Ристичевић

9. март 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Ђорђе Ристичевић

    Под најездом турака на Душанове земље, српски народ се одупирао много надмоћнијем непријатељу. Сломљен изнутра неслогама великаша и борбом за превласт послије смрти Душана Немањића (познатог као Душан Силни, око 1308 – 20. децембар 1355.) српско царство је постепено почело да се распада. Крајем седме деценије 14. вијека Османлије су се учврстиле у долини ријеке Марице и почели су њихови пљачкашки упади на територије деспота Угљеше. Угљеша је схватио опасност од турака и одлучио да их протјера из Дренопоља. Угљеши је једино помоћ пружио његов брат Вукашин. Недалеко од Једрена код Черномена на ријеци Марици браћа Вукашин и Угљеша чија је војска бројала око 65 000 фантастично опремљених искусних ратника, потучена је на препад у зору од око 15 000 турских војника које је предводио румелијски беглербег Лала-Шахин. Угљеша и Вукашин погинули су у боју са турцима 26. септембра 1371. године. Османлијска побједа је непосредно послије битке довела до нестанка Угљешине Серске области. Вукашина је наслиједио његов син Марко коме је од територије којом је господарио његов отац остала само западна Македонија. Побједом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских земаља. Одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. Страх невоља и несрећа љуто су завладали у свим градовима и западним предјелима. Турска хорда је прешла преко земаља браће Драгаша, на помолу је висио неизбјежан сукоб са Србијом, до кога је убрзо и дошло, битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову. У окршају првог сукоба Срби су побиједили Турке. Међу војницима који су се борили пред војском бјеше Милош Обилић кога Вук облага Лазару и осумњи-чише га као невјерна. Милош да покаже вјерност, а уједно и храброст, нађе згодно вријеме, устреми се ка Мурату и зари мач у тога страшнога властодршца. У први мах битке одолијевали су и побјеђивали Лазареви људи. Бајазит син Муратов доведе појачање и битку преокрену у турску корист. Цар Лазар и сва властела изгинула је славно на пољу Косову. Због надирања Турака становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње са собом носећи највеће драгоцјености и нешто покретне имовине.
    У таквој ситуцији нашли су се и наши преци Маричићи који су поријеклом од славне српске лозе Немањића, потомци по Немањином сину Вукану а славе светог Архангела Михаила архистратига. Из питоме жупе Тузи коју су насељавали, ту имали своје њиве, катуне, цркву и гробља пођоше на пут без повратка. Развише се у три правца: Једна група Маричића оде у дубину Србије. Друга група крену дуж мора на запад и дође изнад Книна на Врело Зрмање гдје се настани. Трећа група Маричића тумарајући са покретним иметком крену према престоном граду Црнојевића Жабљаку, настани се у питомој Жупи Пивској у мјесту Плужине око 1400. године. Ту се настанише, ородише и стекоше знатну имовину са великим иметком њива, винограда, воћњака, ливада и пашњака. Имали су катуне на Пишчу у Пивској планини. Искључиво су се бавили сточарством, пољопривредом, воћарством, занатством и трговином углавном својих занатских и пољопривредно сточарских производа. У доба насељавања Маричића у Плужине, Пивском области владао је велики војвода Хума Сандаљ Хранић Косача. Послије смрти Сандаља Хранића 1435. године на власт долази његов братић Херцег Стјепан Вукчић Косача (син кнеза Вукца Хранића и Катарине Косаче рођен у селу Косаче изнад ријеке Осанице 15 километара западно од Горажда), он је проширио своје границе. Након пада Босне 1463. године његове земље (Хум и Подриње) постепено су од 1465. године освајале Османлије. Пред крај живота власт му је била сведена на уско приморско подручје са градом Новим који су Османлије заузеле 1482. године. Умро је 1466. године а посјед Херцегове земље добио је име Херцеговина.
    За вријеме боравка Маричића у Плужинама и њиховим удјелом на локалитету Гусићи изграђена је 1573. године црква Успенија Свете Богородице. Четрнаест година послије зидања 1587. године писала се као манастир. Највећа заслуга за подизање манастира припала је митрополиту херцеговачком Саватију Соколовићу.
    Турске хорде у својим освајачким походима заузеше Пивску област и Плужине 1465. године. Нестаде оног благостања и мира којег су имале српске породице у Пиви.
    Опет завлада турски терор и страдања. Само храбрији су се одметали у хајдучке дружине да би изазвали страх код турских власти а на неки начин били сигурност потлаченим србима. Један од истакнутијих Пивљана био је Бајо Николић-Пивљанин. Бајо је турцима задавао велике губитке. У Бајово вријеме велики удио у борби за слободу припао је Виду Маричићу (старијем) који је био веома богат и угледан домаћин. Један број Пивљана и Бањана одлази организовано са Бајом Пивљанином у хајдучким четама 1685. године и пружају помоћ црногорским јединицама у Боки. Долази до сукоба на Вртијељци поред Цетиња гдје су Османлије извојевале побједу. Велики број хајдучких чета гине у тој битци у којој је почетком маја 1685. погинуо и Бајо Пивљанин. Послије Бајове смрти турске крвопије свете се истакнутим српским породицама до тоталног уништења.
    Те сурове 1685. године тешко су пострадали Маричићи. Они што претекоше преселише се у Пивску планину у своје катуне на Пишчу. Од 1685. године у Плужинама нема више Маричића, њихових кула и богатства, све су то похарчиле турске хорде а њихову земљу дали су другима на кориштење. Маричићи поново са ледине почеше да се куће. У Пишчу, поврх греда направише куће. Ни у Пишчу нису имали мира и спокоја од турских хорди мада су посједовали своје катуне од 1400. године. Године 1732. Пивску област захвати куга. Куга је харала и односила животе у селима Пиве, ове злосрећне године куга је напала и Маричиће у Пишчу и однесе много живота.
    Бјежећи од куге преселише се у Поље Црквичко а неки одоше према Србији. И данас у Пишчу поврх греда имају зидине њихових кућа и мјесто се зове „Куће Маричића” које се помињу у књигама доктора Обрена Благојевића и Светозара Томића. Народ Пишча незнам из којих разлога послије другог свјетског рата ово мјесто је прозвао „Марића куће” како их и данас зову, а сви у Пишчу знају да је крај носио име „Куће Маричића“.
    У Пољу Црквичком (ово се мјесто до око 1820. године звало Корита, па по многим црквиштима на Капавици прозвало се Црквице) поново све испочетка, са великим јадом и чемером исцрпљени и осиромашени сељакањем почеше правити куће да смјесте чељад уз суво и топло огњиште. У ово вријеме хајдучијом се огласио Вид Маричић (млађи) који се борио и четовао Црном Гором и пограничним подручјима са Херцеговином.
    Маричићи се таман окућише и заборавише сељакања, али што наш народ каже „Ђаво нити оре нити копа него о злу ради”.
    Турске хорде почеше се окупљати у старој Херцеговини и на граници према Црној Гори. Око 1840. године у кућу већ покојнога Вида Маричића упаде турски силник са пратњом провоцирајући их у припитом стању витлајући голом сабљом пријетећи да ће сву Видову породицу поклати. Лампа се утрну, кроз ноћ сијевну нож и зари се у бегов стомак. Настаде паника пратња се разбјежа видјевши непомичног бега у крви. Синови покојнога Вида Маричића: Тодор, Ристић и Ђоко покупише нешто покретне имовине потјераше нешто стоке и са кућном чељади под окриљем ноћи пођоше према Шћепан пољу и даље низ Дрину. Настанише се у пољу Цвилинском надомак Устиколине али не задуго опет због несигурности преселише у село Зоровиће, потом Батковиће. У Батковићима се браћа подијелише и почеше расељавати. Тодор се настани у селу Виногради код варошице Прача и по њему се његови потомци прозваше Тодоровићи.
    Ђоко се настани у селу Ђедовци на Гласиначком пољу а по њему се његови потомци прозваше Ђокићи.
    Ристић се са породицом настани у селу Боговићи 1855. године а његови потомци се по њему прозваше Ристићевићи. Са Ристићем се у Боговићима настани Тодоров син Симо и његови потомци прозваше се Тодоровићи. Сви су задржали своју крсну славу светог Архангела Михаила и одржали везе са сродницима. Презиме Ристићевић послије другог свјетског рата око 1945. године из непознатих разлога преименовано је пописима нових власти у презиме Ристичевић.”