Порекло презимена Ераковић

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Савићевић

Ераковићи из Бањана

Ераковићи су братство из Тупана у Бањанима (територија општине Никшић), где су се доселили из Велестова крајем 18. века. Један број Ераковића се крајем 19. и почетком 20. века иселио из Тупана у Топлицу, у неколико таласа (1889-1913); касније, након Првог светског рата – Ераковићи се насељавају у Метохију, а након Другог светског рата следи талас исељавања из Бањана и Топлице у друге делове Србије: Прокупље, Лесковац, Ниш, Врбас, Београд, Нови Сад, Ћелије код Лајковца. Средином 20. века у Бањанима је било 85 кућа Ераковића.

Ераковићи славе Арханђелов-дан, а прислужују Пантелијев-дан.

Географија

Тупан је у Горњим Бањанима, недалеко од пута Никшић-Требиње, и налази се  на око 900 м надморске висине. Тло је љути крас, са мало воде и са оскудном вегетацијом. Рељеф је благо таласаст са врло мало обрадиве танкослојне земље преко наслага кречњачких и доломинтних стена. Клима је умерено-континентална.

Порекло Ераковића

Први Ераковићи у Бањанима, према родословима Ераковића су: Станоје Томашев, Вукота Петров и Радуле Симов, који су се око 1790. г., заједно са неколико Килибарди (Живко, Перо и Радуле), доселили у Тупан из Велестова крај Чева, због чега су их староседеоци у Бањанима прозвали „Велестовцима“. Судећи по предањима, Станоје, Вукота и Радуле су унуци извесног Ерака по којем је цело братство и добило презиме.

О самом исељењу из Велестова и досељењу у Тупан постоји неколико верзија предања, а разлике у предањима углавном се тичу времена досељавања у Тупан, као и „старине“ односно старијег порекла и пребивалишта Ераковића. У даљем тексту ћу навести податке о Ераковићима, забележене од стране хроничара као што су Светозар Томић, Филип Сарић, Ђорђе Вукотић Чевски, Петар Пејовић и Петар Шобајић као и резултате генетичких тестирања потомака Ераковића у светлу ових предања и генетичке геналогије.

Међу Ераковићима је данас распрострањено предање које бележи хроничар Раде Ф. Пејовић-Ераковић у својој књизи „Ераковићи у Бањанима“ (2002): укратко, Ераковићи из Тупана су пореклом из Велестова, са Чева, а старином су из  засеока Ераковићи на Његушима, и рођаци су са Ераковићима из Његуша (са Петровићима и Поповићима); то јест,  потомци су властелина Херака, који се са братом Раичем, преко планине Његош у Бањанима, био доселио у Његуше из Босне. Има међу Ераковићима и оних који сматрају да Ерак јесте дошао из Његуша у Велестово, али да није био од Ераковића из Његуша. У вези са тим, Светозар Томић, у својој књизи „Бањани“ (1949) наводи следеће:

“…По верзији, која изгледа да је највероватнија, Ераковићи су у Бањанима пореклом из Велестова, са Чева, а старином су са Његуша. Предање гласи: неки Ерак дигне се са Његуша и отсели се у Велестово. Насели се у Брешков До. По овоме Ераку прозвали се Ераковићи. Они, иако су са Његуша, нису род оним Ераковићима (Петровићима) који су старином, како веле, испод Његоша. Од Ерака у Брешковом Долу народи се читаво село и отешња, те онда једни отселе у Брда – Бјелопавлиће – у село Бегмиловиће, а други у Бањане – и ови се настане у село Тупан.“

Томић  бележи и свој разговор из 1912 г. са 75-годишњим Ђоком Радевим Ераковићем (дакле, рођеним 1837. г.), унуком  Марка Станојева (односно праунуком Станоја Томашевог, једног од родоначелника Ераковића у Бањанима):

„Ђоко Радов Ераковић вели да је његов деда, Марко Станојев, био донет у Бањане са пола године, а да му је отац Раде ишао у Брешков До да купи кесим (ујам) са свог имања за време Петра Цетињског и владике Рада“.

Ово би значило да се пресељење из Велестова у Бањане десило негде око 1780-1790г, а да је Станоје рођен негде око 1750. г, што се подудара са родословима свих огранака Ераковића из Бањана.

Међутим, Филип Сарић у својој књизи „О Бањанима“ (1969) наводи  нешто другачије предање:

“Ераковићи су се доселили у Бањане око 1740. године. Доселили су се из Велестова. Са њима су дошли Килибарде и Сарићи. И данас их Бањани називају Велестовцима. Понеко доказује да су Ераковићи сродни Петровићима. То би значило да су као и Петровићи поријеклом из Босне. Међутим, већина сматра да су Ераковићи из Црне Горе. Поменута три племена су од племена Озрова. Славили су крсну славу Аранђеловдан… Доселила су се четири Ераковића: Живко, Туро, Станоје и Марко. Од Живка су Живковићи, от Тура – Туровићи, од Марка су Марковићи…
Податке дали  Перо М. Ераковић и Ђорђије Г. Ераковић”

Овакве разлике у датирању досељења у Тупан из Велестова (1790. г. према С. Томићу, и 1740. г. према Ф. Сарићу) би могле значити да је ово пресељење из Велестова у Тупан било постепено, у неколико генерација.

Занимљиво је да Филип Сарић, за разлику од Томића, помиње и Сариће, поред Ераковића и Килибарди, као учеснике у пресељењу из Велестова, односно из Брешковог дола, и бележи предање о припадности сва три братства (Ераковићи, Килибарде и Сарићи) племену Озринића.

У светлу овог податка, Ђорђе Вукотић Чевски у својој књизи „Племе Чевљани или Озринићи“ (2000.г.) помиње Ераковиће, Килибарде и Сариће као “Чевљане или Озриниће у расијању“:

„Килибарде, Сарићи и Ераковићи: поријеклом су из Велестова. Тамо су се сукобили са Мићуновићима и другим Велестовцима, па су 1790. г. дошли у Бањане. Тада их је било само 7 породица а 1925. г. чак 80. И данас их у Бањанима зову Велестовцима. Килибарде и Ераковићи живе у селу Тупан, а Сарићи у Сомини. Славе Арханђелов-дан, а прислужују Светог Пантелију.“

Петар Пејовић у својој књизи „Озринићи-племе Старе Црне Горе“, 2004, у одељку о Велестову пише следеће:

„…На Велестову постоји предање по ком је у Брешковом Долу било око 30 кућа Брешковаца који су се „поклали“ са Мићуновићима и у доба Вука Мићуновића, па су се иселили. То су сада Килибарде и Ераковићи у Бањанима, Богмиловићи у Пјешивцима и Дубинићи у селу Једноше у Доњем Загарачу. Познају се њихова кућишта (у Брешвком долу) зидана у сувомеђи и „клаку“. …

Ераковића и Килибарди има у Бањанима око 105 кућа. Ераковићи овоме додају да су они можда даљом старином са Његуша, одакле се њихов предак Ерак доселио на Велестово (у Брешков до), али да нијесу од Ераковића (Петровића) са Његуша…

Ераковићи, сложено братство у Богмиловићима, који имају поузданија предања него Ераковићи у Бањанима, казују да је Тодор Ераков- од Рајка Озринића, из Брешкова Дола- био са братом због крви побјегао у Бањане. Од брата који је остао у Бањанима је пет братстава Тупањана. Тодор са пет или седам синова дође у Пјешивце на позив Пјешиваца који су му дали земљу Милуновића и још 100 багаша жита. Од ових Тодорових синова зна се за Радула, Ујмила и Радивоја. Од Радивоја су у Пећи – Богмиловићи, о од Радмила и Ујмила су данашњи огранци Ераковића. Они 1911. г. до Ерака набрајају 8 до 10 предачких имена. По овом броју набројаних предачких имена њихово исељавање са Велестова било је почетком 18-ог века.

…Не може се утврдити која су од ових братстава из Брешковог дола озринићког поријекла, а која не. Највероватније да они нијесу прави велестовачки старинци, већ су, судећи према слави, а код неких и према прислужби- чевски Озринићи који су са Цаушевићима или прије њих са Чева прешли у Велестово- а касније су се међу њих населиле Килибарде. Из предања Брешковаца види се да  њихово исељавање из Брешковог дела није било једновремено, већ се оно одвијало током читавог 18-ог вијека. …“

Слично предање наводи и Петар Шобајићу књизи „Бјелопавлићи и Пјешивци“ – да су Бошковићи, Мијушковићи и Перовићи  из Богмиловића – Велестовци, из племена Озринићи, и да су рођаци са Ераковићима и Килибардама у Бањанима.

Генетичка тестирања

Генетичка патрилинеарна тестирања Y-хромозома (по линији оца) показала су несумњиву генетску везу између Озринића, Ераковића, Килибарди, Сарића, као и Брешковаца из Богмиловића:  Бошковића и  Милуновића.

Тестирања су урађена у оквиру  Друштва српских родословаца „Порекло“ у Београду и НВО „Поријекло“ у Црној Гори. Резултати тестирања се налазе у бази података наведених  удружења, а велики  број резултата може  се наћи и у књизи Небојше Драшковића „Господари гена у Црној Гори“.

На основу дубинских генетичких тестова (Big Y, FTDNA Huston, USA) неколицине тестираних припадника братстава Ераковића из Бањана, и Озринића из Чева и Марковине процена је да је њихов најближи заједнички предак живео почетком 15-века, тј око 1400-те године. Овако велика удаљеност до најмлађег заједничко претка – од око 600 г. – је вероватно и довела до нестанка свести о заједничком пореклу код Ераковића, са једне стране, а и код Озринића, са друге стране.

На основу свега горенаведеног може се закључити следеће:

1. Ераковићи (као и Килибарде, и Сарићи, као и Брешковци из Богмиловића) јесу генетски рођаци са Озринићима : реч је о једном генетском роду (садашња ознака хаплогрупе је  I-BY93199, као подгрупа  I2-PH908 хаплогрупе)  чији се заједнички предак, у оквиру сеобе словенских племена, доселио у 6-7. веку на Балкан. За сада, констатујемо да  предмиграционе везе (то јест пре 6. века нове ере) овог генетског рода постоје са појединцима који данас живе у централном делу Украјине (Кировград), у Грчкој – на Пелопонезу, у Северној Македонији, а имамо и једну особу која је пореклом из Призрена. Од доласка на Балкан, па све до појаве родоначелника Озра у Чеву (вероватно крајем 13. века или почетком 14. века) – за сада нису откривени генетски сродници  овог рода ни у Црној Гори, а ни шире –  на Балкану. Будући резултати ће вероватно дати одговор и осветлити кретање припадника ове гране  до доласка у Чево, односно у Велестово. Постојећи подаци за сада указују на источну руту досељавања: Украјина, Румунија, Бугарска, АП Косово и Метохија, С. Македонија, Грчка и Црна Гора.

2. Имајући у виду податак о пребивалишту Ераковића  у Велестову, у Брешковим долу, пре досељавања у Бањане, и  генетској сродности са Озринићима, отпада и верзија о наводном досељавању Ерака са Његуша, и рођачке везе са „Његушанима“ (иако је ово предање врло живо међу Ераковићима, па чак и међу Поповићима-Ераковићима са Његуша) јер је  мало вероватно да би Озринићи прихватили досељенике из другог краја, поготово ако се узме у обзир да обрадиве земље на територији Озринића – на Чеву, Велестову и Марковини –  има врло мало. Обрнуто, велики је  број исељеника из Велестова (и Озринића, уопште) због оскудних ресурса у старом крају, и то је  највероватнији разлог за исељавање Ераковића из Велестова, као што је то и разлог каснијих сеоба у Топлицу, а  затим у Метохију и Војводину. Мада се у предањима помиње као разлог исељавања из Велестова и крвна освета, односно сукоб са Мићуновићима из Велестова.

3. Највероватније, пресељење из Велестова у Тупан било је постепено, током друге половине 18. века, и било је засновано на рођачким везама: најпре се доселила једна или више породица и накнадно досељавање блиских рођака у непоресредној околини. Овакав начин пресељења ће се поновити и приликом пресељења из Тупана у Топлицу у периоду од 1889-1913, а затим и током пресељења из Топлице у Метохију.

Даља генетска истраживања ће помоћи да се добију прецизнији подаци о даљем пореклу и кретању Ераковића, као и Озринића, посебно у периоду раног средњег века, односно након досељавања на Балкан.