Порекло становништва села Доња Каменица, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Доња Каменица је удаљена скоро подједнако од Г. Каменице и Штрбаца, т. ј. пола часа хода. Налази се у долини Трговишког Тимока, на његовој левој обали (у осоју). Са јужне стране село jo заклоњено висовима: Гроват, Лисичји Вр, Чука, Дел, Бука итд. Кроз село протичу два потока: један источним крајем села, зове се Лешје, око кога је горњи крај села (Скрајник), већином у присоју; други је Причељски или Причаљсни Поток, који протиче кроз доњи крај села. Оба су потока врло бујна, особито Причељски, али он не штети село, пошто се дубоко укопао у земљу; док Лешје наноси осетну штету горњем крају села и Чивлику. Куће су скоро све на пескуши и камену, који клизи са Гровата, Лисичјег Bрa, Чуке итд. И од северне је стране село заклоњено косама и висовима, те је село отвороно само у правцу речне долине.
Воде.
У селу се пије изворска и бунарска вода. Има три бунара. У горњем делу села је извор Бука, и са њега пије цео тај крај а прилично је јак; истиче испод стене. У доњем крају села пије се вода поглавито са кладенца Штрчикрак. У околини има један јачи извор, Млака, који је у Соколашу, испод Гралича. У селу се зими пије вода са оба потока. У Жљебинама потоку има слане воде и земље („овце лижу ту земљу“).
Клима.
Hajјачи ветар је кривац, који дува са севера; са истока дува – источник; cа југа – бели ветар, уз Тимок — кошава. Кишу доноси југ и кошава, па и кривац.
Земље и шуме.
Земља је средње родности, као у Штрпцима и Г. Каменици. Ова је земља око села, у долини Трговишког Тимока и по висовима. Места су ова: Пазар, Каличина Квачћина Мртвина, Лисичји Вр, Ливеричка Падииа, Цоцин Трап, Гуњава Чука, Големи Мртвин, Голема Њива, Линшите, Суварје, Угљарски Дел, Бајчина, Свињска Падина, Манастириште, Рајина Падина, Саруша Дебела Глава и др.. – Сеоски атар ка југу се најдаље пружа, а најдаља је Ивовски Дел (2 часа). По слабијом земљишту највише се сеје овас, иначе од свега по мало, а половина свега кукуруз (овде веле: мамуруз). Једној породици потребно је око 30-35 ралице земље.
Народ се слабо бави сточарством, јер нема више за стоку. „Селске“ утрине има у .Лисичјем Вру.
Шуме је мало, јер је врлет огољена. Селске боље шуме ими у Буку и Малој Мртвини.
Тип села.
Село је потпуно збијеног типа. Подељено је у три дела, краја: горњи крај или Скрајник, Чивлик и доњи крај. Скрајник је у потоку Лешју и врло збијен, особито онај део у присоју. Ту су готово све сами досељеници. У њему има око 100 кућа. За Скрајнии се држи Чивлик, који је удаљен од Скрајника за 30-40 корака. У њему има око 20 кућа које старинаца које досељеника. На Чивлик се наслања доњи крај, који је велики као и Скрајник, али је у њему y већини старинац, то изгледа као да је ово најстарији крај села. Село се, према томе, пружа у два главна правца: потоком Лешје од југа и северу (на ушћу потокову у Тимок), а онда. у правцу Тимокова тока, те је пружање села неправилно, обрнуто Г (L)
Име села.
Каменица се зове по каменитом месту на коме је село а Доња за разликовање од Горње Каменице. Прича се да се она једном звала Везир–Каменица.
Старине у селу.
Манастир св. Тројице. Недалеко од Д. Каменице, на средокраћи између Г. и Д. Каменице, налази се на десној страни Трговишког Тимока овај манастир, задужбина Деспота Лазара. најмлађега сина Ђурђа Бранковића, подигнута 1457, за Арсенија II пећског патријарха.
Овој цркви, која је била врло мала, додата је 1874. г. препрата. Црква је мала, византијског стила, дугачка 40 стопа, широка 18 стопа, а висока 18-22 стопе. Од тврдог је материјала и посвећена „Животворећој и неразделној Тројици.“ Изнутра је била сва живописана, не у новије доба скоро је сва окречсна, те се од старог живописа види само неколико ликова. О постанку ове цркве има једно предање, по коме су цркву подигли пастири Црновршчани. Чували су овуда, прича се, своја стада, и кад им се једном стане вртети овде стадо, не хотећи се кренути одавде, смисле они да ту подигну цркву. Оду y својо село, насеку греде и пусте их има Тимок, и кад их Тимок донесе овде, зауставс их и ту начине црквицу.
Црква Михаила Абоговића. У сред села, на једном заравњаку, још стоји у целости црквица, коју је зидао Михаило деспот, али који Михаило, подељена су мишљења.
Милићевић мисли да је ово црква Михаила Абоговића, „који најпре беше велики војвода Деспоту Лазару, а после другар у влади жени његовој, што га је и главе стало“. Мишковић, пак, исправља утолико да је ово црква Михаила Анђеловића, великога војводе, за владе Деспота Лазара Бранковића, а по смрти доспотовој, намесника доспотици Јелени „ слепом деспоту Стефану Бранковићу. Анђеловић је „брат првог губорнатора и санџак–бега турскога y Смедереву Алп–бега Анђеловића. Који је у нашим народним песмама познат под именом „Ђерзелез–Алија“.’
М. Валтровић налази да она црква није из XV века, већ из XIV. „По облику свога основа ” по спољном изгледу она нема сличности са црквама из доба Стевана Високог и Бранковића, но сe по целом кроју своме подудара са црквама из првих десетина XIV века. Из тога изводи налик и натпису цркви казују Михаила „деспота Бугарске, господара вилиндког, зета и заштићеника краља Милутина“, онога Михаила, који је погинуо у велбушкој бици 1330 год. Без стручног проучавања још cc не може ништа тачно утврдити. Али при свем том, ова црквица остаје као „драгоцена старина како у погледу времена из којег је, тако и у погледу њених архитектонских особина и њених слика”.
Црква је зидана сигом, ивмешаном редовима цигаља, као што је то у многим црквинама у Заглавку (на пр. у Бараници, у штрбачној цркви). Има звонару и кубе, а била је сва живописана, то и данас има интереса са свога лепога живописа, иако је јако искварен.
У народу се мисли да је ова црква за 30 година млађа од св. Тројице. Сељаци мисле да је оправе за богомољу себи.
Изнад села, баш изнад доњег краја, y Камену налазе се развалине од некакве кулине. Познају се зидине, а налази се крсч и малтер у рушевинама. Народ мисли даје ту био дворац онога који је подигао ту цркву, те би му онда она црква била придворна.
Уз поток Лешје, изнад горњег краја или Скрајника, налази се једно место које се зове Чаршија. На томе месту има гомила камења, али uo ништа у народу о њој не прича.
На граници атара горњо–каменичког и доњо–каменичког, на левој обали Трговишкога Тимока, налази се вис Градич. На њему има тако исто некаквих рушевина градских. Ту се налазе цигље, малтер, црепови, камење, ситан новац итд. Народ вели да га „Латин“ зидао.“
Постанак села и порекло становништва.
Д. Каменица је од оних ређих села која немају селишта. То, поред осталога, показује да је оно врло старо село. Предање вели да је овде одувек било село. Многи спомени из прошлости: црква Mиx. Абоговића, руине од замка над доњим крајем села, о којима се прича да је ту био двор Мих. Абоговића, стара гробишта око цркве Абоговића, развалине градске на вису Градич, непосредна близина манастира св. Тројице, спомен o чаршији у потоку Лешју – све то наводи на мисао: даје овде морало бити какво овеће насеље. Традиција вели да је овде седео некакав паша, о чему је остао спомен у именима места: Пашино, Пашинова Бељува, а и једна породица се зове Пашинци. Веле да се до пред ослобођење Д. Каменица звала Везир–Каменица. На Трг. Тимоку стоје и данас воденице, назване турске воденице. А већ поуздано се зна да је овде увек седео субаша и да је село било његов чивлик, о чему се сачувао спомен у имену једнога краја села, који се данас зове Чивлик Кула субашина, мисли се, била је онде где је сада породица Орличи (у доњем крају).
Најстарији крај села је доњи крај, јер су y њему већином старовремске породице.
У почетку прошлога. века, у време ратова за ослобођење, овде није било села, већ је било растурено по околним висовима и гудурама, по појатама. Тако су напр. неки били по Секолашу, неки по Падини итд. („тамо cе рађају, тамо живе, умиру, тамо се и сахрањују“). Али чим се овај крај ослободи, становништво се сасели на старо своје огњиште.
Становништво је састављено из породица старовремских, ћутуклија, и досељеника.
Старинци су:
-Миленовци (34 к.) су врло стара и доста разграната породица, те се данас само по слави познају, јер су једна сојевина. Растурени су по целом селу, али их највише има у доњем крају, испод Камена. Познати су под новијим именима:
-Куроњичи или Велојинци или Станкичи (14 к.), Дубањичи (2 к.), Ћеремиџијинци (5 к.), Прцазејичи (8 к.) и Чукарци или Раденковци (2 к.). Прцазејичи се име често чује за целу породицу. Славе св. Јована (7. јан.), то се зову и Св. Јовановци.
-Ђорђинци (20 к.) су тако исто стара и јака породица. Груписани су скоро сви у доњем крају села. Новија су им имена:
-Балтинци или Новановци (5 к.), Оролеинићи (5 к.), Орлич (1. к,) Пељинци (2 к.), Ђорђинци или Јаћимовци (4 к.) и Бакбршанци или Банбршинци (3 к.). Славе св. Ђорђа. (3. нов.), те се зову стога и Ђорђинци или Cв. Ђорђинци.
-Марковци (23 к.) су јака и разграната по целом селу породица. Они су познатији као:
-Дуринци (8 к.), Чалаковци (7 к.), Марковца (7 к.) и Вараунци (l к.). Од свих ових Чалаковци (или: Челаковци, или: Чолаковци) су најрастуренији. Славе св. Аранђела (8. нов.).
Миленовци, Ђорђинци и Марконци су једине старинске породице, којима је овде домовина. Остало становништво је сам досељеник и скоро свакој се породици зна порекло. Тако би се, по старини, могло остало становништво овако поређати:
-Деспотовци (41 к.) су из оне врло велике и необично разгранате породице Деспотоваца у Дејановцима (Заглавак). Зашто су се кренули из Дејановаца. ништа се не зна, могуће да је узрок у оној поплави (в. о томе постанак Дејановаца), о којој живи предање y Дејанонцима, после које су се, по причи, растурили целом околином. Мисли се да су дошли доста давно, пре 200 година. Данас су овд. Деспотовци познати под овим млађим презименима (надимцима):
-Братиловци или Тимилијачи (6 к.), Кабуловци (4 к.), Поповци (4 к.), Ранђеловци или Марикинци (7 к.), Гоцинци (“2 к.), Корчинци (6 к.), Шајта или Шајтинци (З к.), Божиновци (3 и.), Чуравинци (3 к.), Диничи (2 к.), Деспотовци (l к.). Ова свако разграната породица захвата цео горњи крај или Скрајник, у потоку Лешју. Осталих породица слабо међу њима има. Славе св. Стевана. (види o овоме у Дејановцнма и Алдинцима под Деспотовци).
-Љубеновци (12 к.) су стара породица, из 18–ог века; доселила се из Јање у пиротском округу. Први cc доселио деда Љубен, и нашао овде пусту земљу, па се ту и засели. Има сада жива праунука од 80 година. Један део Љубеноваца зову се Љиљаничи (4 к.). Славе св. Ђорђа (3. нов.).
-Аврамовци (13 к.) су старином из Приштине у Старој Србији. Врло се рано, у 18-ом веку, доселио неки Аврам, мухамеданске вере. Кад се овде досели, одмах се на дан св. Саве покрсти, прими св. Саву за славу, и крсти сина свога Сава. Један параунук Аврамов (Виден) има сада 53 године. Од Аврамоваца једни cc зову Швабе (4 к.). Славе св. Саву.
-Паздерковци (9 к.) су cе доселили из некога села Паздерксвца у Старој Србији, у првој половини 18-ог века, отприлике у оно време кад и Аврамовци. Предак Паздерковаца деда Веселин „луташе тражећи пустахију земљу. Кад овде дође, он, као сваки Арнаутин (јер је из „арнаутско“) силом заузе сахибнјску земљу коју и сада држе“. Један део Паздерковаца су Миладиновци или Лешњани (по месту Лешју). Славе св. Николу.
Паздерковци, и ако је прошло непуно два века од досељења (данас живи пети појас), нису изгубили неке своје особине, којима се разликују од староседелаца и осталога становништва. Природе су често врло немирне, убојице, налетице; хвалише су, те их нема; међу њима има добрих ловаца: добро су развијени, кошчати али доста мршави. У говору су се изједначили са месним становништвом, али ће се ипак приметити по која црта, коју су, можда, донели са собом и очували је до дан-данас. Јер док се у говору заглавчана изгубио квантитет самогласника, код једнога сам од Паздерковаца опазио и друге самогласнике. Можда би се нарочитим проматрањем, утврдила још која црта y језику њихову, коју су донели са собом. Али се, углавном, и у говору изједначили са староседеоцима, јер и што је њихово, то је на сваки начин поремећено.
-Џоћетанци или Ланџинци (12 к.) су старином из пиротскога округа. Први се доселио деда Цока у 18–ом веку. Живе му данас праунуци. Славе Врачеве.
-Накаламковци (10 к.) су дошли из Калне у пиротском округу, те се зову и Каланци. Први је дошао Никола, као накаламак у 18–ом веку, од куда им и име дошло. Славе св. Јована.
-Пашинци (6 к.) су се, мисли се, доселили из Црног Врха, у пиротском округу. Пашинци се зову што су на земљишту некога паше. И сада се место, где је гробље, изнад Пашинаца, зове Пашино (т. ј. земљиште, имање) и Оашина Бељува. И Пашннци су стара породица, из 18-ог века. Славе св. Луку.
-Тодоровци (3 к.) су старином из Влаова, у срезу заглавском. Десило се почетком прошлога нека деда Марко и заузео густу земљу. Славе св. Тодора, откуда им и име Тодоровци.
-Манојловци (6 к.) су из Г. Каменице. Манојла је, по коме се зове ова фамилија, привео почетком прошлога века, поп Милија. Славе св. Аранђела (8 нов.).
-Церовци (1 к.) к.) су пребегли од Турака из Церове, у пиротском округу, одмах по ослобођењу гургусовачкога округа. Старешина породици био је Голуб Церовац, хајдук. Славе св. Ђсрђа (3 новембра.).
-Живадиновци (3 к.) су старином из Штрбаца, у Заглавку. Славе св. Тому.
-Јовинци (4 к.) су по пореклу из Габровнице, у срезу заглавском (пређе пиротском округу). Први се доселио Милојко Н. Славе св. Јована.
-Прдљинцима (3 к.) је „ћоковина’ у селу Црном Врху, у пиротском округу. Предак им се доселио онде као накаламак педесетих година прошлога века. Славе св. Луку.
-Крстичи (3 к.) досељени су из Причеваиа, у Заглавку. Славе ов. Николу.
-Матејичима (1 к.) не зна сс порекло. Та кућа „нема подиз“. Славе св. Николу.
-Живковци (3 к.) су названи по Живку из Дејановаца, који је овде усињен. Славе св. Николу.
Поред ових, има 1 к. (деда Виден) досељена из Шестигабра, у пиротском округу, и још једна (деда Ђина) из Црног Врха, такође у пиротском округу, у доба ослобођења овога краја.
Већи део становништва Д. Каменице је састављен из досељеника, јер од целокупног броја кућа на старинце пада тек једна трећина, а на досељенике две трећине. Међу досељеницима има врло старих породица, из 18—ог века, а то су: Деспотовци, Љубеновци, Аврамовци, Паздерковци, Џоћетанци или Ланџинци, Накаламковци и Пашинци. Све су ове породице колико старе, толико и разгранате. Оне чине масу становништва, јер од целокупног броја досељеничких кућа само на њих иде више од две трећине кућа. Према томе, село је насељено досељавањем највећим делом у 18. веку, особито у првој половини.
Становништво је даље расло прираштајем, а у првој половини прошлога века умножило се незнатним бројем (од њих сада око 34 куће) досељеника (12 породица), особито око ослобођења овога краја. Од досељеника и овде је, као y Г. Каменици, највећи број из пиротског округа: Јање, Калне, Црног Врха, Церове и Шестигабра, а доста је знатан број и из околине: Дејановаца, Штрбаца, Горње Каменице, Причеваца итд. У овом селу има, што је реткост у Заглавку, досељеника и из Старе Србије (Аврамонци и Паздерковци). Досељавање је вршено појединачно, а само су се, чини се, Деспотовци доселили одједном у већој размери (цугом).
Сеоска заветина Ђурђевдан.
ИЗВОР: Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)