Порекло презимена Раонић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

РАОНИЋИ

Раонићи су огранак Србљановића и воде поријекло од Раоне Србљановића, по коме су и добили презиме Раонића. Предање казује да су била три брата: Тома, Сава и Раона Србљановић. Од Томе су Томићи, од Саве – Савићи (Струњаши) и од Раоне Раонићи. Живјели су на Слатини, гдје су оставили трага у топониму „Раонића крај“ и вјероватно је припадао њима, јер је то некада била дробњачка територија. У 19. вијеку су се иселили у Затарје и Србију.

___________

РАОНИЋИ

(у Врелима и Жабљаку)

Раонићи су огранак Вукадиновића, који потичу од Доброја. Род су с Раосављевићима и Дедеићима, од којих су и друга братства која су набројана у дијелу о Дедеићима.

Породица Вукадиновић је живјела у селу Прошћењу, у околини Мојковца, и била је имућна и бројна. Од овог братства био је познат Радоња, а по некима из њиховог братства и Његован.

Једном приликом Турци покушају да оскрнаве манастир у Добриловини. Вукадиновићи се ставе у заштиту, Турке поубијају, а њихове лешеве склоне. За ово се брзо дозна и Турци се освете разоривши Прошћење, а Вукадиновиће готово све побију. Тада погине Радоња, син Његована Вукадиновића, а остану његови малољетни синови Марко и Маринко. Њихова мајка се као млада удовица, којој је било име Роса, преуда за Мила Раонића из Прошћења и са собом поведе своје малољетне синове Марка и Маринка, који се по очуху Милу Раонићу прозваше Раонићи. Данашњи Раонићи у Врелима казују да су Марко и Маринко имали и трећег брата, који је остао у својој ујчевини приликом преудаје мајке Росе, као и да је задржао презиме Вукадиновић и да су од њега Вукадиновићи у Гојаковићима код Мојковца.

Кад Маринко убије неког Турчина, браћа ускоче у Шаранце и населе се у селу Врелима, гдје и данас живе њихови потомци.

Маринко је имао сина Радуна, а овај Новицу и Ђорђија. Од Марка су били Петко, Тимо, Лазар-Лазо и Јован; Петко је имао Симеуна, Митра и Тома; Томо Живка; Лазо Петра, Димитрија, Окицу и Јовицу, а Јован није имао мушких потомака.

Ово братство је дало доста истакнутих људи и врсних интелектуалаца на разним дужностима. У НОР-у су дали велики допринос својим активним учешћем у јединицама НОВ-а као борци и старјешине.

Радосав Димитријев, искусни ратник, од првих устаничких дана опредјељује се са својом породицом за НОП. Налазио се на одговорним дужностима све вријеме рата; био је и командант мјеста на Његовуђи, а касније у безбједности. Његов син Војислав, млади борац Језеро-шаранског батаљона гине у чувеној Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, а кћерка Викторија-Вита, удата Перуничић, била је у НОР-у од првих устаничких дана; од формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде налазила се у њеним редовима, а касније је у Деветој црногорској бригади била замјеник комесара чете и бригадне болнице; носилац је Партизанске споменице 1941. године. Лазар, Радосављев син, налази се као познати и признати правник на одговорним дужностима у области правосуђа у Републици и Федерацији.

И Јованова породица се опредијелила за НОП. Велимир Јованов је био припадник НОП-а од 1941. године. Прво се налазио у Дурмиторском одреду, а касније је био у Четвртој црногорској бригади од њеног формирања у којој је био командир чете и командант артиљеријског дивизиона. Он је и рањаван. Носилац је Партизанске споменице 1941. Његов брат Благота је такође био припадник НОП-а од 1941. године; погинуо је на Грабу код Бијелог Поља 2. маја 1944. године као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде. Лука, њихов брат, био је активиста у НОП-у, а радио је у народној власти и у позадинским органима.

Илија Новичин је припадник НОП-а од првих ратних дана; погинуо је у Добром Долу јуна 1942. године као припадник јединица НОВ-а, које су се повлачиле за Босну.

Љубисав Вукосављев, дугогодишњи просвјетни радник и директор школе, био је активан у друштвено-политичким организацијама среза и оппггине, добар познавалац историје племена Шаранаца; нестао је релативно млад 1986. године у јеку највећих стваралачких могућности.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поеијекло, 1997. (страна ), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић