Члан Друштва српских родословаца “Порекло” Борислав Б. Будисављевић крунисао је своје вишегодишње истраживање једног од најзнаменитијих личких родова недавно објављеном књигом “Атлас 37 грана родослова Будисављевића”.
У веома богато опремљеној публикацији, коју је Борислав, уз помоћ своје ћерке Јелене, објавио у издању новосадског “Прометеја”, сабрани су бројни подаци од којих неки по први пут излазе пред читаоце. У току свог истраживања Борислав Будисављевић је трагао за грађом у бечком, загребачком и осталим архивима, а готово да нема записа од значаја за склапање целовите слике о овом роду до којег није дошао.
Будисављевићи су кроз векове дали бројне значајне личности, носиоце највиших чинова и одликовања, свештенике, књижевнике, народне трибуне, а није неодмет поменути и да је Никола Тесла потомак Будисављевића (унук Софије Будисављевић, жене Николе Мандића).
Књигу “Атлас 37 грана родослова Будисављевића” можете поручити код аутора на адресу електронске поште: [email protected] или на број телефона: +381 63 330 316.
Цена књиге у књижарама је 4.400 динара, а код аутора 3.300 динара.
29. децембар 2018. у 13:52
Војислав Ананић
Будисављевићи
У већ помињаној књизи о генеологији Будисављевића у Лици, њен аутор Александар – Лесо Будисављевић пише о томе како су лички Будисављевићи, Будаци, Јуришићи и Пилиповићи из истог коријена, православног и српског. Служећи се породичним предањем, али и историјским радовима Лопашића и Фраса, Будисављевић у последњој деценији прошлога вијека доста увјерљиво пткрепљује своју тезу. Он полази од свједочења свога оца Буде, које је овај оставио у десетерачким стиховима. Будо је прикупио та сазнања из приповиједања свога дједа Јована и, из записа протопопа Томе Будисављевића. Јован је према томе, рођен још у 17. вијеку, пошто је имао 96 година кад је умро. У прилично невјештим стиховима стари Будисављевић каже:
Стари наши и стари Будаци Вавијек су се међу собом срађали; (…) Ово кажем само што сам слуша’ Од мог дједа старога Јована, Деведесет још и шест година Кој’ је живио, тако казивао; И од старог протопопа Томе, Који је многог био записао.
Хроничар наводи и разлог зашто није могуће казати нешто поближе о том сродству, наводећи при том вјеру, која их је раздвојила, пошто су Будаци прешли у католичанство. Ваљда би се још од тог и више знало казат’ и проповиђети, да нас није закон раставио и ондаке злобу уселио. Александар Будисављевић објашњава психолошке ефекте подјеле истовјерних и сродних на различите вјере. Он је сигурно, као аустријски официр, имао много прилика да непосредно проматра ту ситуацију, пошто су бројни српски официри, због женидбе или каријере, прелазили из православља у римокатолицизам и од Срба постајали Хрвати. Не заборави да је, према Фрањи Ваничеку (Специјална историја војне границе) године 1770. издана царска наредба из Беча да се брачни парови мјешовитих вјера морају вјенчати само у римокатоличкој цркви, а њихова дјеца морају бити католици (alle Kinder in der katolischen Religion erzogen warden mussten) Ђе би год ‘закон’сроднике раставио, пише он, ту би се одма и вјерска мржња укоријенила, једна страна би на другу криво погледала, престао би родбински саобраћај. Отпадници су од кољена на кољено тендензиозно препарировани, не би ли им асе утла свака успомена њихове прошлости. Први отпадници чим да би се пред својом савјести правдали, туђили би се због прекора, од стида, савјест иапк гризе, очи се обарају, јаз између бившијех сродника постаје све дубљи. То је један узрок што су нам се толики трагови у нашу прошлост забаталили, а у многом криви смо и сами. Уз Лопашића и Фраса, кад истражује исте коријене Будисављевића и Будака, Александар Будисављевић наводи и аустријског историчара Мајнерта (Историја Аустрије), а полемише са Вјекославом Клаићем који је и иначе био склон историјским фалсификатима, ако су ти фалсификати користили његовој хрватској националној идеји. Он изриче и прекорно слово српској интелигенцији која се са крајњим немаром односи према својој прошлости :Наш народ и дан данашњи још много памти. Кад би се то пажљиво побиљжило, открила би нам се многа притрпана, већ заборављена исторична чињеница, исторична истина, оповргло би се много безочно извртање. Али наша домаћа српска интелигенција нема времена за таки посао. Она је оптерећена тешком политиком. Главна јој је тежња и чежња да би доспјела што прије у ‘српски клуб’ у Загреб, ђе се познати прваци савјетују о народном напретку аугурскијем осмјехом, а остали Мартини – у Загребу, из Загреба. Така нехатосто потпомаже друго старо зло, које иде шњоме упоред. Ми се на свакоме кораку наше мучне прошлости можемо увјерити: да је интенција мјеродавних чинилаца који су нам судбину кројили, као и интенција онијех елемената, који су по нагону своје ниске мржње прилику употребљавали, да утичу штетно на нашу судбину – увијек ишла и сада иде на то да се наша прошлост забашури и збрише, да наше муке и заслуге не уђу под нашијем именом и књигу домаће повијести, како би на временом начинили незаслужнима безправнима. Тако на једном видимо се истиснуте, запостављене а често богме још и нагрђене, а некадање наше врле представнике гледамо сад вјешто прерушене и ескамотоване у туђем колу.
По писцу родослова Будисављевића, који се ослања на Фраса, синови обрстара Николе Будака, или Дудачкој, Алекса, Балтазар и Јанко спомиње се око 1686. Изгледа да је њихов отац прешао на римокатоличку вјеру 1678. кад је и православни владика Зорчић прихватио унију у том крају. Он је учествовао у 30-годишњем рату, па како га правда његов далеки рођак Будисављевић, у туђини са туђим дуго другујући и сам се је морао отуђити. Будисављевић пише:
« Овога Јанка спомињу исте године као федриха у граду Жумберку, Балтазара спомиње Фрас, без означене године, као обервојводу у Турњу код Карловца. Поменута три брата бијаху дакле такође савремници нашег Тоше и Малеша, ако и Мате Будак из Сењске Крајине, пак што не би наш паметар, старац Јован, унук Тошин, знао казивати како су се ‘стари наши и стари Будаци вавијек међу се срађали’, кад је он то могао слушати баш из уста свога дједа Тоше. А то срађање престало је још прије Јована од онога часа, кад нас је ‘закон раставио, па ондак – злобу уселио’. По Александру – Леси Будисављевићу другијех Будака, осим потомака Будишинијех нити има данас у нашем завичају, нити их је кад год било, јер и наши претци за такве друге Будаке не знадоше, иначе би они говорили: Ти и ти Будаци нијесу од Будише, а Будаке као ближе племештаке наши су стари најбоље познавали. »
Лички Будаци изњедрили су Милу Будака који ће у Другом свјетском рату бити Павелићев министар просвјете и богоштовља и један од најкрвавијих гонитеља Срба. Он је творац оне усташке теорије како се ријешити Срба, по којој једну трећину побити, једну покрстити, једну протјерати. Године 1933. у једном емигрантском листу у Канади он је написао, говорећи о потреби границе на Дрини, између Срба и Хрвата:
« Хрватски је народ доказао уз тешке и крваве жртве, да је дорастао за стражара на тој еуропској предстражи, јер је упркос најужаснијим насртајима не само спријечио поплаву Европе, него уједно сачувао и расне и крвне одлике својих праотаца и пригрљену вјеру својих дједова ».
У Католичком листу из 1941, брј. 25. Будак каже: « Православци су дошли у ове крајеве као гости, и они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерења и зато ћете ви дјловати да својом молитвом и радом то дјело потпомогнете. »
И друго родбинско крило, Будисављевићи дали су у вријеме Миле Будака, и касније, личност која ће на бизаран начин бити повезана са својим усташким рођаком. То је Јованка Будисављевић-Броз. Милу Будака ће, на крају рата, дати извести пред стрељачки строј Јованкин будући муж, мршал Југословаије, Јосип Броз Тито. Исто тако, Будаков зет Јосип Броз, знатно је доприњео да неке наведене Будакове пророчанске ријечи године 1995. па даље, буду потврђене крвавом и криминалном праксом.
Извор: Будисављевићи – [email protected] “Западни Срби”, 19. март 2017 (са форума Крстарица)
29. децембар 2018. у 19:02
Војислав Ананић
Леко Будисављевић – Племе Будисављевића у Горњој Крајини (књига из 1890)
29. децембар 2018. у 19:05
Војислав Ананић
https://drive.google.com/file/d/0B3ma9plMXxAERmdkT0pneWRTY2M/view