Ребрача

11. март 2012.

коментара: 1

Ребраче су српски род са Баније. 

Заштитници Ребрача су Свети Сергије и Вакхо, и Свети Јован.

Центар Ребрача је село Мајске Пољане (општина Глина).

Први Ребрача који се помиње на Банији је кнез Божо Ребрача.

 

О настанку презимена Ребрача

– основа: ребро, дио тијела

[1]

Први помен презимена на Банији

– 1737. године потврђено на Банији; кнез и пјешадијски капетан Божо Ребрача

[2]

Одакле су прешли на Банију? 

– 1703. године из околине Новог Града (Поуње, Босанска Крајина)

Кад је Нови отпао под Турке, онда су и тамошњи Хришћани сви прешлли на ову страну. Србљи се тада населе по Мајскијем Пољанама, по Класнићу и по Жировцу. Све земље с десне унске обале, за пет сати у ширину, са свијем остану пусте, и морали су их Турци на ново насељавати, довлачећи српски народ из даљијех области. Тако је насељена доња Банија или земље између Уне и између Купе па већ горе до Глине; и по званичном извјештају бечког Ратног Вијећа од 1701. насељено је ту српско-православног народа да 11.000 душа.

[3]

Презиме Ребрача у црквеним књигама

– презиме Ребрача је потврђено у црквеним књигама парохије Глина из 1831. и 1833. године.

– Ребрача, крсне славе Јовањдан и Срђевдан;

[4]

Попис становништва СР Хрватске из 1948. године

– Ребрача:

1) Блиња, Петриња (1 особа без куће)

2) Глина (4 куће, 11 особа; 1 особа без куће)

3) Мајске Пољане, Глина (14 кућа, 48 особа)

4) Равно Рашће, Глина (1 особа без куће)

5) Шибине, Глина (1 кућа, 7 особа)

укупно: 19 кућа, 69 особа

[5]

 

Литература:

[1] Др Петар Шимуновић, Наша презимена: поријекло, значење, распрострањеност, Загреб, 1985.

[2] Др Славко Гавриловић, Грађа за историју Војне крајине у XVIII. вијеку; Банска Крајина XVII-XVIII. вијек, I-II, Београд, 1989-1997; Војин С. Дабић, Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII вијека / Зборник о Србима у Хрватској, књига VI, Београд, 2004.

[3] Манојло Грбић, Карловачко владичанство, Карловац, 1891-1893.

[4] СПЦ, Црквене књиге крштених, вјенчаних и умрлих, Глина, 1831-1833.; СПЦ, Шематизам Православне српске дијецезе Горњо-Карловачке, Панчево, 1883.

[5] Др Валентин Путанец и Др Петар Шимуновић, Лексик презимена СР Хрватске, Загреб, 1976.

 

ПРИРЕДИО: Петар Демић, сарадник портала Порекло

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Дрина

    Идентитет и криза идентитета

    Род, племе, колено. Реч, говор, мисао.
    Идентитетска дезинтеграција, идентитетска асимилација, унијаћење, миграције, адаптација, верификација идентитета.

    Бранислав Нушић је рекао да знање има границе, док их незнање нема.
    Последњи ратни сукоби у Европи у 20. веку, на тлу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије нису променили границе АВНОЈ-а, али су срушили границе између морала, истине и чињеница с једне стране и неистина и заблуда с друге. Грађани Југославије седамдесетих, осамдесетих година, па и пре, нису могли ни да слуте да ће Југославија у неко догледно време пропасти, да ће се југословенство показати као јалова замисао, да ће индустрија бити колективно подведена под стечај, да ће привредни гиганти тога доба – ИМТ, ИМР, ЕИ Ниш, ИМ Змај,Завод Црвена застава, Робна кућа Београд, Гоша, ПКБ, БЕКО, ПК Серво Михаљ,… убрзо доживети фијаско. И као што малопре поменути господин Нушић рече-знање има границе, док их незнање нема.
    Средином 20. века, па до неке ’80. године 21. век је ишчекиван као неко
    доба неслућеног прогреса.
    Осамдесете године су биле увертира за деведесете године. Пад комунизма. И сам по себи то је дивно, али алтернатива је била вазалство.
    И док су СР Србија и српски народ тонули у егзистенцијалне неприлике, тих осамдесетих година десило се нешто занимљиво,нешто што се наслућивало, чак и очекивало.
    Брутално је деформисан концепт братства и јединства српског и хрватског народа, а самим тим је срушена стратегија мирног суживота. Трагедија је још већа када се има на уму да је “дух усташтва пуштен из боце”.
    Када се говори о хрватском народу мора се признати да је он по пореклу етничког корпуса сасвим идентичан српском народу. Такође, треба приметити да су Срби вековима дотад били подвргнути насилној, егзистенционално нужној асимилацији, унијаћењу. Велике миграције српског живља са подручја Старе Херцеговине, Косова, Црне Горе, Метохије ка трговачком средишту Балкана – ка Далмацији,Кордуну, Лики од 14. до 19. века у ком је такође било Срба, биле су проузроковане породичним и племенским сукобима, лошим економским условима у завичају и пре свега терором Османске империје.
    Међутим све има своју цену, па тако и промена средине. Неупитно је текао процес похрваћивања Срба , стапање је било руковођено из Ватикана/Рима, Беча и Будимпеште.
    Значи да је суживот Хрвата и Срба историјски поприлично дуг, ако се
    “суживотом” као таквим могао и
    назвати. Међутим, 20. век је донео неке нове прилике, после којих су Хрвати први пут у својој историји добили своју независну државу -и то на стратишту српских мученика, православних страдалника, али и Рома, Јевреја,… Реком Савом текла је српска крв. Модерни хрватски идентитет утемељен је за време Независне Државе Хрватске,базирајући се данас као и тада, али неформално на антиправослављу, антисрпству, антисловенству?!

    Еклектицизам (од грч. ἐκλέγειν – изабрати) је филозофски приступ који се не држи ни једне ригидне парадигме постављених претпоставки или закључака, већ ствара вишеструке теорије како би стекао увид у феномен, или примењује само одређене теорије у одређеним случајевима. Еклектицизам сматра да се тражење истине не исцрпљује у једном филозофском систему. Појам потиче од грчке речи еклектикос, бирати најбоље. И поред писане историјске грађе, истраживачких радова, методичких анализа, српско порекло многих истакнутих људи са подручја данашње Републике Хрватске неоправдано је упитно и спорно из хрватског угла гледања.
    Зашто су родом “Хрвати” Никола Тесла, Влахо Буковац, Милутин Миланковић, Новак Ђоковић, Александар Ацо Аполонио, Валтазар Богишић , Иван Мештровић, Јосиф Руњанин, Рафо Марић, Синиша Михајловић, Петар фон Прерадовић, Николас Павловић, Константин Вучковић, Франо Кулишић, Иван Иво Војновић, Антонио Рендић Ивановић, Каролина Невенка Гоић Боројевић, Дум Иво Стојановић, Натко Нодило, Алехандро Едуардо Гојић Херез, Иво Ћипико, Вид Вукасовић Вулетић, Руђер Јосип Бошковић, Светозар Боројевић од Бојне, Иван Вучетић,Жан-Пол Лукшић Фонтбона, Раде Шербеџија,Невен Иван Илић Алварез, Милан витез Решетар, Естебан Антонио Скармета Враничић, Марија Каролина Ареги Паско Бабурица Шолетић, Петар Ернесто Драгићевић Кариола , Симеон Пишчевић,Божидар Божо Ђаја, Иван Џиво Гундулић, Алехандро Раул Спајић Торес,Саво Вулетић,Игњат Бакотић, Урош Тројановић,Луко Зоре, Лука Паскалис Примојевић, Сабина Фантони Камалић, Вукашин Лугоња, Паскоје Примојевић ,Роми Марија Шмит Црношија, Цесар Бијелић-Помареда, Габријел Борић Фонт,Јово Бердовић,Антун Матија Рељковић, Ингрид Антонијевић Хан,Матија Бан, Чедомил Лаушић Гласиновић , Лујо Војновић,Рикардо Антонио Мохамед Матијевић, Арсен Дедић, Карлос Гонзалес Јакшић, Јово Герун, Емилио Огњеновић, Педро Вушковић Браво, Иван Сезар Габрић,Михаил Милишић, Јефтимије Љубибратић,…?!
    Зашто нису “Хрвати” и Сава Јањић/ Драгутин Јањић,патријарх српски Павле/Гојко Стојчевић, Јосиф Рајачић, Јустин Јовановић /Јован Јовановић, Јован Рашковић, Милан Мандарић, Предраг Стојаковић,…
    Реч је о Србима и људима српског и словенског порекла. Матични језик њих и /или њихових предака јесте српски, то јест српскохрватски макројезик.

    (1)Срби и људи српског порекла;
    сродности и суживот народа на Балкану и у расејању

    “Важно је да један народ кроз све векове бројних искушења задржи свој урођени темперамент и своју традиционалну симболику. Срби су као мало ко у овом делу Европе у томе и успели.”
    Франц Лист

    Српски етнички корпус је нејединствен,хетероген,
    географски разбацан, и културолошки богат.
    Бројни Срби и људи српског порекла су према многим претежно хрватским изворима информација представљени као Хрвати, људи хрватског порекла,или људи који немају српско порекло.

    Попис из 1846. године: 2 милиона 643 хиљаде Срба у Хрватској

    На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба

    Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства прије 176 година, тачније 1846. објавио је етнографску карту Аустријског цартства. На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба.

    Картограф је врло прецизно без икаквих личних интереса навео колико на тој територији живи и ког становништва. Из овога се види да је на тлу тадашње Хрватске, Срба било три пута више у односу на Хрвате.

    Овај етнографски податак, као и етнографску карту Европе из тог периода могу се наћу у трећем тому Енциклопедије Catena mundi III.

    Следеће године, односно 1847. исти германски картограф објавио је етнографку карту Османског царства на тлу Европе. На простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живјело је “99%” Срба.

    На овај начин, велики картограф великог моћног Аустријског царства представио је етнографску слику Балкана.

    Што се тиче бана Јосипа Јелачића током његове владавине био је познат његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба. Он то никада није доводио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.

    Шта се десило у ових 176. година, да се један народ који је био “најмногобројнији” на простору Балкана толико асимилира?

    Неки историчари сматрају да је Краљевина СХС, а касније Југославија била пројекат из кога су Срби изашли као најпораженији народ.

    Након Краљевине СХС долази мрачни период НДХ-а и монструозна стратишта попут Јасеновца, где се „решава српско питање“ (једну трећину протерати, једну трећину покатуличити, а једну трећину убити).

    Онда долазе и деведесете, а према попису становништва из 1991, последњем пре почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У периоду од 1991-1995. у Хрватској је у изганствно протерано близу 250.000 хиљада Срба, од којих према попису из 2005. године у избеглиштву живи њих 200.000.

    Рачуница показује следеће од 2 милиона 643 хиљаде Срба из 1843. године, у Хрватској данас живи свега 186. 633 тј. 4,36 %.

    За мање од 2 века један народ изгубио је близу 2 и по милиона становника, ако нису сви физички страдали , асимилацијом њиховни потомци који глорификују усташтво су свакако страдали духовно.

    Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 1852. године. Био је српски писац из Далмације и први председник Удружења књижевника Србије.Матавуљ припада епохи реализма а његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.
    Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.
    До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утицај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гија де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело. У својим „Биљешкама“ он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи
    приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. „Бакоња фра Брне“ је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповетка је „Пилипенда“, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.

    Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутрашњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.

    Унијати у Далмацији, или Гркокатолици у Далмацији, верска су заједница, која је постојала у 19. и 20. веку. Појавили су се 1832. године, а нестали углавном у насељима Кричке, Баљци и Врлика у Другом светском рату, вративши се у православну веру, а мањим делом преласком у римокатолике.

    То су били Срби православци, који су склопили унију са Римокатоличком црквом и признали врховну власт Папе, чиме су изашли из оквира Српске православне цркве. Задржали су православне црквене обичаје, као што је крштавање с три прста, слављење славе, служење литургије на квасном хлебу, причешћење под оба вида, ношење браде и склапање брака код свештенства, иконостас у цркви и изостанак клупа за седење.

    Унијаћење је спровођено уз потпору државе, тада Аустријског царства, а цар је лично финансирао изградњу верских објеката. Срби и Српска православна црква су то доживљали као насилан покушај покатоличења и затирања православног становништва Далмације, а Хрвати и Римокатоличка црква као “мирољубиво склапање заједништва две вере” .
    Први покушаји унијаћења православних Срба у Далмацији, догађали су се за време владавине Млетачке републике. У време Кандијског рата, 1648. године, велики број Срба православаца, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, пребегао је са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је она пропала.
    Млетачка република је након Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718) завладала читавом Далмацијом. Све православне Србе на том подручју је у црквеном погледу потчинила млетачком филаделфијском архиепископу. Тада је то био Мелетије Типалди, који је званично прихватио унију 1690. године. За покушај унијаћења православних Срба у Далмацији, послужио му је Никодим Бусовић, парох из Шибеника, којег је 24. јуна 1693. поставио за епископа далматинског. Према католичким изворима, Никодим Бусовић је још 4. септембра 1692. у Венецији исповедио католичку веру. Иако је његово хиротонисање од стране Типалдија изазвалу негодовање крчких калуђера и патријарха Арсенија III, патријарх га је ипак потврдио за епископа 1695. године. Након тога, Никодим Бусовић напушта унију и окреће се патријарху.
    Након преласка Далмације у посед Аустријског царства, настављају се напори у постизању уније. Аустријско царство је већ дуго имало искуства са унијатима на својој територији. Покушај унијаћења у Далмацији, без успеха, одиграо се 1819. године, за вријеме далматинског епископа Венедикта Краљевића. Краљевић је у јесен 1818. отпутовао у Беч, где је боравио на позив аустријског цара Франца I. Тамо су га убедили да склопи унију са Римокатоличком црквом, па након његовог повратка следеће године, стижу четири унијатска учитеља из Галиције (Русини). Српски народ се побунио против тога и поднио жалбу митрополиту карловачком Стефану Стратимировићу, а овај аустријском цару. Пошто је све то било узалуд, на Духове 11. марта 1821. године, завереници су пуцали на Краљевићеве кочије. Том приликом је уместо Краљевића, који се није налазио у кочијама, погинуо унијатски учитељ каноник Ступницки, а касније је од задобијених рана преминуо и градски заповедник. Краљевић је након овог догађаја побегао у Задар, па у Италију, одакле се више никада није вратио.