Порекло презимена Шибалић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ШИБАЛИЋИ

(живе на Питоминама и Жабљаку)

Поријеклом су од братства Мијушковића из Повије, одакле су се са мјеста Плочица доселили у дробњачко мјесто Превиш; према једнима 1714-1715. године послије разуре Повије од стране паше Ћуприлића, приликом напада на Црну Гору 1714. године; према другим показатељима, који се темеље на предању, дошли су доста раније. Но, без обзира на овакве показатеље, зна се да потичу од Гаврила, сина кнеза Мијушка, родоначелника братства Мијушковића. Поред Гаврила, кнез Мијушко имао је још два сина; Бошка и Андрију.

У књизи Племе Пјешивци Звонимира М. Мијушковића (Београд, 1948) каже се да је кнез Мијушко, поред сина Бошка имао још Гаврила и Андрију, додуше према несигурном и непотпуном предању. Даље се каже да је Гаврило побјегао из Повије „због крви“ пут Језера и да је посједовао некакву пушку дугачке цијеви, која се звала „шиба“, па га по њој прозову Шибалија, а његове потомке Шибалије.

А. Лубурић, у својој књизи Дробњаци – племе у Херцеговини наводи да се Божо Шибалија доселио у Дробњак из пјешивачког села Бритвића, које се раније звало Брајковићи и да су потомци војводе Богдана Потолића, који се у Пјешивце доселио у другој половини 15. вијека. Даље казује да су се у Бритвићима и презивали Бритвићи, по истоименом селу, да су се из Бритвића иселили 1715. године, послије разуре Пјешиваца и села Бритвића од стране Нуман-паше Ћуприлића 1714. године. Ово се не може прихватити кад се зна да су Бритвиће разорили 1720. године Бјелопавлићи, који су тада извршили некакву освету над становништвом поменутог села.

У братству Шибалића казују да се у дробњачко село Превиш доселио Божо Шибалија, са Плочица, из Повије, али тачну годину досељења не знају. Мисле да је то било раније него што А. Лубурић наводи у свом дјелу. Ово иде у прилог предању које је сачувано код Мијушковића, а које наводи 3. Мијушковић. У братству Шибалића знају да је Божо дошао са шест или седам синова од којих знају само име Луки. За остале Божове синове знају да су се неки иселили у Србију, а неки изгинули у борбама с никшићким Турцима.

Лука, син Божов, имао је Марка, Гаврила, Јована, Божа и још тројицу чија имена не знају, нити шта је са њима било.

Марко Лукин био је најстарији од браће, а послије погибије оца му Луке, на Крнову, у сукобу с никшићким Турцима, преузе домаћинство и старање о млађој браћи. Имао је два сина – Луку и Ђорђија. Лука се одао четовању и хајдуковао је по Затарју и Подрињу све до Сарајева. Погинуо је рано, у једном сукобу са пљеваљским Турцима на Илином брду код Пљеваља. Остане му шест малољетних синова, од којих најстарији Зелен гине у Вукаловићевом устанку 1861. године на Муратовици. Поред њега се тада налазио и његов брат Милутин-Мића, који га је сахранио на мјесту погибије. Мића је живио сто шест година, био је врсни приповједач и памтиша. Он је диктирао и казивао народне пјесме Новици Шаулићу, познатом сакупљачу народних пјесама и умотворина. Мића је имао четири сина: Милоша, Димитрија, Милисава и Милинка. Сви су учесници балканских и Првог свјетског рата. Најмлађи Милинко налазио се у логору Нађмеђер у времену 1916-1918. године. Милисава су ухапсили Италијани и спровели на Цетиње, гдје је у цетињском затвору подлегао затворској тортури 1942. године. Његова три сина погинула су у НОР-у као припадници јединица НОВ-а, и то: Симеун, Љубо и Радомир-Зеко.

Послије Зеленове погибије на Муратовици 1861. године, остану му два сина Петар и Лука, звани Мујо. Петров син Матије је погинуо у комитима 1917. године код Мештревца.

Остали Лукини синови, браћа Зеленова и Мићина, Симеун, Видоје, Ђурица и Радоје су се иселили у Србију и Босну. Унук Мићин, син Милошев, носио је име Ђурица, који је био активни припадник НОП-а од првих устаничких дана. Погинуо је код Колашина 1944. године.

Петров унук, Никола Миладинов, био је у јединицама НОВ-а од првих ратних дана, погинуо је на Сињајевини 1942. године, као припадник Дурмиторског омладинског ударног батаљона, у четрнаестој години живота.

Ђорђије Марков, унук Лукин, имао је три сина: Саву, Радована и Неђељка. Радован се са три сина одселио у Србију, а Шибалићи код Севојна у селу Горјанима мисле да су његови потомци. Неђељко се није женио и од њега нема потомства. Сава је доживио дубоку старост, умро је у сто двадесет првој години. Истакао се у борбама против Турака на Стричини, гдје је посјекао три турске главе. Причао је да је имао око шездесет година када је Гаврило умро. Имао је сина Мирка. Мирко је заједно са својим сином Радулом учествовао у балканским и Првом свјетском рату. Радуле се налазио у регрутном батаљону на ратиштима Метохије и учествовао у ослобођењу – предаји Скадра.

Гаврило Лукин, потоњи велики војвода из Првог српског устанка и чувени харамбаша, кад је навршио осамнаест година, одметнуо се у хајдуке. У почетку је хајдуковао по Босни у околини Сарајева, на Гласинцу и Подрињу. Одмах у почетку је формирао своју чету, са којом се прочуо као харамбаша Гашо. Око 1783. године, Гаврило се са браћом преселио на Гласинац, гдје су живјели врло кратко, јер су се одатле око 1790. године преселили у Љевишта, гдје су живјели наизмјенично у Љевиштима и Превишу.

Крајем 18. вијека код Дробњака се пробудила жеља за коначним ослобођењем од Турака. Иако већ познати и чувени хајдук Гаврило ступа у везу с познатим и чувеним Србима из Србије и договарају се о заједничком дизању устанка. Одлази на Цетиње и преноси поруке владици Петру I Петровићу, тражи од њега да их помогне у оружју, муницији и људству. Са дробњачким првацима одлази у Тополу, код Карађорђа, ради договора о коначном дизању устанка. Послије повратка из Тополе Дробњаци се дигну на оружје против турског вјековног зулума.

Дробњаци устану против Турака 1805. године, угледавши се на устанике у Србији под вождом Карађорђем, с којим су били у сталном договору преко Гаврила. Сулејман-паша Скопљак с великом војском из Босне пође на побуњени Дробњак да би га покорио и угушио устанак. Дробњаци се организују и дочекају га на Пивској планини, у селу Кулућима, гдје до ногу потуку Турке и протјерају их према Црквичком и Шћепан-пољу. Послије ове побједе, Дробњаци заноће у Пирном Долу, славећи побједу. Турци се врате у току ноћи, опколе их и потуку. У овом боју погине дробњчаки војвода Стојан Караџић. Дробњаци се тада повуку у Горњу Морачу, настављајући одатле четовање по турским територијама. Гаврилу се тада обратио Сулејман-паша Скопљак као старјешини Дробњака и Морачана тражећи да му спреми харач и да ће он доћи по њега. Гаврило му одговара да му харач не да, а ако удари на Дробњак и Морачу, дочекаће га како треба. Након оваквог Гаврилова одговора, Скопљак није смио ударити на Дробњак и Морачу, већ са војском пође пут Ужица.

Послије овог догађаја Гаврило са братом Јованом и већом четом хајдука одлази у Босну, гдје проведу цијело љето 1806. године, одржавајући везу с Карађорђем, нападајући Турке и тако их спречавајући да се организују и крену с војском на Србију. Карађорђе га позива да дође код њега и да поведе што више ратника. Он са одредом од триста људи дође код њега у Тополу. Кад Карађорђе угледа Јована, брата Гаврилова, виђеног хајдука, да му барјак да га носи пред херцеговачком војском. Јован је на челу ове војске, са барјаком у руци, учествовао исте године у ослобођењу Београда. Крајем те године херцеговачка војска врати се у Дробњак, на зимовање, желећи да настави устанак на овим просторима.

Турци су свим силама настојали да угуше устанак у Дробњаку и да не дозволе његово ширење. Мехемд-паша Селмановић из Пљеваља домами на вјеру попа Милутина Церовића, тада једног од најугледнијих дробњачких главара у Пљевља, гдје га посијече 1807. године. Због овог гнусног чина пљеваљских Турака, Дробњаци се листом одметну и устану против Турака. Мехмед-паша Селмановић се обраћа Гаврилу и Вујици Ћетковићу писмом у коме се правда да није крив за смрт попа Милутина Церовића, нудећи им преговоре и мир.

Карађорђе 1809. године пише Гаврилу писмо у коме га моли да подигне Дробњаке на оружје и да иду према њему, у Србију, да се састану и удруже ради коначног ослобођења. На глас о приспијећу овог писма, сва племена око Никшића, до Таре, подигну се на оружје против Турака. Гаврило пошаље свог брата Јована с осталим вођама и одредом од четири стотине ратника у сретање Карађорђу; састали су се на Сјеничком пољу. Карађорђе је морао са војском да иде у правцу источне Србије, гдје су Турци надирали с великом војском, а Јован са својим Херцеговцима пође према Ужицу, у сусрет турској војсци која је из Босне нападала на Србију. Сретну се у Старом Влаху, на брду Кукутници, с војском Сулејман-паше Скопљака. Ту дође до мегдана између босанског мегданџије Заим-бега Љубовића, званог Туран-бег и Јована Шибалије, између двије војске, на Петровдан 1809. године. Јован посијече Туран-бега, али пратилац Туран-бегов из преваре уби Јована кубуром. Тада Јованов пратилац, побратим Симо Терић, звани Токалија, уби пратиоца Туран-бегова, тако да мегдан остане на српској страни. Симо изнесе мртвог побратима и његово оружје. О овом догађају пише Сафет-бег Башагић у Историји Босне, гдје каже: „Јован Шибалија погуби на мегдану Заим-бега Љубовића“. Двије године пред погибију Јован се био оженио Јованом, од братства Кулића из Пиве, која је била удата за једног Крунића. Остане му синчић Стојан у колијевци од непуну годину дана.

Године 1812. херцеговачка племена се спремају за општи устанак за коначно ослобођење од вјековног освајача. Гаврило добије писмо од грофа Марка Ивелића да дође са девет херцеговачких главара у Букурешт, ради коначног договора. По пријему писма Гаврило окупи херцеговачке главаре и они одреде да у делегацији буду Гаврило Шибалија, у име Дробњака, Илија Ђедовић у име Мораче, Матија Јушковић за Никшић, Антоније Котлица за Колашин, Никола Неимаревић за Мостар, Јакша Гачанин за Гацко, Милић Новосел за Пљевља, Стеван Поповић за Невесиње, Милосав Пар и Сава Кулић за Пиву.

Ова група дође у Тополу код Карађорђа, гдје их он посавјетова да Гаврило иде у Букурешт у име свих делегата, а да га они сачекају у Тополи. Тако и буде – Гаврило оде у Букурешт, одакле с Марком Ивелићем дође у Тополу и саопшти херцеговачким главарима да сада није вријеме за наставак устанка, зато што је Француска напала на Русију, те да се Русија не може ангажовати ни помоћи у овом устанку, већ да гледају да у миру живе с Турцима.

Да је Гаврило био у Букурешту, види се из писма команданта руских трупа Чичагова Ивељићу: „Главног депутата војводу Гаврила Шибалију, који је дошао из Херцеговине, узмите са собом и отпратите њега и друге херцеговачке депутате, задовољивши их на пристојан начин. Букурешт, 16. јула 1812. године, П. Чичагов“.

Ивељић пише писмо Гаврилу, 30. јула 1812. године, у коме га обавјештава да се руски цар помирио с Турцима, да обавијести херцеговачке главаре да се и они помире с Турцима и да живе у миру с њима, јер су они од наше крви и племена.

Карађорђе, 30. јула 1812. године, пише писмо владици Петру I у коме га обавјештава… „које ће Вам и војвода Гаврило Шибалија казати, којем јесте све познато, како и ми остајемо данас без надежде…“

Двадесет осмог јуна 1813. године Карађорђе пише Гаврилу Шибалији и моли га да заплаши Колашинце да не иду на Србију.

Гаврило је и даље четовао и није се мирио с Турцима; кад доби писмо од Карађорђа 1817. године да иде у Србију са што више ратника, он с једном већом групом похита преко Златибора у Србију, у сусрет Карађорђу. У путу доби глас о Карађорђевој погибији, па се он са друштвом врати у Дробњак.

Послије овога Гаврило се стално настани у селу Питоминама код Жабљака, на земљу коју је купио од Паше Селмановића из Пљевања, 1792. године, за тринаест “ћеса” злата. Од Гаврила није остало мушких потомака, јер су му синови помрли врло млади. Имао је три кћери које су биле удате: једна за Мија Годијеља, од кога су Мијовићи у Годијељима, једна за Јоксима Јауковића и једна за Радоњу Митрова Калабића, по коме се прозову Радоњићи, на Мокроме.

На Питоминама се Гаврило посветио подизању свога синовца Стојана, сина Јованова, ког је подигао и млада оженио. Доживио је дубоку старост – умро је 1857. године у деведесет седмој години живота и сахрањен у гробљу на Питоминама, међу својим хајдуцима.

Стојан Јованов имао је три сина: Живка, Јована и Ђоку, који су иза оца Стојана остали мали, јер је Стојан умро млад, у двадесет петој години.

Живко је био истакнути јунак – истицао се као вођа Језераца у Вукаловићевом устанку 1857-1862. године. Од 1867. године постављен је за племенског капетана. Командовао је заједно с Ђоком Шаулићем у боју на Шаранцима 1862. године, у коме је посјекао турског главнокомандујућег Ибрахим-бега Алајбеговића из Мостара и Шишка, сина пљеваљског паше Селмановића. У овој бици Турци су доживјели страховит пораз од Шаранаца, Језераца и хајдука Мића Глушчевића, који је јуначки погинуо међу својим хајдуцима.

Живко је учесник, у име Језера, знаменитог скупа херцеговачких главара, одржаног 26. јула 1875. године на Ловћену, под руководством књаза Николе, и 26. марта 1876. године, на Суторини, на састанку с аустријским представником генералом Родићем.

Капетан Живко је од 1875. до 1878. године провео у рату, у којем се истакао нарочито у борбама у Затарју, гдје је бунио српски живаљ против Турака. Послије Берлинског конгреса Језера су припојена Кнежевини Црној Гори, а њихов капетан је био Живко. Пошто су Језера, Шаранци и Пива били гранична племена према Турској и Аустроугарској, они су стално утицали на српски живаљ по Затарју и Херцеговини и бунили их да се дижу на устанак. Због ове своје активности капетани Живко Шибалија из Језера, Митар Кнежевић из Шарана и војвода Лазар Сочица из Пиве били су оптужени од аустроугарске владе, па су морали ићи на Цетиње да се пред комисијом правдају и оповргну оптужбе.

Живко је утемељивач будућег сједишта језерског краја. Наиме, на својој земљи је дао да се подигне будући град Жабљак. Поставио је камен-темељац за цркву Светог Преображења, која је подигнута у част велике побједе Језераца и Шаранаца над Турцима на Преображење 1862. године. У непосредној околини цркве подигнута је и школа, зграда капетаније и други објекти за потребе капетаније. Живко је носио барјак краљу Петру Карађорђевићу, када се овај женио на Цетињу, и приликом крунисања 1903. године у Београду.

Пљеваљски паша Селмановић није могао никако да заборави смрт свога сина Шишка, кога је Живко посјекао 1862. године у Шаранској бици, па је потплатио једног Гомилановића да убије Живка. Гомилановић ускочи код Живка у његову капетанију казавши да је побјегао од турског зулума. Живко га лијепо прими, па овај искористи прилику и покуша да убије Живка, пуцајући у њега с леђа, и то кроз Милана Шаулића, који се налазио иза Живка на коњу. Милан је био писар код Живка, имао је шеснаест година и на мјесту је остао мртав, а метак се Живку задржао у кичми. Кад чу за ово књаз Никола, посла свог љекара да га лијечи на Жабљаку и поручи Живку да ће га осветити. Живко му тад поручи да га он не свети, већ ће њега осветити његов побратим Мекић, муслиман из Пљеваља; овај то и учини – уби Гомилановића усред дана у Пљевљима. Живко је од посљедица рана умро неколико година касније.

Живков син Микаило био је једно вријеме племенски капетан и предсједник језерске општине. Носио је барјак краљу Александру I Карађорђевићу. Био је врло угледан, паметан и цијењен човјек.

Учесник је балканских и Првог свјетског рата. Интерниран је у аустро-угарски логор Нађмеђер 1916. године, гдје је остао до јесени 1918. године.

Када је краљ Александар I Карађорђевић 1932. године посјетио Црну Гору, дошао је тада и на Жабљак. Дочекала га је велика маса народа, а добродошлицу му тада пожели барјактар Микаило говорећи: „Добро дошли Ваше величанство, јесте ли се уморили овим нашим беспућем“. Одговарајући на добродошлицу краљ рече: „Боље Вас нашао, овога пута дођох на коњу, а други пут, ако бог да, доћи ћу колима“. Барјактар на то брзо реагује обративши се народу: „Чуј народе, ево нам његово величанство обећа пут“. Затечен оваквом ситуацијом, по повратку у Београд, краљ нареди да инжињери одмах изврше трасирање пута од Шавника до Жабљака, што је и учињено. Са градњом пута се почело одмах, тако да је на дан Микаилове сахране 6. маја 1934. године стигла краљева делегација колима иако пут није био сасвим урађен, што је симболично представљало први долазак аутомобила на Жабљак и то баш на његову сахрану. Микаило је имао четири сина: Шпира, (који је био учитељ, а убили су га Нијемци 1943. године на Жабљаку), Живка, Војина и Ратка. Војин је предратни правник и радио је на одговорним правничким пословима у правосуђу.

Јован, други Стојанов син, био је угледна личност у племену. Био је батаљонски барјактар. И његов син Гаврило-Мијо такође је наслиједио барјак од свог оца Јована. Имао је три сина: Вукашина, Момчила и Рада. Сви су били учесници балканских и Првог свјетског рата. Мијо се са сином Момчилом налазио у заробљеништву у логору Нађмеђер гдје је и умро, а син Момчило се вратио. Раде Мијов се налазио у Комитском покрету 1916-1918. године, а Вукашина су Швабе убиле 1917. године.

Најмлађи Стојанов брат Ђока био је храбар у свим ратовима. За показану храброст одликован је Медаљом за храброст и заслуге. Учествовао је са својим синовима Божом, Милошем и Миливојем у балканским и Првом свјетском рату. Божо је као ратник у саставу Језеро-шаранског батаљона тешко рањен на Грамусовићима 15. августа 1914. године. Лијечен је у Чехословачкој, а након завршетка рата вратио се у свој крај. Његов син Мијушко, предратни правник, био је активиста у стдентском покрету, један је од организатора устанка у свом крају; најприје је био политички руководилац герилског одреда, а потом комесар чете и батаљона у Дурмиторском НОП одреду. На дан формирања Четврте пролетерске црногорске бригаде постављен је за комесара Петог батаљона, затим је био на дужности замјеника политичког комесара Седме крајишке бригаде, шефа персоналног одсјека Петог корпуса, руководиоца Политодјела 53. босанске дивизије и инструктора ЦК КПЈ у Македонији. У поратном периоду налазио се на одговорним дужностима у Републици и Федерацији. Био је предсједник Републичког извршног вијећа, члан Савезног извршног вијећа и судија Уставног суда Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Милош-Кеџо Ђокин био је паметан и духовит човјек, познат по својој духовитости у крају, тако да се његове духовитости и данас радо препричавају.

Миливоје, најмлађи Ђокин син, са својим најстаркјим братом Новицом и рођацима Стојаном Јовановим, Марком и Миладином Петровим, Милисавом Мићиним и Мујом Лукиним, пошао је на рад у Америку 1905. године. Новица и Стојан су остали у Америци и о њима се не зна ништа, а остали су се вратили у свој крај. Миладин и Миливоје су били добровољци у Првом свјетском рату и због тога су добили земљу у Војводини. Миливојев син Велимир и ћерка Зорка су били припадници јединица НОВ-а у којима су се истицали својом храброшћу. Велимир је рањен на Сутјесци 1943. године.

Један број породица је колонизиран у Бачко Добро Поље: Перко Мирков са породицом, Милева Милисављева са синовима Стеваном и Богданом, Милика и Јаков Милошеви (Милоша Мићина). Јаков се након кратког времена вратио на Питомине, а и Миливоје Ђокин са породицом.

Рано су се почели исељавати, тако да их данас има у разним мјестима наше земље.

Славе зимски Јовањдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић