Порекло презимена, село Осаоница (Трстеник)

1. децембар 2018.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Осаоница, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Осаоница је приградско насеље спојено са Трстеником. Налази се југозападно од Трстеника, на висини (175-260м), разбијеној тераси изнад десне алувијалне равни Западне Мораве и њене притоке Попинске реке, а између Стражбе (320м), Ћосовца (331м), Јагодиног брда (416м).  Атар Осаонице граничи се са атарима насеља: Трстеник (са истока и југоистока), Попина (са југа), Дубље и Штулац (са запада), Грабовац и Западна Морава (са севера).

Тип насеља.

Насеље је полузбијеног друмског типа. Осаоница се састоји из три дела, који нису грубо одвојени. Највећи део је целина, а два засеока су благо одвојена: засеок  Стражба и насеље поред Старог пута, према Попинској реци, (Циганско насеље).

Постанак насеља, име и историјат.

Осаоница је старо насеље. Првобитно насеље везано је за кастел и средњовековни српски град – Стражбу, који је контролисао пролаз на старом римском путу. За време турске владавине представљала је значајно насеље: прво као дербеџинско насеље, затим насеље за израду бродића и насеље “мала паланка”.

У једном периоду насеље је постало погранично место између Аустрије и Турске, када је добило значају геополитичком смислу. У Првом српском устанку ово насеље имало је привредни и стратешки значај. То је одлучило да се Павле Цукић, као војвода жупски, настани у њему.

Забележено је да је насеље 1784. године имало: 43 турске куће, 17 хришћанских кућа, 2 хана, једну џамију, 2 кафане и 2 пекаре.

Име насеља у прошлости је мењано: Стражба, Бродска, Осаоница и Стара чаршија. Некада су одвојено вођена као два насеља, Осаоница и Стражба. Центар насеља био је смештен на ширем делу простора, тамо где се укрштају магистрални пут Трстеник – Краљево и Осаоничка река. Испод садашње Магистрале, на заравни леве обале Осаоничке реке, налазила се пијаца овог насеља. Ту су мештани, при обради земље, налазили по неки стари новчић и постављену турску калдрму.

На врху насеља Стражба, говорили су стари мештани, ако се јако удара појављује се звук, као да је испод шупљина. Претпоставља се да је и ту било старо римско утврђење као што је Јеринин град на другој страни Западне Мораве, или бар нека осматрачка кула. Тако је контрола пролаза крушевачком котлином, овде на сутесци, било потпуно под надзором снага које су обављале контролу пролаза.

Из сачуваних докумената видимо да је у Осаоници 1784. године било већинско турско становништво. У време Хаџи Проданове буне 1814. године сви Турци су напустили Осаоницу. Тада, због одмазде, спаљене су турске куће и џамија. Из времена турске окупације нема археолошких трагова.

Осаоница као чаршија имала је институције које нису имала друга насеља: занатске радње, механе, џамију и сл. У Првом српском устанку добила је Пошту (мезулану) 1811. године

Воде.

Осаоничка река има, у горњем току, већи број речица и поточића који потичу од извора. Најпознатији је Хајдучки извор. Један део атара, испод Стражбе, подводан је па се ту нису сејале житарице, већ је тај део био под ливадама. Ту има велике количине подземних вода на малим дубинама, па се у једном периоду осамдесетих година 20. века размишљало да Трстеник те воде користи и доведе као пијаћу воду.

Комуникације.

Кроз Осаоницу пролази магистрала Крушевац – Краљево и она је веома у употреби овог села, а остали путеви, који су зракасто распоређени, иду само до засеока и групе кућа. Стари пут, који иде кроз Циганско насеље, напуштен је као магистрала, јер двапут прелази преко пруге, па сада служи као улица. Тај пут је био веома прометан, привлачио је људе да се овде насељавају. У Осаоницу од Другог српског устанка било је досељавања али и одсељавања, најчешће у Трстеник. То је непрестано текло до данас. Досељавало се из Жупе, са Златибора, Гоча, из Црне Горе. На магистрали има, на поменутим речицама, три ћуприје и четврта на крају атара, на Попинској реци.

Роми у насељу.

После Другог светског рата велико досељавање извршено је у Осаоницу, због запошљавања у “Првој петолеци„. Овде је присутно и велико насељавање Рома. У ромско насеље близу “Петолетке„ досељавали су се Роми по рођачкој линији, највише су долазили зетови са породицама. На локацији на западној страни, поред Старог пута, досељавају се Роми из различитих места. Та два насеља Рома веома се међусобно разликују. Роми у насељу ближе “Првој петолеци„ боље су се прилагодили средини: има доста запошљених, баве се музиком, оснивају своја друштва и удружења, боре се за свој статус у средини где живе. Они су староседелачко становништво, децу своју школују.

Друга групација Рома, поред Старог пута, користила је слободан простор и од 1960. године имају врло интезивно насељавање. Они су покретљивији. Бавили су се израдом предмета од дрвета: вретена, прибор за јело, карлице и корита. Познати су као “коритари„. Они су масовно отишли на рад у иностранство. Њихова деца теже приступају похађању школе. Радом у иностранству обезбедили су средства и изградили и уредили стамбене зграде.

Све до 1956. године постојао је слободан, ненасељен простор између Магистралног пута и брда, које се одмах стрмо диже. Тај простор је био подводан и влажан, али запошљени у Трстенику, највише у “Првој петолетци” брзо су тај простор населили, изградили куће и формирали доста мала и узана дворишта.

Припадници Рома, између два св. рата, бавили су се музиком и ковачким занатом.

Школство и остали подаци о насељу.

Осаоница је добила школу 1813. године. Овде је школа радила док коначно није пресељена у Трстеник, јер је пре тога насељен Трстеник као варош. Забележено је да 1898. године насеље има 66 писмених мушкараца и три писмене жене, што је 20% од популације.

Школа је поново отворена у приватној кући Благоја Вукадиновића, 1922. године. Први учитељ био је Борисав Ђорђевић.

Године 1978. отворен је Дечји вртић.

Непосредна близина Трстеника учинила је да све институције пређу у Трстеник па су окупљања по многим значајним питањима обављана у Трстенику. Али због специфиче структуре становништва, по националном и етничком саставу, јер има 36 домова Рома, овде су Роми вршили окупљања у неке институције.

Основали су, 1951. године, КУД “Иво Лола Рибар“ које је окупљало Роме, омогућавало им је да исказују своја умећа у музици, игри и глуми. Дуга је традиција окупљања Рома на циганским забавама, са добрим програмом, са гостима из целе Србије.

Бирали су и лепотице за одређену годину.

Надарени музички Роми формирали су дувачки оркестар и врло брзо савладали потребан репертоар, који им је био потребан за наступе. Оркестар је 70—их година 20. века био при Ватрогасном савезу Трстеник, а финансирала га КПЗ Трстеник. Руководилац и диригент је био Душан Петровић.

КУД “Иво Лола Рибар“, традиционално, 14. октобра сваке године, у част др Саве Станојевића, организује Турнир у малом фудбалу “Доктор Сава Станојевић”. Учествују екипе Рома из целе Србије.

Остали део омладине укључен је у културна и спортска друштва у Трстенику. Мештани су нека друштва формирали и у Осаоници. Тако је СД “Осаоница” регистровано 8. 02. 1977. године, СД “Стара чаршија” 12. 08. 1994. године, а одговорно лице је Сулејмановски.

СК одгајивача голубова  „Љуба Микић Цукан“  регистровано је 31. 01. 1990. године, а одговорно лице је Ристић Дејан.

Иако је становништво вишенационалног састава, по вери је православно. Постоје два верска обележја, Два записа. Један се налази у Ромском насељу, а други у дворишту школе.

Сеоска слава (богомоља) је Трећа Тројица, а Роми славе још и 14. октобар, када су 1942. године спашени од одмазде Немаца и Бугара.

Мештани села сахрањују се у два гробља. Једно је источно према Чаирима (код Стрелишта), на Десној обали Циганског потока. Друго гробље је на страни брда Стражбе. У овом гробљу има доста гробница и покривених и ограђених гробова. То су најчешће гробна места Рома “коритара„, који су на привременом раду у иностранству.

Насеље Осаоница, као приградско насеље, са закашњењем је почело да ужива благодети технолошких достигнућа. То је због спорог организовања мештана да воде неке заједничке послове око градње у насељу. Због тога су електрично осветљење добили тек 1963. године. Централно водоснабдевање добили 1987. г. са изворишта “Звездан„ и “Прњавор„ а Делимичну канализациону мрежу тек 1997. године. Телефонске везе насеље има од 1998. године.

Порекло становништва.

-Величковићи

Предак Величковића је са Голије. Пре досељења у Осаоницу преци су им били у селу Станишинци. Није се могло утврдити да ли су Миладин, Павле и Цветко синови Стеванови или Јованови (Јосип) или, како потомци кажу, Величкови. Љубиша и Милосав су најпознатији у фамилији. Љубиша има златарску радњу, регистровану 1993. године. Са члановима породице производи и продаје наките од злата. У млађим данима бавио се боксом. Милосав је рођен 1937. године, завршио Високу индустријско–педагошку школу у Ријеци. Радио је у Ријеци у Бродограђевинској школи и у Школском центру у Трстенику. Био је професор Техничког школског центра у Крушевцу, а од 1. септембра 1981. године биран је у звање предавача у Педагошкој академији у Крушевцу за наставни предмет Техничко образовање. Био је директор Техничке школе у Крушевцу. Сада, као пензионер, живи у Крушевцу.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Трстеник 2, Осаоница 2, Ново Село 1, Крушевац 1, Обреновац 1.

– Вулетићи

Није познато одакле су досељени. Можда су и староседеоци. Први је забележен Милоје, од кога се води породично стабло. Михајлов син Владан погинуо је у Првом св. рату. Велиборов Војкан, дипломирани је инжењер машинства. Са братом Ненадом формирао је фирму ВСП „Металопроизводња“, производи пумпе и цилиндре. Фирма ради од 2001. године. Производњу организује у Медвеђи. Има око 25 запошљених. Око 99% произведеног извози у иностранство.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Осаоница 3, Косовска Митровица 1.

– Каравилићи

Каравилићи су доста рано насељени у Осаоници, јер их има у попису 1822. године. Досељени су из околине Александровца (Жупа).

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 2.

– Кошутарци

Једна је од најстаријих фамилија досељених у Осаоницу (засеок Стражба). У Првом св. рату погинула су два Тодорова сина: Периша и Љубодраг. Милан Душанов освојио је треће место у Југославији у такмичењу металаца Србије.

Слава: Св. Алемпије Столпник.

Број домова: Осаоница 2, Београд 1.

– Ивановићи

Врло рано су убележени у Осаоници, о чему говори топоним Ивановицки поток. Најстарији у архивској грађи и најпознатији од потомака је Трифун. Трифун je бележен и са презименом Јовановић. Ивановићи себе сматрају староседеоцима Осаонице.

Слава: Св. Петка.

Број домова: Осаоница 3, Трстеник 3.

– Милићевићи

Није познато одакле су досељени. Појављују се са презименом Кошутарац. У архивској грађи први се срећу Илија и син Јанићије (рођен 1842. год.) и Филип (рођ. 1785. год.) и син му Павле, рођен око 1830. године. Предак Милићевића, Стојан, вратио је дуг Манастиру Св. Роман (12.500 гроша), износ који је дао Турцима, да откупи Стевана да га не набију на колац као његовог оца и брата. Од познатијих Милићевића је лекар примаријус Александар Милићевић. Животни радни век провео је у Трстенику. Био је директор Дома здравља у Трстенику и Медицинског центра у Крушевцу. Познат је и као Друштвени радник. Радио је у хуманитарним организацијама: Црвеном крсту и Одбору за добровољно давање крви. Изучавао је и прикупљао грађу о здравству у Трстенику. Написао је књигу о др Сави Станојевићу, који је спасио трстеничке Роме од немачке одмазде 1942. године.

Слава: Св. Петка. ‘

Број домова: Трстеник 1, Осаоница 3, Београд 2.

– Микићи

Нема сећања да су досељени. Појединци сматрају Да су староседелачка фамилија. Миланов син Миле био је атлетичар дугопругаш, који је одмах после Другог св. рата постизао време на дугим стазама боље од легендарног Михалића. Микићи захватају локацију Осаонице, која је најближа Трстенику и сада “Првој петолеци„.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 4, Трстеник 1.

– Правдићи

Предак им је досељен из Херцеговине. Први је забележен Милета, а његов најстарији син Недељко, рођен је 1817. године. Милета, Антанасијев син, био је председник Општине. Василијев Милован био је помоћник начелника за кадрове ИХП “Прва петолетка“ у Трстенику. Милан Вељков завршио је Војну академију, пре Другог св. рата. Ова фамилија заузима једну стару, повољну локацију у Осаоници која се приближила Трстенику.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 6, Трстеник 1, Београд 1, Краљево 1, САД 1.

– Пешићи

Пешићи су у Осаоници староседеоци. Први кога смо могли да сместимо у родослов је Милутин, рођен 1912. године. Петров син Никола уживао је глас доброг зидара пекара за печење хлеба.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Осаоница 3, Медвеђа 1, Трстеник 1.

– Радосављевићи

Предак ове фамилије досељен је од Иванграда. Порекло им је од братства Васојевића.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Осаоница 3, Вр. Бања 3.

– Ристићи, Павловићи

Најстарија локација Ристића је у Горњем Дубичу. Најстарији је Риста, по коме су Добили породично име (презиме) његови потомци. Преци нису сигурни чији је био Љубисав. Један број породица носи презиме Павловић, по неком претку или је то било старо презиме Ристића. Напомена: Непознато је да ли је Љубисав био Миланов или Александров син. Највише успеха у науци и политици имала су браћа: Светислав и Милош. Светислав Ристић (Медвеђа, 1924), професор, завршио је Филозофски факултет у Београду. Радио је као професор Гимназије у Трстенику, затим у новинско издавачким кућама: Просвета, Седма сила, Службени лист СФРЈ, прошавши сва редакциска места, од коректора до главног уредника. Дуго је сарађивао у књижевној периодици. Аутор је више дела: “Поезија бунта и отпора“, у коауторству, “Мит и уметност”, “Хеленски свет„ и “Од наде до сна“. Милош Павловић (Медвеђа) завршио је правни факултет. Радио као секретар СО Велика Дренова, био начелник за опште послове СО Трстеник, председник СО Трстеник, директор Основне банке Трстеник. Радио је, једно време, у ИХП “Прва петолетка” у Трстенику, као помоћник генералног директора за финансије. Стојан Ристић, био је дуго директор у Штампарском предузећу “Металограф“. Миодраг Ристић (Осаоница), био је квалитетан спортиста: играо је рукомет и био фудбалски голман. Весна, Милошева кћи, завршила је Природно математички факултет у Београду. Докторирала је физичко-хемијске науке.

Слава: Св. Лазар и Св. Петка.

Број домова: Осаоница 2, Трстеник 2, Медвеђа 3, Београд 10, Грабовац 2, Г. Дубич 2.

 Фамилије Рома

Досељење претка Рома у Осаоницу, по неким проценама, извршено је пре око 300 година. Роми, по традицији, нису се насељавали већ су лутали и обављали занимања у покрету, где су се само задржавали извесно време: дуже или краће. Живећи у покрету, највише су се бавили ковачким занатом, али су били и забављачи, музичари, певачи, играчи, кротитељи животиња, акробати, трговци коњима; бавили се и магијом и гатањем. У међусобним контактима увек су говорили својим језиком, верно чували своје обичаје, па су вековима задржавали све своје карактеристике културе.

Трстенички Роми при досељењу, прво су се привремено настанили и задржали бавећи се ковачким занатом. У другој половини 19. века појединци од њих су се дуже задржавали у неким суседним местима, где су поправљали пољопривредне алате и радили друге ковачке послове. Пре 1866. године Роми нису пописивани у редовним државним пописима и зато о њима нема довољно података. По неки податак добијен је при крштавању деце Рома. По томе има података да их је било у Трстенику, Велућу, Тулешу, Лозни, Риљцу, Мијајловцу, Медвеђи и Стублици. У већини ових места су као сезонски ковачи, а негде је наглашено да су из Осаонице (на пример у Медвеђи Вујица, када му се родио син Љубомир). Роми су у прошлости бирали свога кнеза и он је од Рома сакупљао порез и друге државне дажбине. Евидентирано је да је у породицама трстеничких Рома осамдесетих година ХХ века бар један члан био у радном односу. Роми у насељу ближе Трстенику, “музичари„ како их називају Трстеничани, социолошки посматрано веома су прилагођени средини: нема међу њима нетрпељивости и свађа, деца похађају школу, прихватају додељене станове у Трстенику, на послу су прихваћени добро од радника, супруге Рома коректно помажу запошљеним породицама у сређивању и чишћењу станова. Ови Роми уживају углед међу својим припадницима широм земље. Вујичић Милорад биран је за представника Рома у многим институцијама. Васић Милош води УЛР. Мирослав Михајловић је песник Рома. Ћерка Мирослава Михајловића, Александра, завршила је Позоришну академију у Приштини и успешна je y тумачењу улога у позоришту.

У Трстенику је отворена канцеларија Регионалног удружења Рома Србије. Насеље Рома живи једним скромним урбаним животом, са много бољим стандардом од Рома у другим срединама. Роми славе Ђурђев дан. Сви Роми славе Петрове покладе. Задржали су и своју стару славу Теткица Бибија, заштитницу деце.

– Савићи

Потичу од Саве, који се први са братом Митром настанио у Трстеник, односно Осаоницу. Немамо старије потомке Савине, а и доста велики број, који су нађени у архивској грађи не могу да се уклопе у породично стабло, на пример: Савић Танаска Драгутин рођ. 1877. године, Савић Лазара Драгутин, Савић Лазара Павле. Два извора за Светозара имају два различита податка, у једном је син ћорђа, у другом Вујице. Стеван Савић – Чуља био је кмет Рома.

– Вујичићи

Вујичићи су досељени из Крушевца. Традиционално, преци им се бавили ковачким занатом. Најпознатији је Милорад. Рођен је 1935. године у Врби. Завршио је Индустријску школу у Краљеву. Најдуже је радио у ИХП “Прва петолетка”, у погону “Ремонт и енергетика“, на одржавању електро мреже. Цео свој век провео је на еманципацији Рома. Запажен је његов рад у организовању и програмирању рада  КУД “Иво Лола Рибар”, друштва Рома, преко кога су вођене све акције Рома. Биран је за делегата Другог св. конгреса Рома, одржаног у Женеви 1978. године. И на Светској конференцији о холокаусту у Вашингтону 1998. године био је делегат Заједнице Рома Србије, као и делегат Петог конгреса Рома у Прагу, 2000. године.

– Вујичићи други

Вујичићи су једна од старијих фамилија у Осаоници. При сачињавању породичног стабла (родослова) старији преци нису могли бити повезани за првог, најстаријег претка, па су одвојено дати, и ако су пореклом од истог претка.

– Митровићи

Митар се доселио са братом Савом. Нису сачувана имена старијих предака Митровића. Потомци су могли повезати родослов тек од претка Вуја. У родослов се нису могли повезати Михајло са синовима Радисавом и Радом, а такође и Бошко и Никола. Живорад Милунов завршио је економски факултет. Држи банку, мењачницу стране валуте.

-Михајловићи

Предак Михајловића досељен је у Осаоницу из Врбе. Ова фамилија Дала је више познатих личности. Вујица је био на занату у Крагујевцу и ослобођен је стрељања, које је масовно изведено 21. октобра 1941. године, зато што је рекао да је ковач, а ослобођени су мајстори ређих занимања. Био је и делегат у више политичких органа.  Вујичин син Мирослав, рођен је у Врби 1952. године. Мирослав је уметник аматер, познат песник Рома. Он је поетски, прозни и драмски писац. Бави се ликовном критиком и преводилаштвом. Још као ученик сарађивао је у локалним листовима. У песничкој збирци “Ашунеро„ песме су упоредо дате на ромском и српском језику. Посебно се истакао у ширењу писмености и свог матерњег језика.

– Васићи

Досељени су из Подунаваца. Најпознатији, Милош Васић, ликовни уметник, рођен је у Трстенику 1950. године. У сликању му је најближа техника графика. Самостално је излагао 20 пута, групно преко 80 пута. Иницијатор је многих акција у области уметности. Председник је Ликовног удружења Рома Србије и један од оснивача КЛИС–а (Клуб ликовних стваралаца) у Трстенику. Илустровао је око 30 књига и графички уређивао лист “Дечје Новине„ из Београда. Милош је власник Галерије “Арт-шоп“ у Трстенику.

Роми занатлије – лингури

Западно од Осаонице, са једне и друге стране напуштене Старе магистрале, која је имала два прелаза, налази се новоформиран засеок који су населили Роми, углавном од 1960. године. Мештани су досељени из села са подножја Ј астрепца. Сада мање или никако, али у прошлости се бавили производњом алатки за предива, плетењем корпи и израдом корита. Мештани их зову “коритари„, како би их разликовали од Рома другог насеља. Мање су се прилагодили средини, можда и због сталних послова у којима су ангажовани. Они су масовно отишли на привремени рад у иностранство. Изградили су лепе куће и у великом броју изградили и уредили доста скупе гробнице у осаоничком гробљу, западно од насеља. Нису укључени у привреду Трстеника. За школовање своје деце не поклањају довољно пажње. Најстарије насељени су Костићи.

Из Витановца су досељени:

-Костићи (30), Обрадовићи (4 породице), Ђорђевићи (7), Јовановићи (2), Цветановићи (2), Васићи (2), Станојевићи (5), Анђелковићи (1).

Из Наупара:

-Маринковићи (6), Тодоровићи (4), Јанићи (2), Јовићи (2).

Из Сеземче:

-Микуловићи (7), Радосављевићи (1), Коминовићи ( 1).

У прошлости су врло тешко живели. Стално су радили или носили и нудили купцима своје производе. И у таквим животним условима живота, знали су да помажу другима. У Другом св. рату били су стални помагачи и обезбеђивачи храном Јастребачки партизански одред, који је био смештен на Јастрепцу.

Досељени у ово насеље су:

  1. Станковићи, досељени из Кожетина (стари назив за Александровац Жупски),
  2. Јовановићи, досељени из места Велики До. Досељена су браћа Живота и Милош. Живота (Мита) имао је синове Радомира, Петра и Божидара. Милош је имао сина Милана, Петар Дејана, Божидар сина Ацу.
  3. Ђорђевићи, досељени из Велике Плане. Јанко и Даринка имали су сина Божидара.
  4. Орловић Тодор, досељен је из Пољне. Његови синови су Радомир (пасторак) и Велибор.
  5. Петровићи – досељени из Параћина,
  6. Живковићи – досељени из Краљева.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.