Православни – Алвир, Бањац, Басара, Бркић, Броћота, Будимир, Вејиновић, Вучковић, Гавела, Грбић, Грубор, Дејановић, Драгишић, Дракулић, Ђурић, Ивановић, Илић, Јованић, Јовановић, Кесић, Кецман, Ковачевић, Крецо, Крнета, Крстановић, Латиновић, Латковић, Лукач, Миладиновић, Милановић, Милошевић, Морача, Новаковић, Новковић, Павловић, Перић, Петковић, Плећаш, Половина, Радош, Ракић, Рибић, Роквић, Ромић, Смиљанић, Станишић, Теофановић, Тодорчевић, Тркуља,Трнинић, Цап, Чајкановић, Шикман, Шљивар
Муслимани – Арнаут, Башић, Бејдаћ, Дружић, Јукић, Картал, Кишљен, Куленовић, Малчевић, Надаровић, Ненад, Рамић, Терзић, Феризовић, Џамастагић
Католици – Бркић, Дошен, Ковачић, Остојић, Павичићи, Пехар, Прпић, Рајс, Шпада
Петровац се савио ближе јужном крају дугуљастог Бјелајског Поља. Више је примакнут источном оквиру поља, затвореном у том делу брдима: Шаиновац и Јежевац. Сместио се на отвореном, равном, помало валовитом земљишту. По томе и нема истакнутих граница. Једино на западној страни обележена је граница његових поседа током потока Јапаге.
По своме положају Петровац је друмска варошица. Тип му је мешовит. До пре четрдесет година чистог турско-византијског типа, данас је већ претрпео знатан преображај. Средиште вароши и нови делови показују јаке трагове западних утицаја. Окрајни делови вароши готово да нису доживели никаквих промена. Како пре тако и данас Петровац је варош патријархалног режима. Варошка занимања код свих становника надопуњена су и подупрта и земљорадњом. Шта више већина становништва, особито муслиманског, бави се искључиво земљорадњом.
Место се дели у више махала. То су: Бишћани (Средњи и Доњи), Градска Махала, Нова Махала, Надарска Махала, Кујунџића Махала, Кахвеџића Махала, Пекинска Махала, Ћосића Махала, Чаршија, Мејдан, Варош.
Бишћани су више засебно село него ли део вароши. Били су некада просторно одвојени од вароши. Доцније нешто умножавањем, нешто новим досељавањем становништва, та је празнина попуњена кућама. Бишћани су добили име отуда, што су им се први становници досели из Бихаћа, где су након бегства из Лике били смештени. Чим је петровачки град сазидан и засновано насеље, преселе се ове избеглице из Бихаћа овамо, у близину новог града.
Привреда и саобраћај. — Становници Петровца баве се: трговином, занатима, земљорадњом и понешто сточарством. Средина вароши је трговачко-занатлијска, окрајци су тежачки. Но ретки су и од правих граћана, који се осим трговином и занатом не би бар узгред бавили и тежаклуком. Поред кућа и у средини вароши често се налази мала, каткад и повећа башта. Краву држи свака кућа, само ако је могућна да је купи. Немуслиманско становништво тако исто редовно тови свиње за посек. Окрајно становништво држи више стоке: повећи број говеда, коња и оваца.
Њиве су свуда уоколо окружиле варош. Називљу се: Ограда, Јукићка, Закићка, Језеро, Пећина, Долови за Шеледовим Брдом, Плећина, Тук, Шомаково Брдо.
Ливаде су удаљене од вароши, пошто први појас око вароши сачињавају саме оранице — Ливаде су у Петровачком Пољу и Меденом Пољу. Неколико куће из Бишћана имају овде своје станове.
Пашњаци: Горинчани, Здени До, Бадањско Брдо, Голо Брдо, Ваганац.
Воде. Извор Петровац избија при врху дугуљасте увалице, испод бившег града. Извор је лепо озидан, те испушта воду кроз намештене славине. Преко лета врло ослаби, у изванредним сушама са свим пресане. Мало ниже извора налази се језеро, дуго 200 корака, широко 40 корака. Обзидано је у четвороуглу. Некада није било језера, него је вода из Петровца отицала малим Јарком низ целе Бишћане и допирала до Јапаге. Но патња за воду у сушним летима нагнала је варошане, да пре којих 60—70 година направе земљан насип преко увале којом је вода отицала. Насип воду заустави и убрзо се направи језеро, у коме је довољно воде за напој стоке и прање рубља. Воде у језеру врло ретко да сасвим нестане. — Пошто је извор Петровца превише слаб, а број становништва увек у сталном порасту, изградила је градска опћина пре двадесет година водовод. Вода је доведена из Смољане, из даљине од 14 километара. Сада варош пма ванредно добре воде у довољној мери. — Северно од вароши, посред њива, налази се извор Пећина. а испод њега опет језеро („пећинско”). И ово је језеро постало на исти начин и с истих разлога као и петровачко. Одавде се служи водом готово цео Рашиновац, а само мали део вароши.
У вароши постоји већ преко 20 година парни млин са четири камена. Ложи се дрветом. За дванаест сати рада може самљети 15—20 квинтала жита. Варош подмирује ту своје потребе мељива. А мељу ту доста и околна села.
Дрва се довозе из Шековца, Оштреља и Осјеченице. Из Петровца, узевши га за полазну тачку, ударају четирп друма: за Кључ, Дрвар, Бихаћ и Крупу. Поред тога одавде полазе доста добри путеви: за Смољану преко Шаиновца, за Буковачу и Дринић, за Бару и Ведро Поље. Близу је и шумска жељезница. Станица Оштрељ удаљена је од Петровца 13 километара.
Старине. — У близини вароши имају три градине: за жандарском касарном, у Зденом Долу и на Бајрамовцу. Приликом градње водовода нашло се испод града римских цигаља и комада од цемента. Нађен је и један примерак римског новца. По томе је некада морало бити овде римско насеље.
Постанак и развитак насеља. — Петровац није одвећ стара варош. Постао је након изгона Турака из Лике, дакле око 1700. г. Одмах није назван Петровац, него Новосел. Име Петровац најпре је дано извору, изнад кога је град подигнут. Извор је добио то име по некаквом Петру. По једној причи то је био чобанин, који је редовно лети пландовао с овцама под великом крушком више врела. По другој причи био је то кнез у овом крају, а по трећој био је он мајстор, који је уредио извор и оставио му своје име. Мало помало поче се и град називати с обадва имена: Петровац — Новосел. Најпосле превлада само једноставно име Петровац.
Петровац је по постанку искључиво муслиманско насеље. Засновали су га избеглице из Лике, у првом реду бегови. Најпре буде озидан град од камена. Дуг је био преко 200 корака, широк 100 корака. Био је четвороугласт с три капије и четири табије на ћошковима. На табијама су до времена Омер-паше (1851. г.) били топови. Зид је био висок око шест метара, на доњој страни до језера још и виши, јер му је ту темељ полазио изниже. Широк је био подруг метар, тако да су могла њиме корачати упоредо три стражара. И сада још постоје два остатка тога зида, за два метра висине и дваестак метара дужине. Један је за градском џамијом, други за хотелом. У граду су биле подигнуте ове зграде: градска џамија, хоџина кућа, конак, велика кула „чешалија” на пет бојева и три беговске куће (Аликапетановића, Смаилбеговића и Бајаџића). Данас су на истом простору: градска џамија (она иста као и пре), хоџина кућа, конак (среско поглаварство), основна школа, католичка црква, хотел, пошта и још неколико зграда.
Иза окупације Босне (1878. г.) отпочело је рушење града. То је ишло сасвим брзо. Прве куће, зидане одмах по окупацији, .а исто и православна црква, саграђене су од готова градског камена.
У граду и око града настанише се први бегунци муслимански из Лике и Далмације. Убрзо дођоше и други, који се привремено склонише у Кулен-Вакуфу, Бихаћу, Зелиновцу, Ластвама и Крњеуши. Насеље је брзо напредовало и бројем становништва и важношћу у државном и привредном склопу. Испрва је у пословима државне управе Петровац потпадао под Кључ, доцније под Кулен-Вакуф. Најзад преотме првенство од Кулен-Вакуфа, негде око половице прошлог века. Тада Петровац постаје седиште кајмакама, Кулен-Вакуф спаде на мудирлук.
Дуго и дуго постојао је Петровац као чисто муслиманска („турска”) касаба. У њему није било крштене душе, осим можда по који најамник. Тек негде крајем прве половине прошлог века насели с кућом у Петровац први хришћанин Филип Вучковић, отац добро познатог Гавре Вучковића. Он купи некако пространо земљиште у крају, што се зове Варош. Мало затим насели на том свом земљишту још пет породица. То су били: Ковачевић из Мостара, Ђурић из Бања Луке, Вујичић и Јанковић. (Пете породице не може се по имену да сети нико од старијих људи). Тиме је ударен почетак и другима је било већ много лакше насељавати се. Тако поче чаршија мало помало показивати мешовиту слику. Ти православни Срби имали су још шездесетих година своју школу, која је којекако животарила. У њој су уочи недеље и празника одржавали богослужење. Сама црква и свештеник били су за ове варошане у селу Колунићу. Тамо су се код цркве задуго и сахрањивали. После окупације још се више насељавало немуслиманског света. Данас поред 320 муслиманских кућа има и око 80 православних и 10 католичких.
Петровац је и сада као и за турског времена седиште среске власти. У вароши имају четири џамије, православна црква и католичка црква. Муслимани имају пет гробаља, све у самој вароши. Православно као и католичко гробље је изван вароши.
Порекло и јакост породица. — а) Муслиманске породице. Већина их је доселило из Лике и Далмације одмах, кад је Петровац подигнут или убрзо потом. Неке памте још и место, у коме су у Лици живеле. То је забележено поред њихова имена. Мали број породица досељавао се доцније и с разних других страна. И то је забележено уз њихова имена. Код које породице овде не буде никакве белешке у погледу порекла, значи да су и оне одмах испрва доселиле, из Лике, само не памте више места у коме су тамо становале.
Башић— једанаест кућа. Населили одмах, кад је град сазидан, с Удбине.
Бејдаћ — шест кућа. Населили из Грачаца. кад је град направљен.
Картал — дванаест кућа. Доселили из Ловинца, у Лици.
Јукић — девет кућа. Доселили из Перушића, у Лици.
Дружић — тринаест кућа. Населили из Госпића. Звали се некада Кумалић, а једни веле и Козлице, па преокренули некако у Дружић.
Малчевић — једна кућа. Придошао на мираз.
Ненад — једна кућа.
Терзић — пет кућа.
Феризовић — осамнаест кућа. Доселио им чукундед пре 150 година из Габеле у Херцеговини. Био градски капиџија. И данас има у Габели њихове породице. Зове се Феризагић.
Рамић — осам кућа. Реџић — седам кућа. Нукић — четири куће. Хидић — пет кућа. Бошњић — једна кућа.
Џамастагић — четири куће.
Арнаут — пет кућа. Сви су од Призрена. Три куће доселиле још пре окупације, две после окупације.
Кишљен — једна кућа. Хасећић — две куће. Шерифовић — две куће. Пореклом из „Ђаур-Измира.” Махмутагић — једна кућа. Дошао на мираз. Смајић — једна кућа. Хоџић — две куће. И ови казују да су из „Ђаур Измира.” Кахриман — две куће. Ибраковић — три куће. Бешлагић — једна кућа.
Куленовић — тридесет четири куће. Ова је породица врло разграната, те има више узгредних надимака, везаних већ стално уз њихова имена Тако их има с надимком Бајбутовић (три куће), Вођеница (три куће), Суваја (једна кућа), Шинигџић (пет кућа). Смајилбеговић (пет кућа), Аликапетановић (две куће), Буковача (једна кућа), Идризбеговић (једна кућа), Ибрахимпашић (једна кућа), Бара (шест кућа), Хаџикадибеговић и Смајилбеговић седе у вароши одавна. Сви остали су до пред буну 1875-78. г. били по кулама на селима мећу својим кметовима. Од тих села дошли су им понајвише и надимци. Тако је Вођеница био у Вођеници, Суваја у Суваји, Бара и Аликапетановић у Бари, Буковача у Буковачи, Шинигџић у Колунићу, Бајбутовић у Унцу, Човка у Човци.
Ово је у целој крајини врло истакнута беговска породица, јаких и физичких и психичких особина. Кроз задњих двеста година турске власти они су стварно управљали овим крајевима. Званични представници турске управе остајали су увек у засенку напрама моћи Куленовића. Цела Петровачка нахија па још надаље била је њихов спахилук. Предање говори да су добили спахилук од Црног Врха (гламочки срез) до Кладуше. Своје порекло вежу они за Кулина Бана. Но мало је вероватности, да би се предање могло тако дуго одржати кроз онако вратоломну прошлрст Босне. Сигурно је да су за време турске владавине у Лици живели и месту Пишаћу, код Удбине. Тамо су се у честим бојевима истакли, задобили углед, вероватно и високе положаје. Кад је напуштена Лика, прешли су из Пишаћа у Босну и разместили се по оближњим варошима. Гламочу, Петровцу, Кулен-Вакуфу и Бихаћу. Говори се да су из Лике изишли двојица Куленовића као паше. Ибрахим-паша остао у Вакуфу, који се отада прозове Кулен-Вакуф. Он је, како веле град Островицу надоградио зидом од седре. Брат му Салих-паша дошао у Бјелајско Поље и подигао Петровац. С њима је прешла и мати им, звана Рази-Кадуна. Њезин гроб се налази под петровачком градском џамијом. Она би била та, која је добила ферман на спахилук. Али је морала ради тога неколико пута ићи у Цариград. — Овако у главном причају они Куленовићи, из чијег казивања провирује тежња, да уздигну и узвеличају своју прошлост и своје старинско порекло од високог рода..
Но имамо и друго казивање од особе, која је била увек слободна од испразних тежња. То је умрли Мухамедбег Куленовић с Клишевића, код кога су умереност, скромност и истинољубивост биле увек високо истакнуте одлике. Он прича о старини своје породице овако: „Била нека сиротна жена. .Имала сина Кулена. Просећи доће до Цариграда. Изиђе и пред султана. Султану би драго, кад чу, да је она из Босне. Рече јој, нека иде његовој жени, која је била трудна и нека пази на њу до пороћаја. Ако му жена роди сина, добро ће ову сироту наградити. Догоди се, да се султану роди баш син. Ова га сирота дочека на руке. Остане уз њега и матер му још годину дана. Онда замоли султана, да је пусти кући. Султан је запита, шта иште од њега. Она заиште ферман на планине у свом рођеном крају. Султан се зачуди таквој жељи, али јој ипак даде тражени ферман. Она се поврати кући с ферманом. Мислила је забранити свету планине и присилити га тако да је призна спахиницом зиратне земље, само нека му пусти планине. Но планине је било мучно чувати и свет их је и поред фермана секао. Она оде опет у Цариград, да се потужи због непоштивања фермана и да добије још и берат на воде. Султан јој даде и овај берат. Сад јој је било лакше. Свет није могао бити без воде и без млинова и поче јој поклањати земље око вода, да би му пустила воде. Тако она убрзо поклопи све земље и стаде располагати с њима као спахиница по својој вољи.” — У круговима, који с нешто злобе говоре о Куленовићима, тумачи се, да је име Куленовић настало овако: Била је то незнатна, сиротна и до крајности сиромашна породица у Лици. Долазили су на касапницу, носили и чистили дробове, те се тако хранили и од тога посла живели. Крупни дроб назива се у Лици „кулен”. Тако и они добише име Кулен, Куленовић. Казивања свих трију ових прича ипак се не искључују много.
Из њих се по прилици може извући као сигурно ово: породица Куленовић нема никакве везе с Кулином Баном; ова је породица искочила на површину у Лици негде пред крај турске владавине тамо; Куленовићи имају да захвале први почетак угледа и моћи своје породице некој необично даровитој и енергичној жени, чијим је способностима породица им нагло издигнута од ништа на врло висок степен. — Куленовића данас има већ преко триста кућа. Разишли су се надалеко. Тако их има: у Петровцу, Кулен-Вакуфу, Бјелају, Клишевићу, Бихаћу, Крупи, Кључу, Гламочу, Травнику, Приједору и Цариграду.
Надаровић — четири куће. Хусаџић — седам кућа. Хасанаџић — Надар — две куће. Цепић — две куће. Доселили из Приједора пре 20 година. Татлић — две куће. Ајдовљовић — једна кућа.Глибановић — једна кућа. Бахтијарагић — десет кућа. Доселили из „Унћур”-а (Угарске), најпре у Дубицу, а пред 150 година у Петровац. Омић — три куће. Болић — четири куће. Нашировић — три куће. Шомаковић — једна кућа. Гредељ две куће. Кад су овамо дошли Личани као аустријски војници 1878.. г. и сазнали за Гредеље, дошли су им у кућу као својим рођацима и частили се с њима. И војници су се звали Гредељи. Бајаџић — две куће. Мухановић — једна кућа. Салумовић — три куће. Машић — три куће. Алагић — седам кућа. Кујунџић — две куће.Демировић — једна кућа. Малкоч — две куће. Кахрић — две куће. Хромаџић — три куће.Ибрановић — две куће. Боснић — једна кућа. Синановић — две куће. Цигани, доселили овамо из Санског Моста пре 20 година. Кисумовић — једна кућа. Цигани, доселили из Старог Мајдана.Окановић — једна кућа. Хоџић — једна кућа. Прешли овамо из Бјелаја, пре десетак година.Хаџић — четири куће. Одобашић — једна кућа. Мацановић — једна кућа. Абазовић — једна кућа. Пирагић — две куће. Мујагић — једна кућа. Доселили пре 60 година из Будеља (срез Кључ). Бербер — једна кућа. Доселили пред окупацију из Старог Мајдана. Керановић — три куће. Лемеш — две куће. Шехић — седам кућа. Линић — четири куће. Доселили из Книна у Далмацији, кад је Петровац зидан. Хујић — пет кућа. Звали се пре Аџем. Ћосић — четири куће.Хазалић — шест кућа. Диздаревић — две куће. Мамић — једна кућа. Трехић — шест кућа.Пирић — једна кућа. Горић — једна кућа. Ешкић — шест кућа. Мухаремагић — Мехулић — четири куће. Хутић — једна кућа. Зечевић — три куће. Доселили из Старог Мајдана пре 100 година. Мехичић — једна кућа. Мехулић — четири куће. Кахвеџић — једна кућа. Јамаковић — једна кућа. Доселили из Госпића. Шабан — једна кућа. Цигани, доселили пре 15 година из Старог Мајдана. Дидовић — шест кућа. Омановић— једна кућа. Придошли недавно из Орашца.Чаушевић— једна кућа.
Уколико се од заборава отело, изумрле су у Петровцу ове муслиманске породице: Пушић, Џакула, Кекић, Мајић, Мемић, Зукић, Чебић. Од окупације до данас одселило је у Турску дваестак кућа. Неколике су се опет повратиле.
Православне породице.
Ковачевић (Мостарац) — две куће. Славе Ђурћевдан. Населили пре 70 година из Мостара.
Кецман — две куће. Славе Св. Вартоломеја. Населили пре 30 година из Дринића.
Вучковић — две куће. Славе Никољдан. Населили пре 80 година из Дабра (срез сански). Ова је породица населила у Петровац најпрва од православних. Старином су од Скрадина у Далмацији.
Вучковић — једна кућа. Славе Ђурђевдан. Населили пре 50 година.
Алвир — једна кућа. Славе Ђурћевдан. Населили из Плавна у Далмацији пред 100 година и то најпре у Тук, па тек много после у варош.
Ђурић — једна кућа. Славе Митровдан. Населили из Варцар Вакуфа пре 60 година.
Трнинић — две куће. Славе Св. Стевана (27. дец.). Доселили пре 35 година с Трнинића Бријега.
Крецо — две куће. Славе Ђурђевдан. Населили 1879. г. из Варцар Вакуфа.
Морача — једна кућа. Славе Никољдан. Доселили из Унца 1879. г.
Теофановић — две куће. Славе Благочасне Вериге. Звали се пре Шарац. Старином су из Врлике у Далмацији.
Новаковић — три куће. Славе Никољдан. Преселили 1814. г. из Биочића (Далмација) у Врточе код Куле. Ту им умре отац. Њих петорица браће набрзо се отален преместе у Дринић. Кад им турски зулумћари посекоше у петровачком апсу њихове пријатеље Латиновиће (један се измакне и утече на Војевац), прећу Новаковићи на њихово кућиште у Колунић. Од 1836. г беспрекидно излазе из ове породице свештеници. У Петровац су стално преселили пре 30 година.
Новаковић (Новковић) — две куће. Славе Јовањдан. Дошли у варош пре 25 година из Тука.
Крстановић — две куће. Славе Јовањдан. Доселили из Гламоча пре 40 година.
Басара — пет кућа. Славе Ђурђевдан. Доселили пре 70 година из Старог Мајдана. Старина им је од Бугојна.
Бањац — две куће. Славе Јовањдан. Населили пре 40 г. из Баре.
Јованић — две куће. Славе Ђурђевдан. Дошли у варош пре 20 година из Ведрог Поља.
Броћота — две куће. Славе Св. Стевана (27. дец.) Доселили из Ливна пре 30 година.
Ракић — једна кућа. Славе Ђурђиц (3. нов.). Доселили из Маћедоније пре 60 година.
Ракић — две куће. Славе Јовањдан. Прешли у варош из Колунића, једна кућа пре 40 година, друга пре 8 година.
Шикман — једна кућа. Славе Св. Стевана (27. дец.). Дошли у варош пре 60 година из Колунића.
Милановић — две куће. Славе Аранђеловдан. Доселили из Суваје пре 50 година.
Јовановић — две куће. Славе Никољдан. Доселила једна кућа из Сарајева пре 60 година, друга из Ливна пре 30 година.
Илић — једна кућа. Славе Јовањдан. Населили из Мазина у Лици пре 25 година.
Роквић — две куће. Славе Св. Стевана (27. дец.). Прешли овамо из Бравског Ваганца пре 50 година.
Тодорчевић — две куће. Заправо се зову Репија. Прешли из Колунића пре 30 година.
Станишић — једна кућа. Славе Никољдан. Доселили из Ливна пре 40 година.
Смиљанић — две куће. Славе Јовањдан. Прешли пре 25 година из Колунића.
Ромић — једна кућа. Славе Јовањдан. Дошли од Крупе пре 35 година.
Цап — једна кућа. Славе Св. Вартоломеја. Пореклом Малорус из Рохатина у Галицији. Населио пре 35 година.
Павловић — једна кућа. Славе Никољдан. Доселили из Кључа пре 25 година.
Бркић — једна кућа. Славе Никољдан. Населили пре 30 година из Санског Моста.
Вејиновић — једна кућа. Славе Василијевдан. Доселили из Ведовице (срез Бос. Нови) пре 25 тодина.
Дракулић — једна кућа. Славе Мратиндан. Населили пре 25 година из Корјенице.
Половина — једна кућа. Славе Никољдан. Доселили из Очигрија Пре 25 година.
Плећаш — једна кућа. Славе Јовањдан. Доселили из Брувна у Лици пре 25 година.
Гавела — једна кућа. Славе Никољдан. Населили из Липика пре 22 године.
Миладиновић — једна кућа. Славе Благочасне Вериге. Доселили из Прњавора пре 25 година.
Дејановић — четири куће. Славе Никољдан. Доселили из Широке Куле у Лици пре 15 година.
Латковић — једна кућа. Славе Аранђеловдан. Дошли из Вођенице пре 25 година.
Кесић — једна куна. Славе Никољдан. Прешли из Бусија пре 15 година.
Шљивар — једна кућа. Недавно дошли из Тука.
Ивановић — једна кућа. Славе Ђурђевдан. Доселили из Приједора пре 15 година.
Тркуља — две куће. Славе Јовањдан. Доселили пре неколико година, једна кућа из Буковаче, друга из Петрова Села личког.
Петковић — једна кућа. Славе Св. Стевана (27. дец.) Населили 1923 г. из Скакавца.
Латиновић — једна кућа, Славе Јовањдан. Прешли пре 6 година из Колунића.
Грбић — једна кућа. Славе Срђевдан. Прешли из Суваје пре 20 година.
Драгишић — једна кућа. Славе Ђурђевдан. Преселили из Санског Моста пре 15 година.
Перић — једна кућа. Славе Благочасне Вериге. Населили пре две године. Пореклом су од Слуња.
Перић — једна кућа. Слави Малу Госпојину. Приведен из Ливна пре 20 година.
Радош — једна кућа. Славе Аранђеловдан. Доселили пре две године од Варцар Вакуфа.
Лукач — једна кућа. Славе Јовањдан. Прешли из Колунића пре 5 година.
Рибић — три куће. Славе Никољдан. Куће су им изван вароши, сасвим уз рашиновачке куће.
Грубор — седам кућа. Славе Ђурђевдан. Доселили за турске владе из Лике. Због тога их назваше Кавуринци. Друге називљу Шелед, јер им је у деда коло шеледало, па им дадоше тај надимак.
Милошевић — једна кућа. Славе Никољдан. Отац им дошао овамо као учитељ по прилици 1860.—70. г.
Чајкановић — једна кућа. Дошао из Сарајева пре 20 година у трговину.
Крнета — једна кућа. Славе Томиндан. Преселили из Приједора пре 8 година. Старина им из Грахова.
Будимир — једна кућа. Славе Аранћеловдан. Прешли из Баре пре 30 година.
в) католичке породице.
Пехар — једна кућа. Доселали пре 10 година из Граднића код Мостара.
Рајс — једна кућа. Доселила пре 15 година из Сиска.
Остојић — једна кућа. Дошао као ковач пре 30 година из Лике.
Бркић — две куће. Једна кућа доселила 1880. из Боричевца у Лици, друга мало после из Варцар-Вакуфа.
Павичић — једна кућа. Доселили 1880. г. из Боричевца.
Дошен — једна кућа. Доселио пре 5 година из Лике.
Шпада — једна кућа. Доселио као дрводеља из Книна пре 35 година.
Прпић — једна кућа. Доселио као занатлија пре 10 година из Кривог Пута.
Ковачић — једна кућа. Дошао као занатлија из Лике пре 20 година.
ИЗВОР: Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, Српски етнографски зборник 1925 XXXV, www.zavicajnoudruzenjepetrovac.com/index.php/petrovac
Коментари (0)