Порекло презимена Бојовић

5. март 2012.

коментара: 13

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ БОЈОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Бојовић

Хаплогрупа: E1b род Васојевића

Порекло: Васојевићи, Лопаћани, Црна Гора

Крсна слава: Аранђеловдан

Контакт:
_________________________

Бојовић

Хаплогрупа:  E1b род И

Порекло: Зминица, Жабљак, племе Шаранци, Црна Гора

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

Бојовић

Хаплогрупа:  I1 род В

Порекло: Источни Мојстир, Тутин, Србија

Крсна слава: Михољдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

БОЈОВИЋИ

(у Шаранцима)

Потичу од Боја, сина Антонија Рајичева. Ово је једно од најбројнијих братстава од рода Рајичева и свих Шаранаца.

Бојо Антонијев је имао четири сина: Милутина, Неша, Ђорђија и Драгића. Бојови синови узели су презиме Бојовићи по свом оцу Боју и, што је важно напоменути, нико од четири Бојова сина, који тада узеше презиме Бојовић, није га мијењао него су га задржали до данас.

У Шаранце су се доселили из Плане код Колашина са осталим Шаранцима. Пресељавање је почело 1712. и трајало је све до 1782. године, када су се и посљедња шаранска братства коначно доселила у данашње Шаранце. Прво су населили села Руданце и Јелину Гору, али су се због тјескобе и великих сњегова почели расељавати у нижа мјеста ближе Тари у Пода, а касније и у више предјеле на падинама Сињајевине.

Сви Бојови синови имају данас бројно потомство, а међу њима најмање је бројно потомство најстаријег Бојовог сина Милутина.

Милутин Бојов преселио се у село Зминицу, док су његова браћа остала да живе на старевини, односно селима која су у почетку досељења населили.

Милутин је имао синове: близанце Марка и Матија, Шћепана, Малишу и Милића.

Нешо Бојов је имао синове Радоја и Мика.

Ђорђије-Мушо Бојов имао је четири сина: Лазара-Бајра, Милована-Туја, Саву-Шубару и Чуна.

Драгић-Грле Бојов је имао два сина: Николу и Симеуна-Дешу.

Зна се да су се од братства појединци или комплетне породице исељавале у разне крајеве, а највише у Затарје. Раде Перков, као жандармеријски наредник бивше Југославије, стално се настанио у Слатини код Бродарева. Погинуо је у селу Бјелова код Пријепоља у борби против непријатеља.

Станишини синови: Милутин, учесник балканских и Првог свјетског рата; Миладин и Милош који гине у Априлском рату 1941. године; Милан је једно вријеме учествовао у партизанским јединицама и Драгутин-Драго, предратни правник. Они су се 1918. године са мајком из Зминице преселили у Потпеће (Драго је израдио монографију братства Бојовића којом сам се користио. Осим овог рада, користио сам се и едицијом Племе Шаранци Вула Кнежевића, као и писаним прилогом Новице Бојовића).

У Власово су се доселили Алекса са синовима Мијом и Лалом – учесник је НОР-а, а колонизован је у Сивац 1945. године; Лука са Милосавом, Стеваном и Милијом су учествовали у црногорској војсци у Првом свјетском рату. Милосав Лукин се налазио у логору у Машарској од 1916-1918. године.

Бајо-Ђуро Матијев са четири сина се одселио у Сијеринску Бању, и о њима не знају ништа.

Јован и Матије-Мато, Мијаилови синови, послије Првог свјетског рата преселили су се из Зминице у Пријесњаче код Бродарева. Милијан Јованов је као жандарм службовао и у Пљевљима, гдје је пензионисан; прешао је да живи у Глисници гдје је умро без потомства.

Михаило Јованов је живио и радио у Бања Луци; био је посланик у Скупштини Бановине, а умро је у селу Маринцу код Бањалуке. Његови потомци живе у Бања Луци. И друга два Јованова сина Душан и Саво живјели су у Пријесњачама код Бродарева, гдје и данас живе њихови потомци.

Синови Матија Мијаилова из Пријесњача су Војин, учесник НОР-а и носилац Споменице 1941. године; Владимир-Мујо и Милош, активни учесник НОР-а; Милош је био одборник, а одметници су га убили 1945. године код Пријепоља. Од њега нема потомака.

Мирко Вулетин се послије Првог свјетског рата из Брајковаче, са браћом Пером, Радованом и Бауком и њиховим породицама преселио у Павино Поље.

Милован-Бег, Милићев син, преселио се 1918. године у Потпеће код Пљеваља са синовима Станком, Ђурком и синовцем Ђорђијем Видовим, а Мојсије Видов је интерниран за вријеме аустроугарске окупације 1916-1918. године у Мађарску, гдје је у логору и умро.

Милутин-Мидо Милићев се послије Првог свјетског рата одселио у Власово код Куршумлије са три сина: Мирком – погинуо код Куманова 1912. године, Миланом – погинуо на Косову 1915. године и Милисавом, умро као војник у Првом свјетском рату.

Божо Миков се одселио прије балканских ратова у Србију у Гајтан; имао је синове Николу и Неђељка, који су учествовали у Првом свјетском рату.

Грујица Мојов је отишао у Америку 1908. године, гдје је умро не оставивши потомство.

Мираш Драгов-Гагов преселио се у Вашково.

Милан, син Лазаров-Бајров, налазио се у Мађарској у логору Нађмеђер 1916-1918. године. Пила Трипкова са Богомоље ухватиле су Швабе и објесиле у Никшићу 1916. године, а његов брат Новица се због убиства рођака Стевана одселио с породицом у околину Чачка.

Јаков Чунов потомак са Богомоље, послије Првог свјетског рата одселио се у Вруљу код Пљеваља.

Јово са Богомоље се послије Првог свјетског рата одселио у Пушањски До. Од њега нема потомства.

Арсеније Видов се са синовима Милошем, Бећом и Љубом одселио у Ђурђевића Тару.

Радивоје Јованов са Богомоље послије Првог свјетског рата са породицом се преселио у Србију.

Грујица Дојчов са породицом се послије Првог свјетског рата преселио у село Варине код Пљеваља.

Радосав Мирков се послије Првог свјетског рата са породицом преселио у село Виљак код Пљеваља.

Вуксан Бојовић са Богомоље прешао је да живи на Мљетичак код Шавника, гдје се оженио од Жугића, ту формирао породицу и остао да стално живи. Његови потомци и данас живе на Мљетичку.

Братство је дало доста истакнутих људи и јунака. Они су се својим јунаштвом истицали у многим бојевима и ратовима у којима су учествовали и давали своје животе.

У Херцеговачком устанку 1875. године погинули су Јован на Грдијевићима 1875. године и Лазар на Пренћанима исте године. Трећи дан Божића 1852. године Бошко Шубарин са Смајом Криваћевићем и са још десет Шаранаца јуначки су дали отпор бројној турској војсци и изгинули у пећини код села Пода.

У балканским и Првом свјетском рату истакли су се Павле Илијин, официр црногорске војске; погинуо је на Брегалници 1912. године. Вуко Новичин је био официр црногорске војске, учесник балканских и Првог свјетског рата, командант Језеро-шаранског батаљона, на чијем челу у првим ратним окршајима јуначки гине 15. августа 1914. године на Околишту у борби против Друге брдске аустроугарске бригаде. Са Вуком јуначки гине и Томо Радованов.

Михаило Добричин-Бојчев је рано отишао у Америку, одакле се вратио пред Први свјетски рат у коме је и учествовао. У периоду између два рата биран је за предсједника шаранске општине. Због његовог учешћа у 13-јулском устанку ухватили су га Италијани и у Никшићу стријељали. Михаилов син Божидар је био један од најистакнутијих и неустрашиви борац НОР-а; чувени пушкомитраљезац био је страх и трепет за непријатеља. Погинуо је код Трстеника 1944. године као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде.

Бошко Мирков погинуо је у Првом балканском рату 1912.

године.

Међу најугледније братственике спада и Новица-Ноно Шћепанов. Он се истицао као учесник у ратовима који су вођени у његово доба. Био је један од најпознатијих домаћина у цијелом племену. Осим сина официра, истакнутог команданта Вука, имао је млађег сина Богдана, предратног правника, дивног човјека и врсног стручњака из области права који је радио на одговорним функцијама.

У комитском покрету, који је био добро организован у дурмиторском крају, учествовали су и братственици из овог братства. Један од најистакнутијих црногорских комита био је Бопжо Илијин. Он је једно вријеме провео на раду у Канади, одакле се вратио пред Балкански рат. Активно је учествовао у балканским и Првом свјетском рату. Након капитулације црногорске војске јануара 1916. године, Бошко се одмеће у комите као комитски четовођа. Био је ожењен Јеленом Шаулић, такође истакнутом женом комитом. Осим Бошка, из овог братства су у комитском покрету били Марко Перишин, који је након Првог свјетског рата биран за предсједника шаранске општине, и Вуксан Милићев са Богомоље, човјек необичне снаге.

Никола Шћепанов, ђенералштабни капетан југословенске војске, послије капитулације 1941. године дошао је у Зминицу. Приликом припрема за устанак против окупатора разишао се са организаторима устанка и прешао Затарје, гдје је организвао своју групу четника и прикључио се покрету Драже Михаиловића. Послије одласка партизанских снага у Босну 1942. године враћа се на дурмиторско подручје, гдје је постављен за команданта Дурмиторске четничке бригаде. Интерниран је од стране Нијемаца 1943. године из Колашина у Њемачку. Сада живи у Енглеској.

Светозар Перов је рано ступио у напредне демократске снаге и био је члан Мјесног комитета КПЈ. При формирању Четврте црногорске пролетерске бригаде био је постављен за замјеника комесара батаљона. Из неких разлога напустио је партизанске јединице и из Босне се вратио у родни крај у коме је био пасиван. Његов брат Мина био је активни припадник НОП- а, а послије рата био предсједник шаранске општине и потпредсједник Општине Жабљак.

Павле Чалов са Богомоље је погинуо у току НОР-а на Вратлу 1942. године у јединицама НОВ-е.

Неђељко-Неђо Лазаров, активни учесник НОР-а, у рату је рањаван, а послије рата био је инжињер шумарства, управник пилане на Његовуђи, омиљен међу радницима и својој средини.

Радомир Владимиров-Мишов из Брајковаче је рањаван као учесник НОР-а; колонизован је у Војводину 1945. године, а сада живи у Врбасу.

Радован-Лале Алексин, учеснж у НОР-у, послије рата је колонизован у Сивац у Бачку.

Милосав Лучин је прије рата радио као службенж у разним мјестима, а непосредно пред Други свјетски рат у Среском суду у Пљевљима. Стријељали су га Италијани 1942. године.

Стеван Лучин, учитељ из Вашкова, службовао је као учитељ, а послије рата радио као просвјетни инспектор у Пљевљима. Његов син Момчило-Момо, професор и књижевнж, сада се налази на мјесту предсједника Општине Пљевља; он је и свезни посланик.

Радоје-Мићо Радованов-Лалов из Вашкова активни је учесник НОР-а, официр ЈНА; сада као пензионер живи у Београду.

Браћа Миљан и Трижо Грујичини из Варина ступили су као дјечаци у јединици НОВ-а; Трижо је погинуо на Сутјесци 1943. године, а Миљан је био официр ЈНА; живи као пензионер у Београду.

Била би неправда када се међу овим братственицима не би нашла имена Раша и Лазара Бојовића, истинских родољуба, који су активно помагали НОП. Даље, Милун и Милица Бојовић су као омладинци били активни у извршавању постављенж задатака у току НОР-а.

Ово братство је дало доста врсних интелектуалаца свих професија: универзитетскж професора, доктора, инжињера, офи- цира, историчара, академскж сликара и вајара.

Има их у разним мјестима наше земље, гдје су одлазили послије завршетка школовања ради запослења.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. boja

    Testirani pripadnik Bojovica je od Vasojevica, a ne Saranaca. Rodjen je u Nisu, a cukundjed mu je iz vasojevickog kraja. Stoga izbrisite ovo o Sarancima.

  2. vladimir

    Da ne dodje do zabune. Nije Novica doveo Bojovice u okolinu Cacka! Pre njega (1785) su dosli Bojovici u Donju Trepcu kod Cacka i izmedju ostalih dali i narodnog heroja Vasilija Bojovica.

  3. darko.

    Kako bih mogao da stupim u kontakt sa Vladimirom koji je izneo komentar na temu poreko prezimena Bojović ?

  4. Фамилије-презимена Бојовић, према местима живљења. Према књизи Радомира Илића “О љубићским селима”.

    -Прељина
    -Бресница
    -Доња Трепча
    -Прислоница

  5. Nikola

    Ima li neko podataka o Bojovicima koji su se doselili na sever Kosova, opstina Leposavic (slava Sveti Toma, 19. oktobar)?

  6. Vladimir

    Čitava jedna familija Bojovića nije obrađena. Naseljeni su od Ubala do Komova iz plemena Kuča. Mislim da je poreklo od Mrnjavčevića

  7. Bojan Bojovic

    Mislim da je ovo vrlo sturo sa nepotvrdjenim presekom cinjenica u prethodnih 100 godina. Da li vi mislite da su nasi Bojovici bili ludi da zive 600 i vise godina u vrletima Crne Gore? Ziveli su tamo gde su im vreme i uslovi to dozvoljavali. Da jos napomenemo da je do polovine 19. veka svaka porodica nosila prezime po ocu bez prenosa na potomke, dok to nije zakonom zabranjeno.

  8. Emilija

    Moja majka i tetka su unuke Nikole, sina Boze Mikovog. Moj deda po majci, Vezimir (nema muskih potomaka) je imao i brata Branka, koji je imao sina Radoslava, ciji sin Vuk ima sina Djordja. Slave sv. Djordja. Mojoj majci je deda Nikola pricao o svom dedi Bozu ali brata Nedjeljka koji se pominje u textu nikada nije pomenuo. Ako je moguce, bila bih zahvalna da mi napisete odakle je taj podatak.
    Takodje, Nikola je sa 14.godina otisao u komite, bio dobrovoljac u Balkanskim i Prvom svetskom ratu i vratio se sa Krfa odakle je doneo smokvu koju i danas imamo na imanju. Radio je u opstini Lebane kao delovodja, gde i danas cuvaju njegov rukopis.

    • Emilija

      Ispravka, moj pradeda Nikola je pominjao mojoj majci svog dedu Mika (a ne Bozu kao sto sam napisala). Bozo, Nikolin otac, je ubijen kada je Nikola bio mali. Inace su se preselili u Gajtan na poziv Kralja Milana Kralju Nikoli da naseli taj kraj kako bi cuvali granice od Bugara.

  9. Данило

    Многи не знају за врло обимну монографију о Васојевићким Бојовићима, и многима може да буде од користи, има доста података и о селидбама у друге крајеве, имате је на следећем линку:

    https://bibliotekavasojevic.blogspot.com/2020/01/2011-500.html

    Ако случајно линк умре, јавите ми се на мејл [email protected] да пошаљем пдф

  10. Bojović

    Voleo bih,ako je moguće, da saznam malo više o Mališi Milutinovom.