Порекло становништва села Брезова, општина Ивањица – Моравички округ. Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Опште карактеристике села.
Једно од већих и познатијих села моравичког краја и по знаменитостима, и по пространству, вредноћи и сналажљивости његовог становништва y животу и раду, а и по виђенијим људима, је Брезова. Често се овим именом називају и околна села: Равна Гора, Чепово и део Шареника. Тешко је данас одвојити Брезову од Шареника, и рећи довде се протеже једно село, а одавде почиње друго. Чак и најупућенији становници ова два села греше y разграничавању Шареника од Брезове, па је за њих граница час једна линија, а час друга. Иначе, граница између ова два села је пут Катићи · Бела црква, преко Стишког брда, до имања Јанковића, па се спушта ниже и иде потоком испод Јанковића и излази на речицу Грабовицу.
Положај села и старине.
Лако је и са даљине Брезову угледати и препознати: изнад ње се издижу Мучањ (са највишим врхом · Јерининим градом, високим 1534 м), “најлепши и највећи природни град”, како га је окарактерисао мајор Илић за време Јаворског рата 1876. године, и Чешаљ, планински венац према Кукутиници, која се издиже изнад Чепова. Позната је Брезова и по Белој цркви, испод Мучња, посвећеној Светом Николи. Има очуван живопис из 17. века. Верује се да је цркву изградио деспот Стефан Лазаревић и за њу је везана легенда о “цркви Јањи на Влаху Староме”. Међутим, y једној повељи цара Душана помиње се Бела црква y Брезови.
Ту је и Коцељ, по народном предању средњовековни град, који до сада није истраживан и није утврђено о каквој грађевини је реч. Али, зна се да ту има зидина и да су остале легенде везане за ово место.
Брезова се са истока граничи реком Грабовицом, остављајући на другој обали Миланџу, Јованчевиће и Стрменице (села Опаљеника) и Боловиће и Баре (села Сивчине), с јужне стране се граничи са селом Масковом, а са западне венцима Мучња и Чешља.
А иза те природне границе остају села: Пресека, Равна Гора и Чепово, а на северној страни је граница према селу Шаренику.
Куће.
Куће су најчешће грађене пола од брвана, пола од камена, са подрумом испод собе (од брвана). Није мали број имућнијих домаћинстава која су изградила зидане куће од цигала, са подрумима, покривене плочом, која се вади у мајданима засеока Маће.
Занимање становништва.
Становништво се претежно бави сточарством: гајењем оваца и говеди. У последње време одлични су одгајивачи кромпира и продају га претежно на београдским и другим пијацама у току зиме.
Миграције.
У миграционом кретању Брезовци су се изразито оријентисали према Трнавској Балузи. Данас у овом селу више има Пауновића, Шекељића, Стишовића, Вуловића него у родној Брезови. У селу живе познате фамилије: Стамболићи, Стамболићи – Бошњаци, Пауновићи, Шекељићи, Мутавџићи, Стишовићи, Гавриловићи, Радојичићи и други.
Порекло становништва по засеоцима.
Катићи
Центар за Брезову, Шареник, Равну Гору и Чепово одувек су били Катићи, који се налазе на подручју Брезове испод Кукутнице, на надморској висини од преко 1000 м. Данас је то туристички уређено насеље, са мотелом, асфалтним путем и аутобуском линијом Ивањица – Мочиоци, поштом, потпуном основном школом, погоном “Јавора” из Ивањице, амбулантом и више кафана и продавница. Катићи су добили школу 1893. године, а до тада су деца ова четири села ишла y Миланџу. Ово насеље је од 1958. године добило потпуну основну школу. Нешто касније шесторазредна школа y Мочиоцима је припојена школи y Катићима и ради као јединствена у ова два села. Газом (колима) превозе се просветни радници сваког дана до Мочиоца и натраг ради извођења наставе у издвојеном одељењу.
Катићи су од 1955. до 1959. године били општински центар који је обухватао села: Брезову, Равну Гору, Шареник, Чепово, Пресеку, Мочиоце и Клекову.
Ово место је подесно и за развој сеоског туризма, јер су створени услови у домаћинствима за пријем гостију преко целе године. Катићи су и засеок села Брезове, где поред разних установа има и десетак кућа.
-Стојковићи, 12 K. (Никољдан), воде порекло од Рашковића, бератлијских кнежева из Штиткова. То се види и на споменику једном од Стојковића, на Катићима, где се говори и о пореклу његове фамилије. Данас их има одсељених у: Мршинцима, Београду (5), Чачку (2).
-Крсмановићи, 6 K. (Никољдан), не знају тачно за своје порекло. Један се привенчао у Бјелушу, а има их одсељених у Чачку и Београду.
-Стамболићи – Бошњаци, 3 к. (Стевањдан), воде порекло од Бошњаковића из села Правошева. Предак (њихов) се прво доселио на Преседлину измећу Чемернице и Мучња па се један од њих доселио y Катиће. Његови потомци су: Вучић, Јовић, Богић и Драго. Највероватније је да се њихов прадеда Петар Бошњак привенчао за удовицу Василију Стамболић и узео њено презиме, настанивши се у Брезови ниско између Мучња и Чешља, где данас живе Стамболићи и Ђокићи. Његов потомак је Петар Стамболић. Има их одсељених у Чачку (2) и у Београду. Стамболића има у Негбини.
На Катиће су скорије досељени и живе:
-Бојановићи, 1 к., из Бојана (Брезове),
-Драшковићи, 1 к., из Мочиоца и
-Аврамовићи, 1 к., из Бјеликовца.
Овде су дуго службовали просветни радници:
-Војо Мариновић, из Граба,
-Ђоле Јокановић, из Ковиља,
-Драган Тимотијевић из Беле Цркве (Банат), пореклом из Бруса, и др.
Ђуришићи
-Стамболићи, 2 к. (Ђурђиц), воде порекло од Стамболије, претка који је ишао y Стамбол и молио Турке да добију одређене олакшице у плаћању данка. Тај предак доби име Стамболија, а његови потомци од њега презиме Стамболићи. То је једна од најјачих фамилија y моравичком крају. Ово је најмањи број домаћинстава, а раније су имали више. Иначе, одселили су се и данас их Има у Чачку (4), Београду (6), Балузи (2), Трнави (2), Нишу (1) и Краљеву (1).
-Стамболићи – Бошњаци, нису род са Стамболићима, који славе Ђурђиц, бројном фамилијом у овом селу. Овај Стамболић води порекло од Дробњака, па је преко Правошеве, Маскове и Катића стигао све до овог засеока y Брезови.
-Ђокићи, 10 к. (Ђурђиц), воде порекло из Дробњака. Раније су досељени у Атеницу, па су се одавде неки одселили y Чачак. У последње време има их у Балузи, Трнави, Атеници, Чачку и Београду.
-Борисављевићи, 2 к. (Ђурђиц), воде порекло од Борисављевића из Штиткова, а предак ових Борисављевића је дошао у Ђокиће, из Равне Горе. Раније су Борисављевићи одсељени у Чачак, од којих су неки у Београду. Има их данас директно одсељених у: Чачку (З), Ивањици (2), Трнави, Балузи и Нишу.
-Ћосовићи, 2 к. (Мратиндан) највероватније да воде порекло из Средњег Полимља. Раније су одсељени y Виљушу код Чачка и Луке (2). Данас их има у: Виљуши (4), Лукама (2), Чачку (5) и Атеници.
-Богдановићи, 3 к., славе Мратиндан.
Осредак
Овај засеок се налази између Грабовице и висова Мучња.
Осредку живе следеће фамилије:
-Курћубићи, 10 K. (Аранђеловдан), дошли су y Брезову из Рутоша, код Нове Вароши. Има их y Мачкату и Божетићима. Истог су рода. Од ове фамилије су Симовићи у Прељини, а зна се да су пореклом од Курћуба испод Мучња. У роду су са Курћубићима y Пресеци. Највероватније да су ти Курћубићи y Пресеци отишли одавде, јер их има мање него у Брезови. Највише их има одсељених у: Кукићима и Балузи (2) код Чачка, Косовској Митровици, Краљеву, Чачку, Прокупљу (који су променили презиме y Јовановиће), од којих су неки Јовановићи y Нишу. Курћубићи су, иначе, мењали презиме јер има скоро пежоративно значење. Тако су Петровићи у Кулиновцима код Чачка пореклом Курћубићи, који су се прво саселили у Вучковицу, а одатле дошли у Кулиновце. Прво су радили као надничари, а кад су купили земљу, њима су богатије фамилије наредиле да се баве гајењем винограда, најтежим послом y пољопривреди.
-Аврамовићи, 5 K. (Аранђеловдан), највероватније да воде порекло од Аврамовића из околине Сјенице. Има их данас одсељених у: Звечкој код Обреновца (4), Чачку, Љубићу, Маћу.
-Вуловићи, 6 K. (Аранђеловдан), су познате кириџије од Златибора до Сјенице и од Ниша до Београда. Међу њима су се истицали: Милун, Милојко и Богић. Данас Вуловића има у: Балузи (2), у Звечкој код Обреновца (3), Буковици и Ивањици.
-Симеуновићи, 4 к. (Ђурђиц), y сродству су са Стишовићима (у Шаренику), Ђокиђима и Стамболићима (у истом селу). Одсељени су у: Београд (2), Чачак (4), Мојсиње (2), Ивањицу (1) и Прилике (1).
-Недељковићи, З K. (Ђурђиц), одувек су мала фамилија. Има их одсељених у Севојну и Звечкој.
-Узуновићи, 7 к. (Аранђеловдан), ретка су фамилија. Има их одсељених у: Београду (4) и Ивањици. Раније су се одселили у Гучу. У Рогачици код Гуче хранили су овце преко зиме и тy су неки остали и формирали породице. Од тих Узуновића потиче и некадашњи помоћник министра за науку и технологију.
Узуновићи, Аврамовићи и Вуловићи су сродне фамилије · потичу од истог претка.
-Мутавџићи, 6 к. (Никољдан), дошли су из Радојне. Носе презиме према занимању мутави-козопреди, мајстора за израду покроваца и врећа од козине. Преци Лазара Мутапа, војводе из првог српског устанка, родом из Прислонице, воде порекло од Мутапа, из Брезове испод Мучња. Данас их има одсељених у: Краљеву (1), Чачку (1), Атеници (1), Трнави (1), Кукићима (1), Лајковцу (1), Сремчици (1), Звечкој (2), Београду (4), Ивањици (2), Ариљу (1), Француској (1) и Бечу (1).
Вујаши
Засеок је добио име по најбројнијој фамилији.
-Вујашевићи, 7 K. (Ђурђевдан), налазе се испод Мучња, према Анатеми и Пресеци. У роду су са Вујашевићима, из Клекове, који су се одселили у Сирогојно. Има их одсељених y последње време у Балузи код Чачка (3) и Слатини.
Пауновићи (Поток)
-Пауновићи, 2 к. (Никољдан), налазе се изнад Беле Цркве. Њихов предак Петар дошао је у Брезову из Буковика (општина Нова Варош). Седамдесетих година имало је Пауновића одсељених у Негришорима, у Драгачеву. Већина домаћинстава Пауновића одселила се y Балугу, пре седамдесетак година, где данас има 2О-ак кућа.
-Шекељићи, 5 к. (Никољдан), неки су се давно одселили. Данас их има у Балузи – 20 кућа. Неколико Шекељића има у Чачку, а један живи у Косовској Митровици.
-Димитријевићи, 1 к., налазе се између Шекеља и Пауновића.
-Чоланићи, 1 к., доселили су се из Трудова и настанили између Пауновића и Шекељића.
Бојани
-Бојановићи, 15 к. (Лучиндан), воде порекло од исељених Никшићана. Кумови су са Нешковићима у Миланџи да би одржали родбинске везе. Бојановића има y испод Погледи (Јавор), а има их и у Доњој Краварици који су дошли осамдесетих година прошлог века из Брезове (у срезу Моравичком)? Тада су дошли и y чачанску Лозницу (2). У последње време Бојановићи су се одселили у: Буковицу, Ивањицу (3) и Чачак (2). Један од Бојановића (Радојица) je доктор психологије и професор универзитета.
Гај
Овај засеок се налази изнад Беле Цркве. Само име казује да је засеок био богат храстовом шумом.
-Гавриловићи, 7 к. (Никољдан), познати су као фамилија интелектуалаца и воденичара. Има их у Ивањици (учитељ), Чачку (правник), Београду, Сивчини (Буројевићима). Имају воденицу и ваљалицу.
Један је:
-Стишовић ушао y ову фамилију, привенчао се.
У кућу Гавриловића привенчао се један:
-Јовановић, пореклом из Брекова.
-Шекељићи, З к. (Никољдан), су из Шекељића из истог села, из засеока Осредак. Иначе, Шекељићи су дошли из Штиткова.
-Јанковићи, 5 K. (Лазарева субота), дошли су из нововарошких Дражелица. Тамо славе Јовањдан. Има их y Алинијином потоку на Златибору. Одсељени су у: Аранђеловац, Крагујевац, Лазаревац (3), Трбушницу (З), Милано (3), Лондон (1), Немачку (З), Суботицу (2) и Београд (5). Зна се да је Милија Јанковић, шездесетих година 19. века, прешао из Брезове y Аранђеловац и да је Илија Јанковић отишао y Трбушницу код Лазаревца. Јанковићи y Трбушници (Шумадијска Колубара) доселили су се од Јавора (З K.). Славе Лазареву суботу. Од њих су постале бројне породице Јанковића y земљи и иностранству.
У Јанковиће се уселио један:
-Крсмановић из Бара (Сивчина).
Коцељ
Западно од Гаја налази се овај засеок са малим бројем кућа.
-Јеликићи, 3 K. (Никољдан), раније су имали више домаћинстава y Брезови. Одсељени су у: Београд (1), Зрењанин (1), Бор (2), Даросаву (2) и Немачку (1). ‘
-Радошевићи, 4 K. (Лучиндан), воде порекло од исељених Никшићана и у сродству су са Бојановићима y истом селу.
-Шекељићи, 1 к. (Никољдан).
Стишовићи
-Стишовићи, 6 K. (Ђурђиц), истог су рода са Симеуновићима и Стамболићима. Данас их има одсељених у: Чачку (6), Београду (6), Ужицу (З), Балузи (10), Крагујевцу и Вапи. Неки од Стишовића променили су презиме у:
-Милинковиће, а имају надимак: Нереди.
У Стишовиће су ушли:
-Караклајићи из Чепова,
-Димитријевићи из Радојичића и:
-Оцокољићи из Равне Горе.
Ђелкапићи
Засеок Ђелкапићи се налазе између Радојичића, Maha и Грабовице.
-Ђелкапићи, 9 K. (Никољдан), представљају великy фамилију и раније су се одсељавали. Један је одсељен y Слатинску бању и водио је бригу о грејању воде за купатило, а други је y једном селу близу Горњег Милановца – Полому. Усињен је и примио је презиме и славу очуха – поочима, а своју славу је узео за обетину. Ђелкапе су се одселиле у Сивчину (2), Чачак (З), Краљево, Београд, Ариље, Обреновац и Трнаву.
-Стефановићи, 2 к., славе Никољдан.
-Караклајићи, 2 к., славе Никољдан.
Радојичићи
-Радојичићи, 10 к. (Никољдан), јака су фамилија y Брезови. Из овог места разишли су се на разне стране, и то у: Нови Сад (1), Шабац (један је завршио ветеринарски факултет и био председник општине · Богдан Радојичић), Сивчину (2), Ужице, Београд (5), Чачак (4), Подгорицу (2), Горњи Милановац (1) M Лучане (1).
У ову фамилију уселили су се:
-Чекеревац, из Чепова,
-Димитријевић, из Буковика,
-Јовановић, из Опаљеника.
Често се меша и говори да Стишовићи, Радојичићи и Ђелкапе припадају Шаренику. И y катастру се воде ове фамилије у КО Шареник, али према последњој административној подели из 1955. године ове фамилије и засеоци, заједно са засеоком Маће припојени су Брезови и тако се третирају.
За Стишовиће, Радојичиће, Маће и Клепане (y Дубрави) обетина је Друге Тројице.
За Стамболиће, Стојковиће, Ђокиће, Борисављевиће и Ћосовиће, Осредак, Пауновиће и Бојановиће заветина је Бели четвртак.
Маће
Маће заузимају најсевернији део Брезове и граниче се са Дубравом, односно Клепанима. Према народној легенди Маће носе име по маћехама, којих је y неко време било доста у њему. Овај засеок је познат по мајданима плоче. Надалеко је позната маћанска плоча, најбоља y овом крају и њом су покривене куће не само y моравичком већ и у другим крајевима. Са надморском висином од око 900 м Маће су једно од првих насеља моравичког краја које је кренуло са развојем сеоског туризма.
-Поповићи, З к. (Никољдан), воде порекло од Јованчевића · Поповића из Миланџе, Опаљеника. Има их одсељених у: Ивањици, Лучанима, Београду, Скопљу, Кушићима, Врњачкој Бањи M Атеници (3).
-Аврамовићи, 4 к. (Ђурђиц), велика су фамилија, али y последње време смањена на 4 куће, јер су се многи одселили. Један од Аврамовића био је познати каменорезац y Маћу и Ужицу. Из ове фамилије је инжењер Ранисав Аврамовић, који је био министар саобраћаја у старој југословенској влади уочи рата, 1939-40. године. Данас их има y Београду (2), а један је раније одсељен.
-Томићи, 1 к., ушли су y Аврамовиће.
-Јовановићи, 2 к. (Никољдан), мала су фамилија. Један је одсељен пре ЗО-ак година y Јежевицу код Чачка.
-Вучићевићи, З к., (Никољдан), уселио се y Поповиће, из Шареника. Вучићевићи су одсељени одавде у: Јежевицу код Чачка и Словенију.
-Рајковићи, 1 к. (Ђурђиц), досељен је из суседних Клепана.
-Јаковљевићи, 1 K. (Никољдан), највероватније да је дошао са Златибора. Један од ових Јаковљевића данас живи у Чачку.
-Марковићи, 5 к. (Никољдан), има их у Лучанима, Београду, Ивањици и Чачку.
-Костићи, 3 K. (Никољдан), живели су на дну села. Један од ових Костића се уселио у Аврамовиће, у врх засеока. Од ових Костића многи су се одселили и данас живе у: Буковици, Заблаћу (З), Чачку и Београду.
-Цукавци, 2 K. (Никољдан), пореклом су из Равне Горе (Брезовачке). Одсељени су у Ковилово и Ивањицу.
У Маћу нема више следећих фамилија:
-Миловановићи, од којих је један био хајдук са хајдуком Јевћовићем y дружини. Из страха за осветом, после њихове погибије, Миловановићи су променили презиме y Јуковић и населили се y Атеници. Од њих су, поред осталих, Перо Јуковић и његов син Никола, некада просветни саветник y Ивањици.
Фамилије којих нема или нестају са подручја Брезове:
-Беаровићи – Беари, више не постоје y Брезови, а њихове куће су се налазиле у Осретку измећу Никетића и Шекељића.
-Обреновићи, дошли су y Лозницу код Чачка почетком овог века. Славе Никољдан, а из Старе Србије дошли су y Брезову и у нека села на Златибору.
У Беаре је ушао један:
-Вуловић који је касније отишао y Звечку.
-Никетића има једна кућа y Брезови, а једна y Заблаћу. Иначе Никетићи су се одселили у 16. веку y Заблаће, а одатле су се, највероватније за време сеобе Србаља, одселили на север и настанили се у Срему. Тамо су узели за презиме Заблаћани, према месту одакле су дошли.
Воденице.
Воденице за становнике Брезове најчешће су редовничке. Тако за становнике Катића меље се у Стојковића воденици на Стојковића врелу. Редовничке воденице за Ђокиће су на потоку Бабовац, испод Аврамовића. Стамболића воденица је задружна. Ђокића воденица је редовничка. Аврамовићка – задружна, као и Стефановића. Стишовићка је редовничка, коју је поплава 1947. године однела заједно са 14 оваца. Узуновићи имају заједничку воденицу код Беле Цркве и мељу под ујам. Гавриловићи такође мељу под ујам и имају воденицу са ваљалицом на Грабовици.
У Брезови је изграђена мала хидроцентрала око 1956. Године на потоку крај Ђокића. Створена је акумулација код Ђоковог врела, испод Мучња, и вода је пуштана из резервоара ноћу тако да је покретала и динаму за хидроцентралу и точак за воденицу. Са ове хидроцентрале осветљавани су Ђокићи, Стамболићи и засеок Катићи.
Још мало о занимању становника.
Становници Брезове познати су сточари. Већина њих гајила је овце на пашњацима Водица и Мучња, предела између Катића, Равне Горе и Чепова. То је ничија земља али богата травом па су сточари изгонили стада изјутра, а враћали увече. На почетку овог века знало се да брезовски чобани удруже своја стада и да један чобанин чува овде за неколико домаћинстава. Тај чобанин заједно са својим домаћинством прикупља сир у току лета, а ујесен дели домаћинствима сакупљени сир према броју мужених брава. Последњих деценија Брезовци изгоне стада према Мучњу. Тако Вуловићи, Курћубе, Стамболићи, Ђокићи, сточари из Равне Горе и Пресеке изгоне стада на Мучањ на два сата хода од торова и увече враћају стада са планине. Једино Стамболићи и Стојковић са Катића имају штале и колибе y Сјеруши за своју стоку. А, чим почну јесење кише, Стамболићи враћају стада према Катићима. Они су имали и штале на путу Катићи – Глог, а воду за стоку су обезбеђивали са Ђокића врела.
ИЗВОР: Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)