Порекло презимена Чуровић

20. март 2012.

коментара: 14

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЧУРОВИЋИ

(живе у Тушињи)

Чуровићи воде поријекло од племена Новљана и са њима су се доселили у Дробњак, прилжом насељавања дробњачке територије. Одмах су населили село Тушињу, гдје и данас живе. Не знају по чему су добили презиме Чуровић и да ли су га донијели приликом насељења, али се зна да је врло старо.

Знају имена двојицу најстаријих предака – Јосу и Јовану Милутинову, од којих воде поријекло сви данашњи Чуровићи, али не знају у ком су међусобном сродству њих двојица. Имена им се знају од друге половине 17. вијека.

Јован је држао Горњу Тушињу – заселак звани Цокотин. Имао је два сина Васиља и Милутина. Васиљеви су Малиша и Петар, а Милутинов је Новица.

Јосови синови су Драгић, Шћепан и Милутин. Драгићев је Брајан а Шћепанов Радован.

Малиша Васиљeв је био познати домаћин; био је имућан и уживао је велики углед у племену. Саградио је велику кућу у којој је радила основна школа од 1884. до 1886. године. Први учитељ у тој школи био је Обрад Чуровић. Малиша је имао синове Грујицу и Васа, а Петар Васиљев има: Стевана, Саву, Мићу, Неђељка, Милисава и Живка. Од Новице Милутинова су Марко, Милутин, Андрија и Филип.

Од Брајана Драгићева су Миле, Петар и Радосав. Од Радована Шћепанова су Вукосав и Божо.

Грујица Малишин је био угледан и имућан домаћин као и његов отац Малиша. Важио је у свом братству као човјек који је бринуо и водио рачуна о свим братственичким пословима. Чак се био упустио у једну крвну освету, због које је био осуђен на казну затвора на Цетињу. Пуштен је послије рођења престолонасљедника Данила Петровића.

Ђорђије Грујичин је био познат као добар памтиша важнијих догађаја у Дробњаку. Био је паметан и поштован; доживо је дубоку старост. Осим Ђорђија Грујичина, дубоку старост су доживјели и Зарије Васов, Никола Малинов и Ђуро Милисављев.

С обзиром на то да су на овим просторима били одавно, учествовали су у свим бојевима које су Дробњаци водили против непријатеља; били су у војсци која је убила Смаил-агу Ченгића на Мљетичку 1840. године, а исте године учествовали су у одбрани од напада који су Турци организовали светећи Смаил- агу у познатој бици под Боровом главом, у којој су изгинули многи Дробњаци.

У балканским и Првом свјетском рату Чуровићи су били увијек у строју дробњачких јединица. У чувеној бици на Мојковцу погинули су Крсто, Вуле и Бошко, а Јово је рањен, а у аустроугарским логорима своје кости оставио је Јован Мирков.

У НОР-у 1941-1945. године ово братство је активно и масовно учествовало у борбама против непријатеља. Они који заслужују својим великим доприносом који су дали у борбама за слободу поменућемо поименично.

Владислав-Шајо Стеванов био је у НОП-у од 1941. године. У Четвртој црногорској пролетерској бригади је од њеног оснивања, а у Петом батаљону замјеник командира чете и интендант батаљона и бригаде; носилац је Партизанске споменице 1941. И његова сестра Ковиљка је у НОП-у од првих устаничких дана; погинула је као борац Четврте црногорске бригаде 1943. године на Сутјесци.

У НОР-у су погинули: Радомир Мијатов код Гацка 1943. године, Светозар Радов код Бијелог Поља, Мирчета Божов у Лијевој Ријеци, Ратко Милошев код Ваљева и Радоје и Гојко; Жарков на Вјетренику 1944. године.

Милорад Николин, браћа Миро и Момо Миланови, (Радоман Ђуров, Вељко Заријев, Милош Крстов, Видак Јованов и Миливоје су били борци у јединицама НОВ-а и учествовали су у НОР-у. У концентрационом логору на Београдском сајмишту су се налазили Сава-Мујо Ђорђијев, Арсо Јованов и Светозар; Јована Милова. Из овог логора су пребачени у Њемачку у Оснабрик, гдје је своје кости оставио Арсо Јованов.

Треба истаћи племенити поступак Мирјане, жене – Стеванове, родом од Мијовића са Годијеља, када је 1943. Године запалила своју кућу да би одвратила непријатељску одмазду над Тушињом.

Чуровићи су се из Тушиње почели исељавати око 1785. године. Од њих потичу Мумини у селу Црној Гори на Планини Пивској и у Крушеву код Шћепан-Поља. Презиме Мумин су узели након одсељења и одвајања од њих.

Крајем 19. вијека, од Јосова стабла су одселили у јабланички крај и у Потпеће у Затарју.

У времену од 1905. до 1911. године на рад у Америку су отишли Рашо Неђељков, Миладин Живков, Миливоје Обрадов. ј Сва тројица су остала да стално живе у Америци, гдје су основала своје породице које одржавају трајне везе са рођацима у Тушињи. Петар Милосављев је погинуо у Америци на раду, а Илија Мирков је умро на броду 1911. године при повратку из Америке.

Из Тушиње су 1919. године у Затарје одселили Марко, Милутин, Андрија и Филип Новичини синови, Вељко Милићев, Јово и Мићко Перованови; населили су се у селу Кичави у Вранешу. Од њих су Чуровићи у Бијелом Пољу, Мојковцу, Подгорици и Бару.

Чуровићи у селу Заступ код Бродарева у пријепољском крају, мада славе Лучиндан, дошли су из Тушиње 1925. године. Милинко и Милун Миркови одселили су из Тушиње 1937. године у село Заглавак код Глибаћа, а синови Јована Милова Миливоје и Светозар у Павино Поље.

Послије 1945. године, неколико породица Чуровић је колонизовано у Војводину и налазе се у Земуну, Инђији, Врбасу, Бачком Добром Пољу, а један дио се у Војводини настанио и у новије вријеме, гдје су засновали своја домаћинства. Има их у многим мјестима широм наше земље. Има их и у Словенији, Хрватској и др.

Славе Никољдан, а прислужују Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поrијекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. krsto čurović

    toponim “tušinja” je nastao kada su se čurovići doselili u taj kraj početkom 18. veka, /pisani tragovi u crkvenim knjigama su od 1762.godine/ . naziv “tušinja” ima se zahvaliti tmuši- tmušini- maglama koje su sproleća i sjeseni /verovatno vreme naseljavanja/ česte u kotlinama- duž korita r. bukovica.

    prilično slabo poznavanje porodičnog rodoslova nije opravdanje za izjave tipa ” ne znaju” i sl. takođe- za barem 3 generackije predaka josovih se zna i ko su i kako su se zvali, a o svim čurovićima i potpunom rodoslovu piše moj otac, pok. mileta čurović, potpuno precizno i sa potunim poznavanjem svih rodbinskih veza od 1762g. dakle, tako daleko, koliko postoje pisani tragovi o porodici.

  2. krsto čurović

    da bi bilo malo jasnije u kojoj meri je poznat rodoslov porodice čurović pokazuje grafički prikaz sastavljen prema knjizi upisivanja krštenih čurovića od 1762 g. u selu tušinja.

    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=676721685700903&set=a.489847711054969.109271.100000892338097&type=3&theater

  3. krsto čurović

    za sve preciznije informacije/ podatke, kao i za ispravljanje netačnosti u ovom tekstu- kontaktirati me elektronskom poštom.

    pozdravljam.

  4. ZN

    У Словенској митологији Чур не заузма високо место, али је важан и до данас се позива на њега када се хоће сачувати од неког зла. Он је ЧУвар међа и уопште ЧУва од нечистих сила које га се боје. Чуровићи су родоначелници – оснивачи рода и његови чувари, најстарији преци.И звоно предводника стада некада се називало чуроколо. Осим тога …

    “Мужские гениталии при защите от нечистой силы могли заменяться жестом — положением кисти левой руки на сгиб правой и поднятием последней вверх или называнием фаллоса. Есть основания предполагать, что таким защитительным словом было у вост. славян и у болгар слово чур, имевшее древнее значение ‘penis’. Этимологию этого слова, в котором начальное č могло чередоваться с k (ср. *kurъ ‘penis’ и *kurъ ‘петух’), подтверждают фольклорно-этнографические данные.”

    У данашњој Русији, на самој тромеђи са Белорусијом и Украјином налази се место Чуровичи. Да ли су ту дошли сеобом (као и остали у југоисточнојј СлавеноСербији) или су одатле дошли на Балкан – нека испита неко од Чуровића.

  5. U ovom tekstu se ne spominju Curovići iz Bosne sa Romanije selo Bjelosavljevici zaseok Crkvine. Oni vode porijeklo od Čurovića kao i Mumini. Prvi koji se doselio je bio Jakov Čurović.