Род Васојевића

За поједина братства се испоставило да припадају генетичком роду Васојевића, иако немају предање о томе. Поред таквих тестираних братстава, у следећој табели су приказана и братства која су им сродна према предањима.

За братства која славе Часне Вериге апостола Петра, иначе врло ретку славу, сматра се да су раније славила Петровдан. С обзиром да међу породицама које славе Часне Вериге апостола Петра до сада нема тестираних који не припадају роду Васојевића, основано се може претпоставити да и остале породице, или барем огромна већина, такође припадају роду Васојевића.

Међу братствима која су по хаплотипу блиска Васојевићима се издвајају Бобанци на подручју Бобана између Требиња и Попова који славе Ђурђевдан:

Као што је већ речено, није утврђено да ли Васојевићи и Бобанци – ђурђевштаци припадају истом генетичком роду или су само блиски по хаплотиповима.

Породице које се везују за Васојевиће

За поједина братства се насупрот предањима испоставило да генетички не потичу од Васојевића по мушкој линији.

Бабовићи из Луштице према предању потичу од Бабобића из Коњуха, међутим испоставило се да припадају грани I2-PH908 на основу чега се може закључити да је предање настало због истог презимена. Славе Мали Никољдан.

Бакићи из Забрђа су према предању грана Новаковића, међутим за њихове исељенике у Добром Долу у Куршумлији се испоставило да припадају роду Куча и грани E-BY165837. Тек остаје да се утврди да су сви Бакићи прибраћени Васојевићима, или само нека грана овог братства. Славе Аранђеловдан.

Витковићи и Потолићи из Пјешиваца према устаљеном предању потичу од Стевана Васојевића, који је према родослову Васојевића син Васојев. Међутим, испоставило се да то предање није тачно јер припадају роду Пјешиваца и Цуца и грани J2a-FT384930. Витковића и Потолића у Старој Херцеговини има у Никшићкој области. Славе Јесењи Јовањдан.

Глуходољани и Дупиљани су две сродне групе братстава са матицом у Дупилу одакле су се раширили и на Глухи До. Према сопственом предању, као и према предању Васојевића, потичу из тог племена. Станимировићи из Дупила сматрају да су пореклом из Лопата које су матица Васојевића-Лопаћана, док Глуходољани сматрају да су грана Васојевића-Мијомановића, међутим како припадају грани R1a-YP417, споменута предања се могу одбацити. Славе Аранђеловдан.

Зечевићи из засеока Дрпе у Кленку у Бањанима према устаљеном предању потичу од Зечевића из Никшићке Жупе који потичу од истоименог братства из Лијеве Ријеке, док према другом предању потичу од Бановића, исто као Мулине из Кленка. С обзиром да је утврђено да припадају роду Бањана и грани N2-FGC28435, може се закључити да је друго предање тачније. Зечевићи из Кленка славе Јовањадан, за разлику од Зечевића из Васојевића и Никшићке Жупе који славе Аранђеловдан.

Караџићи из Лопата према устаљеном предању грана Лопаћана, међутим за њихове знатно бројније исељенике из Дробњака је установљено да припадају грани I2-Z17855. Због тога се као тачније може узети мање прихваћено предање о пореклу Караџића из Македоније где су живели испод планине Караџице. Славе Аранђеловдан. Од Караџића према предању потичу Петијевићи из истоименог села у Крушевицама, међутим за њих се испоставило да припадају грани E-Z16988. Петијевићи славе Јесењи Јовањдан.

Лепосавићи из Коњуха код Андријевице су према предању огранак Губеринића из истог места, који су грана Мијомановића. Како је за Лепосавиће утврђено да припадају грани роду Богићеваца из Доње Мораче и грани R1b-Z37, поменуто предање се може одбацити као нетачно. Славе Аранђеловдан.

Мораковци (Маројевићи, Драгнићи и Ћоровићи) из Моракова у Никшићкој Жупи према предању потичу од Дабетића из Лопата у Васојевићима (села у коме иначе нема Дабетића), међутим ипоставило се да припадају роду Мрка из Пипера и грани R1a-Y2902 чему у прилог иду заједничка слава и преслава које деле са Мркама (Аранђеловдан и Спасовдан).

Радевићи из Мезгаља у Шекулару према предању потичу од Радевића из Лијеве Ријеке. Како је за Радевиће из Лијеве Ријеке потврђено да припадају роду Васојевића, а за Радевиће из Мезгаља да припадају роду Куча и грани E-BY165837, може се закључити да су ови други прибраћени. Славе Аранђеловдан.

Рахићи из Тријебина код Сјенице према предању потичу од исламизираних Ђукића из Горажда у Полици, али се испоставило да припадају роду Куча и грани  E-BY165837.

Генетички профил рода

Васојевићи припадају грани чији је генетички низ E1b-V13>Z1057>Y30977>Y37092>Y126722>Y176894. Грана Y176894 је формирана на основу резултата whole genome sequencing (WGS) тестова лабораторије DanteLabs, које су урадили Вукићевић из Трешњева и Гуњак из Довлића. Вукићевићи припадају грани Лопаћана, док Гуњаци немају предање о пореклу од Васојевића. Процена је да је заједнички предак двојице тестираних живео пре 700 година. Најближи генетички сродник Васојевићима је један тестирани са подручја дистрикта Брчко, о чијем пореклу ништа није познато. Он припада грани Y126722, али не и млађој грани Y176894 која одређује род Васојевића.  До сада је утврђено да грани Y37092 међу Србима поред рода Васојевића припада једино род Рајовића из околине Новог Пазара који према предању потиче из Куча. Рајовићи припадају млађој грани Y37092>BY14160>Y167794. Поред братстава која су по хаплотипу блиска Васојевићима, може се претпоставити да истој грани припадају и Шаранци из истоименог племена.

Када су у питању резултати ван српског етничког простора, Васојевићи немају ближих сродника ни међу до сада тестираним појединцима у свету. Због тога су Васојевићи донекле специфични јер су им по мушкој линији међу до сада тестиранима најближи родови са којима имају заједничког претка који је живео током каменог доба на прелазу између мезолита и неолита што оставља доста простора за прецизније утврђивање тачне подгране која дефинише род Васојевића. Тестирани ван простора бивше Југославије за које је потврђено да припадају грани Y37092 потичу из Велике Британије, Грчке, Ирске, Италије, Мађарске, Украјине, Швајцарске и Шведске, док је један припадник ове гране из Саудијске Арабије. Сматра се да је матица ове гране највероватније у Грчкој.

Хаплотип Васојевића на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

Сви до сада тестирани Мијомановићи имају вредност 22 на DYS635, док Рајевићи и Новаковићи, као и сви други припадници овог рода, имају вредност 23. Друга мутација која се примећује је на маркеру YGATAH4 и догодила се код Рајевића који имају вредност 11, док сви остали до сада тестирани припадници овог рода имају вредност 10. Од модалног хаплотипа рода Бобанаца – ђурђевштака разликује се само на маркеру DYS635, на коме већина Васојевића има вредност 23, док Бобанци – ђурђевштаци имају вредност 22. Тестирани Томић из Старча и Роћен из Бршна поседују за овај род карактеристичне вредности маркера DYS389-I=13 и DYS389-II=30. Како двојица тестираних имају потпуно поклапање на 23 маркера, постоји могућност да Томићи и Роћени потичу од исте гране овог генетичког рода, иако славе различите славе.

Географска присутност рода

Род Васојевића је превасходно груписани на племенској територији Васојевића у Брдима где чине апсолутну већину становништва. То је простор који обухвата целокупну општину Андријевица, највећи део општине Беране, као и делове општина Колашин, Плав и Подгорица. Васојевићи су једини род у Црној Гори који чини апсолутну већину у некој општини, а то је Андријевица. Генетички род Васојевића чини апсолутну већину и у појединим насељима изван племенске територије Васојевића, као што су Бјелојевићи у Колашинским Пољима и Бојићи у Горњој Морачи. Појединачно гледано по насељима, највише Васојевића је у Беранама, док је Андријевица највеће место у коме су Васојевићи апсолутна већина становништва. Исељених Васојевића има широм Србије, а највише на Пештеру који је био успутна станица за исељавање у даље крајеве. У већем броју Васојевића има у Гружи, Колубари и Моравици.

Братства која припадају роду Васојевића, а немају предање о заједичком пореклу, превасходно су насељена у Горњој Морачи, Дробњаку, Босанској Крајини, Северној Далмацији и Банији.

Фотографије подручја матичног предела рода

Истакнути припадници рода

Мојсије Зечевић (1780-1850) – игуман манастира Ђурђеви Ступови код Берана и главар Васојевића у првој половини 19. века. Рођен је у Виницкој где су се Зечевићи (грана Мијомановића) доселили са Лијеве Ријеке. Због својих блиских веза са династијом Петровић-Његош и ослањања на Црну Гору често је долазио у сукоб са турским властима те је у више наврата морао и да се склања у Црну Гору. Са  владикама Петром I и Петром II је заједнички радио на уједињењу Васојевића са Црном Гором што је и остварено осам година након смрти игумана Мојсија. Упорно је радио на враћању исламизираних Васојевића на православље у чему је у највећој мери и успео. Његовом заслугом је на Свеопштој народној скупштини Васојевића из 1829. или 1830. године усвојен Васојевићки закон у 12 точака по коме су Васојевићи познати као једино српско племе које је имало свој сопствени закон. Умро је у манастиру Ђурђеви Ступови у коме је столовао, а тамо је и сахрањен.

Никола „Консула“ Васојевић (1797-1844) – каријерни војник и дипломата у служби више европских земаља и титуларни кнез Васојевића. Рођен је у Лопатама и потиче од братства Пејовић (грана Лопаћана) које се временом иселило из племена, а најближи сродници су им Милошевићи због чега се у литератури може наићи на погрешан податак да је Никола од Милошевића. Након смрти оца Станише са мајком Јованом прелази у Горњу Морачу, њен родни крај, где се преудала за Глигора Радоњића. У Русију се сели са Требјешанима 1804. године када је пописан као Николај Глигоров Радоњић. Након завршетка школовања у војсци је дуже од деценије радио као инжењер. Око 1830. је пребегао у Турску где се бавио истим послом. Након тога је пројектовао српска утврђења за кнеза Милоша, да би једно време био и енглески конзул у Цариграду. По доласку у Црну Гору у почетку је био у добрим односима са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем од кога је и добио титулу кнеза Васојевића иако у самом племену није имао готово никакву власт. Познат је превасходно по свом неуспешном пројекту Кнежевине Холмије која би обухватала брдска и малесорска племена са седиштем у Васојевићима. Користећи бројне контакте у Европи које је стекао нудио је многим земљама савезништво своје будуће државе у замену за подршку, а римском папи и прелазак становништва будуће државе на католичанство. Због своје превртљивости и честих заокрета никада није наишао на озбиљнију подршку, како међу европским владарима, тако ни међу Васојевићима који су тежили уједињењу српског народа услед чега је дошао у сукоб са Мојсијем Зечевићем, али и Петром II Петровићем Његошем по чијем наређењу је и убијен у Доњем Загарачу где је и сахрањен.

Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) – Васојевићки војвода и капетан и сенатор Црне Горе. Рођен је у Лијевој Ријеци, матици Вешовића који су огранак Лопаћана. Након смрти свог стрица барјактара Милоша Спахова Вешовића, а затим и његовог сина Века, постаје Љеворечки барјактар уз одобрење турског паше у Скадру. Убрзо одлази на Цетиње где су му владика Петар II Петровић-Његош потврђује барјактарство и упознаје са својим наследником, будућим књазом Данилом, са којим се том приликом побратимио. Као главар Васојевића наследио је Мојсија Зечевића и наставио рад на уједињењу са Црном Гором, а за Васојевићког војводу и капетана, као и сенатора, постављен је 1853. када почињу борбе са Турцима. У рату из 1858. и 1859. године Васојевићи су у целости ослобођени од турске власти, међутим по споразуму са Турском једино су Горњи Васојевићи, и то не у целости, ушли у састав Црне Горе. Познат је и по томе што су под његовом и командом Новице Церовића Васојевићи и Дробњаци 1858. године освојили и похарали тада турски Колашин. Средином 1875. године под вођством војводе Миљана почиње устанак у Доњим Васојевићима који ће са краћим прекидима трајати све до 1878. године када су исцртане нове границе на Берлинском конгресу. Упркос војним успесима и проширењем Црне Горе у Полимљу, Доњи Васојевићи су остали у турским границама. Војвода Миљан је уживао огроман углед у читавој Црној, а захваљујући томе успео је и да унапреди племенске односе Васојевића са суседним Братоножићима и Кучима. Упамћено је да је увек био јако озбиљан, како у јавности, тако и у породици. Умро је непосредно након изненадне смрти сина бригадира Тодора Вешовића.

Петар Бојовић (1858-1945) – војвода српске краљевске војске. Рођен је у Мишевићима код Нове Вароши, а пореклом је из Бојовића код Андријевице од истоименог братства које је грана Лопаћана. У војсци је постепено напредовао, а за заслуге у Кумановској бици и Битољској бици током Првог балканског рата добио је чин генерала. У Другом балканском рату је био начелник Штаба Прве армије која је однела победу у Брегалничкој бици. За заслуге у Првом светском рату добио звање војводе 1918. године чиме је постао четврти, а уједно и последњи генерал који је понео то највише војно звање у Краљевини Србији и Краљевини СХС које је било у рангу фелдмаршала. Због неслагања са кадровском политиком у војсци  пензионисао се 1921. године. У Београду је живео повучено све до војног пуча од 27. марта 1941. године када је недељу дана касније постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. У Априлском рату је одбио да напусти земљу, тако да је заробљен од стране Немаца. У писму из 1942. године упућеном Дражи Михаиловићу подржао је четнички покрет на чијем је челу био (Југословенска војска у отаџбини). По завршетку рата крајем 1944. године претучен је од стране припадника ОЗНА-е услед чега је недуго затим и преминуо у јануару 1945. године. Комунистичке власти су грађанима преко радија под претњом кривичног гоњења забраниле да присуствују Бојовићевој сахрани на Новом гробљу у Београду.

Слободан Милошевић (1941-2006) – председник Србије (1989-1997) и СР Југославије (1997-2000). Рођен је у Пожаревцу, а потиче из села Тузи код Лијеве Ријеке где живе Милошевићи који су грана Лопаћана. Као гимназијалац је 1959. године примљен у Савез комуниста Југославије у коме је постепено напредовао. На Осмој седници ЦКСКС 1987. године преузима власт у партији и од тада па све до 2000. године имаће апсолутну власт у Србији. 1990. године донет је нови устав Републике Србије којим су знатно смањене надлежности аутономних покрајина. Почетком сукоба у бившој СФРЈ најпре је покушао да спречи распад земље, да би 1991. у фингираном рату допустио одцепљење Словеније, а затим и Хрватске, односно њеног највећег дела. Под притиском западних земаља у потпуности одустаје од очувања СФРЈ те је 1992. године проглашена СР Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора. Са циљем укидања санкција СРЈ од стране САД и њених савезника 1995. године допушта хрватску окупацију Републике Српске Крајине којој, као ни руководство Републике Српске, није пружио било какву помоћ током акција Бљесак и Олуја. Исте године у име Републике Српске потписује Дејтонски споразум којим је Република Српска међународно призната као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Након оружане побуне косовских Албанаца 1999. године одбија споразум у Рамбујеу којим би Србија пристала на референдум о независности Косова и Метохије услед чега долази до НАТО агресије на СРЈ која је завршена повлачењем војске и администрације СРЈ са АП Косово и Метохија, али и усвајањем Резолуције Савета безбедности ОУН 1244 којом је формално потврђен суверенитет СРЈ над покрајином. Власт губи на изборима за председника СРЈ 2000. године, а 2001. године је ухапшен, а убрзо и испоручен на Видовдан у Хашки трибунал где му је суђено по оптужници за ратне злочине у Босни и Херцеговини и Хрватској. На суђењу се успешно сам бранио против оптужнице која је у највећем делу била монтирана, чиме је у српском јавном мњењу знатно поправио нарушену слику о себи. Услед недостатка адекватне здравствене неге умро је у притвору 2006. године не дочекавши изрицање пресуде.

Особине рода

Васојевићи су првих пар векова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измешани са братствима другог порекла могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет. Као и код суседних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег порекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, те подела на „Љеворечане“ и „Нахијаше“ није само географска, већ у великој мери и социолошка. Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека „Умије ка’ Васојевић“, a вероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: „Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.“. И заиста, ниједно друго племе није успело да се прошири у толикој мери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. веку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. веку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ретко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мери издвајају у односу на суседне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о пореклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовековне властеле, код Васојевића се усталило предање о пореклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за време ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о пореклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи. Хаплогрупа Немањића још увек није утврђена, тако да ни предање Васојевића о пореклу од њихове лозе није оборено. Међутим, на основу ДНК резултата Кузмића из Мраморца код Смедеревске Паланке, који су блиски рођаци Карађорђевића и за које је утврђено да припадају грани I2-Y3120, основано се може претпоставити да Карађорђевићи ипак не припадају роду Васојевића.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње време када се Црна Гора у великој мери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• FTDNA – Serbian DNA Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe – резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• YFull (E-Y126722)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. – статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
• Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Насеља српских земаља (књига 2), Српски етнографски зборник (књига 5), Српска Краљевска Академија, Београд, 1903.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
• Давид Лалић, Војвода Миљан Вуков Вешовић, Глас Холмије
• Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Одељење за енологију Филозофског факултета у Београду, Београд,
• Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
• Љубомир М. Марковић и Светислав Љ. Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, Географски институт Јован Цвијић, Српска академија наука и уметности, Београд,
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска академија наука и уметности, Београд, 1967.
• Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, Насеља и порекло становништва (књига 34), Српски етнографски зборник (књига 67), Српска академија наука и уметности, Београд,
• Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
• Миодраг-Мишо Н. Вуловић и Зоран Н. Вуловић, Трешњево – завичај братства Вулевића, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села / Културно просветна заједница Републике Србије / Братство Вулевићи, Београд,
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, ПАКО, Андријевица 2015.
• Петар Ж. Петровић, Рашка: антропогеографска истраживања (књига II), Музеј “Рас”, Нови Пазар, 2010.
• Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
• Радослав Д. Бабовић и Миљан В. Бабовић, Братство Бабовићи, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села, Београд/Коњухе,
• Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
• Esad Kurtović, Vlasi Bobani, Društvo za proučavanje srednjovekovne bosanske historije, Filozofski fakultet, Sarajevo, 2012.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.