Порекло презимена Спаравало

16. март 2012.

коментара: 8

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Dragan Sparavalo

    Bratstvo Sparavala se vezuje za selo Kucici u Trebinjskoj sumi

  2. Branka

    Ja sam tražila prezime Šparavalo, moja porodica je iz Mostaram.koliko pamtimo, slava je Đurđevdan, a imena koja se kroz generacije ponavljaju su Dušan i Teodor;

  3. Damir

    I ja sam iz Mostara Branka mozda smo rodjaci 😀

  4. spaca

    Moj je deda DJordje rodom iz LJbinja i 1936.godine se doseli uUrosevac,slavimo DJurdjevdan.

  5. Nemanja Sparavalo

    Poreklo prezimena Sparavalo u zadnjih 100god vodi iz trebinja,a dalje ne znam.

  6. Војислав Ананић

    СПАРАВАЛО (п), у Кучићима, Крњевићима и Ђедићима (Шума требињска), Кочелима код Требиња, Требињу и Мостару. Поријеклом су од Дрекаловића из Куча у Црној Гори. Доселили су у Кучиће око 1700. године. Презиме су, наводно, добили по томе “што им је неки стари ‘спарињао’ убио некога”. Славе Ђурдевдан, а прислужују Задушнице (75:1187,1188,1189.1190).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  7. Војислав Ананић

    БРАТСТВО СПАРАВАЛА

    Сажетак: Код г. Пера Спаравала, који живи у Чешкој, у Прагу, сачуван је рукопис његова саплеменика историчара Љуба Спаравала о братству Спаравала. Објављујемо тај текст из више разлога. Братство Спаравала, које је веома разгранато, до скора је највише живјело у неколико села Требињске шуме и Подбрђа, а касније се распршило на све стране. Овај текст послужиће као добра предрадња свима онима који се буду касније бавили истраживањем тог рода. По мултидисциплинарном приступу, критичности и акрибичности тај текст може бити узор свим оним који пишу о свом родословљу. И на концу, ово је скроман омаж нашем веома заслужном сараднику, чији радови служе на част овој едицији.
    У међувремену, у објављеном архивском документу потврђени су и проширени ауторови наводи, што смо уврстили у текст у угластим заградама.
    С.П.

    Село КУЧИЋИ, у Шуми требињској, средиште је братства Спаравала. Из њега су се Спаравали расељавали на разне стране. Ово село се некад давно звало Бијакићи, а када су у њ дошли досељеници, из Куча (Црногорска Брда), прозвало се Кучићи. Када су ти досељеници дошли и како су се звали – није познато. Само се зна да од тих досељеника води поријекло данашње бртство Спаравала. Иако су далеки преци Спаравала доселили из Куча, сви Спаравали нису истог поријекла. Један, сада већи дио братства Спаравала, по породичном предању, води поријекло од Дрекаловића, из Куча, а други дио од Васојевића, исто из Куча. Јер, једно вријеме је Васојевића било у области Куча. Они Спаравали који воде поријекло од Васојевића су у селу Кучићи живјели одвојено, у засеоку који се звао Сињи Кук. Само се у породицама ових Спаравала, који кажу да воде поријекло од Васојевића, а који су живјели у Сињем Куку, непрекинуто до најновијих дана јавља име Васо, име родоначелника Васојевића. Код Спаравала који кажу да су поријеклом од Дрекаловића, нико не памти да је неко имао име Васо.
    Откако су из Куча доселили сахрањују се у гробљу код цркве Св. Варваре у сусједном селу Ђедићи.
    Крсна слава Спаравала је Ђурђевдан.
    Презиме, које су ови досељеници у Кучићима добили, данас је врло необично. Како је тешко одредити шта то презиме значи, неки се Спаравали, који су из Кучића у друга мјеста отселили, зову Шпаравали (од шпарати); а неки су презиме и замијенили, па њихови потомци саида носе друго. О постанку презимена Спаравало постоји предање. Оно каже да је у Дубровнику био неки силан властелин. Имао је бедевију и, јашући на њој, често са сабљом у руци изазивао људе на мегдан. Когод би му на мегдан изашао, он би му сабљом одрубио главу. Тако је једног дана овај властелин на бедевији дојахао и позивао да му се на мегдан изађе. Изашао му је човјек пјешак, без оружја голорук, држећи обје руке у џеповима чакшира. Кад га је властелин угледао, викнуо је на бедевију да се пропне. Међутим, потцијенио је досјетљивост голоруког пјешака. Овај човјек је нагло извукао руке из џепова, и из обје шаке засуо властелина пепелом у очи. Када је властелин збуњен почео рукама трљати очи, овај човјек га је ухватио за ногу, оборио га с бедевије, узео му сабљу и њом му откинуо главу. Узјахао је на властелинову бедевију и са сабљом у руци, здраво и весело, одјахао пут Бргата. Свјетина, која је у Дубровнику све ово радознало посматрала, завикала је: “Спара га, спара га, за муку Исукрстову”! Због тога су овог човјека прозвали СПАРАВАЛО, а тако су прозвани и његови братственици. У предању се није сачувало име човјека који је први добио назив Спаравало. Сигурно су раније генерације Спаравала и то знале. У читуљи Спаравала, која је сачињена 1870. године, на првом мјесту је уписано име ТРИВКО. Стари људи су приликом сачињавања читуља водили рачуна о томе чије ће име на прво мјесто уписати. Редовно су уписивали име свога најстаријег претка. Стога би могло бити да се тај Спаравало, који је први ово презиме добио, звао Тривко.
    Колико у наведеном предању има истине, тешко је рећи. Тачно је, а то се из архивских докумената зна, да је у старом Дубровнику било случајева изазивања на мегдан. Истина је и то да су људи из Шуме требињске често у Дубровник силазили, продавали оно што су за продају имали и куповали оно што им је било најпотребније. Тачно је такође да су стари Дубровчани у свом говору употребљавали ријеч “спарати” и “спаравати”, која је италијанског поријекла. Италијанска ријеч спараре на нашем језику значи: пуцати, опалити, распорити трбух, извадити утробу животињи. У старим дубровачким списима може се наићи на записану ријеч спаравати. У једном писму се каже: “Пасја вјеро, ви сте на нас спаравали (пуцали) ноћас. У другом пише:”Ја нећу доћи сам, идем у визиту са 200 или 300 људи, чуће се спаравање (пуцање)”. У трећем се опет каже: “Он приступи са друга пе’сет, под оружјем, и спаравајући (пуцајући) поћера сву чељад која је била онди”. Ми не знамо сва значења ријечи “спаравати” у старом дубровачком говору, али је сигурно да је од ње настало презиме Спаравало.
    Према томе, у овом предању о постанку презимена Спаравало, има неке истине, није без икаквог основа настало.
    Ми не знамо када се презиме Спаравало појавило. Најстарији писани спомен до кога смо дошли трагајући за овим презименом је из 1702. године. Прије тога, од 1683. до 1699. године дубровачко је залеђе, од Херцег-Новог до Неретве, било под млетачком влашћу. Када је 1699. године склопљен мир у Сремским Карловцима, Млечани су се морали повући у Боку. Тада је око стотину породица из Херцеговине, под вођством митрополита Саватија Љубибратића и калуђера тврдошких, напустило Херцеговину, и населило се у Боку, на млетачку територију. Млетачке власти су тим досељеним породицама додјељивале земљу, направљен је и катастарски попис. Међу онима који су земљу добили, у катастарском попису из 1702. године, налази се и МАРКО СПАРАВАЛО са седмеро чељади. Он је земљу добио у два села: Требјесин и Суторина код Херцег-Новог. Не зна се из кога је села дошао овај Марко Спаравало, али по презименима других људи у истом попису (Бубало, Вулетић, Краљевић) види се да је из Шуме, а то значи из Кучића. Нико у Шуми требињској не памти да је у Требјесину и Суторини код Херцег-Новог било Спаравала.
    Из овога податка се може закључити да је презиме Спаравало настало прије 1702. године. Ако је Марко тада имао седмеро чељади, и био домаћин куће, онда је морао имати најмање педесет и коју годину, а то значи да је презиме Спаравало настало свакако прије 1650. године. Јер, Марко сигурно није први Спаравало. У читуљи Спаравала је прво име Марко написано тек на 24-ом мјесту.
    Сљедећи писани докуменат у коме се налази презиме Спаравало је општак манастира Завала из 1718. године. Те године је прекривена манастирска црква. Међу људима који су дали прилог за оправку цркве, како се из наведеног списка види, налази се и име СИМО СПАРАВАЛО. Он је дао прилог у износу од 5 либара. Истина, он је записан као Справало (између ”п” и ”р” недостаје слово “а”), али се то без колебања може узети као грешка у писању. У списку приложника има 37 имена. На челу списка су игуман Василије и кнез Милош. Има више и садашњих презимена (Поробић, Чичковић, Радуловић, Барзут Никола с Влаке, Унковић, Ћук, Кусаловић, Лакић, Обрадовић). Већина презимена је са подручја Бобана и Попова. Уз нека презимена наводи се и чин и звање, као: кнез, војвода, алвијер, срзенто, капурал, тененто и арамбаша. Стога закључујемо да је то, у ствари, списак једне војне јединице, компаније, којој су на челу били кнез Милош и игуман Василије. Сви борци и старјешине у овој јединици су дали прилог за оправку манастирске цркве.
    Ова јединица је била основана у току рата (1714-1718.) између Турске и Млетака. Рат је почео у децембру 1714. године. Тада су Млечани у Херцег-Новом од наших људи оснивали компаније (чете), давали им оружје, спрему и плату и слали их у Херцеговину да воде борбе с Турцима и дижу народ на оружје. Тим компанијама су прилазили људи и из наших села. Таква једна компанија “млетачких хајдука” била је под командом кнеза Милоша Војновића. Она је против Турака ратовала на подручју Шуме, Бобана и Попова. У дубровачким архивским списима има података о борбама “млетачких хајдука” које предводи кнез Милош Војновић. Поред имена кнеза Милоша и игумана Василија, у тим документима се спомиње још имена која се налазе и у завалском општаку. Из тога се види да су у општаку манастира Завале наведена имена “млетачких хајдука” из компаније Милоша Војновића.
    Кад се, јула мјесеца 1718. године, турско-млетачки рат завршио миром у Пожаревцу, и наш крај опет остао под турском влашћу, компанија кнеза Милоша Војновића и игумана Василија се разишла кућама: неко на млетачку територију у Боку, а неко у своје село под турском влашћу. Наш Симо Спаравало је био у овој компанији “млетачких хајдука”. Не можемо утврдити је ли он у ову компанију ступио у Херцег-Новом и заједно са кнезом Милошем дошао на турско подручје или је из Кучића овој компанији приступио. Ако је у Херцег-Новом ступио у компанију кнеза Милоша, онда би он могао бити син онога Марка Спаравала који је 1702. године добио земљу у Требјесину и Суторини.
    У једном турском документу, који је сачињен између 1750. и 1756. године на подручју Љубиња, спомиње се неколико СПАРАЛА у селу Крушевица. У презимену недостаје слог “ва”. Ово скраћивање презимена могао је грешком да направи турски писар, а могао је и наш преводилац са турског У документу су наведена имена ДАНО (Данило), СПАРАЛО и његов брат МИХАЈЛО; ВУКАН и његови братићи АНДРИЈА и ТОМА. У предању братства Спаравала се не зна за ове Спаравале у Крушевици код Љубиња. Вјероватно су аге неку породицу Спаравала из Кучића у Крушевицу преселиле. Можда су каснији љубињски Спаравали од те породице.
    У предању је остало присјећање на двојицу познатих Спаравала – САВУ и МИЛИСАВА. Само су њихова имена позната. Не зна се јесу ли били браћа или рођаци, а сигурно су живјели у Кучићима. О Сави нисмо нашли никаквог писаног трага, а Милисав се спомиње у списима дубровачког архива. Дубровачка влада је упутила једно писмо Сулејман-паши Ресулбеговићу у Требиње у коме га обавјештава о томе како је у мјесецу октобру 1751. године ноћу покрадена црква у Рожату, у Ријеци Дубровачкој. Из цркве је однесено “све што бијаше светих аљина, и сребра и злата”. У околним селима се мислило да је ову крађу извршио “Милисав Спаравало Влах врло познат од све Жупе”. Сазнало се и то да је Милисав послије тога отишао у Мостар да украдену робу прода. Дубровачка влада моли да турске власти поведу истрагу, да нађу лупежа и од њега наплате сву штету коју је црква у Рожату имала. Из даље преписке се види да су турске власти у Требињу повеле истрагу о овој крађи цркве у Рожату, па је на крају утврђено да Милисав Спаравало није извршио крађу, него једно друго лице.
    [Десет година раније, у новембру 1741. године, на Бргату је избила свађа између мјештана и групе Херцеговаца у којој су били Милисав и Јован Спаравало. Том приликом је Милисав насрнуо оружјем на Бргаћане, очито без посљедица. (Весна Миовић-Перић, На размеђу, Османско-дубровачка граница (1667-1806.). – Дубровник 1997, стр. 128)]
    Из ових списа се види да је предање о постојању Милисава Спаравала тачно. Живио је, дакле, средином 18. стољећа. Вјероватно је и Сава његов савременик, чим се у предању заједно спомињу. Како се у документу каже да је Милисав био “врло познат од све Жупе”, значи да је у Жупу често долазио и сигурно са Жупљанима трговао. А ишао је чак и до Мостара. Вјероватно се бавио и кириџијским пословима. Могуће је да је из Кучића негдје и “у свијет” отишао и тамо умро. Јер у читуљи Спаравала његова имена нема, Да је сахрањен код цркве у селу Ђедићи, његово се име, с обзиром на то да је био познат, не би заборавило у читуљу унијети.
    Године 1769. у Стару православну цркву у Сарајеву долазио је неки ЛУКА СПАРАВАЛО, и дао прилог за цркву. У запису се каже да је био “из Кучића у Шуми”. С њим заједно прилог је дао и Мијат Мерћеповић из Ђедића. Лука је, заједно са комшијом Мијатом, у Сарајево могао доћи само кириџијским и трговачким послом. Наведено је да је из села Кучићи, што значи да у Сарајеву није био стално настањен. Међутим, у читуљи Спаравала његовог имена нема, нити се у предању његово име спомиње. Могуће је да је и он негдје “у свијет” отишао. У читуљи има само један Лука, али он је умро много касније, више од сто година послије спомињања Луке који је дао прилог за Стару православну цркву у Сарајеву.

    (Сачинио Љубо Д. Спаравало, Београд, 10. априла 1981. године.)

    Извор: ТРИБУНИА, Прилози за историју, археологију, eтнологију, умјетност и културу, 13 – 2014. Издавач Музеј Херцеговине, Требиње, 2014.

  8. Momcilo Mrkonja

    Poštovani ,
    Moj DNA je pokazao da imam rodbinske veze sa Dobroslavom Savovicem čija majka je od Sparavala. Moj otac Petar Mrkonja je iz Kovacine u obližnjem selu Zulja bila je jedna porodica Sparavalo sa kojima smo bili u dobrim odnosima. Oba ova sela su na 14km od Trebinja odnosno Trebinjska suma.
    Lijep pozdrav