Мајданпек и околна села

11. јун 2012.

коментара: 1

Општина Мајданпек:

Бољетин, Влаоле, Голубиње (од 1979. године обухвата и укинуто насеље Шрбац), Дебели Луг, Доњи Милановац, Јасиково, Клокочевац, Лесково, Мајданпек, Мироч, Мосна, Рудна Глава, Тополница и Црнајка.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    МОСНА

    Изградњом велике ђердапске бране већ су потопљена насеља иа десној обали Дунава; Добра, Голубиње, Текија, Доњи Милановац, Сип и Мосна.
    Релокација Мосне иавршена је доста складно, јер су теренски услови за релокацију углавном били повољни. Нова Мосна релоцирана је недалеко од старог насеља, уз ток Поречке реке, код чијег се ушћа у Дунав налазила стара Мосна.
    Потапање старе Мосне, као и осталих наведених насеља, извршено је тек после датих обавештења власницима непокретности које се екопропришу због изградње хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап‘’.
    Разумљиво је да су и прелокацији Мосне, као и при релокацији друтих наоеља, морали да се појаве проблеми не само објективне, већ и субјектквне природе и да су предвиђене перспективе још увек неодређене с тим, да се мора чекати на реалне чињевице и околности које владају људским друштвом и друштвеним заједницама.

    Према објављеним подацима Етнографсжог института Српске Академмје наука и уметности, у једном извештају Максима Ратковића београдаком митрополиту о стању моснанске парохије у 1730—1933, стоји да Мосна има 11 кућа (Влаха), У аустријском извештају пред Кочину Крајину стоји да у Мосни има 12—15 кућа, да се становништво бави сточарством и земљорадњом уз нешто рибарења. У истоме раду стоји како становници Мосне, као и становници других насеља Ђердапа највише носе влашку унгуријанску ношњу, типичну за сточаре влашког становништва североисточие Србије, од Дунава до Ртња. односно од Мораве до Поречке реке и Тимока, и да се до краја XIX века појављују две ношње, тј. гторед унгуријанске појављује се и тзв. царанска ношља.
    У Споменици Тимочке епархије налазе се сладећи подаци о Мосни:
    „Парохију моснанску чини једно село. Оно лежи девет километара од утока Поречке реке у Дунав. По традицији насељено је најпре из Крајине, па су после насељеницима овим придошли бегунци из Влашке. Године 1783. била је Мосна мало место од 12—15 кућа.
    Сада, (1934) Мосна чини засебну парохију, политичку општину, има основиу школу, цркву, споменик палим у ратовима и 792 становника.
    У Мосни је саграђена црква 1907. године, посвећена сабору српских светитеља. Сем цркве, других црквених установа у селу нема. До 1905, године Мосна је припадала под Доњомилановачку парохију, а зна се да је још 1730. године потпала под поречку енурију, имала „хљебов 11“ и у њему су живели Власи „под комором”. Старих цркава, црквишта и манастиришта нема. Постоје само две мале рушевине на ушћу Поречке реке, где су до ослобођења биле граничне карауле.
    У наведеној Споменици Тимочке епархије забележенм су интересантни подаци о обичајима у Мосни које овде наводимо.
    „Мосна има једну од најживописнијих околина у Југославији. Одвојена од осталих крајева, у њој су се одржали још обичаји који су се у другим нашим селима већ изгубили. О слави позивају се госги са бардаком, окићеним цвећем, са речима „Послао ме тата, заповедајте на ручак”. О ручку се наздрави дому и домаћину, крмачама и кравама, ксси и сермији, сивим воловима, виторозим козама, орачу, свецу, путнику и намирнику и пречистој мајци Богородици.
    О рођењу и крштењу верује се у долазак суђеница, „самаџиве”. Од вила и вештмца чувају новорођенче стављајући га у циганска гребена да би се виле и вештице наболе и утекле. Стављају катран у ћошкове собе, пређе и вретено над дечјом главом, огрлице од белога лука. Новорођенчету се сече пупак секиром, један део пресеченог пупка ушије се у кесицу, коју дете носи о врату све док не прохода. Приликом крштења ваља да се „јаган” (колевка) туцне о крстионицу ,,да дете не вата бубе у главу“.
    О прошевини и за свадбу позива се са ,,нишан-јабуком“; чини се уговор („бецење“, „нишан”, „годез”, „погодба”). При повратку са венчања брачници се затворе, донесе велико корито и превоз се плаћа у корист младе.
    У кући се на „соборник” убоде ракљаста грана и у гране забоду јабуке испод којих стоји со и бомбоне. Сваки сват пољуби соборник и дарива га. Дарове и уздарја приказује „лажља“; од Марка један зец (јаре), од Николе леба (погача), ардов вина (балон), два весла (кашике), чамац (тепсиЈа), пећурка – (јајa) итд. Млада се зове „говеа” jep гови, двори.
    Приликом смрти, пpe но што ће се мртвац ставити у сандук, упали се у сандуку мало барута и меће са стране чешљига, која се убада испод ноката и у леву сису да не постане „муроњ” (вештац-тенац). Кад се из куће износи сандук брзо се унесе мало земље, разбије jajе, закуца једаи ексер, па сви укућани ухвате сдндук и вуку натраг, као да не дају да се носи у гроб.
    При презању волова који ће га носити у гробље, доводи се дони на леву страну, а леви на десну, тако да челом туцну у јарам. Упрежу се пак, да гледају
    мртваца, па тек онда постављају правилно. После тога веже им се на репове црвени конац који се скида тек по повратку кући, пошто се стока окади. Гроб треба да нека баба помете сукњом три пута однатраг. При томе говори; „ја твоју кућу метем, да ти моју не метеш“. Ако из исте куће у току једне године умре двоје, онда се са другим носи од куће пиле, мачка, псето и живо закопа као трећи гроб. После сахране домаћица дели „симбиће”, а увече се даје за покој душе „трапеза”.
    Као и у споменутим приликама, тако и за разне болести и епидемије постоје још увек у селу разноврсна врачања и бајања. У случају већег помора жене опремају хлеб и пиће, са шареким штапићима и белим барјачићима, То износе са малим округлим софрама на раскрснице и дају „поману” „Мајка Буни“ колери. Верује се да Мајка Буна, односно колера, то поједе и продужи пут даље. Ако неко болује од дуготрајне болести, ставља се на врећу или покровац, три пута се измери конопцем, испали пиштољ преко њега и из бакрача пребаци вода преко болесника. Растављени супружник запаја се у три сата ујутру водом из крила новог болесника и при томе растављени говори; „Ја се од венчања распустио, а тебе да пусти грозница”.
    Најпосле има и разних формула за бајање, као што је на пример:
    „Камил , чентел, скупк камен, мерцани, пелешке, од два брата крв, на клисури механа, на Мироч кафана, на баба Латинки салаш: усту, усту, ту намера места нема; разби, разли, виле, или намернице да иду У горицу, у водицу, у пусто место где пиле не поје, где секира не сече, де ветар не веје ни гране лелеје,”

    СИТУАЦИЈА У НОВОЈ МОСНИ

    Навели смо oпиc неких обичаја у старој Мосни због тога, што је од великог интереса питање да ли ће се и уколико у новим условима, у релоцираној Мосни, одржавати обичаји који су постојали. Према досадашњем испитивању, анкетирању, које су вршили чланови Института за здравствено просвећивање СР Србије, у новој Мосни 86% становника наставља сa одржавањем старих обичаја, а 7% становништва изјавило је да неће више да одржава своје обичаје. Свакако да је потребно да се oвo стање још испитује да би се утврдило да ли и како нови услови живота утичу на одржавање, односно на мењање старих обичаја.
    *
    Износимо овде неке податке добијене испитивањима и анкетирањем екипе Института за здравствено просвећивање на терену нове Мосне.
    У старој Мосни код становника је било шест врста занимања и то; пољопривредника, радника, службеника, занатлија, домаћица и пензионера. У новој Мосни само је проценат пољопривредних радника и домаћица у 1971. години смањен, док се проценат свих осталих занимања у извесној мери повећао.
    У новој Mocни је знатно већи број домаћинстава са једним запосленим чланом у привредним организацијама него са два. Домаћинства са три и већим бројем запослених не постоје.
    Анализа података показује да се у новој Мосни знатно повећао пpoценат домаћинстава са најмањим земљишним поседом до 1 ха, као и да се смањује проценат оних домаћинстава која имају поседе од 2—3 ха, одаосно од 4—5 или преко 5 ха. Све ово говори о погоршању стања земљишног поседа после потапања старе и пресељења у вову Мосну, Прикупљени подади о домаћинствима, према величини земљишног поседа који се потапа, показују да је највећи број оних домаћинстава којима је потопљено до 1 ха, а најмањи проценат оних којима је потопљено преко 5 ха. У 1971. години од укупно 44 пресељена домаћинства, само пет су стекла нове оранице.
    Анкетирање стања у погледу ограђености окућнице у новој Мосни показало је да је у том погледу нешто боље него што је било npe пресељења. Наиме, окућнице у старој Мосни биле су ограђене у око 60%, а после пресељења у још 68% домаћинстава. При овоме потребно је напоменути да су за време анкетирања послови око израде и уређења окућнице још увек били у току, тако да се крајње стање није могло сагледати.
    Постоје промене и у врсти и квалитету грађевинског материјала употребљеног за ограђивање окућнице. Наиме, у 1970. години ограде свих окућница у старој Мосни биле су од дрвета или прошћа, док у току 1971. године у новој Мосни 27% домаћинстава имала ограду окућнице од бетона и гвожђа.
    Пре пресељења нешто преко 28% домаћинстава имала су одвојено кућно од економског дворишта. После потапања тај проценат је знатно нижи (око 18% домаћинстава), јер у многим домаћинствима због малог простора није могло да се формира економско двориште Што се тиче изградње прилазних стаза, после пресељења наступило јe извесно побољшање: скоро 32% домаћинстава у новој Мосни има прилазне стазе, док је у старој имало само 18% домаћинстава.

    Извор: прим. др Миодраг Драгић, са плавног подручја, МОСНА (I)