Порекло презимена, село Бољаре (Власотинце)

Порекло становништва села Бољаре, општина Власотинце. Истраживање “Села у власотиначком крају” сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села Бољаре

Село Бољаре је насеље  у општини Власотинце у јабланичком округу, лежи у малој котлини североисточно на два километара  од Власотинца, на десној страни реке Власине  у доњем њеном току. Према попису из 2002. године било је 983 становника (према попису из 1991.године било је 795 становника).

 Село је са три стране окружено побрђима планине Крушевице и самом планином, а са четврте обронцима планине Острозуба. Село Бољаре се налази на надморској висини 280-300 метара надморске висине. Данашње границе атара успостављене су после ослобођења од Турака 1884/85. године.

У оквиру села Бољаре постоје следеће махале: Шулејци, Мусинци, Стојковци, Стојановци, Ђокинци, Цветковци, Младеновци, Плитарци, Петковци Чешима и новоформиране махале Широкорница и Бегова Ливада. Неке махале су нестале, неке су међусобно срасле. Манастириште је такође била махала села Бољаре до Другог светског рата.

Историја овога краја је несхватљиво била запостављена у историографском истраживању. Вук Караџић није боравио у овом крају и за њега је он био”……… најнепознатији комад Србије “ (1.стр.2). Пролазили су овуда неки путописци, али нису записали о селу ништа посебно. После ослобођења од Tурака пролазили су и неки учени Срби, али се нису посебно бавили селом.

Јован Цвијић и његови сарадници нису обрадили Бољаре и околна села. Тихомир Ђорђевић је кратко време боравио у Власотинцу, али не и у Бољару. Почетком 20 века, проучавајући говор овог краја, у Бољару је боравио Александар Белић. Вршена су нека археолошка истраживања, објављени турски пописи, описани римски и турски путеви и забележене неке легенде и предања о настанку села Бољаре, као и порекла становништва. Нажалост сва та истраживања су непотпуна и чак још ни из 1989. године ни од саме Српске академије наука-пројекта “Монографија села у Србији”, нису још објављена.

Овај крај је у погледу људских трагова постојао око 3500 година на простору села Бољаре. Овај крај је био насељен многим племенима, која су долазила и одлазила. Остали су до данашњег дана једино  Словени-Срби.

У својој дугој историји село Бољаре је више пута претварано у згариште, становништво напуштало своја огњишта, одлазило у друге крајеве или се расељавало и убијано. Тако је било у времену владавине под Турцима, тако и под окупацијом Бугара у Првом и Другом светском рату.

Од првобитног насеља развила су се и данас постоје два насеља – Бољаре и Манастириште, које   адмимистартивно припада граду Власотинце.

Село Бољаре припада крају који је ослобођен од Tурака и био познат као Стара Србија. После ослобођења улази у литературу као Нови Крајеви, да би после Првог светског рата био обележаван као јужна Србија, а после Другог светског рата као Jугоисточна Србија. За кратак временски период, село Бољаре било је у оквиру више држава; граница се протезала источно од села, па потом западно. Осим државних граница, село се налази и на граници два дијалекта српског језика: јужноморавског и заплањског говорног дијалекта.

Била је у  говорној употреби мешавина дијалекта:призренско-јужноморавског (који је био говорни језик царског града Призрена) и крајем 18. века употреба народног или славенскосрпског језика-мешавина српског народног (старо српског), рускословенског и српскословенског језика. Таква мешавина дијалеката је била присутна све до 1890. године, јер су језичке реформе споро долазиле до делова јужне Србије.

Крајем 12. и почетком 13. века Бољаре улази у састав српске државе и тако ће остати до пада српске власти. Трагови насеља села Бољаре чувају се у  називима места: Старо Селиште, Селиште, Кућиште и Стара Кућа.

У туррском попису  из 1453. гоидне село се  спомиње под називом Бољариште, које припада Дубочици, са 15 домова и приходом од 910 акчи. Што се може рачунати као датум пада села Бољаре у турско ропство, све до коначног ослобођења 1878. године – што значи да је проведено 425 година у турском ропству. Падом ових крајева под Турску мења се и састав становништва. По турском попису из 1516. године село се помиње као Бољарска. По тим именом се  помиње и у црквеним књигама после ослобођења од Турака 1878. године, као Бољарско, што се могло и чути код старијих људи  20. века. У том попису није било становника, али десет година касније (1616. г.) у селу живи пет домаћинства са четворицом неожењених мушкараца.  Годишњи приход је 1400 акчи. Овај период историје села Бољаре  (овога краја- 16 и 17 века) испуњен ХАЈДУЧИЈОМ по планини Крушевици, што се види из пописа; Бољаре је 1516. године празно село, двадесет година касније у селу живи пет домаћинства, а у осмој деценији два, из чега се може закључити да су били Срби.

Према заиписима из 1975. године локалног етнолога Мирослава Младеновића (тада наставника у ОШ “К. Петровић” у селу Крушевица), постоји неколико легенди и предања о самом настанку села Бољаре. Тако је према казивању старог ратника-солунца Уроша Цекића (1891.г) учесника блаканских и Првог светског рата (1912-1918)- село Бољаре по легенди добило назив по томе што су први насељеници заузимали “бољу” земљу, па је по тој легенди само насеље добило назив Бољаре.  По другој легенди  деда Урош Цекић је испричао како је некада у својој кући уз поток живео неки Бег-господар, па је своме ађутанту рекао-ово село ће да „крстиш“ према господару, па је тадашњи његов ађутан место „крстио“ Бољаре.

Вероватно је тај Господар био Бољар-великопоследник са Косова, јер су први насељеници били са Косова. Дакле, средњовековни земљопоседници се и на Косову и у Бугарској и Русији звали БОЉАРИ.

Памти кад је имао осам година да је  1903. године у село Бољаре  било 15 кућа. Од старијих људи чуо  је да се село Бољаре прво заселило у место Селиште, где је постојало 5 кућа ( у старо село „Кућиште“ имало је 5 куће) – засељене су са Косова. Добро се сећа  деда Урош Цекић да су 1910. године  куће у Бољаре  биле покривене са сламом.

Касније су развој и продукција бољарске ћеремиде допринели да све куће имају кров од ћеремиде. Многи бољарци су били и ћиримџије.

Постоји предање и у Географској Енциклопедији Србије, страна 355, књига 1, (Стаменковић Србољуб):

– Претпоставља се да је село настало у доба „Латина“. По  предању, убраја се у стара српска насеља. Сматра се да је основано у време Косовског боја и да му назив потиче из  бољара  – војника, који су се враћали из Боја на Косову, са Војводом Дејаном, где их је затекла јака зима и велики снег, па су се настанили на месту данашњег насеља. О старости села сведочи и место Манастириште, где је у средњовековно доба постојао Манастир са школом, посвећен Преносу моштију Св. Николе код ушћа потока Брезовице ( у народу Манстирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија Богомоља у околини Власотинца. Верује се да су Манстир срушили Турци. Помиње се 1516. године без житеља и 1526. године, када  броји 5 домаћинства. Првобитно насеље је расељено (потеси Селиште и Старо село), а данашње настаје у првој половини  XIX века.

До ослобођења од Турака (1878.г-13 домаћинства) насеље се налазило на потесу Бегово Браниште, 2 км садашњег села, одакле је премештено на садашње место.

(Географска Енциклопедија Србије, страна 355, књига 1, Стаменковић Србољуб)

Манастириште је једно од приградских насеља Власотинца. По једној легенди је добило име по МАНАСТИРИМА, који је постојао у 14. веку  у овом насељу а кога су Турци срушили у 16-17 веку.

Нека истраживања само значење имена „Бољаре“- дају следећа значења:

У писаним иузворима село Бољаре се помиње као: Бољариште, Бољарска, Бољарско, Бољарин Дол, Бољарски До, Бољаре-Баљаре и Бољари. У црквеним протоколима јављају се посебни облици: Болјарско, Болјаре, Болјари, Болјар.  Сви ови облици имена села, које се данас зове Бољаре, потиче од исте основе. Неки истраживачи тврде да имена места потичу из раног средњег века и да се нису променила.

У устанцима у 19. веку помиње се као Бољаре, после одслобођења као Бољарско. М,Милићевић, Ј.Цвијић и Белић бележе  име села као Бољаре-Баљаре. Стеван Сремац и Мита Ракић помиљу као Бољаре. О. Зиројевић на основу турских пописа, бележи име села као Бољариште, Бољарска и Бољарин Дол.

О томе како је село добило назив постоје две претпоставке. По првој претпоставци је изведено од речи бољар или бољарин.  Овако мисле и сами бољарци.

Реч Бољар је словенског порекла, други налазе порекло речи у језицима народа монголско-татарске расе, у којој спадају и првобитни Бугари.

Дакле, првобитно значење речи БОЉАР се изводи од речи БОЈ-ратник, бојник (војник). Овакво мишљење је заступао Даничић и неки руски лингвисти.

Неки други лингвисти (С. Новаковић, П. Ивић) сматрају да је реч БОЉАР бугарско-татарског порекла и да је у српски језик ушла ширењем хришћанства. Дакле, реч је пословљењу од неке бугарске речи.

Облик речи болјарите  среће се у Самоиловој држави (9-10 век).

Према С. Новаковићу реч БОЉАР се етимолошки везује за реч БОЉИ и као таква је ушла у народном језику, па је тако се овде и помиње село Бољари у општини Власотинце.

Облик имена села Бољаре је стари облик за множину, који је нестао у 16 веку. Такав облик за множину задржао се у руском језику (бојарин-бојаре). У биографији “Живот св. Симеона” од Светог саве каже:”…властеле мои и бољаре (38.стр.45). У пиротском говору такав облик за множину и данас је у употреби (другаре) и у село Бољаре и околним селима Повласиња је у употреби такав облик множине (параман-парамање)-рубље (подвукао М.М)

Имена села Бољарско и Бољарска су облици који су припадали властелинима (бољарима). Радош Требјишанин пише: ”…село Бољарска је добило име по својини бољара или становања у њему боњара, дворских великодостојника…”.

Назив Бољарин Дол или Бољарски  говори да се село налази у долу, што се за Бољаре може рећи.

Д. Трајковић пише да су Бугари у 9. веку освојили Јужно Поморавље и да су племенске старешине изједначене са бугарским бољарима, што би значило да име села можда потиче из 9. века.

Забележено је и предање по коме је насеље основано после Косовске битке и да је име добило од бољара-војника, који су се војводом Дејаном враћали са Косова. Пошто их је ту затекла јака зима и велики снег, ту су се зауставили и основали насеље. За ову легенду везан је и настанак  и име села Дејан. Ова легенда ближа је тумачењу речи БОЉАР Ђуре Даничића.

 

Старине: 

На многим локалитетаим постоје потеси где је постојао живот у прошлости. Сваки локалитет показује својим називом постојања Римљана (Латина) – путеви, гробља, цркве; онда Турака: Бегова ливада (припадала турском Бегу), хајдучки кладенац… ; онда чак и места Градац (Град’ц у локалном говору)-које се налази узводно од села изнад састава Власине и Раставнице. Чак се сматра да је то био средљовековни дворац српске властеле (бољара).

Постоје места где су по називом Црквиште или Селиште – означавали места где су некада постојале цркве или стара места постојања првобитног насеља. Нарочито је запажен локалитет Манастириште – где је у 14. веку постојао женски манастир, а вероватно је срушен од стране Турака у 16 веку. Постоје и занимљиви стари споменици у бољарачком гробљу са различитим цртежима и натписима, што преставља историјско културну баштину села.

 

Насељавање  становништва

У својој дугој историји село Бољаре  је више пута мењало насеобински простор, насељавано и нестајало или се померало у простору са југа према северу.: Старо селиште, Селиште, Крс’- Крајем 18. века и почетком 19. века у запустело село стиже нови слој српског становништва. Први досељеници су преци данашњих родова: Цветковци, Младеновци, Ђокинци, Шулејци, Близнаци, Лисице, Ђуршановци, Какоње, Шабани, Дрдани, Петковци, Пиндарци и Плитарци. Традиција наводи око 8 кућа.

У Другој фази у четвртој деценији 19. века, насељавају се Живковци Живковци, Линовци, Стојковци и Гагрице.  У трећој фази, пред ослобођење од Турака, или после ослобођења од Турака, насељава се оснивач рода Џиџановци.До крај 19. века доселила се још једна породица из село Равни Дел, док се једна преселила у село Стубла у турским кућама. Крајем 19. и почетком 20. века поједине занатлије селе се у град Власотинце. У исто време се досељава ро Цветковићи из село Равни Дел, познати као Шопови. Из Црнатова се после Првог светског рата досељава породица Љубе Анђелковића и Славко Младеновић. Повремено су у село Бољаре живели Цигани номади-чергари. Пред крај 20. века село Бољаре је засељено становништвом из околних села и из планинских села Црне Траве.

По казивању учитеља Љубе Цветковића, рођеног Бољарца, прво се у селу Бољаре населило седам породица са Косова, потомка косовских бољара – богаташа који су на велико поседовали земљу. По томе је вероватно и село добило назив Бољаре. Пре два до три века фамилија Муслинци насељена је и y селу Линово код Љуберађе – Стојановић и Илић, Гарчинска пореклом из Јастребца -данашњи Миленковић и Митић, Цекинци из Брезовице, Цветкова, Стојкова, Докинска, Пинтарска и Младеновска фамилија су са Косова.

Младеновци су добили назив према Младену, Цветковци према Цветку, а Петковци по некој жени која се звала ПЕТКА, која је била најбогатија жена у селу.

У селима Крушевица и Бољаре остале су приче од давнине како је засељена Бегова ливада. Наводно неко је убио бега, па су Бољарци одбили да Турцима плате „крвнину“-па су платили сељаци села Крушевица са 17 волова и тако је Бегова лливада пренета у атар села Крушевица. На њој постоји предање да  су се „сукобиле“ две војске: Турска и Српска, а да је место „предаје“ српске војске на турском звано Преданџа  добило назив махала Преданча -с. Г. Дејан. На истој тој ливади догодило се још једно убиство. Та прича изгледа овако: “Бољарац Стојан имао је кречану у Беговој ливади (камен кречњак има чак у заплању). У то време у беговој ливади постојала је јанина кафана, која је служила као турски хан. Кафана је била на Рамнаделци“. Прича даље каже да је Стојан у јанину кафану убио Турчина с оканицу (бокал за вино од глине-подвукао М.М 2012.г) и побегао из села са једним братом и два сина. Брат је остао у Шишави,  а Стојан се са синовима зауставио у Конопници. Три сина Стојанова остала су у Бољару. Његови потомци у Конопници и данас се презивају Стојановићи, а познати као Бољарчеви.“ На простору бегове ливаде од 1928 до 1930.г. налазило се летовалиште питомаца Војне академиије.

 

Манастириште је једно од приградских насеља Власотинца. По једној легенди је добило име по МАНАСТИРУ , који је постојао у 14. веку  у овом насељу, а кога су Турци срушили у 16 веку. По М. Тодоровићу о „старости села (Бољара) сведочи место Манастириште, где је у средњовековно доба постојао манастир са школом, посвећен Преносу моштију св. Николе (6.стр.355). Бољаре је изворно име насеља из кога се развило Манастириште. Године 1516. у турским пописима помиње се Власотинце као Влашотинац и манастир крај њега, што значи да крај манастира  није било насеља.. Бољаре је тада било „празно село“, па је манастир приписан Власотинцу. Остаци манастира откривени су 1936.г. приликом подизања бране на елетричну централу на реци Власини. Приликом ископавања зидања кућа, ископаване су цигле, један велики крст и откривени појединачни гробови. На основу предања прота Васа Поповић забележио је имена три калуђера: Зарију, Јеремију и Неофита, који су зверски убијени од Турака. На остацима од зидова откривени су остаци фресака – које је прота покушавао да очисти. Манастир је био подигнут крај ушћа манастирског или Брезовачког потока у Власину. У народу је познат као Чаробна долина.

Данас насеље насељавају Срби, а  насељено је из Црне Горе, Косова и Херцеговине.  Према Ј. Трифуновском насеље је формирано око манастирских рушевина. Процес насељавања текао је у исто време када и насељавање Бољара. Село се први пут помиње под тим именом 1841. године, као једно од села које су Турци спалили. По казивању Бранка Јовчића, настарији досељеници су из Црне Горе, Херцеговине и са Косова: Шулејци и Јовчићи. Најбројни род Гарчићи (околина Даниловграда) по Ј. Трифуновском пореклом су из Гаре . Глувчинци, Ристићи и Пешићи су пореклом из Гаруње код Градишта. По казивању Мице Стојилковић „тамо убили Турчина и побегли у Манастириште“.

Цекићи су, такође због убиства Турчина побегли из Новог Села. По казивању Мила Цекића, њихов предак се после убиства пријавио турским властима у Лесковац. Спроведен је у село и пошто је утврђено „да је био у праву“, саветовали су му да је за њега боље да оде из села и предложили му да се насели на „Бели камен“ крај поменутог извора. Касније се преместио у Манастириште.

Бољарци потичу из рода Пешинци-Петковци из Бољара. Почетком 20. века њихов предак се призетио у Манастириште.

Само неколико породица су староседеоци овог данас насеља (које је до Другог светског рата припадало селу Бољаре), док огромни део чине досељеници из власотиначке и црнотравске општине. Насељавање је запаженије након Другог светског рата. Најбројнији су из Крушевице, Златићева, Равног Дела, Брезовице, Горњег Дејана, Горњег Гара, Драковца, Јабуковика итд.

 

Сеоска слава-литије и крсне славе:

Сеоска слава-Литије:- у село Бољаре је СЛАВА СВ: ТРОЈЦА.“ На дан сеоске славе окупе се старији људи код крс’. Донесе се јело и пиће и госте. Колачар меси колач. Поп прекрсти колач, пресече и залије вином. Донесе се и раженица и ко извуче најдужи клас носи крс’. Носи се и  барјак црквени. Црквењак удара у клепало. Поп уреже крс’ у запис, освети га и залије вином и колона креће преко Стр’ну, Кућиште и дође у Дулан, где је био други запис. Успут излазе жене са ситом и решетом и врљу на нас пшеницу. Одатле колона креће преко Огрњу за Бегово браниште, па преко Бели Камен у Манастириште, где их опет засипају цвећем и пшеницом. По повратку се свраћало у бољарачко гробље где се церемонија урезивања крста понављала. Последњи крс’ се урезивао на запис код Бресја. Крст се урезивао са западне стране, китио цвећем а затим би колона зашла око записа три пута и враћала се у цебтар села. Поп је одлазио на ручак код колачара”(Казивач: Добривоје село Бољаре-стр. 121 из књиге МОНОГГРАФИЈА села Бољаре, аутор: Милосав Миловановић Бољарац, 2006.г.).

Литије су, вероватно, замена за неки прехришћански празник. Чији смисао је био заштита поља и молба за родну годину. Поворка је певала:

“Крст носимо бога молимо,
Господе помилуј!
Да зароси ситна роса,
Да се роди бел’ пшеница,
Господе помилуј!
Од два класа-шиник жито,
Господе помилуј!
Од два грозда-чабар вино,
Господе помилуј!

После Другог светског рата, када је померена граница атара и пут којим се кретала поворка, пркосна омладина је певала:

Наше село највесело,
Манастирско запустело.

Али кад изађемо из манастириште јер је дотле наше” (Казивач: Јелкка Младеновић с. Бољаре, стр. 122).

Овај обичај је напуштен, крст иструнуо, записи посечени. Подигнут је нови крст, али литије нису обновљене.

После Другог светског рата, док се у кући славило, из страха од комуниста на прозорима су “спуштане фиронге”.

Крсне славе: Свети Никола (19 децембар), Ђурђевдан (6 мај), Свети Ђорђе(Алимпије 9.децембар)…

 

Учешће Бољараца у  устанцима

Читав овај крај у 19. веку испуњен је бунама, устанцима и и хајдучијом. Ове догађаје је покренуо Први српски устанак. У овим догађајима Власотинце и околина су имали значајну улогу у броби за националну ослобођење Србије. После турског зулума многи у том веку из лесковачке нахије у хајдуке или у Србију. Међу њима је и Илија Петровић Стреља родом из Градишта или Лопушње.

Године 1804. под  његовим утицајем долази до побуна у самом Власотинцу и околним селима:Шишава, Бољаре, Крушевица, Брезовица и осталим селима-где Власотинце постаје један од најважнијих центара устанка.

Године 1807. године у Власотинце стиже Илија Петровић Стреља, кога Карађорђе поставља за команданта српске војске на десном крилу. Командант левог кирила био је хајдук Вељко.

Као главни организатор устанка у овом крају Стреља је добио титулу лесковачког војводе. На челу људи из овог краја Стреља прелази Мораву и успут подиже Заплање и села око Власотинца: Црну Бару, Црнатово, Бољаре, Крушевицу, Брезовицу, Шишаву, Горњу и Дољу Ломницу и остала села.

Поред овог учешћа у Првом српском устанку, Бољарци су узимали учешће и у многим осталим бунама и устанцима: 1809, 1821, 1835, 1836, 1842 у такозваној Бојаџиској буни. Тако године 1842. покушаван је поново устанак, али је био слабо припремљен. У њој је било и међу вођама (поред вође Стојана Чавдара-хајдучки вођа у Заплању) и Стојко и Станко Цветковић из село Бољаре.

Био је још један покушај устанка 1851. године, да би десетог октобра 1877. године коначно овај крај се ослободио петовековног ропства Турака. Санстефанским споразумом Трећег марта 1878. Турска и Русија су склопиле сепаратни мир по коме је требало да Бугарској припадну српски градови Пирот и Врање. На овом делу била је планирана бугарска граница коритом Власине од њеног ушћа у Мораву до Свођа и у наставку коритом реке Љуберађе. По санстефанској граници Власотинце је требало да буде подељено Власином део града на левој страни Власине припао би Бугарској, а део града на десној обали Србији. Село Бољаре би припало Србији и било погранино место. Србија је била незадовољна овим уговором, са којим  се нису слагале ни Аустругарска и Енглеска, па је на Берлинском конгресу уследила ревизија. По  том миру Србији је призната независност, цео власотиначки срез припао је Србији, а одузети су јој трнски и део пиротског среза.

Бољарци су узимали учешће у борбама за национално и социјално ослобођење у Првом и Другом светском рату противу бугарског и немачког фашизма. Много зла је овде овај народ претрпео од бугарског и турског зулума. Нису изостали као борци за одбрану Косова и у грађанском рату приликом растурања бивше социјалистичке Југославије. Историја се не може изброисати, морају остати забележени записи у очување историјско националне свести ради очувања свог националног идентитета.

 

Образовање:

Прва писменост Бољараца долази после отварања школе 1885. године у село Крушевици, која била мастирског типа. Први учитељи су били свештениц, а ученици су становали у становима поред школе. Тако је записано да је 1879. године у селу Бољаре било седморо писмених. До 1905. године у село писменост је стекло седамдесеторо деце и до 1926. још двадесет  седморо. Године 1930. отворена је основна школа у Бољару, а званични назив школе био је: “Народна основна школа Бољаре”. До 1936. године школа је радила у приватној кући Вукадина Стојилковића. Зграда за школу подигнута је добровољним радом Бољараца. Почетком 21. века на старим темељима подигнута је нова зграда и дограђено одељење за предшколско васпитање. Школу су похађала и деца из Равног Дела. Први учитељ била је Косара Фишић, затим Еленора Максимовић.

Данас Бољарци похађају осмогодишњу ОШ “Карађорђе Петровић” у село Крушевица, док је четвороразредана основна школа истурено одељење школе у Крушевици. Школа у село Бољаре  има ђака на почетку 21 века.  Село Бољаре  је село са великим бројем интелектуалаца са завршеним највишим школама. Има их  свуда по Србији.

 

Село некад и сад

Село је смештено у заравни са десне стране реке Власине, на неколико километара узводно од Власотинца од кога га раздваја брдо Бели Камен. Изложено јужној страни, погодно је за живот, па је зато постало и најнасељеније место у XXI веку горњег дела Повласиња.

Некада у село Бољаре  није се могло проћи пешице сеоским сокацима од блатњаве земље смолнице. Данас је то другачије. Улице су у већини све асфалтиране. Нема више блата. Чак се уређују и пољски путеви.

Тамо негде где је била Бегова ливада, турски ханови, кафане, ковачке радње, бонбонџилница, бачварска радња, ћиримиџилница, поткивачка радња – данас је то уређено насеље у коме се чује звук трактора и савремених машина, а и уређеност кућног простора у зеленилу. Зато су често бољарачке домаћице освајачи првих места на “Винском балу” било у погледу уређења дворишта или чувања винове лозе.

Асфалтни пут кроз село повезује га са Власотинцем на једној и Свођем на другој страни. Село је збијеног типа, електрифицирано, има водовод, телефон и кабловску телевизију. У селу постоји месна канцеларија општине Власотинце.  Задружни дом је објекат где је некада био биоскоп, а у коме су у прошлости одржаване приредбе и игранке, сусрети села и такмичење певача аматера. Од трговине има неколико продавница и цвећара, а од савремених занатских радњи поједине за поправку аутомобила, белу технику и друго.

У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња, а и столарска, шнајдерска и пинтерска радња. Данас су од тих класичних занатлија само остали називи фамилија. Такође постоји млин који држе крушевчани (Крушевица је село у близини). Село има бензиску пумпу.

Бољаре је било место где су се крчмила вина за планински кромпир. У размени за три килограма кромпира се добивао један литар вина по принципу ја теби кромпир, ти мени вино. Вино се касније пило на славама и свадбама у планинским селима власотиначког и црнотравског краја.

У Бољару клима погодује за развој виноградарства, воћарства и сточарства. Саде се и кукуруз и пшеница.

Велики број Бољараца ради у трговинским радњама, фабрикама и у органима општине, школа  и општинског суда у Власотинцу.

У селу постоји четвороразредна основна школа, а деца осмогодишњу основну школу похађају у селу Крушевица, а нека у Власотинцу. Поред школе постоји изграђен комплекс -спомен обележје- палим у ратовима и револуцијама за ослобођење у Првом и Другом светском рату.

Некада је ту постојало дрво испод чије хладовине су се одмарали путници који су у караванима било са коњима или пешке ишли према планинским селима, а и данас постоји из тог времена чесма са водом. За време бивше Југославије су се ту стоварали вагони жутог кукуруза из бербе у Банату, с којим се прехрањивао народ у овом крају на почетку и средином XX века.

Ту испод Великог дрва-Миро спавало се и сневало о бољем животу. А постојала је и кафана код куће Љубе учитеља, где се и ноћило. Данас, Бољаре добија нови изглед. Асфалтирају се улице, уређују сеоске површине, осветљене су све улице.

 

Спорт

Некада седамдесетих и осамдесетих година XX века Бољаре је имало фудбалски клуб „Бољарац“, који се такмичио у општинској лиги. Али су познати локални фудбалер Цекић и његов отац ипак играли и за ФК Власину. Млади кошаркаши претежно играју за кошаркашке клубове из Власотинца. Фудбалско игралиште у Бољару је поплавила река Власина, а општинска фудбалска лига више непостоји. На том игралишту су игране утакмице локалних фудбалских клубова из Црнатова и Манастиришта, док нису тамо направљени локални стадиони.

 

Настанак имена и презимена

ПРЕЗИМЕНА. Презимена по очевом имену, понекад и по занимању, јављају се код Срба у средњем веку, завршавају се на –ић и изведена су од очевог имена (Никола-Николић), присвојних придева на –ов, -ев (Стојковић, Милошевић), имена од мила пешић (Петар-Пеша) Цонић (Стојан-Цона), Цакић (Станко-Цака), Прокић (Прокопије-Прока), Цекић (Стеван-Цека).

Установљењем црквених протокола требало је да буде уведено стално породично презиме. По очевом имену, сходно закону кнежевине Србије из средине 19 века, који је тежио очувању родова и њихове традиције. Међутим у томе се није потпуно успело. Очувана су презимена  по оснивачима родова, првим досељеницима или по очевом имену у времену установљења књиге рођених. Гранањем родова једни су задржавали презиме по заснивачу рода, други су мењали. Има таквих родова где има различитих презима, па чак и неко са вдва презимјена. Родови који су очувачи презиме по каснијем претку, заборавили су своје најстарије претке. Преовлађују презимена по нечему значајног претка и то у већини из 19 века. Преко презимена очувао се континуитет рода, традиција и предања..

ИМЕНА. У 19. веку била су заступљена многа српска имена из старог српског именослова, распрострањена на ширем простору Старе Србије (данас југозападна Бугарска и северноисточна Македонија): Стојко, Стојан, Станко, Станча, Стаменко, Трајко, Богдан, Вукадин, Милован, Владимир, Божидар, Драгомир, Ратомир, Богољуб, Милутин, Радивоје, Стојилко, Милосав, Станислав, Светозар и др.

Имена из црквене традиције (грчког порекла): Ранђел (Аранђел), Никодије, Ставра  (Крст-Крста), Христивоје  (Христо-Криста-Риста), Јанићије, Симон, Никола, Георгије (Ђорђе-Ђора-Ђура), Димитрије, Анастас (Атанасије-Атанас-Таса), Сотир (спаситељ), Арса (Арсеније), Прокопије, Филип, Костадин (Константин), Урош (мађарског порекла), Тимотије, Петар (Камен-Каменко), Ангелина (Анђелија), Kатарина, Иконија, Евгенија, Елена, Зоја, Нуша, Јевросима, Гајтана, Софија (мудрост), Дуња, Босиљка, Параскева, Васиљка.

Библиска имена: Данило,  Симеон, Јосиф, Лазар, илија, Лука, Јаков, Захарије, Михајло, (Мијајло-Микаил (о), Јордан, Марија, Магдалена, Јелисавета (јеврејско).

Латинска имена: Агнија (Агна)-Светлана (Агни-бог светлости), Латинка, Наталија, Круна, Силвана, Љиљана,, Марко, која су ушла у српски именослов из језика латинизованог становништва. Јасмина и Неранџа су персиског порекла, Ри(п)симија јерменског порекла. Многа од ових имена су нестала.

Нека имена изведена су од имена од мила: Димитрије-Мита; Никола-Нича; Прокопије-Копе-Прока; Јанићије-Наћа; Глигорије-Горча-Глига-Глиша; Тихомир (Дикомир)-Дика; Костадин-Коста, Дина-Коца, Стеван-Цека, као и женска: Настасија-Сија-Сика, Таса, Таска; Василија-Васка, Катарина-Нина; Параскева-Кева; Александра-Сана; Гмитра-Митра-Мита; Јелисавета-Савета-Савка-Севетка; Костадин-Дина; Стојанка-Цоца-Цоцка-Цаца; Лепосава-Лепка-Лепоска-Поска; Младена-Дена; Даница-Дицка—Дика-Дана  (Д’на)- Даца;; Зојица-Зоица-Ица-Зојка;  Магдалена-Мага; Јорданка-Дорка; Јевросима-Роска-Роса; Јулијана-Јулка; Даринка-Дарка; Ри(п)симија-Рисима-Рисимка-Риска; Смиљана-Смиља-Смиљка; Станија-Стојана-Стана-Ана-јана; Перунка-Пера-Перка-Перса; Босиљка-Боска; Љубица и Љубомир-Љуба. Таквог су порекла и имена Драгица (од Драга) и Милица (од Мила). Уписивањем у црквене протоколе  стекла су статус крштених имена.  Изведена  имена су и Зарија, Миливоја, Радивоја, Глигорија и др.

Заступљена су имена по биљкама и цвећу: Еглика (јеглика) и Јаглика, Цветко, Цвета, Перунка, Босиљка, Ковиљка, Јелка, Љиља (на), калина, Смиља, Ружа.

Имена  према животињаком свету: Вук(адин), Вук(ашин), Вук(ана), Вук(ица), Вук(осава), Сокол (заштитна имена). Заштитно име је и Огњен, Весна према пролећу, даница према звезди даници, Сунчица према  Сунцу и Загорка према Загоркињи вили.

Стара српска имена су скоро нестала чиме је породична традиција прекинута. Под утицајем помодарства деци се дају страна имена или имена која нису из породичног именослова: Жаклина, Данијела, Марина, Тамара, Анита, Габријела, Силвана. У селу Бољаре има две Мериме (турско име) и један Карољ (мађарско). У последње време враћају се српска имена, али нису из породичног именослова: Милош, Немања… чиме се не доприноси очувању родовске традиције.

 

Родослов фамилија

ШУЛЕЈЦИ.   Шулејци, Лисице, Близнаци (и Цацини), Ђуршановци, Кекоње, Миленковићи-Костићи и Бољарчеви у село Конопница  имају истог претка. Земља им је на окупу (осим конопничана). Сви осим Миленковића, имају исту славу – Свети Алимпије Столпник (9 децембар), а зову је свети Ђорђе посни. (Могуће је да је овде у питању прикривање у прошлости. Иако се слава не узима као доказ заједничког порекла-слава Св. Алимпије Столпник-Св. Ђорђе посни нешто казује. У српском именослову не постоји слава Св. Ђорђе посни.)  Шулејци и Лисице су некад имали колибе „У Пркенду“, где су држали стоку, што указује на заједничко порекло, као и на кретање приликом досељавања.  Најстарији предак свих ових родова  чије име је име изведено из презимена, као и надимка једног рода, јесте Ђуриша.  Његови синови су: Стојан,  Јован,  Криста, Митар?  И још један чије име није упамћено, а који је отишао у Шишаву?

Махала Шулејци је удаљена од села два  километара, где се од насељавања првог претка нису померали. Назив махале носи из друге генерације. Раније су их звали Свракари. Надимак Шулејци добили су по истоименој махали у манастиришту, а донела га је Ђурђа која се овде удала (Казивач Стојан Николић-Манастириште). Пореклом су са Косова. Вероватно су се померали у етапама. Дошли су одкуд Брезовицу.  (Становници Брезовице су, по казивању брезовчанина Илије Станковића, такође дошли са Косова). Њихов предак је „морао да шаље ћерку Турчину. Ставио је чекић у рукав, отишао Турчину, убио га и побегао отуда.(Казивач: Јован Миленковић)

У махалу су се доселили два брата: Јова и Криста. Касније је дошла и њихова снаја удовица Милка са сином Костом и две ћерке. Криста је имао ћерку Симку удату у Ломницу (или му је жена Симка пореклом из Ломнице?), па је имање оставио Кости. Милка се преудала за Миленка Живковића. Јова је оснивач махале и рода. Био је ковач. Тако му је заведено и презиме. Његов син Ранђел презива се Ковачевић и Јовић. Један ранђелов син је Јовић а други Ковачевић. Данашњи потомци су сви Ранђеловићи  (Аранђеловићи). Не памте старије претке.

Презимена: Миленковић, Костић, Јовић, Ранђеловић, Аранђеловић

Крсна слава: Св. Ђорђе-  Свети Алимпије Столпник (9 децембар)                                

Познати родослов:

Ђуриша– Јова, Криста, Стојан (отишао у с. Конопница), Митар (изведено из презимена и још један чије име није упамћено (отишаоу с. Шишава)

Јова-Јана:- Ранђел, Стојко и Стоилко (близанци)

Ранђел-Ђурђа:- Прокопија, Станко, Станча и Роска.

Прокопија-Стамена:- Ђурђа, Светозар и Вукосава. Ђурђа удата у Црнатово, Вукосава у Крушевицу. Светозар и даринка нису оставили потомство. Светозар је као четник нестао а Даринка се преудала у Липовицу.

Станко-Младена (прва жена- из Власотинца):- радисав, јелена, Марика, Стојанка; а са другом женом Драгињом сина Кристу.

Криста-Нада (Сечинце):- живе у Сопот:Драгољуб, Јорданка, Јелена,  и Бранко: Лидија и марија. Јелена и (живе у Нишу) имају Јована и марију.

Станча-Пера- Нису имали деце, а са другом женом Агнијом (Лопушња) имао је Лепосаву, Алексу и Јосифа. Алекса и тала (Сечинце) имали су Олгу, која је привела Драгомира Стаменковић из Црнатово. Имају: Бојану, Јована и веру. Бојана и Милисав (живе у раљи) имају Јасмину и Марину. Јасмина и Раде имају Александра у Николу. Марина и Зоран: Исидора и Милош. Јован и Станица (Лукачево) имају Зорана. Вера је била удата за Божидара Стоилковића. Јосиф и Милева (Боиште) нису имали порода. Лепосава и Роска биле удате у Црнатово.

*  *  *

БЛИЗНАЦИ-ЦАЦИНИ. Родоначелници ове две фамилије су Стојко и Стојилко-близанци, из чега је изведен назив једног рода. Презимена Стојкове гране (Цацини) су: Јовић, Стојковић и Петковић. Живе у махали Мусинци. Ј. Трифуновски је забележио род погрешно на други назив а истраживањем аутора М.Милосављевића)родом и бољарац) треба да стоји: Гагричини и Џиџановци.

Познат родослов:

Стојко (Станко-Цанко)-Стојанка (Цаца):- имали ћерку Нушу удату за Ставру Стоилковића. Стоилко умире. Цаца привела Петка Младеновића из јастребца. Посинили су Глигорију Кузмановића из Драјчине баре. Веза са родом је прекинута и сад се зову Цацини.

Глигорије-Милојка (Брезовица):- Драгутин, Михајло, Милан, Коста, Даринка……… Живи сећање да су род са родом Лисице. Викали се браћа  (Казивач: Олга Петковић).

*  *  *

БЛИЗАНЦИ. Презимена: Јовић, Стоилковић, Костић, Костадиновић, Стојадиновић, Стојановић (изведено од споредне линије).

Познат родослов:

Стоилко (близнак)-Стојана:–Костадин ( у црквеним протоколима Коста “Дина”). Отуда су познати и као Динини.

Костадин-Стана (Ана-прва жена):-Стојадин, Влајко, Софија, Трајка, Милева и са дтугом женом Станком: Милован.

Стојадин-Драгиња (Власотинце):- Душан, Тихомир, Риска, Стевка.

Душан-Даница:-……………………….

Тихомир-Даница:-………………………….

Влајко-Наранџа (Црнатово):-…………………….

Милован-Живка:-……………………………..

*  *  *

ЛИСИЦЕ. Нека баба изговорила: седи на лисичку”-уместо на “столичку”, па је по томе родослов добио назив ЛИСИЦЕ. Живи сећање да су пореклом са Косова “дошли откуд Брезовицу”. Живе у махали Стојковци.

Презимена: Ђуришановић, Стојановић, Цекић, Јовановић.

Познат родослов:

Стојан-Сика:- Цека, Богдан, Мита, Петар и Здравко. После убиства Турчина Стојан са синовима Петром и Здравком и једним братом бежи у Конопницу. По казивању Стевана Стојановића Стојанов брат је остао у Шишаву и његово име је заборављено.

Цека  је родоначелник ове фамилије. Са женом Јаном (Аном) имао је Јована и Тодора.

Јован-Драгиња(прва жена):-Урош, а са дригом женом  Роском (Лопушња)-Милутин, Трајка, Светозар, Нада.

Урош-Радулка (прва жена):- нису нимали деце а са другом женом Јелисаветом (Манастириште): Христивоја (Криста), Вера, Симка, Младенка……………….

Милутин-Милева(Било-прва жена) и друга жена Саветка:………………

Трајко-Ружа (Голема Бара-Крушевица):-…………………………

Светозар-Зорка:-………………………..

Тодор-Сика( Златановић)су се после ослобођења од турака 1878.године одселили у Стублу (Бојник-Пуста Река). Неки њихови потомци данас живе у Власотинцу.

*  *  *

ЂУРШАНОВЦИ. Родоначелник ове гране је Богдан. Живе у махали Стојковци. Презимена: Стојановић и Богдановић.

Познат родослов:

Богдан-Стевана:- Милан, Драгутин, Арса, Јулка и Настасија.

Милан-Јелисавета (Севетка):-Божидар, Јосиф, Рада, Зоичка и  Софија.

Божидар-Савка:- ……………………………….

Јосиф-Ружа (Шишава):-………………………………….

Драгутин-Даница: Најдан (убио га један Бољарац). Драгутин погинуо у Првом светском рату (1914-1918.г.).

Арса-Перса (Јастребац)-без потомства.

Рада удата за Гаврила Бодановића, Зоичка  за Петра Младеновића, Софија за Зарију Митића. Настасија (Сика) била удата за Јована Стаменковића. Јулка у Крушевицу.

У 19 веку живео је и Ђока Ђуршановић, који је са Станом имао сина Ристу. Риста је умро 1880.године у 20-години.

*  *  *

КЕКОЊЕ.  Живели су на левој обали Црнатовке-махала Мусинци. Били су добре нарави, весели, дружељубиви и добри гурмани. У локалном говору добро се најести каже се „накекаја се“. Отуда вероватно, надимак КЕКОЊЕ. (Казивач: Радмила Стојковић). Родоначелник ове гране је Мита Ђуришановић. Његови потомци су: Стојановићи, Гавриловићи и Митићи.

Позната је генеалогија овог рода:Ђуриша, Стојан, Мита.

Мита-Милена:-Гаврило (Ћилко).

Гаврил-Пера:- Урош, Трајка, Параскева, Љубица, Владимир и Милан.

Урош-Милева  (Шишава):-Драгомир, Чедомир и Даница: Стојана и Љубинка. Стојана и Жика (живе у См. Паланку): Наташа и Катарина. Наташа и Јован немају деце. Љубинка удата „на страни“. Чеда и Даница живе у Старој Пазови: Зоран и Небојша. Зоран и Божика (Манојловце): Саша и Драгана. Саша и Марија: Душан. Живе у Нишу. Даница удата за Чедомира Стојковића.

Владимир-Зоица (Ица):- Владимир је погинуо у Балканском рату (1912-1913). Зорица се преудала за Владимира Костића.

Милан-Савета (Црнатово):- Стојанка.

Љубица је била удата за Петра Стојковића. Преудала се у Крушевицу. Трајка је била удата за Благоја Станковића. Параскева у Крушевицу.

*  *  *

МИЛЕНКОВИЋИ-КОСТИЋИ.  Слава Св. Никола. Презимена Миленковић и Костић. Према казивању Јована Миленковића мајка његовог деде Косте Милка дошла је са њим „код чичу у Шулејци“. Значи да је Костин отац био брат Јове Ковача. Милка се преудала за Миленка Живковића, који је усвојио Косту и оставио му имање. Коста је под заклетвом прихватио његово име за презиме и славу (Казивач: Вера Миленковић преноси казивање супруга Лазе Миленковића). Отуда овај род слави Св. Николу (19.децембар) за разлику од осталих родова истог порекла. Коста је као кум једном забележен као Митровић (или је то грешка или му је отац се звао Митар).

Милка-Митар имали су поред Косте и две ћерке.

Коста-Агна:-Криста, драгутин, Лазар, Љубица, даринка, наталија, Јулка, даница и Лепосава.

Риста-Санда(Дејан):-Ружа—(По казивању раде Миленковић Риста је имао једну ћерку „удату у Мораву“.)

Драгутин  са првом женом Даринком и другом лепосавом није оставио потомство.

Лазар са првом женом Миленом има: Стојана, Јована, Богољуба и Славицу.

Лазар са Вером има сина: Мирослава. Стојан и верица (живе у Нишу): Брана и Светлана. Брана и Саик (живе у Кучево): Душица, Светлана има једну ћерку. Јован и Рада (Горњи Ора): Мирјана и Верица. Мирјана и Јован (живе у Власотинце): Јелена и Оливера. Јелена и Горан: Стеван и Душан. Љиљана и Бранко (живе у Скопље): Валентина и Сашка. Славица је била удата за Стојана Стојановића. Разведена. Живи у Зрењанин. Даринка, Јулка, Даница, Љубица и Лепосава удате у Црнатово. Наталија у Власотинце.

*  *  *

БОЉАРЧЕВИ.  (Конопничка грана). Речено је да је Стојан са синовима Петром и Здравком побегао у Конопницу.

Стојан-Сика:- Здравко и Петар. Здравко није оставио потомство.

Петар   је имао Уроша и Ћирка. Ћирко је за време Првог светског рата (1914-1918.г.) на Крфу. Презиме Стојановић.

Урош и Љуба (Орашје): чеда и Добра.

Чеда-Зорка:-Милорад, Стеван, Милунка, Олга и Рада.

Милорад-Мара:-Вера и Милица. Вера и Драгољуб живе у Власотинце. Имају тању и Мају. Тања и коста: Милорад и Димитрије. Маја и Горан:  Милица. Стеван и Добрила: Драгиша и Суза:Драгиша и Снежана: Марко и Милица. Милунка и Момчило: Милорад и Слађа. Олга и Тиса: Коста и Вида. Рада и Зоран: Јасмина и Биљана. Добра удата у Ладовицу за Јована. Имају Тису, Раду и Велизара. Милорад (Чеде) је 1951.године погинуо као граничар на граници према Албанији. До разбијања Југославије караула је носила његово име.

* * *

КОВАЧЕВЦИ-ШОШОРЕЈЦИ. Слава Св- Ђорђе посни. Презимена: Николић и Јовановић. Дошли су из Ковачеве Баре код Грдалице. Отуда им по Ј. Трифуновском и назив рода по Стојану Николићу назив потиче од занимања првог досељеника који је био ковач. Други надимак Шошошерејци  је каснијег порекла. Николин унук Јован терао је свиње узвиком „шош“ додато „ореја“ и Шошореја (Казивач: Стојан Николић). Надимак је изведен по сличности са Шулајци, од којих их раздваја пут. Пореклом су од Смедерева, одакле се оснивач рода Никола доселио у Ковачеву бару. Имао је три одрасле ћерке и сина Стоилка. Бавио се ковачким занатом док није добио од паше поруку „да му пошаље ћерке да му певају“. Прича се понавља као у случају Шулејци, само што је овога пута чекић сакривен „у чарапу“. Предходно је жену и ћерке послао према Власотинцу. Сустигао их је „код Орашје“ и уз Власину стигао до села Горњи Ора. Живео је тамо неко време, а онда се вратио назад и настанио у Бољару, у потоњој махали Шулејци.

Може се претпоставити да је овде у питању повратна сеоба. Никола је отишао на север за време трећег аустро-турског рата, али се отуда после извесног времена вратио (јер је Турска 1791.године Свиштовским миром, објавила амнестију и позвала избегло становништв о у околини лесковца, сеоба на север и повратна сеоба.

Један син Николин остао је у Смедереву.  Стојан даље прича, да је његов деда Јован путовао  у Смедерево код њега. Путпвао је седам дана. Са собом је повео и пса Арапче. Вратио се без пса. После неколико дана стигао је и пас. Овде су сећања покидана: по Стојановој причи тај син се звао Стоилко, што није тачно. Стојилко је био заступник Бољараца у тужби против турских бегова и почива на бољарачком гробљу поред самог записа:-„почива под лад“, како пише на споменику. Јован је његов син. Ова забуна настала је можда због тога што је име јованово дописано изнад Стоилковог на истом споменику. Овде се, само по себи, намеће питање: нису ли, можда, Шошорејци истог порекла као и Шулејци и остали? Иста слава, имовина, ковачки занат, насељавање у исту махалу, као и убиство турчина на исти начин. Можда су Никола и Ђуриша била браћа?

Познат родослов:

Никола је имао три ћерке, сина стоилка и још једног сина, који је остао у Смедереву.

Стоилко-Кита:-Јован, Магдалена и још једна ћерка.

Јован-Милева (Јастребац):- Светозар, Ђора.

Светозар-Софија:- Светислав, Мирка, Рада, Властимир, Борислав,

Светислав и Загорка (Крушевица): Славко, Дана и Илинка. Славко и Гордана (Крушевица): Слободан и Станица (Свође): Горан. Станица удата у Стајковце. Дана удата за Стојана Стојановића. Илинка живи у Власотинце и има две ћерке.

Властимир и Рада (Било): Новица. Новица и Љубинка: Иван и Иванка(близанци). Ивана удата у „Мораву“. Има две ћерке, Иван неожењен.

Борислав-Смиља:- Слађана и Душанка. Слађана удата у Борин Дол, живи у Власотинце. Има сина Марјана и ћерку Светлану, удату за Игора Цакића. Душанка  неудата.

Војислав-Славица(прва жена):-Сретен. Сретен и Јасмина (Д.Ломница) имају ћерку нену и два сина. Нена удата у Било, живи у Власотинце. Има Катицу, сашу и Братислава. Са другом женом нема деце.

Момир-Слободанка (Уб):-Мира (има једно дете). Рада живи у београд. Мирка и Светислав (Црнатово) живе у лесковац. Немају деце. Олга удата у Братишевац. Има сина Милоша (живи у зајечар). Има једно дете.

Ђора-Трајка:-Сретен и Стојан. Сретен и рада:Драгослав, нада и Вера. Драгослав и Драгица: Братислав и мерима. Братислав и Зорица (Јаковљево) им ају ненада. Мерима се удала у Равну Гору и живи у Власотинце. Има ДаРКА И САЊУ. Нада удата у Дадинце за Јовицу. Живе у лазаревцу. Имају Марију и јелену. Марија и Јовица: Урош и тамара. Вера и Милорад: Маја. Стојан и Смиља: Новица и Драгица. Новица и Љубинка: Марина и Наташа. Марина удата за Братислава Митића из Крушевице. Живе у Бољаре. Драгица и Стојан (Црнатово) живе у Власотинце. Александар и Александра. Јасмина и Небојша (Било): Сања и Тања. Магдалена удата за Илију Ђикића.

* * *

ЖИВКОВЦИ. Слава Св. Никола (19.децембар). Презимена: Живковић, Миладић. Родоначелник фамилије  је Живко. Породични родослов је прилично очуван. По казивању илије и Чеде Живковића, Живко је пореклом из Црне Горе. У Бољаре је стигао у другој етапи досељавања. То је једини представник динарске струје у Бољару. Према Ј. Цвијићу, динарска струја се у кретању према Морави једно време задржавала на Пештеру. По њему припадника ове струје у долини Јужне Мораве има мало. Поред Живка, Гарчићи (околина Даниловграда-предходно се доселили у село Гаре- Црна Трава)  у Манастириште и Вукадиновци у Црнатово(који су се предходно заселили у село Црна Бара и родослову су са Миленковићима(родоначелник Милосав-имају и презиме Милосављевић и Миленковић и славе исту славу Св. Николу, -подвукао М.М) (По казивању члана овог рода Живковци, Бољаре), припадници су ове струје.

Стигавши у Бољаре, Живко се зауставио на место Габрак, поред поменутог извора. И данас се ово место зове Живковско и у њиховом је власништву. Ту је ископао земуницу. Једне вечери, када се вратио „кући“ и подигао поклопац, неко га је шчепао за руку. Једва се истргао, али је остао фаличан у руку ди краја живота. У земуницу су се уселили хајдуци. (Казивач: Чедомир Живковић с. Бољаре)

После овог догађаја, преместио се у међуречје црнатовке и Умнице. После другог светског рата због честих поплава, преостали чланови овога рода преместили су се у ново насеље-Широкорницу.

Познат је родослов: Живко-Стевана:-Стоилко, Миленко.

Стоилко је са првом женом Стаменом имао Костадину и Васиљку (удате у Црнатово), Милана и Миладина. Са Маријом није имао деце.

Милан-Васиљка (Шишава-прва жена):- Нису имали деце. Са другом женом Љубицом (Црнатово) имао је: јелицу, Милеву, загорку, Светозара, Уроша и Илију.

Урош-Деска:- Чеда и Олга.

Чеда-Вукица:-Срђан и Мирјана. Срђан и  Јелица: Александра, Јованка и Урош. Мирјана удата у Добровиш. Има сина Александра. Олга-Младен (Крушевица): живе у Бољаре. Имају Мирјану и Ивану. Мирјана и Срђан (Црна Бара): Александар. Светозар није оставио потпмство. Илија се није женио. Јелица удата за Драгомира Стојановића. Загорка за Драгомира Миленковића, Милева у Црнатово.

Миладин-Анђелија (Златићево):-Љубомир, Даринка, загорка, Ружа, Милутин, Миливоје и Перса.

Љубомир-Стојадина (Крушевица):-Драгољуб, Добривоје, Слободан и Петар.Драгољуб и Младенка: Славица и вера. Славица и Васиљко (Ладивница): Сунчица и Оливера. Сунчица и Оливера. Сунчица удата у Грделицу. Има сина и ћерку. Оливера има једно дете. Вера и Станомир (Крушевица) живе у Власотинцу: Југослав и Бојан. Југослав и Генија (Алибунар): Кристина. Бојан  и Оливера (Манастириште): Радмила и дана. Радмила и Имре немају деце. Дана удата за Милана Богдановића. Слободан и Смиља (Шишава):Сретен и Стојан. Сретен и Мирјана (ЦРна Бара): Милош и Ђорђе. Петар и Босиљка (Сврљиг) живе у Књажевц: Горан.

Миливоје-Загорка:-Имају Добрунку удату за Николу Гавриловића.

Милутин-Дарка:- Томислав и дивна. Томислав и Славица:Љубиша и Гордана. Љубиша и Наташа (Босиљеград): Милутин и Милан. Гордана и велибор (Звечан): Јелена и Драгана. Дивна и Миле живе у Књажевцу. Имају сина Драгана. Перса је удата за Драгомира Гроздановића. Живе у Књажевцу. Даринка са Светозаром Ранђеловићем није имала децу. Други пут удата у Липовицу. Има Вукадина, Слободана и павла. Загорка удата за Драгољуба Стојановића, Ружа била удата за Ђорђа Милосављевића, а други пут у Манастириште.

Миленко-Стана:-Нису имали деце. Друга жена Милка довела сина Косту, кога је Миленко посинио.(види Миленковићи-Костићи).

* * *

ЛИНОВЦИ И МУСИНЦИ.  Слава Св. Никола.  Живе у махали Муснци. Име махале и т+рода мусинци изведено је у Бољару из надимка родоначелника Стојана Анђелоковића Мусе. Због бројности рода, а можда и популарности Мусе у своје време, наметнуто је  име осталим родовима., који су на овом месту живели раније: Близанци, Живковци, Кекоње. Прича се да  је до средине 19. века „Бољаре било горе у Мусинци“. И после Другог светског рата стајала једна зграда на стубовима, за коју кажу да је то био кош у који је скупљан десетак. Недалеко одатле налазило се гумно на коме је обављана врша. Прича се да су овде живели Турци.

Два брата Станко и Стојан убили су Турчина у село Линово (Лужница) и побегли у Бољаре. У Линову и данас постоји место које се зове Турски гроб. Две фамилије славе св. Николу. Једни су пореклом из Ресника код Београда. Тамо су убили Турчина и побегли у Линово. Други су дошли из Зеленгарада (Знепоље-Стара Србија-данас  Зеленград припада Бугарској подвукао М.М), још у турско време.(Из записа Нишке  митрополије 1901.г.).

О томе како је Стојан добио надимак Муса, прича његов  праунук Стојан стојановић:“Турска војска је логоровала у бегову ливаду. У слободно време Турци су се рвали. Бољарци су посматрали.  Победник Турчин позвао је Бољарце-ко хоће да се са њим рве. Победник  може да убије побеђеног. Јавио се Стојан, оборио Турчина и убио га. Турци су га наградили аплаузом и повицима: „Муса, Миса“. Муса је њихов национални јунак. (вероватно Муса кесеџија). Ову легенду потврдио је још један Стојанов праунук, а причу је чуо од оца. (Казивач: Сретен Стојановић, с. Бољаре). Муса је несумљиво, у то време био популаран, јер се и долина Умница помиње као Мусина долина.(извор:из  родослова Цветковци).

Линовци су се најпре населили на месту које се данас зове Стара Кућа. Воду су доносили чак са беговог камена.(По причању Јове Миловановића, нека жена из рода Линовци отишла је по воду и није с евратила. Нашли су је мртву у шуми у габраку). Средином 19 века, када се из Старе куће силази у село, које постаје махала Мусинци, а ие села се шири на већи простор. По презимену се види да су станко и Стојан синови Анђелкови.

Од Станка и Стојана потичу два рода: Линовци и Мусинци. Станко није имао еце, па је усвојио Милована из Линова (донео га у бисадзи). По једном казивању Милован није био истог рода, а по другом Милован му је био синовац, јер су му два брата остала у линову. Милован се презива Станковић, што значи да је прихватио име усвојиоца за презиме, што баца извесну сумњу у то да му  је био синовац. Милованови потомци су Миловановићи.   А у називу рода Линовци чува се место порекла.

ЛИНОВЦИ су из Старе Куће  сишли у већ формирану махалу мусинци после ослобођења од Турака. Родоначелник фамилије Линовци је Милован.

Милован-Стамена (Станка Лопушња):- Никола, Криста, Глигорија, Трајка и Риска.

Никола-Злата:- Тихомир и Вукосава. После Николине смрти Злата се преудала у Црнатово.                                                                   Тихомир-Наталија:-Јордан, Бранислава, Богољуб, Борислав и Костадин.

Јордан-Даница (Ливађе-Крушевица):- Мирјана, Зорица, Љиљана…… Богољуб Миловановић је погинуо 1944.године.

Борислав-Олга (Мнастириште):-Слободанка и Гордана…..              

Костадин-Марија:-живе у белу Цркву, имају Бранку…

Криста-Стојанка (Брезовица):-нису имали деце. С другом женом Станом из Јаворја имао је: Зорицу, Владимира, Лепосаву и Живана.              

Владимир-Лепосава (Дејан):-Даница, Предграг, Зона и Вида. Даница удата за Славка Младеновића.

Предраг – Рада (Црнатово):- Никола и Момчило.                               

Никола-Даница:-Зоран. Зоран и Душица живе у Власотинце, имају Милицу. Зона и Александар Динчевски: Цвета, Стевка и Момчило. Живе у Скопље. Јасмина и Борко немају деце. Зоица била удата за Владимира Митића. Владимир погинуо у балканском рату. Зоица се преудала за Владимира Костића. Лепосава удата у Крушевицу за Љубомира. Има Новицу и Николу.

Живан-Даница:-Нису имали деце. После његове смрти Даница се преудала у Власотинце.

Глигорија-Роска (Орашје):-Драгомир и Светозар.

Драгомир-Стамена (Дејан):- Јован, Томислав, Милосав, Гордана и Станислав.

Јован-Олга(Крушевица):-Бојана и милованка. Бојана удата за Радојицу Цветковића. Милованка за Зорана Анђелковића у Власотинце. Имају Јелену и Стефана. Томислав и Јелена живе у Бачкој Паланци, имају Светлану, Веру и Милосава. Светлана-Славко:- Мира, Лука и  Немања. Вера и Бора:-Маша и Мирко. Живе у Товаришеву.

Милосав-Гордана:-Тома.

Милосав (Драгомира) и Иванка (Грнчар) живе у у Бачкој Паланци. Имају Људмилу и Срђана. Људмила и Зоран: Стефан и Огњен. Гордана и Мића живе у Бачкој Паланци. Имају Зорана. Зоран и Марија: Жељана и Милан. Станислав и Мира (Ливађе-крушевица): Жаклина и Весна. Жаклина и Саша (Власотинце) имају Стевана. Весна удата у Мрштане за Душана. Имају Слађану и Бојана.

Светозар:-Даница:-Миодраг, Вера и Радмила.  Миодраг и рада (манастириште): Сретен и Александар. Сретен и Биљана: Марина и Милица. Малескандар и Вера: Миљан и Иван. Вера удата у Шиашаву за Цветана. Имају Јованку и Новицу. Јованка и новица: Аца и Иван. Новица и Јасмина: Јелена, Александар и марија. Рада и милоша (Криви Дел): Славиша и Слађана. Слађана има Јелену. Живи у Власотинце. Трајка удата у Шишаву (фамилија Орозовци). Риска за Димитрија Пешића.

 

МУСИНЦИ. Презимена: Анђелковић, Стојановић, илић, Мијајиловић, Милосављевић.                                                                                  Стојан-Анђелија: Милисав, Илија, Пејча, Михајло и Васка.

Милисав-Јелена (Градиште):-Бошко, Драгутин и Настас.

Бошко-Драгиња:- Ђора, Цветко, Севетка, Тала, Дарка и Даница.

Ђора-Ружа:- Имали су Славка. Ђора је погинуо 1944.године, Ружа се преудала у манастириште,а Славко је нестао по домовима за ратну сирочад. Ђора је са другом у минићеву имао сина Драгана.

Цветко-Савка:-Зорица, Брана, Драгана и Сретен…………………..

Драгутин-Стојанка:– Чедомир и Живла. Чедомир и Јудита (Словенија): Влада и чедомир. Живе у Словенији. Драгутин је погинуо на Солунском фронту 1918.године, а Стојанка се преудала у ломницу.

Настас-Љубица:- Нису имали деце.

Настас и Милева (Проданча-Преданча подвукао М.М): Стојан, рада и Славица. Стојан и прва жена Славица: Срђан и Недељко. Новица и Љубица: Дарко и Амалија. Стојан и друга жена Љиљана: Јовица. Живе у Манастириште. Рада удата за Стевана Коцића, Славица за Стевана Цакића.

Илија-Кита (Ката):-  Алекса, Благоја, Миливоја, Перса, Стана, Стојанка и Елена.

Алекса  (оризетен у Власотинце) и Трајка имали Перунку (није се удавала).

Благоја-Јулијана:- (Крушевица): Младен, Сретен и Севетка. Са другом женом Маријом имао је Љубомира.

Младен-Мара:Новица и Јова………

Сретен је усвојен у Власотинце у фамилију Тотошкови.…..

Марија   се преудала у липовицу и одвела Љубомира. Севетка удата у Крушевицу. Стана и Стојанка удате у крушевицу. Елена у Шишаву, а Перса за Трајка Стојановића.

Миливоја  – Десанка (Манастириште):Стојадин и Криста. .

Стојадин-Савка (Крушевица): Вера и Бранко ………….

Криста и Јулка (Модра Стена):- Зоран и Светлана. Зоран и Загорка (Македонија): Марија, Светлана и Суиниша………………

Пејча-Јована:-Влајко, Боривоје, Ангелина, Зоица, Љубомир и Војислав.  Влајко-Љубица (прва жена): нада. Са Косаром (друга жена):-Сретен, Олгица …………..

Љубомир-Наталија:-Рада, Мира, Славица и Стојан………..    Војислав није оставио потомство.

Боривоје-Десанка (Равни Дел): Сретен. Боривоје умро и Десанка , а Десанка се преудала у Липовицу и одвла сина.

Михајло-Роска (Црнатово):-Светислав, Вукадин и Драгомир.

Светислав-Даница:-Ружа и Чедомир…….              Вукадин-Даница (ЦРнатово):-Стеван, Властимир. Стеван и рада: Мира и Владанка. Мира и Ненад (Бистрица)  живе у Параћин: Бобан и Драган . Владанка из првог брала (Шишава) има Сунчицу. Из другог брака има Владимира. Живи у Витошевац. Властимир и Боска: Љубиша и Звонко. Љубиша и Светлана живе у Пироту….

Драгомир-Јелица:-Данило и Живла. Данило и Славица: Влада и Слободан. Живе у нишу. Живка удата за Обрада Миленковића.

Васка се није удавала.

* * *

ПИНДАРЦИ И ПЛИТАРЦИ. Слава Св. Никола (19.децембар).  Презиме рода Пиндарци: Стојановић и Милошевић.  Имају заједничког претка. Име најстаријег претка изведено из презимена је јанко. Живи сећање о томе да су дошли са Косова. Прво насеље је падина узвишења Крс’, изнад махале Мусинци. Била су два брата: Стојан и коца. Родоначелник фамилије Пиндарци Стојан остаје на овом месту. Име махале и рода је, по једној причи, извењдено од „напиндирио се“, што значи наљутио се. По другој причи име је изведено од надимка стојановог сина Милоша, који је био пинтер. Газдарица код које је радио негде у Шумадији, уместо пинтер, говорила је „пундер“ (Казивач: Петар Милошевић с. Бољаре). Данас овде нико не живи. Једина кућа која постоји служи потомцима за одмор. Име махале полако добија значење локалитета.

Постоји родослов: Јанко:-Стојан, Коца.

Стојан је имао Милоша.

Милош-Јелена:- Лазар, Милутин, Алекса, Милан и Светозар.             

Лазар-Вукана (Самарница):- Вукадин, Лазар је погинуо у Првом светском рату. Вукана се преудала за Сотира Стојковића. Вукадин и јелица живе у Власотинце. Имају Драгану и Љубинку.

Милутин-Марика (Црнатово):- Рада, Милена и још једна ћерка. Преудала се у Личје. Милутин је умро. Приведен је Душан из Боишине. Нису имали деце.

Алекса-Стојанака (Црнатово-прва жена):-Влајко и Владимир, са Недом (Самарница) имао је Милорада и Станику.

Влајко-Љубица (Црнатово):- Живојин, Нада, Сретен, Јелица и Олга. Живојин и Вера живе у Нишу……………………………

Владимир-Зојка:-Тихомир, Даница, Дарка и Силвана. Тихомир-Олга:-Загорка и Петар. Петар и Мира (Шишава):-Љиљана и Аница……….

Милорад-Зоица:- Сретен и Нада. Са другом женом Роском има Новицу и Чеду. Сретен-Слобиданка: Драган и Зоран……………………

Милан је био ожењен Драгињом. Погинуо у Првом светском рату. Драгиња се преудала за Станка Ранђеловића.

Светозар-Цвета (Црнатово):- Драгомир, Светислав, Чедомир, Олга и Зона. Колонизовани у Српски Милетић после Другог светског рата.

Драгомир-Стана (Житни Поток):- Бобан………………………..

Светислав-Мирка: Стојан и Братислав…………….

Чедомир-Јагода:-Љиљана и Миљан (живе у Оџацима)……………………

*  *  *

ПЛИТАРЦИ. Презимена: Јанковић, Коцић, Богдановић, Илић (Илијић). Родоначелник је Коца Јанковић. ПЛИТАРСКИ. Он се из махале, која ће касније бити названа Пиндарци, преместио на место Тршевине на обод котлине испод Белог Камена и Дубраве. Има више тумачења назива ове фамилије. По првој варијанти овде су биле колибе „оплетене прућем и због тога Плитарци“(Казивач: из родослова фамилије Цветковци). По другој варијанти неки предак је газио Власину и „викао плитка“. По трећој варијанти Коцини синови се уплитали у турске послове, па их Турчин назвао Плитарци. По четвртој варијанти неки предак бројио паре и стављао у капу која је била плитка. Постоји и варијанта по којој је мајка звала децу Пинда и Плитко, из чега је изведени надимци оба рода. (Казивач: Јован Коцић и вера Милошевић, с. Бољаре).

Оснивач махале и рода Коца у црквеним протоколима помиње се као Коца Јанковић Плитарски. Ово је старије од свих претпоставки. Плитар на шиптарском језику (околина Дебра) начин зидања куће (приземље од камена а спрат од непечене цигле, плетера или чатме). Тако су грађене куће и у Бољару. Ова претпоставка указује на припадност ове фамилије дебарској или косовској струји.

Познати родослов: Коца-Стана:- Илија, Богдан, Ђика.

Илија-Стевана:-Ранђел, Петар, Митра, Ана, Александра (Сана) и Кита.

Ранђел-Васка:-Милутин, Јорданка (Дорка) и Драгутин. Ранђел умро. Васка се преудала у Крушевицу.

Милутин-Косара:-Борко и Олга. Друга жена Иконија привела Милосаву и природила Новицу. Борко-вера: Мира и Светлана. Мира и Драгиша живе у Власотинце. Имају Стевана и Славицу. Стеван и Ивана: Душко и Јелена. Славица и Бобан живе у Врању……………………….

Драгутин-Љубица (Равни Дел):- Срђан и Ружица. Срђан и Рада (Г.Бара-Крушевица): Милентије и Вера. Милентије и Љиља (Црнатово)……..   Јорданка је била удата за Вукашина Коцића. Александра хе била удата за Милана Милошевића. Ана венчана 1884. Кита 1890.г.(Из књиге венчаних)

Петар- Гмитра (Ломница):-Божидар и Душан.

Божидар-Босиљка (Крушевица):Славко, Јованка и Јова. Славко и Милка (Ливађе-Крушевица): Драгољуб и Вера…………………..,

Душан-Загорка (Дејан):-Тихомир, Зоран и Брана………………………,

Богдан-Јана: Ђорђе и Љубица.

Ђорђе-Драгиња:-Петар, Криста, Даница, Јулка.

Петар-Љубица: Станко, Мара, Момир и Славко…………….

Криста-Јелена (Равни Дел): нису имали деце. Са Стојанком има: Младена, Љубисава, Славицу и Миодрага………………….

Ђика-Марија (Црнатово): Васиљко, Стамена, Сија и Костадина.       

Васиљко – Аница (Конопница): Лепосова, Милева, Ружа и Јулка. Лепосава удата за саву Јовића, Милева у Орашје за Ставру, Јулка за Стојана Цветковића, Ружа за саву Стојковића. Преудала се у Црнатово.

Стамена удата за прокопија Ранђеловића, Сија за Јована Томића, Костадина за Петра Ђикића.                                                                             Постојао је и Здравко Плитарић који је имао сина Стојана, који је умро 1880.године у 60.години.

* * *

СТОЈКОВЦИ. Слава Св. Никала. Презимена: Јовић, Стојковић, Милосављевић (Милисављевић), Милошевић, Миленковић и Станковић. По казивању Божидара,а њему је причао Драгољуб Стојковић, дошли су са Косова. Најпре су живели „у Мусинци“. Заснивачи махале су браћа „близанци“:Стојко и Станко. Они су као устаници и хајдуци 1842.године пребегли у Србију и забележили на карантину у Алексинџу као Стојко и Станко Цветковић. Станко (Стоилко) уствари Стојко је забележен и као Јовић у црквеним  протоколима. Стојкова грана је бројнија па је махала названа по њему. Једну грану зову Близнице. Верују да надимак долази од речи „близнаци“. По ишљењу Николе Станковића надимак долази од врсте челика „близница“, којим се „младио“ копач. То су мчеличне шипке које су се наваривале на копач, затим се копач клепао и калио. Каже се:“ударио му близницу“.

Име настаријег претка (Јова) изведено из презимена његовог сина Станка Јовића, који је умро 1882.године и презимена његовог унука Милоша.

Познат родослов: Јова :-Стојко, Станко и ћерка Сика (Казивач: Стојановић-родослов Бољаречиви насељени у село Конопница (Стојан после убиства Турчина)).

Стојко-Стојанка:-Миленко, Милисав, Димитрије и Милош.

Миленко-Стана:-Душан, Зарије и Сотир.                          

Душан-Младена:-Чедомир и Десанка. Смиља приведена. Чедомир и Даница: Богољоб и Радмила (Добровиш): Надица и Ненад. Десанка удата за Уроша Живковића. Смиља у Кукавицу.

Зарије-Настасија (Власотинце):- Милан, Тихомир, Јелисавета и Анђелина. Милан и Љубица нису оставили потомство. Тихомир-Стана:Обрад-Рдаивоје: ОБрад и Живка:Душко и небојша………………….                                   

Сотир-Даринка (прва жена):- нису имали деце. Од дриге жене Васке усвојио је Драгољуба.. Са трећом женом Вуканом има Ружу. Ружа удата у крушевицу за Владимира. Имају Добривоју, Веру и петра. Добривоје живи у Бољаре. 

Милисав-Велика (Брезовица):- Никола, Милан, Јован и Сава.               

Никола-Милана:- Радојица, Влајко и Миле.

Радојица-Трајка :- Сретен, Славица, Драгољуб и Љубинка. Сретен-Косара:-Надица и Гордана: Надица и Драгољуб (Брезовица) живе у Нишу. Имају Срђана и Горана…………..

Драгољуб-Милица:-Мирјана (живи у Масурицу-изнад Предејана), има веру и Мају. Славица удата за данила Стојановића. Љубинка и Благоја (Крушевица) живе у Бољаре. Мају сина Мирослава. Мирослав живи у Београду, има Ивана и Јовану.

Влајко-Риска:-: Живка, Даница и Томислав. Живка удата за Благоја Стаменковића. Даница за Николу Миловановића.

Томислав и Љубинка:Бобан и Иван. Иван и Александра: Кристина.

Миле-Рада:Славко, Љубинка и Јова…………………………..

Јован-Зорка:-Велимир, Миодраг, Косара и Зорка. Велимир и Олга: Слободан и Душица. Слободан и прва жена Гордана имају Биљану. Са Зорицом има Марка и мериму. Биљана и Радомир (Скрапеж): Кристина и катарина. Душица и Слободан (Манастириште): Мирослав и мерима. Мерима и Срђан: Милош, Миодраг и Савка…………….. Косара удата у Црнатово, Олга за Витомира Гроздановића.

Милан-Јулка (Јастребац): Петар, Љубомир и Будимка.

Петар-Нада:- Олга, Синиша, Мица и Вера . ……………………

Љубомир-Загорка (Црнатово):- Бошко, Миодраг и Јелица………………..

Сава је био ожењен Ружом. Погинуо у Првом светском рату (1914.1918.г.). Ружа се преудала у Црнатово.

Димитрије-Еглика:-: Благоје, Светозар, Ружа и Риска.

Благоја-Савка:- Деса, Стана, Милутин, Лазар и Момчило. ……………….

Светозар-Цвета:-Влајко, Рада и Даница……………

Милош (Јовић и Стојковић) – Јелена:-Петар.                                   

Петар и Љубица:- Десанка и Милутин. Љубица се преудала у Крушевицу. Милутин и Сибинка (Црнатово) венчани 1899.г……………………

Станко имао је Николу и Јову.

Никола-Милојка:-Душан, Гаврил, Станча и Антоније.

Душан-Парскева:-нису имали деце. Са Љубицом има сина Радивоја. Радивоје и савка: Сокол. Сокол и Снежана: Милан и Милена.

Гаврил-Сика:-  Драгутин, Илија, Лепосава. Драгутин и Лепосава живе у Кучево……..

Станча-Стојанка (Брезовица) венчани 1892.г. Станча умро.

Антоније-Агија (Власотинце): Стојан.

Јова-Стојанка:- Благоја, Добринка, петар, Светозар, Вукица, Перса, Милева и Костадина.

Благоја-Трајка:- Косара, Смиља, Зорка, Љубица. Косара удата за Душана прокића. Зорка у Лиовицу, Љубица за Петра Коцића.

Петар је погинуо у првом светском рату (1914-1918.г.). Био ожењен Јованком из Црнатова.                                                                             Вукица  и Милева удате у самарницу, Костадина за Михаила Тасића.

* * *

  ЦВЕТКОВЦИ. Слава Св. Никола. Презимена: Цветковић, Цонић, Јовић, Јовановић, Стоилковић, Михајловић, Вацић и Тодоровић.  Најстарији предак је Младен.  Доселио се са Косова. Прво насеље је узвишење Крс. Син Цветко сишао јер на место Сланиште (Бара), испод Белог Камена, поред старог турског пута. Ту је подигнута кућа у којој је био хан. По казивању Љубомира Цветковића од Младена потичу Младеновци и Ђокинци.  Све три фамилије припадају првој групи досељеника. Ђокинци немају сећање о заједничком претку. У махали Ђокинци заједно са њима живи и једна грана фамилије. Цветковци, Младеновци имају свг родоначелника Младена.   Најстарији кумови фамилија Цветковци и Младеновци су из губеревца, села на левој страни обале Јужне Мораве, јужно од Лесковца. С обзиром на важност кумства у српској традицији и да се кум ретко мењао, овај података има на своме значају.

Познат родослов:- Младен  је имао Цветка и две ћерке удате у Јастребац и Брезовицу.

Цветко:-Јова, Стојан (Цона) , Стоилко, Стана  (удата у Шишаву) и Станка (удата у Средор). Јова (Јоца) је био заступник села у тужби против турских бегова.

Јова-Милка:-Тодор, Илија, Риста, Васиљко, Агна и Перка.

Тодор-Мита:-Љубомир, Ранђел, Алекса, Марија и Јелена.                 

Ранђел-Сотирка:- Милан. Милан је имао Ђуру, Олгу и Душку- Ђура није оставио мпотомство. Олга удата Бољинце. Душка у Свилајнац. Оставиле питомство. Ранђел је отишао на женино имање у Боњинце.

Алекса-Анђелија (Дејан):- Стојадин, Добринка, Стана, Милева.

Стојадин-Јованка (прва жена):- Сретен, Борко, Вера. Са Радом има Слободана, Луку и Милунку. Сретен и Рада живе у С,едерево.. Немају деце. Борко и Дана живе у Свилајнац…………….. Марија разведена 1913.године.

Илија се почетком 20 века преселио у Власотинце. Са Великом је имао Стојанку, Божу, Борка и Зорку.

Риста-Костадина (Шишава-прва жена):- Петар, Микаил, Светозар, Таса, Зорка, Драгиња и Љубица. Са Гајтаном (друга жена) је имао Тихомира и Талу. Љубица је приведена. Петар је био ожењен Љубицом из Бољинца, ;икаил и Настасија: Јосиф.  Петар, Микаил и Светозар погинули у Првом светском рату(1914-1918), а Јосиф у другомм(1941-1945)…………………..

Васиљко (Ваца, у црквеним протоколима Јова)-Катарина:- Даница, Севетка, Милан, Јефтимије, Драгутин и Сава. Даница удата за Светислава Стојановића.

Милан-Косана:-Зарије, Мара, Тала, перса, Загорка………………………

Јефтимије-Љубица:-Душан, Славко, дарка, Славица……………………

Драгутин-Љубица (Лопушња):-Стана, удата у Манастириште. Има Ђоку, драгољуба, Анку и веру.                                                                          Сава-Лепосава:- нису имали деце.

Агна удата  за Косту Миленковића. Перка за гаврила Митића.

Цона (Стојан)-Ђурђа:-Марија, Таса и Никола.  Марија била удата у Власотинце за Унифрија. Други пут венчана 1885.године.

Таса-Јелена (Гаре-друга жена): Михајло.                                 

Михајло – /прва жена –Костадина): Светислав, Светозар, Перса, Дарка и Божа. Са Милевом (Крушевица-друга жена): Драгољуб.   

Светислав –Даница:-Добривоје и Славица. Добривоје и Рада: Александар и Богдан. Александар ожењен Снежаном. Богдан о Зорица (Свође): Иван и Јелена. Славица удата за Властимира Богдановића.

Светозар –Загорка:-Богосав, Витомир и Боска. Богосав и Смиља (Дејан): Петар. Петар и Смиља немају деце. Витомир и Нада: Јован………….

Перса  удата за радомира Томића, дарја у Црну Бару.

Божа-Смиља су се одселили у Вреоце. Нису наставили потомство.

Драгољуб-Рада (Манкићеве) Бранко и Мирјана. Бранко и Савета (Црнатово): Драган, Мирјана удата у Лозовик.                              Владимнир-Наталија (Боњинце):- Гина, Нада и Загорка. Гина и Борко живе у Власотинце. Нада удата у Македонију. Загорка у Црнатово.

Војислав са првом женом  Будимком (Лопушња)   није им Ао деце. Са савком има Круну, Миру и Зоицу……………………………….

Стоилко-Анђелија:-Вукадин. Живан, Живка и Љубица.                    

Вукадин-Стојанка:-Драгомир, Благоја, Стана и Загорка.             

Драгомир-Кева:- Нису имали деце.

Благоја-Брана(прва жена):- Рада, Властимир и Томислав. Са другом женом Радом има:Јову, Радована и Милицу. Рада и Милосав жве у Власотинце. Имају Небојшу и Новицу. Небоша-Нада (Приједор): Ненад и Саша. Томислав-Дана: Бора и Љиљана……………….  Стана удата за Тихомира Миленковића. Загорка за Миливоја Живковића.

Живан-Севетка (Самарница):- Живка, Нада, Перса, Дарка и Љубомир. Са дригом женом Десанко (Боњинце) није имао деце. Живка удата у манастириште. Нада за Петра Стојковића. Перса за Љубу Костића, Дарка за Лазара Стојановића.

Љубомир-Симка:- Слободан, Новица и Гордана. Слободан и Љиљана: Саша и Дејан. Дејан и Ивана: Емилија. Новица и Радмила: весна и Слађана. Весна и Живко (Плевља-Црна Гора): Марко и никола. Живе  у Бољару. Слађана и Небојша: Милица  и Марија. Гордана удата за Драгољуба Коцића.

Живка удата у Конопницу. Има Бранка- Љубица удата у Црнатово. Има петра, Смиљу, наду и Дарку.

За фамилију Цветковци везују се и браћа Јовићи: Петар и Јефтимије Тима.  Прича се да су живели у махали Плитарци.

Јефтимије-Аница:- Драгиња, удата за Јована Митића.                       

Петар–Митра:- Влајко и Стана. Влајко се призетио у Јаковљево (Попазикинци) . са Јулијаном је имао сина Бошка који је живео у Власотинцу. По казтивањима су из фамилије „Цветковци“, а по другом казивању Петар је „усвојен“ из Цветковци.. што знали да су Петар и Јефтимије Јовини синови, Име усвојиоца није поизнато.

*  *  *

ЂОКИНЦИ. Слава Св. Никола. Презимена: Ђокић, Коцић, Костић и Стоилковић.

Живели су на Кућишту.  Одатле су сишли у вентар села. Оснивач махале рода је Ђока. Махала је после Првог светског рата била верски центар села. По неким казивањима овде се налазила турска канцеларија турска црква (Казивач: Брана Стаменковић) и турско гробље, Ту је и после  Другог светског рата стајао кош (кун), назван тако по дрвету куну (клен) које је расло поред њега, а у који су турци складиштили десетак.

У Махали живе родови: Гагрице, Шабани и Дрдани и једна фамилија Цветковци.

Познат родослов (Генеалогија):- Ђока:- Коца, Мита.                                 

Мита-Стевана:- нису оставили потомство.

Коца-Јелена:- Стоилко, Коста, Нича, Сотир, Милана и Севетка.

Стоилко-Стана:- Александар, Војислав, Ружа и Даница.

Александар (Алекса)-Зоица:-Љубомир, Драгомир, Димитрије и Даринка. Љубомир-Перса:- Милутин, Новица, Зорица. Милутин-Ратомирка: Горан и Гордана.. Драгомир-Живка…………………………….

Даринка удата за Ратомира Стаменковића.

Војислав се призетио код Милана Миленковића…………………………..

Коста-Аница:-Марија, Димитрије, Мита и Злата.                         

Димитрије-Костадина:- Владимир, Божидар, Драгиња, Љубомир, Љубица, Зојка и Радулка.

Владимир-Гмитра:- Нису имали деце. Са Зоицом има Дарку, Веру и Лепоску. Дарка привела Чеду Петковића из Црнатово. Имају Сретена. Сретен са Драганом има сина Зорана. Сретен је вратио очеву славу Аранђеловдан. Лепоска удата у Манастириште.  Вера у Македонију.

Божидар и Радулка (Дејан) су се одселили у Банат. Нису имали деце.  Љубомир-Драгиња:рада, Олга и Љубинка. Рада и Стева живе у Македонију. Имају Владу и Стеву…………………………….

Драгиња удата у Брезовицу, Љубица за  јефтимија Јовића, Зојка за Владимира Милошевића. Радулка била удата за Уроша Цекића.

Мита венчана 1886.године, Марија 1888.г. Злата удата за Николу (Ничу) Миловановића, други пут у Црнатово.

Нича-Пера:- Таска (удата за Прокопија Цакића), Наста (удата у Било, одселили се у Бријање).                                                                       Милана удата за Николу Стојковића. Севетка за Милана Богдановића.

*  *  *                                                                         

У оквиру ове махале живе потомци Славка Младеновића, који се трудесетих година 20 века доселио из Црнатово. Славко и Даница: Сретен и Јелка…….

МАРКОВЦИ. Слава Св. Никола. Презимена: Марковић, Милошевић, Стојановић, Станковић, Прокић, Митић, Коцић, Цекић и Стаменковић. Родоначелник рода:Марко.  По њему нсу се назвали Марковци.  Прво  насеље је потоња махала Мусионци. По другој причи прво насеље је било изнад старог црнатовског пута на месту Милошеве колибе, тако назване по Марковом унуку Милошу.

По првој  причи марко је прешао у власотинце, где је на перифиерији подигао бусару, али   се опет вратио у Бољаре. За то време његови синови Младен и Стојан засновали су нове махале.   Младен махалу Младеновци, на ободу котлине испод  Белог камена, а Стојан-Стојановци на десној обали Црнатовке. Трећи син Цака (Станко) остао је у махали Мусинци. После ослобођења од Турака и он силази у махалу Стојановци. Његови потомци по његовом сину Прокопију (Копе), помињу се као копичини а презивају Прокић, Цакић и Станковић.

По једној  прили пореклом су из Линова. По другој из Била. Међутим, настарији њихови кумови су, као што је речено из Губеревца. Може се претпоставити да су кумовали Марку. Овај пподатак указује на припадност фамилије косовској струји.

Познат је родлослов: Марко:-Младен, Стојан и Станко (Цака).   Младен  ке родоначелник фамилије Младеновци, Стојан-Стојановци а Станков син Копе-Копчини. Из фамилије Младеновци издваја се род Врачарци.

МЛАДЕНОВЦИ. Младен-Стамена:-Милош, Стаменко, Цека, Мита и Коца.

Милош-Марија:- Пејча, Милан, Јанићије, Михајло и Стојанка.

Пејча-Драгиња (Брезовица):-нису имали деце.

Петар-Зоица:-Сретен, Дана и Срагољуб…………………………….

Милан-Александра (Сана):- Владимир, Илија и Јован.

Владимир-Живка (Црнатово):-  Милош и Боска……………………….

Илија-Драгиња:- Божидар и Душица…………………….

Јован-Живка (Крушевица)-Стојан, Стојан и Смиља: Драган и Љиља….

Јанићије (Наћа)-Трајка:-  Никола. Са другом жемо, Драгом имао је Угљешу (Југа), Уроша и Ратка.

Никола-Милена:-  Ђура. Са Роском има Душицу. Ђура и Милица (Крушевица): Драгослав и Симка.  Живе у Београду………………..

Угљеша-Косана (Крушевица):-Јован и Мирјана…………………….

Ратко-Живка (Црнатово):-  Драгољув и Слободанка…………….

Михајло-Васка (Црнатово):-Коста и Савка………………….

Стојанка била удата за Драгомира Стојановића. Драгутин је погинуо у првом светском рату. Стојанка се преудала у Ломницу.

Стаменко (Меца)-Цвета:- Михајло, Благоје и Стојанка.

Михајло-Милојка (Крушевица):-Јован. Са другом женом Роском (Дадинце) имао је Милутина, Уроша, Гаврила, Димитрија, Даринку и Олгу.

Јован-Настасија (Сика):- Стана, Перса, Живка и Драгомир. Драгомир: Мирјана и Милица. Мирјана и Иван (Дарковце): Наташа и Зорица. Живе у Власотинце. Наташа удата у Скрапеж. Живи у Панчеву……   Перса и Стана ударе у Г.Бару (Крушевица). Живка за Драгомира Коцића.

Милутин-Станка:-Даница и Петар……………………

Гаврил- Живка:- Сретен, Јелка и Томислав. Сретен и Стојана: Александар и миливоје. Александар и Стојанка (Равни Дел): Далибор и Данијел. Миливоје и Гордана (Криви Дел): Бојана и Биљана……………………………

Урош-Савка:-Воја и Драгољуб……. Даринка удата за Јосифа Митића.

Благоја-Марија (Голема Бара-Крушевица):- Станоја, Јованка и Стојанка.

Станоја-Загорка (Црна Бара ):- Лука, Благоја, Олга и Смиља …………..  Јованка удата у Црнатово. Стојанка у Гложане.                                      Мита-Станка (Јанка):- Вукадин и Неда. Вукадин и Пера: Љубомир и Станика: Миодраг. Љубомир умро.  Станика се преудала у Грделицу и одвела сина. Неда венчана 1883.г.

Цека-Јелена (Ломница):-  Прокопије и Милан.

Прокопије-Таска:-Светозар, Зоица, Параскева и Савета.

Светозар-Милева:- Славко и  Чеда……………………

Милан-Милева:-Љубица и Даница. Љубица удата за Јосифа Миленковића. Даница привела Светозара Миловановића.                                            Параскева и Зоица удате у Црнатово.

*  *  *

ВРАЧАРЦИ.   Родоначелник ове гране је Коца Младеновић.   Њихов       предак је стално молио Турчина да му додели земљу. Досадило Турчину, узјахао коња, окружио добар комад земље на заравни Крвав”ц и рекао:“Ево ти и да ми више не врачариш“. (Казивач: Чедомир Коцић, с. Бољаре). Тај комад земље је и данас у њиховом поседу. Тако је изведен надимак рода. Сви носе презиме Коцић.                                                                            

Познат родослов:  Коца-Младенка:- Коста, Јован, Стана и Васиљко.     

Коста и Мара:-  Одселили се у Београд.   Имали сина Благоја. За време Другог светског рата избегли у Бољаре. Неко од његових потомака био је у партизанима у овом крају. После рата био је посланик за власотиначки среез.                                                                                                       

Јован-Агна (Крушевица):- Вукашин, Савета и Даница.                        

Вукашин-Јорданка (Дорка):-  Петар, Ненад, Чедомир, Јован и Боска. Петар и Сибинка: Слободан и Анка. Слободан и Марија (Добровиш): Владимир и Сања…………. 

Ненад-Мада: Часлав и Раде. Часлав се није женио. Раде и Гордана (Борин Дол): Данијел и  Данијела. Чедомир-Зорка (Манастириште):- Добрила и и велибор……… Јован-Вида (Манастириште): Небојша и Вукашин……… Боска удата за Властимира Стојановића.       Даница удата за Драгутина Богдановића, Савета у Крушевицу.           

Васиљко-Тодора: нису оставили потомство. Васиљко умро а Тодора се преудала.                                                                                             Стана удата за Костадина Близнака.

СТОЈАНОВЦИ.    Стојан и Јованка: Марија, Арса и Стоилко.

Арса-Агна:- Трајко, Љубица и Пера.                          

Трајко-Перса:- Лазар,  Ратко и Зорка . Лазар и Дарка: Рада и Мирјана. Рада и Блашко живе у Власотинце………….. Ратко погинуо у Другом светском рату. Пера удата за атанаса Миленковића, Љубица за Влајка Стојановића.

Арса је држао обућарску радњу у Београду  Године 1941. избегли су у село и остали.

Стоилко  са женама Младенком, великом и Катом није оставио потомство. Четврта жена велика удовица милисава Стојковића привела је Николу, Милана, саву и Јована и „природила“ Параскеву, удату за Драгомира Строилковића.  

*  *  *

КОПИЧИНИ.   Цака (Станко)  –Стевана:  Прокопије (Прока, Копе) и Настасија (венчана 1885 године).                                                    Презимена: Станковић, Вакић и Прокић.        

Прокопије-Цакић (Станковић)-Стана:- Ставра, Глигорије, Владимир и Настасија.

Ставра-Драгиња (Брезовица):- Александар (Алекса), Зарије. Душан и Милевка.                                                                                            

Алекса-Кева (Шишава):-  Стана, била удата за Јову Гроздановића, други пут за Аранђела   из Шишаве. Имају Аниџу. Живе у Власотинце.

Зарије –Анђела:- Зорка, Даничка и Деска. Зорка удата у конопницу, Даничка живи у Суботици. Деска привела Бранка из Баната. Имају мају. Маја и сава живе у власотинце. Имају двоје деце.

Душан-Косара:-  Драгољуб и Јаворка. Драгољуб има Биљану удату у Црнатово. Јаворка удата за Чеду Коцића. Милевка удата у Липовицу. Има две ћерке.

Глигорије-Милева (Равни Дел):-  Даница, Живка и Војислав. Са Драгињом има деце: Даница и Живка удате у Црну Бару, живе у Власотинце.

Војислав и Севастија (Криви Дел):- Славица и Витомир, Славица удата за Милутина Пешића у Манастириште. Витомир-Верица: Саша и Биљана. Живе у Супково код Параћина.

Владимир-Васка (Црна Бара):- Никола, Војислав. Никола и Деска: Ђока и Љубинка. Ђока и Снежана: Сузана и Јелена. Живе у Књажевцу. Сузана има два сина……..  Јова- Снежана: Милош и Драгана….. Бранко живи у Београду. Симеон и Мира (Ломница) одселили се у Смедерево. …………..

Настасија била удата за Михајла Јовића, други пут у Брезовицу.

*  *  *

Од фамилије Марковци, по неким казивањима, потиче и Јанко.  Који би могао бити Марков брат. Живео је у махали Стојановци и „земља му је од Стојановци“ и у додиру са земљом Младенових потомака. Јанко је имао Стојана.  

Родослов:- Стојан Јанковић   и Станија (Стојана, Јана):  Трајко, Прокопија и Станко (Стајко), Стојко). Презиме  Стојановић . Трајко и Прокопија   живели су у махали Плитарци, а Стојко у махали Стојановци. Трајко и Гмитра (Гаре) нису имали деце. Друга жена марика (Манкићеве) привела Косару која се удала за Милутина Коцића. Прокопије–Копица и Вукана: Јован венчан са Драгињом (Ломница). 1901.године. О љему нема даљих података. Копица и Трајко посинили су Зарију Арсенија Станојевића и Марије из Црне Баре , надимиак Коњари. По предању пореклом су из Радомира (данашња Бугарска). (Казивач: Властимир Стојановић село Бољаре). Зарија, сада Стојановић и Васка имали су Драгољуба. Зарија је погинуо на Церу. Код Васке на дом долази Сотир Стојковић.

Драгољуб-Зорка:  Рада,  Олга и Властимир. Рада удата за Добривоју Михајловића. Олга привела Мила Краснићија са Косова- Нису  имали деце. Властимир и Олга (Брезовица): Весна и радослав. Радослав и Верослава (Клина) : Весна, Милица, Милош.

Стајко-Гајтана (Гаре):-  Љубица, Стајко је умро, а Гајтана се преудала за Рису Јовића. Љубица била удата за Љубомира Миленковића. Нису имали деце.                                                                                                                                                           

* * *                                                                                       

ГАГРИЦЕ.  Слава Ђурђевдан.  Презимена: Јанковић, Миленковић, Петровић.                                                                                     Најстарији предак чије је име изведено из перзимена је Јанко. Живео је у Јастрепцу (село изнад Власотинца). Син Миленко   се доселио у Бољаре. Сећања потомака овога рода су противуречна. По једнима дошли су из Линово (Лужница). Претпоставка да су  са  Косова, нашла је потврду у казивању Стојана Митића:“ Пореклом су из Истока или околине“. Њихов ранији боравак у јастребцу указује на пут, којим су се јретали од Косова до Бољара.                                                                                                 Прво  насеље им је Кућиште. После ослобођења од Турака сишли су у махалу Ђокинци. Држали су воденицу. Надимак рода изведен је од врсте инсекта гагрица, преносно шкртица, тврдица, баксуз.

Родослов:   Јанко :- Миленко.

Миленко – Велика: Петар, Глигорија, Мита, Тодора и Тодор.

Петар- Јелена:-Михајло, Атанас, Милан, Љубомир и Живан.

Михајло-Параскева (Власотинце):- Владимир, Даница, Светозар, Нада, Живка и Љубица.                                                                           Владимир-Будимка:-Александар, Илија и Љубомир.  Александар и Цвета (Крушевица) живе у Сремску Каменицу. Имају Слађану…………  Илија и Добрила живе у Лесковац.  Имају Тању и Ему………………… Љубомир и Љубинка (Шишава): Светлана и Владица………………..

Светозар и Перса венчани 1921.године.

Атанас-Пера:- Драга, Јосиф, Зоица и Тала. Драга удата за Љубомира Костића, Зоица за Душана Јовића, Тала у Орашје.                                Јосиф и Љубица нису имали деце.

Милан-Стана (Равни Дел):-усвојили су Николку Јанковић из Ломнице и призетили Воју Коцића.                                                                    Љубомир и Љубица нису имали деце.

Живан-Лепосава (Крушевица):- Драгомир, Јордан и Борко.

Драгомир-Косара:- Јова, и Перса. Јова и Ратка (Црнатово) живе у Врању. Немају деце. Перса се није удавала. Јордан и Мирослава (Брезовица): Вера, Љубинка и Драгица. Вера и Братислав (Свође) живе у Власотинце: Миша и Нела……………..   Борко и друга жена Варадинка немају деце.

Глигорије-Пејка (Борин Дол):- Душан, Криста и Васка. Душан је отишао у Бугарску и није се вратио. Тамо је формирао породицу. Криста и перса (Власотинце) живели су у Лесковцу: Зојка.  Васка удата у Црнатово.    Тодора била удата за Васиљка Коцића. Преудала се.

*  *  *

Овој фамилији припада и Тодор.  Нема  дирекне везе, али је вероватно син миленка, рођен после Тодоре.

Тодор-Станка (Стојана Здравковић и Милке):-Драгутин, Миливоја и Љубица                                                                                              

Драгутин-Лепосава:- Драгомир и Јелка. Драгомир и Загорка: Момир …….  Миливоје-Даница:-  Најдан, Лазар, Драгољуб, Славица, Перса и Миленка.  После другог светског рата оделили се у Шабац………………….              

Станка се преудала за Костадина Стоилковића.                                                   

*  *  *

ЏИЏАНОВЦИ.  Слава Ђурђевдан.   Презимена: Миленковић, Митић и Јовановић.    Са Гагричанима имају заједничког претка. Пореклом су са Косова.  Мита Миленковић је вероватно четврти син Миленка. Касније је сишаО У Кућиште.  А одатле у махалу Цветковци. Он је родоначелник ове фамилије. Назив рода ЈЕ НАДЕНУТ ПО НЕКОМ Миџи из Ломнице. Касније се ово Миџа преобратило у Џиџа. (Казивач: Олга Петковић, с. Бољаре).

Генеалогија рода је: Јанко-Миленко-Мита.                                           

Мита-Трандафила:-Јован.

Јован-Драгиња :- Велимир, Михајло, Даница, Зарије, Јосиф и Савка.

Велимир- Драгиња (Црнатово):- Криста,Рада и Милева. Криста и Јелка (Манастириште): Бошко, Милутин и Снежана……………

Михајло-Даница:- Ружа, Перса, Димитрије и Вера. Димитрије и Милена: Драгана и Марина. Вера удата у Преслап, Олга удата за Божидара Петковића, Перса живи у Власотинце……………………………………

Зарије-Совка:- Чедомир, Славко и Олга.   Чедомир-Нада (Манастириште): Драган и Бранка……………  Славко-Љубица живе у Власотинце: петар и Карољ………………..                                                                                Јосиф-Даринка: Стана, Анка и Стојан.  Стана и Драган живе у Банату: Живко.  Анка и Видоје (Црна бара): перица и Нада. …………………………   Даница удата за Живана Ђикића. Савка за Благоја Стојковића.

* * *

ШАБАНИ И ДРДАНИ. Слава Св. Никола.  Не сећају се порекла. Имају исте кумове са Стојковцима, што у извесном смислу указује на косвску струју, а можда и на даље сродство. Шабани се презивају: Цонићи и Цекићи.  Дрданци  су Коцићи. „Држе се за браћу од чичу“.  Поред славе и имовина им  се граничи. Сећања допиру најдаље до деде. Помиљу се као „Ђурђинци  од којих настају Шабанови и Дрдановци“.  Реконструкцијом црквеног протоклкоа стигло се до ЂУРЂА. Име је изведено из презимена његовог сина Спасе Ђурђевића и унука илије Ђурђиног. Ђурђе је први досељеник. Прво станиште било је на Кућишту. Одатле су сишли у махалу Ђокинци.  Спадају у орву групу досељеника. Најстарији предак кога Шабани памте је Стојан (тзаћа) у протоколима Стојан Цекић (Цакић) Цаке-Цане Јанковић. Цаке-Цане је име од мила од имена Станко. Родоначелник је Јанко. Први Шабан је Јаков-јаче. Он се у војсци на прозивку неког Шабана одазвао и добио надимак Шабан. (Казивач: Димитрије Коцић, Бољаре).

Познат овакав родослов:   Ђурђе:- Спаса, Јанко и Јова.                  

Спаса-Јана:-Станко, Благоје и илија.                                                  

Станко (Спасић)-Јелена:- Велика…

Благоје-Ана (Јана):-Симон. Јана се преудала за Богдана Коцића.

Илија Спасић-Цвета:-посинили су Влајка Стојановића који је мимо обичаја задржао своје презиме.

Јанко :- Станко.                                                                              

Станко-Цвета:-Ђођије, Стојан.

Ђорђије (Ђорђе)-Јана (Цана):-деца им се нису одржала. Неки их везују за род Шулејци (према црквеним књигама).

Стојан-Стана (Липовица):- Јаков, Арса и Милева.

Јаков-Лепосава (Шишава):- Влајко, Стеван, Деска и Даница.  Влајко-Ружа (Дејан): Јагода и Рада. Јагода и Мића живе у Лозовику. Имају Горана. Рада удата у Македонију. Стеван и Славица: Драган и Смиља. Драган и Цана (Дарковце): Љубиша и Игор. …………………. Десја удата за Добривоју Петковића.

Арса-Милана (јЈстребац):- Дарка, Божа и Радмила. Дарка удата за Драгољуба у Брестовац. Имају Мирославу. Као удовица вратила се код брата. Божа и Живка нису имали деце, па су „очували“ Мирославу. Мирослава привела Градимира из Гуњетину. Имају децу. Радмила удата за Светислава Ђикића, Милева за Милана Цекића.

*  *  *

ДРДАНИ. ( „Дртке“).  У Локалном говору дртка значи брадавица. „Мајка говорила на дете мајкино дрданче“ (Казивач: Ружа Цакић). Тако је изведен надимак Дрдани.

Не зна се одакле је изведено презиме Коцић. Заснивач рода је Јова.

Јова:-Коца (Јовић) и Цека.

Коца-Ката:-Петар, Криста и Драгиња.

Петар је био ожењен Јованком (Власотинце). Нису оставили потомство.

Криста-Вукана (Ломница):- Драгиња, Зорка, Љубица, Деска и Стеван. Драгиња удата у Црнатово. Зорка живи у Аустралији. Љубица удата у Стајковце за Ђору. Деска удата у Црнатово. Драгиња удата за Ђорђа Коцића и пренела надимак, али су познати као Дртке.

* * *

ПЕТКОВЦИ. Слава Св. Никола.  Презимена: Стојановић (Стевановић), Петковић, Пешић, Цветковић, Стоилковић, Богдановић, Костић, Ђикић и Благојевић.

Родослов  је реконструисан помоћу презимена. Једино род Пешинци и Ђикићи има јасан контуинитет. Једно нејасно сећање говори да су пореклом „из Линова“ . Тамо на обали Пусте реке и данас постоје Петковски шљивари (Казивач: Живојин Пешић). Међутим, Линово Линово је прилично удаљено од Пусте реке. Може се претпоставити да су из неког села околине Пусте реке. Најстарији њихови кумови су из Г. Присјана, села у горњем току Пусте реке (десна притока Власине). По казивању Јове  Миловановић:“пре били само Петковци“-су први досељеници и оснивачи села.  Родоначелник ове фамилије је Петко. Прво насеље било је у „Мусинци“. И данас једну њиву зову Кућиште. Ливаде поред ове махале и данас се зову Заједница и припадају овој фамилији. Одавде си се спустили на десну обалу Ружине долине и леву обалу Црнатовке.

Родослов: Петко је имао Пешу (петар, Стојана и Цветка.  Пеша је Петковић, Стојановић (Стевановић), што указује на старијег претка. Био је заступник у тужби против турских бегова. Његови потомци су ПЕШИНЦИ.

ПЕШИНЦИ. Пеша-Стана:- Стоилко и Богдан.                             

Стоилко-Стојанка:-  Ставра, Благоја, Димитрије, Алекса, Атанасије, Глигорије и Велика.

Ставра-Нуша:-Љубица и Љубисав. Љубисав и Савка: Божидар, Олга, Смиља………

Димитрије (Миће).Риска:-  Василија и Живка, која је привела Милована Стоилковића. Имају Косару, перку, Лазара и Драгољуба. Косара удата за Сретена Милосављевића……………………

Благоја-Васка (Манастириште):- Влајко, Јован, Костадин, Гина и Зоичка.

Влајко-Цвета (Свође):-Жика, Раде, Славко, Стеван и Стана………..

Јован-Ружа:- Вера, Чедомир и Јелена. ……………….

Костадин (Денча)-Стана:- Предараг и Симка…………………..

Гина удата у Црнатово. Зоичка за Милорада Милошевића.

Антанасија и Тошана (Власотинце):- Даница (удата у Шишаву за Луку)…………….

Алекса се призетио у Мнанастириште. Са Маријом има: Милорада, Јосифа, Милутана, Ружу, Персу и Раду….……………………

Богдан-Марија:- Настасија (венчана 1883.г.), Богдан, Криста и Перка.

Крста-Јованка нису имали деце. Криста и Катарина (Брезовица) имали су: Зоицу, Благоју, Гаврила, Јелисавету (Савка), Смиљу и Даницу……….

Гаврил-Рада:- Олга, Божидар, Смиља и Властимир………………

*  *  *

ЂИКИНЦИ-МРТКАЛОВЦИ.      

Презимена: Стојановић. Ђикић, Петровић, Петковић.

Родослов: Стојан је имао Ђику и Косту. Коста је умро 1874.године. Родоначелник рода је Ђика.   Први Мрткаловац био је Илија. „Волео је да се швалера“. То се у локалном говору каже:“  да мрда-мртка“  , од чега је изведен надимак.(Казивач: Добривоје Ђикић)

Ђика-Стаменка:- Илија, Петар и Трајка.

Илија-Магдалена:- Живан, Светислав и Загорка.   

Живан-Даница.-Рада, Смиља, Боска, Јелка………………………….   

Светислав-Рада:- Ружа, Славица, Душанка и Чеда. Живе у Београду…….. 

Петар–Костадина:- Вукадин и Параскева.

Вукадин – Трајка:- Даница. Вукадин је умро у Француској за време Првог светског рата. Трајка се ппреудала  за Влајка Стојановића. Параскева удата за Душана Станковића, Трајка за Јанићија Милошевића.

*  *  *                                  

Цветко је имао Косту и Стојана. Презимена: Петковић, Цветковић, Стојановић, пешић (бочна линија). Данашњи потомци памте најдаље баба Стаменку.

Коста Цветка Петковића и Стамена имали су: Кристу, Васку и Костадину. Криста и Ката (Брезовица): Савка, Наталија, Зорка и Загорка. Савка је била удата у Црнатово. Други пут привела Уроша Стаменковића. Наталија удата за Тихомира Миловановића. Зојка за Јована Милосављевића. Загорка за Станка Цветковића. Васка је била удата за ранђела Коцића, преудала се у Крушевицу. Костадина је била удата за Димитрија Коцића.

Стојан (Станко) Цветковић је вероватно други син Цветка Петковића- Живе у суседству. Имају нешто земње „од старине“.                                    Стојан-Грла:- Јова и Тома. Презимена: Цветковић, Стојановић, Томић. Јана  је била удата за Благоја Спасића, други пут за Богдана Коцића. Стојан има потомке по женској линији.

Јова-Маргита нису оставили потомство. Тома и Стојанка усвојили су Јована из Крушевице од рода Лепојевића.

Јован-Настасија (Сија): Севетка, Радомир и Драгиња……..

* * *

ЧЕШМА.  У другој фази померања села према главном путу и Власини формира се махала ЧЕШМА (турски чесме-уређен извор и околина). Према типу куће (старији тип моравке) у којој се и данас живи, може се претпоставити да су настарији становници ове махале ПЕШИНЦИ. Почетком 20. века досељава се из равног дела породица Цветка Станијевића, познати као Шопови. Тридесетих  година подигнуте су чесме, по којима је махала названа ЧЕШМА, а људи Чешмарци ( и Чешмарке). У исто време се досељава породица Љубе Анђелковића. Формира се трговачки и занатски центар села.          

* * *

ШОПОВИ. Слава Св. Никола, Презимена: Стојановић (Станојевић), Цветковић и Гавриловић. Цветко је живео на месту Арничије (Равни Дел). Усвојио је Гаврила „из Проданчу-Преданча, из рода Стојановић-Чадаровци-подвукао М.М). Гаврил је прихватио презиме Цветковић. Један његов унук је променио презиме у Гавриловић.

Гаврил-Вукана:-Станко и Стојан (близанци), Трајка, Смиља, Милева и Стана.

Станко-Загорка:- Станимир, Деска, Стојана, Тихомир и Мира. Друга жена Ленка привела Милену и „природила“ Добрицу, Станимира и Стојанку: Радојица и Ратко. Радојица и Бојана живе у Лесковцу: Бобан и Горан. Бобан и Марија: Даница……………………….. Стојана за Сретена  Младеновића, Мира у Шишаву, Милена за Димитрија Митића, Добрица за Слободана Вукадиновића у Црнатово (живе у Власозтинце).

Стојан-Јулка:- Милан, Никола, Мита, Борка и Славица. Милан и Рада (Равни Дел): Вукица и Олгица. Вукица удата за Чедомира Живковића. Олгица привела Станка из Добровиша. Имају Оливера и још једног сина. Никола и Добринка: Винка и Светлана. Винка живи у Сурдулици……  Мита и Боска: Љиља и Слободан. Љиља удата за Слободана Цветковића…… Борка и Драгољуб живе у Власотинце. Славица удата за Чедомира Цекића.    Трајка удата за Радојицу Милосављевића. Милева за Николу Милошевића, Стана за Милутина Стаменковића. Смиља у Р.Дел.

Љуба Анђелковић је син Злате Костић Миловановић из другог брака.

Љуба-Трајка: Олга, гордана и Светлана…………..

* * *

ЖУТИНИ. Ј. Трифуновски је забележио да овај род потиче од домазета досељеног из Црне Баре. Међутим домазет Крста Стаменковић није имао деце. Он је само својим надимком обележио свој род.

У махали Плитарци је живела породица Ђорђа Н. Миленковића (Николића) чија се мајка доселила из Равног Дела.

Познат је родослов:

Ђорђе и Ката (Конопница) :-Васка, Лепоска и Петра. Васка је била удата за Зарију Стојановића. Зарија је погинуо на Церу. Васка привела Сотира Стојковића. Лепоска је била удата за Воју Стојановића.

Петар  и Стевка(Крушевица):- Савче и Славица.  Петар је умро. Стевка привела Крсту. Стевка умире. Крста доводи Даринку из Граова. Нису имали деце. Очували су Савче и Славицу. Славица и Драгомир (Јездине): Јордан и Љубинка. Јордан и Јана  живе у Власотинцу. Имају сина. Љубинка и Миленко живе у Шапцу. Имају две ћерке. Код Савче долази Светислав Илић Моравка из Прилепца. Нису имали деце. Данас овде живи усамљена старица Савче. Док је живео Крста је славио своју славу Св. Јована. После његове смрти су вратили породичну славу Св. Николу. (Казивач: Властимир Стојановић).

* * *

ДОСЕЉЕНИЦИ.

 Пред Други светски рат у Бољаре су се из Црнатово доселили браћа Никодије и Драгомир Гроздановић. Године 1947. колонизовани су у Српски Милетић.

Седамдесетих година 20. века почиер процес досељавања у село Бољаре, Највећи број досељених је из крушевице. Никло је ново насеље на простору Бегове ливаде. Један део досељеника расуо се по махалама села, Неки досељеници су прихватили бољарачку летљу славу-Духови односно Св. Тројца. Већина досељеника је из заплањске и лужничке  говорне зоне. Досељеници фамилија по селима:

Крушевица:- Вељковић Владимир, Димитријевић Добривоје и Јордан,  Динчић Јован, Илић Јован и Радомир, Митић Борко и Миливоје, Миленковић Драгиша и Слободан, Младеновић Сокол, Николић Сретен, Пешић Добривоје, Раденковић Драган, Стаменковић Радомир, Станковић Владимир, Станојевић :Ђорђе,  Лука и Милан, Тодоровић: Александар, Божидар, Драган, Љубисав и Мића.

Црнатово:- Ђокић: Живојин ,  Јован и Лазар, Станојевић Стеван.

Џакманове (с. Борин Дол):- Митић Чедомир и Радица: Надица и Драган. Надица удата за Слободана Миленковића. Драган и Дивна живе у Београду.  Станојевић Борислав и Невена: Биљана. Јасмина удата у Сикирицу, Љубинка у Крњачу.                                                                              Равни Дел:- Ђокић  Чедомир и Цвета:- Јовица и Горан. Јовица и Горица: Драган и Марица.    Митровић Андрија и Вера: -Милица и Јелена. Милица и Тома живе у Власотинце: Иван и Весна. Јелена и Зоран: Милан и Драган.    Цветковић Ђорђе и Боска: -Петар, Стеван и Снежана.

Алексине: Станојевић Борислав.                                                  

Дарковце (Црна Трава): Сибиновић Савка: Александар.

Борин Дол: Јоцић Драгослав.                                                                

Било (Доњи Дејан): Здравковић Михајло.

Градска (Црна Трава): Николић Драгољуб.

Црна Бара:– Ристо Панчић-Ашанин, бавио се гајењем стоке на планини Крушевици (Влаов дел). Сматрао је себе Грком. На Крушевицу се доселио после Другог светског рата из пиротског Висока. Пошто није имао деце усвојио је Боривоја Николића из извора код  бабушнице. Боривоје и Нада (В. Крчимир): Слободан и Божика. Слободан и Милена: Соља и Маријана. Божика и Новица Јоцић (Крушевица): Дијана и Дејан, Познати су као Ашани. Христо и  Спасена почивају на бољарачком гробљу.

Манастириште: Јовановић Мирослав и Вера(роми-цигани): Македоника, Снежана, Злата, Зоран, Драго, Мира, Бојан, Александар, Тихомир и Моша. Раније живели као цигани черагири.

Избеглице: Демоња, Драган (Глина-Хрватска) и Гордана (Крушевица): Перица и Владимир. Љушић Драган и Весна (Исток-Космет): Немања, Милица и Стефан.

Данас ван Бољара живи око 350 потомака. У времену пописа Турака (326 становника), види се да ван Бољара живи још једно Бољаре. Највише их живи у Власотинцу (83), Нишу (38), Београду (26), Лесковцу (22), Бачкој Паланнци (19), Зрењанину (14),. Међу Бољарцима има: Македонаца (39), Хрвата (3), Словенаца (5), Немаца (2) и Бугара…

Ако с е има у виду насељавање овога краја после сеоба са Косова крајем 18. и почетком 19. века, као из Македоније (бежање од “чуме”-куге и турског зулума), Црне Горе, Херцеговине, Власинске области. Заплања, Лужнице и Знепољске области (Бугарске) и “остатка” многих староседеоца и оних који су били рударили под Турцима: Саси, Власи,  Мађари, Бугари, Руси,  Херцеговци, Македонци,… зато се може често у етнолошком смислу чути  разноразни дијалектолошке речи и остаци разних видова обичаја и говора као и ношње које показују разноликост становништва и његовог порекла у језику па и уопште  о његовом  пореклу корена….

ДОДАТАК:

ТОПОНИМИ везани за”Проклету Јерину”

За Проклету Јерину је везано много потеса(назива места )-ТОПОНИМА у лужничко-власотиначком крају.

Тако је Милосав Миловановић-Бољарац писац монографије о селу Бољаре (Власотинце), пореклом по роду из села Линова(Лужница)- записао много занимљивих ТОПОНИМА везаних за јерину у село грнчар (Лужница; од своје супруге из села Грнчар а и многих других из лужничког краја.

ОБЕШЕНИК:- На том месту је “проклета” Јерина бесила људе за непослушност у радовима који су рађени на градњу Јерининог града.

ЦРНА СТРАНА:- Полсе погубљења на ОБЕШЕНИКУ на овом месту је проклета Јерина наређиваала закопавање обешених људи.

ЦАРИНА:-Назив места где је била “царина” Проклете Јерине. Одатле је постављено платно преко кога су пролазило на пазариште.

ПУСТА ДОЛИНА:- По казни испод платана ту су за непослушност држали људе.

ЈАСЕНОВА КОЛИБА:- То је супротна страна од ОБЕШЕЊАКА. Ту је био двор Проклете Јерине. Има неке рушевине.ЈЕРИНИНА КАПИЈА-ту је био њен двор.

СКАМЕЊЕНА СТЕНА:-Кад су Турци дошли она је бежала. Коњи су били потковани наопачке, да би се заваро траг у бекству.

Њена ћерка није хтела да бежи-а Јерина је рекла:”да Бог да да се скаменила”. Има стена у људском облику-преко једне руке платно, а у другој ибрик-скамениоло се. На том месту су налажени стари предмети и новац.

ЧУЧУЉИЦА:- је камена столица са које се види СКАМЕЊЕНА СТЕНА .

Запис 2013-2014.г.

Забележио: Милосав Миловановић-Бољарац (из с. Бољаре-живи у Бачкој Паланци), писац монографије о селу Бољаре (Власотинце)

Етнографски уредио и поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац

9

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948), локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, Власотинце,  југ Србије, 26. новембар 2012.године

ИЗВОРИ: 

[1] Милосав Миловановић Бољарац:-“БОЉАРЕ-власотиначко село”, Бачка Паланка 2006.г,  “Библиотека села” (Завод за социологију  развоја села Београд)

[2 Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[3 Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце