинцу, деца имају превоз и  похађају осмогодишњу школу „Браћа Миленковић“, село Шишава-Ломница у општини Власотинце.

*  *  *

Ратови и револуције

У  Првом светском рату су учествовали: Гмитар Станковић-погинуо на планини Цер, Влајко Стојановић. У  Другом светском рату партизани су били: Станковић Ђорђе (који је прво хапшен па отеран у заробљеништво у Немачкој), Владимир Стевановић, Миленковић Живојин – стрељан  1943. године, Митић Јован – убијен 1943. у село Шишава.  У четницима су били: Миладиновић Петроније – убијен у Нишу од стране партизана – Станковић Сима, Милошевић Владимир.

У село постоје остаци боравка хајдука и свих оних који су „бежанијом“ су доспели у овај непроходни крај од турског зулума. Тако постоје  и места-потеси:Хајдучки кладенац, хајдучка падина.. . и још много чега у вези са начином живота хајдука и устаника који су се борили за националну и социјалну слободу противу петовековног турског ропства и фашизма у Првом и Другом светском рату противу Бугара и Немаца, који су нарочито Бугари у оба светска рата у власотиначко-црнотравско-власинском и луужничком крају оставили своје крваве трагове и упамћени по многим зверским мучењима и убиствима. Чак је било покушахја прво исламизације од стране Турака а после бугаризације од стране Бугара над Србима на југу Србије.

*  *  *

Становништво и живот у селу

У село су се доселиле фамилије Милошевић, Станковић, Стојановић, Миленковић и Стевановић (из Дејана). Становиштво је православно. У селу се славе крсне славе: Свети Сава, Силазак духова, Света тројица и Свети Арапије.

Најпознати пинтери су били Алекса Ђорђевић и Јаков Станковић. Село је имало и три воденице – а саградио их је Алекса Ђорђевић. Данас село има једног воденичара Станковић Миливоју и једног ковача Станковић Станомира.

Стари свадбени и други обичаји су се задржали у селу, а много девојака је у прошлости било у лазарицама. Задржао се још патријахални начин живота. У претходним временима се одлазило у печалбу у пинтерај и цигларство, а сада се иде у печалбу у зидаре. Миграција је учинила своје, па је мали број младих остао у селу. Многе њиве, ливаде и воћњаци су напуштени. Најстарији човек у селу 1988. године је имао 95. година, док у 2003. годину је имао 103 година.

Овде су људи вредни, радни и поштени. Погодна клима погодује воћарству, па су овде јабуке и крушке румене и жуте без икаквог прскања пестицидима.  Велика је штета што се  не ораганизује задругарство и организована производња здраве хране са планинских њива и и воћњака.

Нажалост  миграција становништва у  села на југу Србије  је учинила своје, па је мали број младих остао на село. Многе њиве, ливаде и воћњаци су напуштени. Орахе користе веверице, а јабуке и крушке се скапавају, као и у другим планинским селима у власотинацком крају.

Осмогодишњу школу су деца похађала  у селу Присјан, а отварањем пута према Власотинцу, деца  су похађала школу све до краја 20. и почетком 21. века (када више нема ученика из села Гуњетина)  у село Шишава-Ломница, у општини Власотинце јабланичког региона на југу Србије.

У селу  Гуњетина постоји продавница,  сеоски дом, али није  имала  школа. Деца су  до краја 20. века путовала  више километара у четвороразредну основну школу у планинско село Комарица.  После је постојао превоз деце од села до школа у свим сеоским школама власотиначкога краја с краја 20. и  на почетку 21. века.

Село Гуњетина, обрасло је храстовом и буковом  шумом, смештено на планинској коси Липовачких шума, Букове главе и у јарузи гуњетинске речице. Шумско богатство, мноштво пашњака и чисти ваздух би привукли многе туристе уз изграђену инфраструктуру да се  ово планинско насеље оживи и здаржи живот младих на село. Нажалост, политика према селу ево задњих 39 година се не мења, па се мало шта чини да се људи задрже да живе на село. У Гуњетини су остали само старци и старице, па ће село нестати демографски за неку десетину година.

                                         * * *

 

Родослови фамилија

 

Фамилије Николић:-  Николићи потичу из села Борин Дол. Тамо је био неки поп који је умро, а жена се преудала у Гуњетину и повела пет (5) деце-3 женске и 2 мушка. Један се звао Милен. Он је живео у Гуњетини. Познат је по томе што је обаљао мечке. Његов брат Петар се призетио у Доњу Ломницу. Али је погинуо млад у Првом светском рату (1914-1918.г) у рату 1914. године на Церској бици -као ратник Моравске дивизије. Један његов син је умро млад, а други Павле  је остао жив, који је имао шест(6) синова-а један од синова је Лука Николић (1933.г), мој деда.

Запис: Октобар 2009. године село Доња Ломница

Казивач: Лука  Николић, рођен 1933. године 1933. године село Доња Ломница

Забележио: Милан Николић ученик седмог разреда ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница и Мирослав Младеновић, наставник

 

Родоначелник фамилије Николић у Д. Ломиници: СТОЈАН ЦРВЕЊАН: Доселио се у Доњу Ломницу из Бугарске. Имао је сина  Илију, а Илија је имао четири(4) сина:

  1. Син је био Миче, који је имао ћерку и призетио је Петра Николића из село Гуњетина;
  2. Син је Мита. Од њега је настала фамилија Мираџијини (Мираџија);
  3. Син је био Арса. Од њега је настала фамилија Бошковић;
  4. Син је био Цека, од њега су настали „Коњарци“.

Запис: Октобар 2009. године село Доња Ломница

Казивач: Лука  Николић, рођен 1933. године 1933. године село Доња Ломница

Забележио: Милан Николић ученик седмог разреда ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница и Мирослав Младеновић, наставник

*   *   *

ФАМИЛИЈЕ по презименима:

Милошевић, Миленковић, Митровић славе свети Ђорђе 9. децембра.

Стари кумови: Ђорђевић (Гуњетина-славе Свети Николу 19.дец.)

КРСНА СЛАВА Свети Никола: Станковић, Митић (стари кумови Станковић), Стефановић, Ђорђевић, Миљковић (мајка удадбом у Гуњетину привела сина из село Липовица)

Забележили: Милошевић Милован, Митић Милош  учечници  с. Гуњетина и   наставник Мирослав Младеновић

                                             *   *   *

ДОДАТАК: Прва махала у село је била Гуњска, а међу најстаријим фамилијима су  Ђорђевић и Стефановић-гуње, а фамилије Митић, Стефановић су насељени из Шумадије. Крсна слава је Свети Никола.

Најстарији човек у 2006. годину је Ђорђевић Ђока, са 105 година, а храни се хлебом, воћем и поврћем и сваки дан шета у поље. То је тајна његове дуговечности, уз чист планински ваздух и изворску планинску воду и умерен рад, са обавезним кретањем било са стоком или у поље уз рад.

Забележили: Милошевић Милован, Митић Милош  ученици  с. Гуњетина и   наставник Мирослав Младеновић, 14. септембар 2006 године 

                                            *   *  *

Прича о настанку фамилије Митић:

Пре Много година Врање је било под турском влашћу.  Турчин  је сваке вечери тражио по једну жену да га забавља. Мој прапра чукун  чукун деда Ђорђе је имао сестру.  Када је дошао ред на њу да иде код Турчина, она је плакала и није хтела да иде, а девојка која не буде отишла следи јој смрт. Тај  мој предак Ђорђе да би спасао сестру, он се обуче у „жену“ и оде код њега. Кад је стигао, стражари су га пустили, јер су мислили да је жена. Он је отишао код Турчина, извадио нож из појаса и убио га. После тога је са својом породицом побегао. Село Гуњетина тада није ни постојала. Он је био први досељеник. Направио је кућу од прућа, обложену блатом и ту живео. Касније су долазили и други људи, који су бежали од Турака. Он је добио сина Миту. Када су отишли у цркву да секу колач, Ђорђе се није појавио а Мита је био ту и по њему смо добили презиме Митићи. Касније је Мита добио сина Николу. Њега су ухватили Турци и убили га. Никола је добио сина Јована. Кога су Tурци убили у балканском рату 1912. године. Он је имао сина…? који је изродио осам синова и једну ћерку. Један од њих је и мој деда Новица (1930.г) који је са 13 година изгубио оца (1943.године је стрељан), који је сам одгајио браћу и сестре

 

Казивач: Новица Митић (81.г.) село Гуњетина

Запис: 22. март 2011.године село Гуњетина, Власотинце

Забележили: Кристина Митић (унука), рођена 1997. године с. Гуњетина

                                       *  *  *

РОДОСЛОВ ФАМИЛИЈЕ  МИТИЋ

Родоначелник: ЂОРЂЕ (живео 95.година) – порекло из Врања

ЂОРИНИ синови: –МИТА и ВЕЛИЧКО (родослов има у Ломницу..?)

МИТИНИ синови и ћерке: – син  НИКОЛА (погинуо на Бесну Кобилу 1912.г. Б.Р)  син ОБРЕД (1912. погинуо на Куманово са Турцима), ћерка НИКОЛИЈА,

ВЕЛИЧКОВИ синови: МЛАДЕН,  МИКАИЛО , МИЛЕН, МИЛОЈКО.

НИКОЛA- жена СТАНА: син ЈОВАН (погинуо у блканском рату 1912.г.или 1904-1944.г стрељан у Шишаву од стране четника), ћерка КЕВА, ћерка МАРИЦА, синовац ГАВРИЛО.

ЈОВАН (1904-1944)-СИБИНКА (1901-1994.г.):-ћерке:РУЖА (1935.г), БОЖИКА (1936.г.), ЈЕЛИЦА (1929-2011.г.),  ДРАГИЊА (1935.г.),  ДАНИЦА (1927-2001), синови: НОВИЦА(1931.г), ДУШАН (1925-2002), ГРАДОМИР (1939-2009.)

НОВИЦА (1931)-ВЕРА (1933.г):

Деца:-син ДРАГАН(1956.г)

Драган (1956.г.) у првом браку са Словенком ФРАНЧИСКОМ(1961.г.) има ћерку АНИТА (1980.г.), а у браку са другом женом  СОФИЈОМ (Комарица-1970.г.) има сина МИЛОША (1994.г.) и ћерку КРИСТИНУ (1977.г.).

ДУШАН (1925.)-жена НАДА (25.г)-ћерка ВИДА(1953-2009г), син БОРА (1951.г) –брак: МИЉА (1955.г) изродили децу: СРЂАН и НАТАША.

ГРАДОМИР (1939.г)-жена МИРА (1943.г.) изродили децу: ЈАСМИНА, ДРАГАН, док ДРАГАН у браку саДАНИЦА: МАРКО(1997.г) и МИЛОШ (1993.г)

Митићи- стари  кумови  Станковићи

Свети Никола (19.дец.): Николић, Станковић, Митић, Стефановић. Ђорђевић

Свети Ђорђе (/посна 9 децембар): Милошевић, Миленковић, Митровић

Записано 15. октобар 2011.г

Запис: 25. март 2011.године село Гуњетина

Казивач: Новица Митић (1930.г) село Гуњетина

Забележили: унука Митић Кристина (1997.г) ученица  СЕДМОГ РАЗРЕДА НАПРАВИЛА РОДОСЛОВ И НАСТАВНИК Мирослав Младеновић, наставник математике у ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница Власотинце, 5.август 2011.године Власотинце

  

ИЗВОРИ:

[1]  Мирослав Б. Младеновић Мирац:  ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ  Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ  Из  рукописа:Народне умотворевине из власотиначкога краја (Народни обичаји и веровања), 2009.г, Власотинце

 

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, 12.12.2012.године, Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.