Порекло становништва села Дрвник, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Јужно од Балинаца, за пола часа далеко, находи се село Дрвник. Он је у јужном подножју Писанице, која је на граници између Балинаца и Дрвника. Околина овога села је најкршевитнја у целом Заглавку. Са ових је скоро страна, особито јужне и северне, притиснуто непреходвим висовима и косама. Према њему је са јужне стране вис Клепало, а изнад њега (села) коса Писаница, на чијој је страни соло. Испод Дрвника дере виловити Дрвнички Поток (или: Река), који дубоко између стена тече, те испод села као да је провалије. Село je на десној страни поменутог потока, у присоју, окренуто југу.
Незнатаи је део села (3—4 куће) на левој обали, у осоју (Ковачевиште). Куће су на самом камену.
Западним крајем села промиче опет један поток, који се зове Мрсни Поток, а утиче одмах испод села у Дрвнички Поток. Иако су они потоци бујни, плаховити, не чине штете селу, јер су се дубоко укопали, те се не изливају ван свога корита.
Клима.
И поред тога што је Дрвник у склопчини, ипак је нешто отворенији на истоку и западу, те отуда и дувају најсиловитији а са истока и најхладнији горњак или кривац („најз’вл“), са запада – долњак. Југ доноси кишу. Снег напада и по 1 м. висине, па и више. Хладније је него у Балинцима.
Воде.
У околини има доста извора, па и јачих. Најјачи су: Коренатац, Лешје, Јесиковац и Пајеж, који су скоро уза само село, те се пије вода и са њих. У средини је села извор Милице, са кога село највише пије воду. Са поттока се не пије. Бунара, нема.
Земље и шуме.
У целом атару дрвничвом нигде питомије земље, све сам камен, преко кога је где–где танак земљин слој. И оно мало ражи или овса што се баци у земљу, најчешће или пригори или га вода однесе. Ово је само јединствено у Заглавку тиме, што у њему и данас народ никако не употребљава кола, пошто се њима не може служити. Зими лети овде раде само саонице, а где не могу ни све да се употребе, ту се превоз врши дурашним заглавеким коњићима; где пак ни они не могу да послуже, ту чоиек залаже своја леђа, например сноси дрва, преноси снопље на обрамицу („на кобилку“). Њиве су ове око села у свим местима: Мел-Дрвник, Прибилица, Голема Круша, Рудолац„ Орлова Падина, Лешје и „Преко Дел“.
Није довољно ии 60 ралица земље заједну породицу од 10 душа.
Земљорадњом се, због неродности земљине, мање баве него ли сточарством. Сточарство је, уз печалевину, једино које унеколико помаже и олакшава живот у овом јадном, сиротом и забаченом селу. Свака кућа има по 40-50 брава оваца и веза (просечно). Стока се продаје за храну. Негује се свуда око села по врлетима, особито у Вињаги и Перкашу (на 1 час испод села), „селским“ утринама. Свака кућа има своју појату, или ако не то, онда код куће тор (трљак) за стоку. Појате су например у Прибиљици (3 п.), Коренацу (3 п.), Бојиновици (3 п.), Слатинама (2 п.) итд. Бачијање се одржава још.
Тип села.
Напред поменути потоци и још многи омањи који се пробијају, особито кишних дана, кроз село, учинили су заједно са обликом земљишта, да куће нису збијене као што је то обично код осталих заглавских села. Размак је 30-50 корака, па и више. Има два краја које раставља Дрвнички Поток: Мрсни Поток и Ковачевиште. Ковачевиште је врло мало (3—4 куће).
Име села.
Западно од села находи се место Мил–Дрвник, по коме је, вели се, и село добило име: Дрвник.
Старине у селу.
У околини Дрвннка, особито на Писаници и у Крушју, има згуре, те се мисли, да је некада. овуда ваћена руда. (Упореди име месту Рудник са овим мишљењем).
Постанак села и порекло становништва.
Како је постало село Дрвник, народ ништа не зна. Опште је мишљење да је село врло старо, и да је из њега постало село Балинци (в. постанак Балинаца). Мален простор на коме се могу подизати куће, опкољен скоро са свих страна висовима, показује да ово село није могло никада бити какво јако насеље. Такво, у сред висова и коса, могло је послужити као уточиште гоњенима од обести турске или као сточарско место, а никако као место, које својом питомом и родном околином привлачи. Отуда се збило у ове врлети много више досељеника, него што је старинаца, као што ће се из прегледа мало час видети.
Као старинци (,ћутуклије“) једини су:
-Рикмановци (7 к.). Мисли се да су они заселили село. те је онда ова породица врло стара. Из све су породице Страињичи у Балинцима (Заглавак), Перкичи у Штипини [срез заглавски), као и врло јака, разграната породица Шујинци или Табаковци (или и: Гмитринци) у Малом Извору, у срезу и округу тимочком, камо су се. одселили од 1815.—1833. од обести турске. Из овога се види да је ова породица не само стара, него и врло разграната. Славе Митровдан.
Остало је становништво све доселац или „бежанац“. Тако:
-Скорњичи (14 к.) су се доселили, отприлике, у другој половини осамнаестог века из села Рагодеша y пиротском округу. Први њихов предак – досељеник Петко дође у Горњу Каменицу а из Горње Каменице у Дрвник. У Горњој Каменици као да ће Главшинци бити из ове породице, иако се тамо сматрају као старинци. Hoce пиротске, зарубљене шубаре. Славе св. Алимпију.
-Карпузовци (3 к.) су дошли кад и Скорњичи. Старина им je y Базову, селу у пиротском округу. Славе св. Јована.
-Загорци (4 к.) су старином из Превале, села у Бугарској. Мајка им се преудала овде прошлога века, и довела мушку децу, од које су ови Загорци. Зову се и Кукавци. Славе св. Ђурђиц (3 нов.).
-Селинчање или Торњичи (5 к.) су дошли из Алдинаца, отприлике кад и Загорци. Они су из породице Миљћича, по свој прилици од Северињћича (Селинчање можда искварено од Ceберињћичи!) Славе св. Ђурђиц (3. нов.).
-Суруџијичи (1 к.) су у средини прошлога века дошли из Дејановаца. Славе св. Стевана.
-Габровничање (1 к.) су из Габровнице, у срезу заглансном. Славе св. Николу.
-Одаџијичи (1 к.) су из истоимене породице у Алдинцима. Славе св. Алимпија.
Дрвник је. по свему изгледа, из старијег доба, свакако је постало пре 18-ог века. Ово је од ређих села, без селишта. Становништво је састављено махом из досељеника, јер од 35 кућа, колико има у селу, на ћутуклије пада само 7 кућа, а остало на доселце (размера 1 : 4). Досељавањем је умножено крајем 18-ог и почетком 19-ог века, када су и одсељеие одавде многе породице. Од ослобођења овога краја (1833) становништво је расло махом прираштајем, јер се становништво умножило у то доба само двема досељеничким породицама (уљезима). Највише је досељеника из пиротског округа и данашње Бугарске, а незнатан из околине.
Сеоске су заветине: Ђурђевдан и Петковица, а Скорњичп заветују и св. Ћирика.
ИЗВОР: Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)