Косовска Митровица и околна села

11. јун 2012.

коментара: 10

Општина Косовска Митровица:

Бајгора, Баре, Батаире, Брабоњић (до 1975. године Брабонић), Ваганица, Велики Кичић, Видомирић, Видушић, Влахиње (до 1975. године Влахиња), Врбница, Горње Винарце, Горње Жабаре, Горње Рашане, Горњи Суви До, Гушавац (до 1980. године Гушевац), Дедиње, Доње Винарце, Доње Жабаре, Доње Рашане, Доњи Суви До, Забрђе, Засела (до 1975. године Засеља), Зијача, Качандол (до 1978. године Качан Дол), Ковачица, Коприва, Косовска Митровица (1981-1991. године Титова Митровица), Кошутово, Кутловац, Лисица (до 1965. године Лисца), Љушта, Мађаре (до 1992. године Мађера, од 2007. године Мађера), Мажић, Мало Кичиће, Мељеница, Овчаре, Орахово, Пирче, Први Тунел, Рашане, Река, Ржана, Свињаре, Сељанце, Стари Трг (рударско насеље) (до 1975. године Рударско Насеље), Стари Трг (село) (до 1975. године Стари Трг), Страна, Трстена, Шипоље и Шупковац.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. danijela

    Yanima me selo Kovacica ,posto ne mogu da nadjem nista o njemu

  2. danijela

    Inace su moji poreklom iz Kovacice,prezime vukadinovic ,pa me zanima jel to ta Kovacica kod Kos. mitrovice.Volela bi da znam vise o svom poreklu .Odakle su dosli iz Kovacice.Znam da su iz Crne gore ali postoji razilazenje jer sam naisla na dva traga .Naisla sam na selo Bandici i na Dragomi do.Pa sad neznam.

    • goran

      Moji su poreklom iz sela kovacica opstina kosovska mitrovica mi se prezivamo Nešić i slavimo 14 novembra vraceve.kolko ja znam selo se nalazi oko 2 km os sela Bajgora ali moji dedovi su se odavno odselili u selo šljivovica kod Vučitrna a odakle su dosli u kovacicu neznam.

  3. Milan

    Moji preci su iz sela Seljance kod Kosovske Mitrovice. U pitanju je porodica Stevic koji su se u seljance doselili iz Borcana (Leposavic). Da li neko ima neke informacije o periodu pre nego sto su se doselili u Seljance?

    • Љубишс

      Покојни Рашо Стевић из Сељанца је био мој тетак и тетка Цоја из Бањске Вучитрнске. Живели су у К.Митровици. Деца су им негде око Смедерева. Једна ћерка им се звала Радинка, а за остале се не сећам. Сећам се њиховог сина прави Господин и мислим да се зове Жикица.Ако су ти они род јави ми се преко мејла.
      [email protected]

  4. Милан Илић

    Сељанце

    Село је под брдима у Мурсељевачкој чуки, Исљамовићкој чуки, на Преслу и под Висикучком (1358). Међе села су: Седрава (река), Забрђска река, Главеја (1428), Јашарова река, Остро копље, Бугарска река. Селом протичу Ломовска река и Чолин поток. Пије се вода с извора и двадесетак бунара. Познатији извори имају називе: Јосићки извор, Маљоковићки извор, Таировићки и Куртовићки извор, Дољаначка вода, Зећирова вода, Топлик. Ниже кућа су њиве и ливаде, а утрина и шума су више кућа. Делови атара се називају највише по родовима: Мурсељ, Исљам, Маљок, Куртовић, Росуље, Видарица, Дољанце, Горанце, Крналово (1447), Растелница, Ломови, Исљамов поток, Абут и Чука.

    Постоји подела села на махале. Удаљеност између њих је 200-500 метара. У махалама куће су наблизу, 20-50 метара удаљене једна од друге. Махале се називају: Мурсељева мала, Исљамовит, Маљоцки, Таировци, па махале Видарица, Дољанце или Дољани, Горанце или Горани, Јосићи или Јосићка мала. У гробљу Горанцу – Горанима копају се Морачани – Јовановићи и Стевићи, а у гробљу крај Црквишта сахрањују остали српски родови.

    Село Селанци је записано 1774. године у Девичком катастиху. Године 1921. у Сељанцу су 75 домаћинстава са 470 чланова. Године 1948. у селу су 98 домаћинстава са 729 чланова.
    У Растелници је Црквиште, а око Црквишта, у ливадама виде се трагови насеља. Мала црква у Црквишту је у рушевинама. Друга црквина је у Бековићкој мали. Овде је мала црква сасвим срушена. Казује се да је у Куртовићкој мали била кућа оног попа који је опслуживао ове цркве.

    Родови

    – Исајићи (од Исајло) – Исићи, данашњи Јосићи/Јовановићи и Деспотовићи (6 кућа, Св. Петка, јесења и летња). Предак Јосије из Црепуље у Ибарском Колашину био је чифчија „на агиној земљи“. Сибин Јовановић, члан овог рода, наводи да су данашња деца девето колено од досељења. У исто време кад и Јосија из Црепуље су се одселили Јакша и Ђура, рођена браћа Јосијева и настанили се у Бучи, селу на левој страни Ибра. Онамо живе њихови потомци: Миловановићи и Ђурђевићи у Добрави, засеоку Мошницама; Лазићи у Коњуви у Топлици и Вучковићи, у Мерћезу у Топлици.

    – Дедићи (Арбанаси), доселили се уз Бајгоре на Косову, пореклом су из Фанде у Северној Албанији. Дошли су као католици, а у новом крају су помухамедањени (58 кућа). После рата 1877/78, из Игришта у Горњој Топлици су дошли мухамедански арбанаси мухаџири Игришта – Дуљ (3 куће).

    – У исто време настањују се: Лозанци-Симоновићи (2 куће, Ђурђиц и Ђурђевдан) из Лозна и Мијаиловићи (4 куће, Св. Јован Милостиви, 12. новембра) из Борчана.

    – После ратова 1912/13. године доселили су се Стевићи (2 куће, Св. Алимпије Столпник) из Русманца и Морачанин Јовановић (1 кућа, Св. Арханђео) из Борчана.

    ИЗВОР: „Копаник – Радослав Љ. Павловић, приредио Слободан Симоновић“, Брус 2012, страна 238, 239.

  5. Милан Илић

    Влахиња

    Село је западно од Зјаче, на косинама и странама брда: Великој Чуки (830), Србовлачком преслу, Белашкој (998) и Козматици (1064). У међама села су: Мајдан (1268), Тамнићки поток, Бугарићка – Србовачка превија. Реке су Ибар и Бистрица, а потоци: Буковик, Ваганица, Староселски поток, Почивала. Пије се вода с извора и с десетак бунара. Извори: Извор код Дугог камена, Извор у Репишту, Берамов извор, Извор на Мечиту, Извор на Стр(а)наловићу. Томографски називи за њиве и ливаде су: Старо село, Поткрш, Лозиште, Поље, „Ржник“, Решпија и Мала чука; за испаше и шуме: Каменита чука, Русалијска чука и Трлина. На Мајдану су шуме општине Шаљске.

    Постоји подела села на махале: Горња мала, Старо село, Репиште, Ајзеровић мала, Фер(х)атовић мала, Мифтаровит мала.

    По Девичком катастиху село Влахиња спадало је 1789. године у нурију попа Радивоја. Године 1921. у Влахињи су 60 домаћинстава с 515 чланова; 1948 – 93 домаћинства са 677 чланова.

    На Русалијској чуки и на Великој чуки нема трагова од „неких старијих гробаља“. У Старом селу су остаци старог „српског“ насеља. У селу има трагова старих рударских радова.

    Родови

    После друге велике сеобе Срба (1739) у селу се настањују Арбанаси из Малесије. Упркос притиску дошљака у селу остаје српско становништво села све до краја 18. века. У Девичком катастиху записан је 1789. године Србин Марјан Н., приложник манастира Девича. У исто време због насиља придошлих одселили су се: Радојковићи, у село Житковац „преко Ибра“, па Ракићи, Миловићи и Милентијевићи у Рударе и Стевићи у Борчане. Данас су у Влахињи сами Арбанаси. Преци арбанашких досељеника су се настанили најпре у Горњој мали, па се одатле ширили, потискивали Србе и насељавали на местима која би Срби напустили.

    ИЗВОР: „Копаник – Радослав Љ. Павловић, приредио Слободан Симоновић“, Брус 2012, страна 246, 247.

  6. Војислав Ананић

    Д-р АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ – KOCOBCKA МИТРОВИЦА – АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА (Примљено на седници Научног савета Етнографског института САН 4-XII-1954 г.)

    ПОЛОЖАЈ (…..)

    ПОСТАНАК И ПРОШЛОСТ

    На југоисточном рубу Динарских Планина а на линији Босанско-Македонског Пута, који се у близини ушћа Ситнице у Ибар спуштао у косовску котлину, у Средњем веку је на брду Звечану, као нa врло згодном стратешком месту за тадашње прилике, постојало истоимено утврђење. Познато је да је то утврђење Звечан у Средњем веку било важна тачка за ширење рашке државе према Косову. Његово подграђе је вероватко било на западној падини брда, у непосредној близини тврђаве, на заравни, где сада лежи село Звечан. Подграђе Звечана није могло посгојати на месту садашње Митровице не само због стварне удаљености од тврђаве већ и због лаке приступачности и незаштићености тога места са јужне стране. Биће да Митровица за све време српске средњевековне владавине није ни постојала као насеље.
    Међуречје Ибра и Ситнице, на коме је сада Митровица, у Средњем веку се, изгледа, звало Димитријево Поље, јер се у једном летопису који прича о бици Милутинових синова Стевана Дечанског и брата му Константина, каже, да је та битка била на Димитријевом Пољу под Звечаном. На ободу тог поља је постојала и „црква св. Димитрија под Звечаном, коју је краљ Милутин приложио својој задужбини манастиру св. Стефана у Бањској. По том Димитријевом Пољу, чије је име свакако дошло по цркви св. Димитрија у њему, дошло је и име садашње Митровице, јер се оно чак и у 18, па и у првим деценијама 19 века јавља и у облику Дмитровица.
    Али је Митровица постала тек под Турцима по њиховој склоности да им градови, као привредни а још више као административни центри, буду на лако приступачним местима, у равници. По паду српске деспотовине (1459) и босанске краљевиие (1463) Звечан чак губи и свој војнички значај, те привредну улогу на том важном простору преузима Митровица као ново градско насеље у равници.
    Први помен Митровице потиче од путописа Арнолда Харфа из 1499, где се, као Mittrix помиње упоредо уз косовске градове Вучитрн и Приштину. У 16 веку она се јасно помиње као градско насеље. У првој половини тог века, 1530, Б. Курипешић је помиње као тржиште на Косову. Као тржиште („Bazar Mitrovizza) помиње се и у путопису Влатка Косаче, који је из нешто доцнијег времена, а 1573 Дифрен Канеј је назива чак лепом вароши у равници.
    Као трговинско место и место на путу кроз које пролазе путннци и каравани Митровицу помињу Маријан Болица, П. Богданић и други путописци и извештачи 17 века, а Хаџи Калфа је наводи и као административно место. Код њега се Митровица наводи као средиште кадилука суседног вучитрнском кадилуку. Евлија Челебија је назива станицом на Косову, што управо значи караванска станица на путу који води дуж Косова. Митровица се као градско нaceље помиње и у 18 веку. Бератом султана Абдул Хамида I из хиџриске 1190, односно из 1776 нашег рачунања, Митровица се помиње међу градовима епархије, на коју је постављен митрополит Никодим. Међу градовима у тој епархији, на чије су кадије и наибе били упућени неки фермани из 1191 (1777) и 1198 (1784), Митровица се такође помиње, што свакако значи да је она и кроз тешко доба 18 века задржала градску функцију, бар као административно средиште. Ти градови, међу којима се у том берату и тим ферманима помиње Митровица, нису градови на Косову, већ градови са територије доцнијег Новопазарског Санџака (Нови Пазар, Нова Варош, Сјеница, Бијело Поље и др.) градови области која је за турске владавине спадала у Босну а не у Румелију, која се на тој страни, према северозападу од Косова, завршавала пред Митровицом. Отуда и Хаџи Калфа у 17 веку, како напред видесмо, не убраја Митровицу у санџакат суседног косовског града Вучитрна већ у суседни кадилук вучитрнском кадилуку. А Евлија Челебија на наведеном месту јасно каже да се ту, иза Митровице, идући из Босне, свршава Босански вилајет.
    И у 19 веку, све до окупације Босне и Херцеговине (1878), Митровица се помиње као варошица у Босанском вилајету, После окупације Босне и Херцеговине, све до 1890, она је у области Новопазарског Санџака, подређена Новом Пазару, каква је уосталом била и раније, када је, заједно с Новопазарским пашалуком, улазила у састав Босанског вилајета. Због те подређености Новом Пазару, а за разликовање од Сремске Митровице, Косовска Митровица се звала раније Пазарском Митровицом, како је једном забележено у првој половини прошлога века. Те године, 1890, Митровица је, као среско место, припојена приштинском санџаку.
    По ослобођењу од Турака прво је била окружно место Звечанског округа (са срезовима: Митровичким, Вучитрнским и Дреничким), после среско место у оквиру Рашке области (жупаније), па среско место у оквиру Зетске бановине, а по Народноослободилачком рату — среско место у границама Аутономне Косовско-Метохиске Области.

    ЕКОНОМСКИ РАЗВИТАК (………….)

    СТАНОВНИШТВО

    У поменима Митровице из 15, 16 и 17 века нема података о етничком саставу њеног становништва. Индиректно се, међутим, види да је у њој било живља муслиманске вероисповести још у првим вековима турске владавине. Доскорашња Чаршиска џамија, изгорела 1926, од стране Митровчана је сматрана за најстарију митровачку џамију КОЈОЈ су за оснивача приписивали Гази Иса-бега (доба освојења српске деспотовине), па је и називали његовим именом. Ако је тачно да она потиче из доба Гази Иса-бега, значило би онда да је у Митровици муслимана било још од друге половине 15 века, тј. још од њеног оснивања. За стару џамију се рачуна и Челепвирди џамија на митровачкој Пијаци. Митровчани је сматрају за другу по реду џамију свога места из истог доба из којег потиче и прва. Назив јој је, како Митровчани по предању знају, по личном имену њеног оснивача, те се и из тога види да је доста стара џамија, јер се то и њему слична имена код Турака јављају само у најранијим вековима њихове владавине на Балкану, да потом потпуно ишчазну из употребе. За стару џамију се сматра и Хусеин Чаушева џамија, тако названа по свом оснивачу Хусеину Чаушу, за кога митровачки Турци из предања знају да се звао Апарди Хусеин Чауш. У 17 веку, међутим, Евлија Челебија бележи у овом месту само једну џамију, што је вероватно дошло отуда што је само једна од њих била џамија у правом смислу, док су друге биле месџиди, џамије, без минарета, какав је и сад један стари месџид, звани Хош Кадем баба, по предању, још из доба освајања Босне.
    Све до краја 17 века муслиманско становништво је у Митровици било турско по народности. За прве турске родове који су се доселили у ово место сматрају се Јус-огулар, од којих и сад има једна кућа, и по Балканском рату исељени у Турску Хаџи Караман агалар, који су у прво време били звечански диздари, те су се отуда звали и Диздар агалар. Међу таквим најстарнјим турским родовима у Митровици били су родови („так’м“) Челепвирди и Хаџи Вејсел так’ми, који су потицали од оснивача оних старих џамија, Челепвирди и Хусеин Чаушеве. Први је давно изумро, а други се по Балканском рату иселио у Турску. Стари турски род су и садашњи Хађан или Хадели. — Хаџи Ахмет так’ми се рачуна у давнашње досељенике, дошле из Торбали Ћоји код Измира (Смирне). — Заими, од којих и сад има неколико кућа, доселили су се из Пећи у другој половини 17 века. Они су овде, како Митровчани кажу, задуго (можда све до Танзимата, тј. рефорама у Турском царству, 1839) били „и забити (управљачи) и кадије и све.“ Значи да су били спахије првога реда, заими, како им и презиме кажс, уживаоци зијамета. — Зна се још за два рода међу старим турским досељеницима, али су оба рода потпуно изумрла. Један од њих је био Шасивар Вехби Махмуд ефенди так’ми, који се у Митровицу доселио средином 18 века из унутрашњости Турске. Други је био род Беглер. Предак овог рода се, кажу, истакао на турској (султановој) страни против устанка у Босни под Хусеином Градашчевићем (1831) и за то увршћен у ред бегова. Овај је род уствари непознатог порекла, јер му је предак био из редова већ отпуштених јаничара. У другој половини 19 века су досељени турски родови: Шабан Мустафа налбант так’ми из Сари Ђола у Јегејској Македонији, Качамаклар из Карановца (Краљева) при истеривању Турака из градова Србије 1867 и Салим Хусеин так’ми 1878 као мухаџир из Ниша, где је 1867 са протераним Турцима дошао из Београда.
    Од почетка продирања Шиптара на Косово, од краја 17 века, по неуспелом походу Аустријанаца на Балкан у рату њиховом од 1683 до 1690, у Митровицу се почињу досељавати и Шиптари муслимани, који су се, ступајући у град, придруживали турској средини, примали турски језик, па чак и турско национално осећање. У такве родове спадају Тумбаци, досељени, преко Дубовца у Дреници, из Гури Барда код Скадра. Такви су и Дураклар, који су се, преко Броње у Дреници, доселили из Албаније. У такве родове турског језика а досељене из Албаније преко Дренице и Метохије спадају и Смакићи, Бакаловићи, Тулумовићи, Зекићи и Баљићи. Међу њих се убраја и род Шућурија, досељен нешто пре подизања пруге.
    О српском становништву у Митровици, међутим, све до краја 17 века, нема директног помена. Нема ни индиректног указивања на то, али се не може претпоставити да га у граду дотле чисто српске околине није могло бити. Уосталом, када је Срба у Митровици било у 18 веку, у најтеже доба за Србе под Турцима, мора се претпостављати да их је било и раније. Први помен Срба у Митровици потиче, дакле, из почетка 18 века. Неки крагујевачки свештеник, поп Радосав, који је био родом из Метохије, најпре је добио парохију у „Дмитровици” на Косову, па одатле око 1710 од зулума пребегао у Шумадију. У Митровици чак има и неколико српских родова, који се сматрају за старинце, те, ако то баш и нису, биће да су давнашњи досељеници, старији свакако од 18 века, те им се старина заборавила. А у првој половини 19 века Срби из Митровице су својим трговачким и занатским пословима одлазили у Србију кнеза Милоша. Неки од српских родова у Митровици су у то доба, у првој половиии 19 века, прешли на ислам. То су: Терзићи, досељеници из Брзанца (Копаоник), поисламљени у Митровици почетком 19 и Ћамиловићи, досељеници из Трепче, поисламљени средином 19 века. У првој половини 19 века поисламљен је и род Преказ, досељен из Дренице, иначе старином са Копаоника. И роду Мујко Турци из Митровице приписују словенско порекло („ислав симсилеси“) и поисламљивање му стављају у то време. За Преказе, Терзиће и Ћамиловиће сами Турци кажу да доскора нису знали турски. Отац седамдесетогодишљег Јусуфа Ћамиловића, Мехмет, чији је деда Ћамил прешао на ислам, слабо је знао турски, јер се у његовој кући још говорило, „бошњачки”. Доцније је у кућама свих ових поисламљеника завладао турски и сада им је то матерњи језик.
    У српске родове који се убрајају у старинце, можда зато што су давнашњи досељеници, чија се старина потпуно заборавила, спадају: Казонџићи, Кнежевићи, Ристићи, Косићи и Ракићи.
    Поред тих „стариначких“ родова, у Митровици има и Срба досељеника, као што су уосталом били и они поисламљени родови. Међу српске досељенике из доба пре доласка мухаџира, док је Митровица још била мало градско насеље, спадају Мијатовићи, који су се почетком 19 века доселили из околине Битоља, иначе старином из Црне Горе, како они то знају из предања. Средином прошлог века, из Рожаја су се доселили Крстићи, а око подизања пруге Остојићи и Гвоздићи (Денићи) из суседног села Житковца и Гвоздићи (Кориљци) из суседног села Кориља.
    У Митровици има и неколико родова, чије је порекло тешко утврдити. Срби Митровчани их убрајају у Цигане и давнашње досељенике из Лауше (садашње Србице) у Дреници. Они, међутим, сматрају себе за Србе и старинце у Митровици. То су Даниловићи, Николићи, Ђурићи (Аксентијевићи, Спасићи и Видосављевићи) и Тучковићи. По боји коже, сви су бели, сем Николића, који су црнпурасти. Што се чак и они бели убрајају у Цигане, узима се то што сви ови родови славе св. Василија, чији се дан на Косову и у косовско-метохиској области сматра за циганско крсно име, за циганску славу. Они су исто, сем Даниловића, сви били ковачи, што се, опет, у овом крају сматра зa цигански занат. Матерњи језик им је, међутим, откако се зна, био српски, а и осећање српско, те их Срби нису издвајали из свог јавног живота у граду, па заједно с њима за турске владавине радили на врло озбиљним националним пословима, у којима су се неки чланови ових родова чак и истицали својим пожртвовањем. Али скоро све до краја 19 века брачне везе с њима биле су искључене. Први прекршај у томе забележен је 1894, а после се, као према „добрим газдама“, јер су од ковача многи постали трговци, та дискриминација према њима у погледу брачних веза све више ублажавала, тако да је сада готово и нема. — У такве родове, за које се мисли да су циганског порекла, убрајају се и Ђорђевићи, досељеници из Ђаковице око 1870 г.
    По подизању пруге почели су се у Митровицу досељавати муслимани из Вучитрна, Ђаковице и готово из сваког градскот места у Санџаку. Међу њима је, дакле, било и Турака,и Шиптара, и Срба муслимана. Али је њихов број до доласка мухаџира ипак био мали. Муслимана је у Митровици у великом броју дошло тек по Српско-турском рату 1877—1878 и окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске крајем тога рата.
    Већ видесмо напред да је међу исељеницима („мухаџирима”) из ослобођених крајева Србије у том рату било и Турака, као што је био Салим Хусеин так’ми из Ниша, иначе нешто ранији мухаџир из Београда. Али су највећи број тадашњих мухаџира нз Србије чинили Шиптари.
    Од тих Шиптара мухаџира, уколико их је остало, јер се велики број по Балканском рату иселио у Турску, у Митровицн живе сада Еминовићи и Алимовићи, досељени из Куршумлије, неколико родова с новим презименом Планали, по селу Плани у Топлици, одакле су досељени, и Крвеш, по истоименом селу у Косаници.
    За мухаџирима, када је Митровица нарасла у броју становника и с тим се у вези почела развијати јача привредна активност, почели су се досељавати Шиптари из суседних градова, нарочито Ђаковице. Из Ђаковице су после мухаџира, 1880, дошли Мустаф-бегови, а за њима још и следећи шиптарски муслимански родови: Дева, Деда, Мека, Жуп, Нуш, Бургије, Жур, Абраш, Љиља, Каљаја, Гунга, Ковач и Каљавеш.
    Од краја 19 века почињу се досељавати и Шиптари католици. 1900 г. су се из Ђаковице, као кујунџије, доселили Курти, иначе старином из Ђуђаја у Миридитима. На две-три године за њима су, такође из Ђаковице, као пекари и кујунџије, досељени Ђока, старином и они из Миридита, из Спача. 1905 г. су, опет из Ђаковице, као кујунџије, досељени Шкрељи, старином, како им и само презиме каже, из фиса Шкреља у Скадарској Малесији. Досељавање Шиптара католика наставило се и по Балканском рату. Године 1913 је, као ливач, дошао род Биба из Пећи, иначе старином из Миридита. Око 1920, такође из Пећи, као кујунџија, дошао је род Антон, иначе старином из Кћире у Миридитима, и, као јорганџија, род Ђуђај, старином из Ђуђаја у Миридитима, али у Пећ досељен из Скадра. За време Другог светског рата је, као пекар, досељен род Ђока из Ибарске Слатине (код К. Митровице), иначе пре тога живео у Призрену и Ђаковици, а старином из Миридита.
    По окупацији Босне и Херцеговине у Митровици се стекао велики број муслимана мухаџира из тих покрајина, тако да их је пред Балкански рат било око 200 кућа, што је било знатно више но мухаџира Турака и Шиптара из Србије. Само се међу ове босанске мухаџире убрајају и мухаџири из тада ослобођених крајева од стране Црне Горе, из Никшића, Колашина, па чак и они из Подгорице, тј. сви они чији је језик био „бошњачки“.
    Како је Митровица скоро све до краја 19 века, односно скоро за све време турске владавине у оквиру новопазарског пашалука била у саставу Босне, то је у њој и пре доласка босанских мухаџира морало бити босанских муслимана. Макензијева и Ирбијева 1863 чак и изрично кажу да је у њој тада било „Бошњака”, па да је чак и кадија био „Бошњак”. Али је њих сигурно било мало, а међу њих су сигурно убрајани и они напред поменути поисламљсни српски родови.
    Од мухаџира пак из Босне, Херцеговине и Црне Горе, уколико их је остало, живе сада родови: Крамо, Ћулуми, Исеновићи, Черкези и Буље, сви из Фоче; Османагићи и Свракићи из Вишеграда; Грџо из Сарајева и Медићи из сарајевске околине, Ајровићи из Никшића и Мулагићи из Подгорице. Укупно их је сада око 25 кућа. Сви су онн досељени одмах no окупацији Босне, односно по ослобођењу Никшића и Подгорице. Али је међу мухаџирима из Босне било и таквих који су долазили чак и по њеној анексији (1908), неки чак и 1910, само су се сви они, још непривезани добро за ново место, иселили у Турску одмах по Балканском рату. Но међу исељеницима у Турску, који су се исељавали и у времену између Првог и Другог светског рата, било је и ранијих мухаџира. Кад се зна да их је пред Балкански рат бнло, како видесмо, око 200 кућа, видн се да их се у Турску од Балканског до Другог светског рата иселило око 175 кућа. Међу њима је било мухаџира и из Бања Луке, Травника и Грачанице, па и из Колашина у Црној Гори.
    Поред овох мухаџира нашега језика било је у Митровици досељеника муслимана нашега језика и из суседних области. Међу њима је био род Драга, који је у доба доласка првих мухаџира дошао из Мојстира (Рожај), а за њим је, поред неких родова из градова у Санџаку, дошло и доста муслимана из Старог (Ибарског) Колашина. Неки »муслимани нашег језика долазили су у Митровицу чак и по Балканском рату, међу којима има и таквих који су се у Митровици задржали на свом путу за Турску и остали у њој, као што су Феровићи из Плава из 1913 и Омерагићи, Тоскићи и Бектешовићи из Гусиња из 1924 и 1925 г.
    После првих босанских мухаџира и упоредо са њиховим даљим досељавањем досељавали су се и Срби православни из околних села и суседних области и градова. Тад су се доселили Јефтићи из Приштине, Ћирићи, Стерђевићи, Петровићи и Попадићи из Пећи, Лазићи из Призрена. Међу њима су били и Нешићи из Вучитрна, који су се доцније иселили из Митровице.
    Поред Срба, тада су се у Митровицу досељавали и Македонци и Цинцари из Македоније. Од Македонаца су тада, као лимари („тенећеџије“) досељени Николићи (Тенећеџијевићи) из Тетова, а из Велеса Ђузуклија, Карга, Настићи и други, од којих су остали само Ђузуклије, док су се други доцније иселили или помрли. Цинцарски родови из тога времсна су Николићи (Мијалче Николић) из Битоља, Карамика, Пирикли и Марина из Крушева. И они су се доцније исељавали, али је и сад од сваког од ових родова заостала у Митровици покоја кућа.
    Наглији привредни напредак Митровице по подизању пруге, а још више по доласку мноштва мухаџира, привукао је и нешто Јевреја. Две јеврејске породице су већ биле у Митровици нрајем прошлог века, а потом их је до 1910 дошло још неколико. Сви су јеврејски родови (Адижес, Рубену Бивас, Навон, Лазар и Коен) били досељени из Приштине. Неки од ових Јевреја су се између Првог и Другог светског рата иселили у Скопље, а неке су уништили Немци у току Другог светског рата, тако да их сада нема више у Митровици.
    У Митровици има и доста муслиманских Цигана, око 500 кућа. Њих је нешто у овом месту било још пре подизања пруге, али је њихово мноштво сгворено од подизања пруге наовамо. Језички се деле на Цигане циганског језика и на Цигане шиптарског језика. Први су досељени највећим делом из Вучитрна и Приштине, а други највише из Лаба. Међу овим циганима има и таквих за које се зна да су раније били православни, као што је, например, био род Бињак.
    По ослобођењу од Турака у Балкапском рату (1912), када се велики број Турака, Шиптара и муслимана нашега језика (босанских мухаџира) исељавао у Турску, у Митровицу се досељавало и српско становништво из околних села и градова косовске области, као на пример Фртунићи из Вучитрна, Ганићи и Баскићи из Гњилана, Ћибарићи (католици нашега језика) из Јањева, Шопићи из Липљана и други. А по Народноослободилачком рату из Старог Колашина су досељени Божовићи, Цветановићи, Јакшићи и Поповићи и из суседног села Србовца Раденковићи.
    Од Црногораца који су ту за време старе Југославије досељени као чиновници и колонисти сада у Митровици живе родови Кујачићи, Николићи и Секулићи.
    Поред Срба, по Балканском рату су се у Митровицу досељавали и Шиптари из суседних села, па има чак и неколико кућа Черкеза, од којих су неки још од 1930 као занатлије досељени из Вучитрна, а неки по Народноослободилачком рату дошли из вучитрнског села Доњег Становца, одакле су се у Вучитрн биле преселиле и оне занатлије. Пореклом су иначе са Кавказа, одакле су на Косово досељени 1864 после једне неуспешне буне својих сународника против руске окупације њихове области. Становништво у Митровици се бројно почело повећавати тек од подизања вардарско-косовске пруге 1873, јер је за све време од свога постанка крајем 15 века вегетирала као бедна паланка са 300—350 кућа највише. Тај број кућа (300), који наводи још Евлија у 17 веку, исти је (300—350) чак и почетком друге половине прошлога века, како га наводе Фр. Јукић и А. Хиљфердинг, па је исти свакако био и пред само подизање поменуте пруге. Крајем 19 века, међутим, по Т. Станковићу, Митровица је бројала 1.100, а по Б. Нушићу чак и 1.300 кућа, са близу 7.000 становника. По турској статистици из 1910, бројала је она тада 9.354 ст. И поред знатног исељавања Турака, Шиптара и босанских муслимана, из ње по Балканском рату, пописи становништва су у њој показивали његово непрестано рашћење. Тако је 1921 било у Митровици 10.045, 1931 — 11.295 становника. Пораст њеног становништва се показује и по Народноослободилачком рату: 1948—3.460 домаћинстава са 13.901 становника (,мушких 7.073, женских 6.828), у 1953— 17.236 сгановника.
    Становништво Митровице је бројно расло невероватно брзо од подизања вардарско-косовске пруге. Са мање од 2.000 становника, колико је могла имати од свога оснивања до спровођења поменуте пруге, она је сада град са преко 17.000 становника, по величини други град на Косову, одмах после Приштине. Због тако наглог пораста броја становника, развоја привреде и њеног општег напретка крајем 19 века се помишљало у Цариграду да се у њу из Приштине премести средиште мутесарифлука (округа).
    У погледу етничког састава пак Митровица је све до подизања вардарско-косовске пруге имала знатну турску, односно муслиманску већину. У 1852 години, по Фр. Јукићу, од 350 кућа у Митровици српских православних кућа је било само 50, док 1857 од 300 њених кућа Хиљфердинг приписује једну трећину православним Србима. Па чан и крајем 19 века, на скоро тридесет година по подизању железничке пруге, у Митровици је било само 180 српских православних кућа, тако да је сву огромну већину од око хиљаду кућа чинио муслимански живаљ. Док jе тако стајала ствар у погледу верске поделе, у погледу матерњег језика она је била сасвим друкчија. Поред тог броја српских православних кућа, у Митровици је крајем турске владавине било и око 200 кућа мухаџира српског језика из Босне и Црне Горе и нешто кућа досељеника муслимана из Санџака и Старог Колашина, чији је матерњн језик био такође српски. У погледу матерњег језика је, тако, становништво српског језика по својој јачини у броју кућа и становника било једнако или скоро једнако са становништвом турског и шиптарског језика, јер је међу муслиманима био и знатан број Цигана циганског језика, пошто су они поменути Цигани шиптарског језика досељени из Лаба после Балканског рата.
    Становништво турског и шиптарског језика, нако свакако по пореклу претежно шиптарско, под угицајем турске културе и градског живота, у огромној већини се издавало тада за Турке и говорило турским језиком. То се види и из нашег првог пописа становништва 1921, када се за Турке декларирало 3.287, а за Шиптаре само 1.860 становника. Срба је тада у Митровици било 3.887, Словенаца 104, Цинцара 56, Руса 5, Италијана 3, Енглеза 1 и „непознато” (где су вероватно убројани Цигани и Јевреји) 831.
    При попису од 1948 нe само да је све становништво турског и шиптарског језика, осим 54 особе, уписано у Шиптаре, већ је у њих, како се зна, уписано и 2.116 Цигана, тако да би Шиптара, и оних шиптарског и оних турског језика, било не 7.500, колико их је уписано, већ 5.384. Срба је, међутим, по том попису, било 4.689, Црногораца 851, неопредељних муслимана српског језика 231, Хрвата 135, Словенаца 66, Руса 95, „осталих” 183. Срби су, дакле, заједно са Црногорцима, и без осталих Јужних Словена, у Митровици у 1948 години стекли већину према Шиптарима и Турцима свога места.

    ТОПОГРАФСКИ РАЗВИТАК (………………)

    ТИП (…………………….)

    D-r Atanasije Urošević

  7. Војислав Ананић

    КОСОВСКА МИТРОВИЦА

    Постанак и прошлост

    Митровица, треће насеље овога краја, постала је касније и од Звечана и од Трепче. Налазећи се између њих и у њиховој непосредној близини, она се због тога није могла развити у веће тржиште. Тек откада су Звечан и његово подграђе почели губити пређашњи значај, настаје оснивање К. Митровице. Она постаје друго његово подграђе, односно караванска станица на саобрћајној рскрсници. Касније, кад и Трепче постепено нестаје, Митровица постаје економски центар за целу околину.
    Положај и постанак К. Митровице одредила је географија. Место где Ситница утиче у Ибар, чији је ток баш ту лактаст, било је повољно за градско насеље. Путеви, који су у почетку поменути, воде овим долинама, стичу се и укрштају ту као у каквом рогљу. Поред тога, алувијална раван око Ибра, река, која кроз њу протиче, близина Звечана и Бајира, који служи као окриље од напада и заштита од упада ветрова — све је то утицало на локализовање овог насеља.
    Питање је: кад је постала Митровица и где је њен првобитни зачетак? Несумњиво је да се она развила на имању цркве св. Димитрија, коју је краљ Милутин, заједно са млином, њивом и вртом, дао манастиру Бањској. Сасвим је природно да првобитни почетак ове вароши треба тражити у караванској станици, код те цркве, чији се темељи и сада виде на Кукавичком Брду, одмах с десне стране Ибра. У прилог овоме говори положај и назив Митровице, који Аврам Поповић правилно изводи од имене цркве. Нису ретке такве појаве, да се на караванским станицама, које су биле. под заштитом храма, развије варош (Бијело Поље око манастира св. Петра на Лиму, Бања код Прибоја, Бањска, Куршумлија, Ариље и многа друга места). Разуме се, то се догађало тамо где постоје географски услови да иначе постане варош, као што је случај и са Митровицом.
    Митровица као насеље помиње, се први пут у путопису Арнолда Харфа на крају 15 века. Курипешић убраја Митровицу 1530 године у ред тржишта. Француз Канеј каже за њу 1573 године, да је лепа варош у равници, у којој су се дивили невероватном обиљу воћа. У 17 веку Митровицу помињу: Болица, као трговачко место (1614), а Хаџи-Калфа као кадилук у Санџаку вучитрнском. Евлија Челебија (1600) каже, да у њој има око 300 кућа ћерамидом покривених, неколико дућана, хан, хамам и џамија. П. Богданић, надбискуп скопски, бележи 1684 године, да је у Митровици било 500 кућа, а на Ибру дрвени мост, којим су пролазили путници и каравани на овом живом друму. Крајем 17 века Митровица је, као и сва друга насеља на Косову, страдала у време наступања и повлачења аустриске војске. То потврђује и извештај фелдмаршала Ветераније из 1690 године, у којем се, поред осталог каже, да су готово сва села у околини Трепче и Вучитрна напуштена. Турци су тада масакрирали српско становништво, које је, узело удела у устанку. Као последица тога Митровица је пала на степен села. Неки поп Радосав, свештеник крагујевачки, родом из Метохије, каже да је најпре добио парохију на Косову у селу Дмитровици и одатле после три године (око 1710 г.) побегао од арнаутског зулума с другим људима у Србију. Преци Мијатовића, који су овде. досељени при крају 18 века, тврде да је Митровица онда имала око 150 кућа.
    Почетком 19 века Митровица се почиње наново подизати. Пуквил, који је прошао кроз њу 1807 године, каже да се у равници пружа нова Митровица са 350 кућа. Ами Буе, нешто касније, нашао је у њој: 200—300 кућа са 800 становника, две џамије, два хана, сахат-кулу и неколико дућана. Доцнији путописцн: Јукић (1852 год.), Гиљфердинг (1875) и Клајић (1878) слажу се да Митровица има око 300 кућа. Све ово показује да за читавих 100 година она није учинила већег напретка. То је разумљиво: у овом периоду Митровица животари као незнатно друмско насеље локалног значаја, јер су били замрли сви рударски радови у њеној околини; чак су је и каравани пролазили, не заустављајући се у њој него у Бањској и Вучитрну, коме је у административном погледу била подређена. Једина њена важност је у томе што је била гранично место између Румелиског и Босанског вилајета. Путници помињу камени стуб као међу где су босански муслимани давали курбан за срећан повратак са истока. Стари Митровчани с поносом истичу да је један закон важио од Митровице на исток, а други од Митровице на запад, за Босну, нарочито у плаћању војнице.
    Митровица тога времена водила је нешто мало трговине са Скадром и Сарајевом. Преко Скадра су добављали: свилене тканине, гајтане, фесове и колонијалну робу, а из Сарајева гвоздене предмете: косе, ексере, сачеве, браве и коњске плоче. Митровица је тада била само мало место у унутрашњости турскога царства. Али од 1873 године настаје преокрет у њеном развитку. Тада је до ње, спроведена од Солуна вардарско-косовска железница, и, што је особито важно за развој К. Митровице, она је била завршна тачка ове пруге више од пола столећа, а такође увозно и извозно место за цео Новопазарски Санџак и велики део Метохије и Косова. Преко ње, се извозе за Солун: стока, вуна, кожа, мед, восак, жито, воденично камење, дрво и дрвени ћумур а увози колонијална роба свих врста. Каравани су се непрекидно смењивали и на путевима мимоилазили једни односећи а други доносећи робу. Сем тога, када су после 1878 године границе Србије, Црне Горе и Аустро-Угарске знатно померене на исток, Митровица добија и стратегиски значај: постаје важна војничка база и седиште врло великог гарнизона, који је мотрио на покрет поменутих држава. Све су ове околности утицале да се К. Митровица врло брзо развије, тако да је 1911 године имала око 13.000, а са гарнизоном и,преко 21.000 становника
    После ратова 1912—1918 године, и повлачења нових државних граница на Балкану, поремећени су пређашњи привредни односи у трговачкој сфери Митровице. Извесне области почињу гравитирати било према Србији било према Црној Гори, а касније, кад и Босна улази у састав наше државе, велики део пређашњег Новопазарског Санџака окреће се трговином Сарајеву, преко железничке пруге која се завршавала на Увцу. Последњи ударац задало је Митровици продужење железнице уз долину Ибра 1928 год. и са Косова Поља за Пећ, 1936 године. Важне станице, које се развијају на штету Митровице, постају Пећ, Прибој на Лиму и Рашка. Што услед овога није дошло до њеног даљег опадања, има се захвалити једној новој околности — отварању старог рудника Трепче, од кога ће, увеликом зависити даљи развитак Митровице.
    Територијални развитак. — Све ове фазе одразиле су се видно и на територијалном развитку Митровице. Првобитни њен зачетак као варошице је нa раскрсници путева између Ибра и косе Бајира, с обе стране речице Љуште. То је место било најповољније за првобитно насеље: алувијална раван Ибра и Љуште, пространа је на овој страни; обе ове реке су приступачне за свестрану употребу, а коса Бајир, као што је поменуто, штити од упада хладних ветрова с Косова. Ово насеље, које је почињало код Моста (овај је био низводно за 50 метара од данашњег), а завршавало се испод данашње касарне, састојло се из хана, неколико дућана у средини и две три мале махале около (Мијат-Мала, Терзи-Мала, Варош-Мала и Поток-Мала). Пре 1873 године варош је престајала код негдашњег турског гробља испод садашње гимназије. С придоласком новог становништва, она се проширује свуда помало, али поглавито у два правца: према железничкој станици дуж пећког пута. Трећи, нови део вароши настаје одмах преко моста на левој страни Ибра. Њега оснивају мухаџири из Босне и Херцеговине, који су овамо дошли после окупације и анексије, 1879 и 1908 године. Нова Митровица се није ширила нелосредно поред Ибра него по благим странама изнад алувијалне равни и по тераси, јер се ова река с времена на време изливала и плавила најнижи део. Чак су неке куће из негдашње Мијат-Мале, близу моста, исељене мало даље од реке. Митровица се у новије време развија у другим правцима, које су одредили нови путеви и железничка станица. За кратко време, после спровођења железнице низ Ибар и премештања станице ближе Митровици, 1928 год. цео простор између нове станице и вароши, на коме су дотада биле њиве, ливаде и баште, врло брзо је насељен. Други главни смер ширења вароши је пут Митровица — Нови Звечан, на левој старни Ибра. То је управо продужетак Мухаџир-Махале по пространој тераси Лисич — Пољу, где су подизали куће нови досељеници Срби, поглавито чиновници. На овој страни уз долину између брежуљака, којом води пут за стари Звечан, подигли су куће за становање поглавито техничари, службеници и инжењери рудника Трелче. У најновије време јавља се зачетак насеља и преко Ситнице, близу моста, у правцу пута Митровица — Трепча. Најзад, ваља поменути да се готово одвојено од вароши развијала Циганска Махала, непосредно поред Ибра и независно од саобраћаја.
    Становништво. — Како је било састављено становништво К. Митровице пре великих сеоба 1690 и 1737 године, немамо тачних података, Путописци само узгред помињу Турке и Хришћане. Најстарији досељеници, који знају традицију, кажу да је Митровица пре 150 година имала једва 150 српских, турских и арбанашких домова. То се становништво, судећи по броју кућа, које путници бележе, није повећавало. Ваљда се оно исељавало у друга места, као из каквог села. Тек после изградње, железнице, Митровица, као саобраћајно и трговачко место, привлачи послован свет из оклоних косовско-метохиских вароши, поглавито Србе и Арабнасе. У њој су се, као у новом, напредном месту, радо заустављали мухаџири из Босне, Херцеговине, Ниша, Лесковца, Прокупља и Куршумлије, који се често презивају по месту одакле су дошли (Куршумлија, Плана, Калудра итд). Могућност боље зараде и већа сигурност после оснивања турског гарнизона и отварања руског конзулата, утицале су да се у Митровици насељавају и Срби из околних села. Уз ове ваља убројати негдашње српске Цигане, који су већином досељени из Лауше у Дреници. Ту етничку групу, која данас има преко 200 кућа, називали су други Срби „Циганима“, иако њени чланови нису знали цигански језик. Откуда то долази, не може се поуздано утврдити. Вероватно их тако називају за то што имају затворенију боју коже, и што су се бавили ковачким занатом, који је био поглавито посао Цигана. По досељавању у Митровицу постепено су прешли на трговину и друга градска занимања. Богатећи се, они се орођавају с другим Србима, који су их у почетку презирали. Сада се, међутим, разлике, које су их раније делиле, нарочито не истичу.
    Привредни развитак Митровице привукао је велики број правих Цигана из околних вароши и села, који поред свог матерњег језика говоре шиптарски и српски и живе у засебној махали.
    У Митровицу се доселио известан број Турака, Јевреја, Јермена и припадника других народности, који су овамо дошли ради трговине из разних градова ондашњег турског царства. Из овога се види да је, становништво ове вароши било национално и верски врло разнолико. Али о томе нема тачних педатака. По Ипену, у Митровици је било 1890 године 21 000 становника, од којих 16 000 муслимана (разних језика и народности) а 4 000 Срба са малим бројем Влаха и Грка. Цвијић каже да је 1909 године, Митровица имала 1100 кућа, између којих 180 задружних српских домова. Све су ове цифре произвољне и не могу дати праву слику о саставу тако мешаног становништва.
    После ослобођења 1918 године етничка слика Митровице се постепено мења. Знатан број Турака и мухаџира из Босне, који ни овога пута нису хтели остати под „ђаурима“, селе се у Турску. Разуме се, било је и таквих, особито сиромашнијих, који су остали. Исељенике замењују нови досељеници из села и чиновници, а у најскорије време, од како је отворен рудник Трепча, придолазе нови становници из разних крајева, поглавито из Косовско-метохиске области и из вароши старе Рашке (Бијелог Поља, Плава и Гусиња).
    По попису од 1947 године, Митровица је имала 13 901 становника. Од тога, по званичним подацима, на Србе долази 4689, Црногорце 851 и Шиптаре 7500. Треба рећи, да је у Шиптаре убројано 2116 Цигана којима је матерњи језик цигански и који се не орођавају с другима. Према томе, правих Шиптара стварно има око 5400 становника. Неопредељених муслимана има 231, Турака 54, Руса 95, Македонаца 80, Словенаца 66 и Хрвата 135. На остале (Јермене, Јевреје и друге) отпада 183 становника. Кад се баци поглед на ове цифре, види се јасно, како је на састав становника утицала не само околина него и даље области, што се јавља као последица привредног развитка Митровице. Најпре трговина, а после администрација и рудник, привукли су људе с разних страна: занатлије, трговце, чиновнике, слуге и уопште раднике разних занимања.
    Привредни развитак. — Из развитка вароши и кретања њеног становнмштва, види се донекле и ток привредног живота у Митровици. Као што је речено, она је од почетка друге половине 19 века мало локално тржиште, које је одржавало безначајне трговачке везе са Скадром и Сарајевом. Увучена преко железничке пруге у утицајну сферу Солуна, она постаје не само извозно и увозно место, него и тржиигте ширег обима. У вези с тим развијају се и разне привредни гране. У Митровицу су, као у какав новооткривени рудник, који пружа могућност за бржу зараду, нагрнули досељеници с разних страна, поглавито из околних косовско-метохиских градова: Пећи, Призрена, Вучитрна и Приштине. То су биле махом занатлије, ханџије, прекупци и посредници солунских трговаца. Одомаћени су занати, које је тражило досељено становништво и нове потребе, настале услед развитка промета са пространим залеђем. У вези са живим караванским саобраћајем највише је било поткивача и ковача. За овим долазе други занати: сарачки, папуџиски, терзиски, ћулафџиски, мутавџиски, златарски, лимарски, коларски, самарџиски, сајџиски, пекарски, грнчарски и берберски, које су пренеле занатлије из суседних вароши. Неки од ових, као на пр. кујунџиски занат, нису се могли развити онако као у Призрену и Ђаковици, где постоје веће традиције и потребе. Могло би се рећи да су се досељеници са разних страна бавили различним пословима. Ковачким, лончарским, самарџиским и дунђерским занатима бавили су се већином Срби, јер све док није основан гарнизон и отворен руски конзулат, који су их штитили, они се нису смели занимати трговином или каквим другим завиднијим послом. Босански мухаџири су поглавито израђивали ножеве. Ханови за преноћишта су били поглавито у рукама Ђаковаца, као свуда дуж путева од Метохије до Скадра. Они су се исто тако бавили и крупном трговином, као и досељеници из Босне, Ниша и Лесковца, који су, живећи у повољнијој средини, имали више смисла за овај посао. Цвијић каже да су ови мухаџири унели у трговину и живот више покрета.
    Индустрија се није развијала. Постојало је само 10 до 15 воденица и ваљалица на Ибру, Ситници и Љушти, и једна мала стругара. Сем тога, у Митровици се израђује млинско камење. Мајдани у њеној околини (Бољетин, Жаж и други) дају материјал од кога се прави камење, које се може поредити с најбољим француским производима те врсте. Као такво, оно се извози готово по целој нашој земљи и у друге државе (Грчку, Румунију и Бугарску). Раније су се овим послом бавили само сељаци оних места где постоји камен. Они су доносили обрађено камење и продавали га трговцима у Косовској Митровици, а ови га препродавали. Али неколико година пре Балканског рата 1912 успео је Исо Бољетинац да добије монопол над овом производњом. Сељаци су и даље радили као раније, али су били обавезни да дају Бољетинцу четвртину прихода. Исти систем је остао све до последњег рата. Сада је образовано предузеће „Бољетин“ за прераду млинског камена. И сад као и раније сељаци — радници поменутих села израђују воденично камење, али под другим условима. Предузеће им даје награду по израђеном предмету, односно његовој површини. Са променом саобраћајних средстава мењао се постепено и начин израде. Раније, док није било колских путева, израђивано је мало камење за воденице — поточаре, које се преносило коњима. Сада се, међутим, види на стоваришту у Косовској Митровици млинско камење разних димензија и тежине, врло често састављено из три-четири дела. Њега одавде разносе на све стране железницом, колима и коњима.
    Митровица је важно седиште дрвне индустрије, која се развија на бази шума у изворишту Ибра. У доба високог водостаја, у јесен и пролеће, спуштају се трупци и греде у ову реку и избацују у К. Митровицу, где су подигнуте две стругаре, од којих је једна знатног капацитета. Сем тога, овде се железницом и колским путевима довлаче стабла ораха и других племенитих врста дрвећа. У вези с овим, основане су фабрике амбалаже свих врста, шпер-плоча и панел-плоча, а такође се развила и столарска индустрија. У Митровици је. подигнута и фабрика лимених производа, цигло-црепана и радионица за оправку машина. Знатан број света је запослен у овим предузећима. Известан део становника се бари и другим пословима: тако на пример у Митровици има око 30 кочијаша — фијакериста, којих је раније, док је станица била даље, од вароши, било много више.
    Земљорадњом се бави само око 90 кућа. Што је интересантно, око града није било развијено баштованство, него се поврће добијало из Метохије. Сад се оснива градска повртарска економија у алувијалној равни око Ситнице, која ће донекле задовољавати потребе становништва.
    Тип насеља. — У типу Митровице запажају се све оне промене и сви они утицаји, којима је варош била изложена у току свога развитка. И по извештајима и по предању, ком се, с обзиром на старост вароши, може поклонити вера, Митровица је била незнатно друмско насеље са неколико нисхих дућана у средини данашње чаршије и са три-четири мале махале непосредно уз њу, у којима су засебно становали „Турци“, Срби и Цигани. Куће у махалама су биле ниске поземљуше, саграђене од ћерпича или плота, и покривене сламом, а ограђене ћерпичем или дрвеном оградом.
    Са променама, које су настале после 1878 године, мењао се изглед града. Ново становништво, досељено из разних средина, подиже куће према донетим склоностима и степену културе. Трговци, занатлије, административни и војни чиновници, који су долазили из већих градова било као мухаџири или слободни досељеници, подижу боље и лепше куће, махом на два боја. У овом су се истицали мухаџири, нарочито из северне Босне, где су се осећали утицаји Средње Европе. Под скупом тих различитих утицаја рађала се нова варош, која се разликовала од других старих косовско-метохијских градова и по лепшим кућама, нешто ширим улицама и савременијом чаршијом. Али не треба схватити да и она нема ознаке оријенталско- муслиманског типа вароши. Напротив, то се одмах запажа, али се исто тако виде врло јаке црте новина. Као код сваке вароши, која се нагло преображавала, и овде се поред неке поземљуше у авлији, види двоспратна зграда лепог изгледа споља и савременог уређаја унутра. Те промене су бивале све изразитије са све већим придоласком српског становништва после 1912 године. Са политичком слободом нестаје онога груписања на бази националне или верске припадности. Свако се могао настанити где је хтео. Срби су куповали куће у муслиманским махалама и обрнуто, те је на тај начин настало мењање, а са тим постепено ишчезавање предрасуде које су утипале на подвојеност.
    Садашњи грађански полет јасно се запажа и у Митровици: подижу се нове зграде за индустриске и друге потребе. Та делатност би се у њој осетила још више, кад се не, би у близини подизало индустриско насење Нови Звечан. Али се он због непосредне близине може сматрати као индустриско предграђе и саставни део Косовске Митровице.

    НОВА ТРЕПЧА И НОВИ ЗВЕЧАН

    Као што се види из досадашњег излагања, привредни живот Митровице великим делом зависи од рударства њене околине које сад оживљава. Околне планине (Копаоник и Рогозна) обилују рудама галенита, сфалерита, халкопирита и пирита чији је постанак везан за ерупције. Жиле руда су знатне дебљине и врло сy присупачне. Из њих се добијају: олово, цинк, сребро и бизмут. У Средњем веку су искоришћаване површински, и то само за добијање сребра и олова. Стари рудник Трепча, центар рударске активности, обновљен је 1930 године, после три века како је у њему престао сваки рад. Енглеска компанија ,,Трепча Мајнс лимитед“, која је добила право за дугорочно искоришћавање, почела је са радом баш тамо где су били средњевековни рудници: у Старом Тргу и Трепчи.
    Резултати испитивања су били врло повољни. Према подацима, ископано је 1938 године 616.000 тона сирове руде, која је просечно садржавала: 9.2% олова, 5.6% цинка и 106 грама сребра по тони. За осам година извезено је сребра заједно са концентратима око 295 331 килограма. Због богатства племенитих метала, лаког искоришћавања руда, јевтине радне cнагe и незнатног опорезивања, уложен капитал се брзо исплаћивао, а дивиденде непрекидно расле.
    У вези с искоришћавањем руде, подигнута су два насеља: једно у Старом Тргу (Трепча), где се она вади, а друго под Звечаном на Ибру, где се она топи и пречишћава. Оба су насеља везана жичаном железницом и колским путем који пролази кроз Косовску Митровицу. У Старом Тргу (Трепчи), подигнуте су насеобине, за стручне раднике, службенике, администрацију, затим хотел и посебне куће за инжењере Енглезе. Сем тога, појединци су подизали приватне куће, гостионице и кафане у којима су неки радници проводили знатан део времена у коцки, због чега је овај крај колоније и назван „Шангај“.
    У исто време су ударени темељи Новом Звечану. Подигнуте су поред самога Ибра рафинерија, топионица, млин и калорична централа на бази косовскога угља. Изнад фабричких постројења, на једној заравни, Енглези су били сазидали 13 зграда за стручњаке и инжењере. И овде, су појединци (чиновници, мајстори и други) подигли зграде с обе стране пута, које су искоришћавали за своје потребе или их издавали под кирију радницима. Ту je такође било неколико кафана и гостионица. Таква су била ова насеља све док рудник није национализован. Отада настаје нова ера у развитку рударства и рударских насеља у овом крају. У Старом Тргу је обновљено неколико зграда за раднике и то поглавито у Првом Тунелу. Главна је пажња поклоњена Новом Звечану, који ће бити средишно, право индустриско насеље. У њему је, од 1947 године па до сада, подигнуто око 70 једноспратних и двоспратних, врло модерних зграда: то су станови за раднике и службенике, дом културе, школе, гостионице и друге културне и здравствене институције. Haceљe има водовод и осветњење. Кад буде довршена железница, која ће везивати рудник (Први Тунел) с овим насељем, одавде ће радници ићи и враћати се сваког дана. Основана је такође пољопривредно-сточарска економија у Шупковцу код Митровице за потребе радника.
    Прилив радника је доста велики, особито из Митровице и насеља поред пруге, који се из фабрике увече враћају својим кућама. Сем тога, има доста и сталних стручних радника који већ постају становници овог индустиског насеља. Ако се баци општи поглед на ова насеља, види се да се она нису развила истовремено. Свако је имало посебне услове развитка и доба цветања: Звечан одговара добу средњевековног феудализма, Трепча раном капитализму, а касније, њена улога прелази, у вези с развитком саобраћаја, на Митровицу. Као што се види, промена услова доводи до опадања једног и подизања другог насеља. Док је Звечан био град са подграђем, Митровица није могла постати. У истом смислу делује и Трепча. Митовица се почиње развијати као привредно-саобраћајно средиште тек после опадања Звечана и Трепче, а особито после изградње косовске железнице.
    Сада, у новим економско-социјалним условима, сва три насеља развијају се истовремено: једно претежно рударско, друго индустриско, а треће управно-саобраћајно. У ствари она сачињавају економску целину, јер се међусобно условљавају и допуњују.
    Ова насеља имају све природне услове за даљи напредак. Пре свега, њихова околина обилује рудама олова, цинка, сребра, бизмута, гвожђа, азбеста и магнезита као и угљем. Поред тога, географски положај читавог краја намеће изградњу нових желзничких путева, чија је полазна тачка баш овде. Ту прво долазе у обзир правци негдашњих караванских путева преко Старе Рашке за Босну и уз долину гсрњег Ибра за Полимље. Митровица ће тада бити не само важно средиште већ и саобраћајни чвор.
    Др. Милисав Лутовац

    Извор: Звечан, Трепча и Косовска Митровица – др Милисав Лутовац, свеска XXX – бр. 2, година 1950.

  8. Војислав Ананић

    ТРЕПЧА

    Друго насеље у овој области по времену постанка, Трепча, удаљена је од Звечана 9—10 км. на југоисток. Док је Звечан заузимао положај који одговара одбранбеним потребама Средњега века, Трепча је била чисто рударско — трговачко место. Помиње се први пут 1303 године, а око средине 14 века оно је знатно насеље. Тада цар Душан наређује трепчанском кнезу Вучи да забрани извоз олова, јер га је даровао за кров манастиру св. Архангела код Призрена. Трепча је достигла врхунац напретка у првој половини 15 века, када је била најважније трговачко место ондашње Србије. У њој су стално боравили ћефалија и кнез, као претставници српске власти. Поред Срба у граду су живели Саси рудари, Дубровчани и нешто Сплићани. Најмногобројнија је била дубровачка колонија, састављена од трговаца и кујунџија; она је имала свога конзула. Чланови властеоских породица, који су се ту трговином бавили, имали су својих радњи и по другим околним местима. У дубровачким је рукама била и царина Трепче. Рудари су били Саси; вадили су руду и ту из ње извлачили сребро и олово. Они су овде имали и своју цркву, посвећену св. Богородици. С Дубровчанима и Сасима живели су у граду и Срби, и то у великом броју. Помиње се како је Радослава, жена Радоње Марковића, продала 1438 године своју кућу у Трепчи манастиру св. Павла. Барски надбискуп Марин Бици, који је био у Трепчи 1610 године, каже у свом извештају, да у њој има 500 кућа, од којих 40 латинских (католичких), а 200 шизматичких (српских). Даље наглашава, да су Срби ту имали владику, који је живео у једном манастиру изван града, а католици малу богомољу у приватној кући две миље далеко од Трепче. Разуме се, и Срба и католика морало је раније бити мнго више, јер је у то време Трепча била у опадању и упола насељена Турцима. Она се у каснијим извештајима и помиње као турска или Горња Трепча, за разлику од старог Трга или Доње Трепче, у којој Турци нису живели.
    Трепча је почела нагло да опада кад су Турци забранили извоз племенитих метала. Због тога су Дубровчани и Саси напуштали рудник. У Трепчи се последњи пут помињу хришћани рудари 1685 године, али је она потпуно опустела тек у току рата 1689—1690 године. Тада је њено становништво делом настрадало, а делом се раселило на све старне. Из ње воде порекло и данашњи родови, Срби Ћамиловићи, и Турци Чака и Банга у Вучитрну.
    Од ове некад богате вароши данас се виде само рушевине: остаци кућа, џамије, цркве, рударских рупа и шљаке и у њима стара оруђа (чекрци, санке, корита, гвоздени чекићи и пијуци).
    У Трепчи се издвајају два стара насеља: Стари Трг, чије је име очувано у називу села, и Трепча у ужем смислу речи. Судећи по називу, Стари Трг је првобитно рударско насеље у коме су очуване развалине цркве, кућа и трагови рударског рада. Данашњи назив је добио тек пошто је подигнута Трепча. Трепча је 4 км даље од Старог Трга, идући уз реку. Варош се простирала на малој заравни, поглавито на десној страни потока. Насеље је било и на левој, нешто стрмијој страни. Очуван је и један стуб у реци, као остатак моста, који је везивао оба дела насеља. Између рушевина се уздижу зидови врло лепе и велике џамије, која је порушена још пре него што су се доселили преци данашњег становништва из околине. Јасно се распознају трагови улица, путева и водовода, на чијим темељима се сада спроводи вода за потребе новог рудника. Старим рударским рупама изжљебљена је северо-источна страна Илијина Брда, између Трепче и Мажића. Између ова два места постоје темељи старог српског манастира, који је служио као храм Трепче, јер је од ње удаљен само један километар. Иако је данашње шиптарско становништво насељено у овој околини после напуштања Трепче, и код њега је очувана традиција о овом насељу, коју су без сумње примили од остатака затеченог становништва.

    Извор: Звечан, Трепча и Косовска Митровица – др Милисав Лутовац, свеска XXX – бр. 2, година 1950.