Знаменти Гружани: Васа Томић

10. фебруар 2019.

коментара: 2

АУТОР: Сарадник портала Порекло Саша Зарић

Васа је рођен у Книћу крајем седамдесетих година XVIII века. Презиме Томић понео је по свом оцу Томи Радуловићу, који се у Кнић доселио од Сјенице. Васа је имао три брата, Благоја, Милована и Михаила. Томићи су славили Аранђеловдан као своју крсну славу.

Васа је заједно са својим братом Благојем и бројним Гружанима учествовао у бици Хаџипроданове буне која се 1814. године одиграла у Книћу.

У Книћу се тада окупило између 500 и 1.000 Гружана под оружјем. Они су под  вођством Томе Вучића, Јована Добраче, Симе Паштрмца, Станка Милчевића, Нилоле Вучковића и Петра Туцаковића преко ноћи ископали  шанац. Насупрот ушанчених Гружана, са турске стране је било 1.000 пешака и око 150 коњаника. Турке је предводио Ашим–бег заједно са Милошем Обреновићем и Милосавом, сином кнеза Теодосија. Турци су послали оберкнеза Теодосија Филиповића из Кнића да преговара са побуњеницима и убеди их да се умире и одустану од буне. Преговори нису упели а Теодосије је једва извукао живу главу. Према неким изворима до битке није ни дошло, Милош Обреновић је побуњеним Гружанима поручио да се ноћу повуку а војницима који су били под његовом командом наредио је да пуцају у ваздух. По другима, у одсудној бици код Кнића која се одиграла следећег дана Гружани су однели победу и потукли Ашим-бегову и Милошеву војску али су се после тога разишли и тиме је означен крај буне.

Васа Томић је са братом Благојем учествовао у дизању Другог српског устанка. Дан уочи Цвети, на Лазареву суботу, предвођени Томом Вучићем Перишићем, браћа Васа и Благоје Томић из Кнића, рођени брат кнеза Милоша Јован Обреновић, Симо Паштрмац, Јован из Добраче, Антоније Пећанин из Коњуше, Мијаило и Проко из Забојнице, са још  неколико Гружана, поубијали су турске порезџије у селу Коњуша и отели им новац прикупљен од народа у рудничкој нахији. Новац су однели у Црнућу и предали га Милошу Обреновићу. Сутрадан су са Милошем кренули у Таково.

Васа Томић је одиграо одсудну улогу у боју на Љубићу, једној од најзначајнијих битака у Другом српском устанку која се одиграла 8. маја 1815. недалеко од Чачка на брду Љубић.

У доњем шанцу на левој обали Мораве били су Гружани под командом Јована Димитријевића Добраче. Како је Добрачин шанац био први на удару Турцима, они су на њега прво налетели. Гружани предвођени Добрачом спремно су дочекали и јаком ватром из својих пушака одбили напад Турака, наневши им знатне губитке. Турци су неколико пута понављали напад на шанац са Гружанима али су увек бивали одбијени. Потом су издаље заобишли Добрачин шанац и започели су нападе са бока и леђа на шанац са Ваљевцима и Рудничанима. Посада овог шанца се разбежала ка Љубићком брду док су Турци јурили за њом на својим брзим коњима секли и клали свакога кога су сустигли. У општем метежу који је настао, један део разбијених устаника је покушао да се склони у батерији код српских топова. При томе су срушили ограду шанца Танаска Рајића и направили пометњу међу тобџијама тако да је на крају у шанцу остао само Рајић. Он је одбио да преда топове, пре него што су га Турци оборили и исекли јатаганима успео је да убије пар њих. Тако су Срби, изузев Добрачиног шанца са Гружанима, изгубили сва своја утврђења на обали Мораве, оба своја топа и више стотина људи.

Битка на Љубићу

Турци су се у својој надмоћи толико осмелили да је и сам главнокомандујући Турчин Ишмир Ћаја-паша пришао близу Мораве и довикивао Гружанима у Добрачином шанцу да не гину узалуд већ да се предају.

У том тренутку, на левој обали Мораве, на љубићској страни испред Добрачиног шанца, прикривен у жбуњу са још двојицом Гружана стајао је Васа Томић. Када је Васа чуоЋаја-пашу, ког је од раније познавао, како довикује позвао га је да приђе ближе јер га од моравске водене хуке не чује добро. Ћаја-паша је сишао са обале Мораве и зашао у реку, довикујући Србима да му се предају а он ће их поштедети. Васа је поново дозвао Ћаја-пашу речима: „Хоћемо, господару, хоћемо се предати и то најволимо тебе, но нам ходи, честити пашо, и нас собом прихвати“.  Турчин поносан што га Срби дозивају и нуде му предају загазио је воду и стигао  до половине реке.

У том тренутку Васа нашина и опали из своје пушке и погоди Ћаја-пашу у врат. Истовремено је опалио и Васа Шарга и погодио пашу у ногу. Погођени Турчин се на тренутак повио коњу око врата, а затим мртав стропоштао у Мораву која га је однела даље низ воду. По неким изворима, Тоша из гружанског села Грабовац, загазио је у Мораву па мотком дотукао Ћаја-пашу.

Овај догађај који се одиграо у предвечерје 6. јуна 1815. године, иако је током борбе остао готово неопажен, касније је имао значајан психолошки ефекат на обе зараћене стране. Турци су тек сутрадан сазнали да је Ћаја-паша погинуо, нашли су га у неком вртлогу где га је била однела Морава.

Васа Томић је убиством Ишмир Ћаја-паше преокренуо ток боја на Љубићу. У тренутку када су сазнали за смрт Ћаја-паше турске војнике је обузела паника и настало је расуло. Српска устаничка војска је до Ћаја-пашине погибије била у расулу а од тог догађаја је осокољена кренула у нове победе.

Команду над турском војском преузео је Исмаил Бег Серезлија, а Мухамед Бег Сулејман Пашић постао је његов помоћник.

У боју на Љубићу учествовао је и Панто Шаман,  звани Панто Велики из гружанског села Пајсијевић. Панто је и пре устанка био познат по томе што је задавао страх Турцима. У боју на Љубићу турски топ му је разнео ногу, кажу да је у мукама дозивао и молио Гружане да га не оставе живог, послушали су га.

Кнез Милош је 20. децембра 1824. године својом објавом због заслуга заувек ослободио Васу Томића и његову кућу од пореза и кулука, тако да му ни кметови сеоски ни власти државне никакве обавезе не могу налагати. Истом објавом од пореза је ослобођен и Васин брат Благоје, а дан касније кнез Милош је од пореза и кулука ослободио и Јанићија Кошанина из Кнића.

Васа Томић се касније из предострожности од турске освете одселио из Кнића у Коњску, данашњи Михајловац, у смедеревском округу. Васа је умро у Коњској 7. новембра 1835. године. Васини потомци у Михајловцу су по њему понели презиме Васићи. Поводом педесетогодишњице од Другог српског устанка, 23. маја 1865. године, кнез Михаило је посмртно одликовао Васу Томића медаљом. Кнез Михаило је писмо и медаљу послао Васином сину Ђоки Томићу.

У Народном музеју у Београду чува се пушка којом је Васа Томић убио Ћаја-пашу и преокренуо ток боја на Љубићу.

У варошици Кнић, Васином родном месту, једна улица је у његову част названа Васе Томића.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Glodjevic Sandra

    Hvala vam na ovom članku Vasa je moj cukun cukun deda,pricu sam znala od moje majke ali mi je drago sto je neko i to zapisao.Postojala je i Vasina povelja i sablja to je moj deka poklonio muzeju u Beogradu.