Poreklo prezimena Lučar

Lučari se pominju u Šematizmu dabrobosanskom iz 1882. u selu Slatina, opština Ključ, Bosna i Hercegovina, sa slavom Miholjdan. Interesantno je da se u tom selu pominju i Kočići, sa istom slavom. Ovo je interesantno jer ima Kočića koji slave Ignjatijevdan (poznati pisac Petar Kočić je od ovih).

Takođe, prema popisu BiH iz 1991. godine, prezime se pojavljuje u sledećim naseljima:

Liskovac (Bosanska gradiška), Donja Previja (Ključ) Rastoka (Ključ), Rudenice (Ključ), Velijašnica (Ključ), Jakupovci (Laktaši).

Ali, najveći broj nosilaca ovog prezimena je u Donjoj Slatini.

Evo gde su sve pomenuti Lučari u pomenutom popisu i koliki je ukupan broj popisanih po naselju:

Bosanska Gradiška, selo Liskovac, Lučar 8 popisanih

Ključ, Donja Previja, Lučar 5

Ključ, Donja Slatina, Lučar 27

Ključ, Rastoka, Lučar 9

Ključ, Rudenice, Lučar 4

Ključ, Velijašnica, Lučar 4

Laktaši, Jakupovci, Lučar 4

Prezime Lučar je veoma zastupljeno u Tovariševu u Vojvodini, što je geografski najbliže Deronjama.

*

Etimologija reči lučar:

LUČAR – onaj koji priprema i prodaje luč; LUČARNIK, LUČARA – metalna, limena podloga (polica) na kojoj gori luč za osvetljavanje sobe

U Dubrovniku u XV veku su vladike (gospođe) i služavke silazile i penjale se noću po stepenicama s lučem y ruci. Luč se kao osvetljenje pominje i u našim narodnim pesmama. Tako se u pesmi „Bojčić Osman Aga“ kaže:

„Kad stanemo, Tale, večerati
Ko će tebe lučem svijetliti’?“

A u pesmi „Ženidba Kraljevića Marka“ majka za večerom kaže Marku:

„O moj sinko, Kraljeviću Marko!
Već je tvoja ostarjela majka,
Ne može ti pripravljat’ večere,
A ne može služit’ mrka vina,
A ne može lučem svijetliti.“

Luč se kao sredstvo za osvetljenje i do danas očuvao osobito u krajevima koji obiluju borovom šumom. U Srbiji, u predelima reke Lima, Moravice, ibarskog i zlatiborskog kraja luč se upotrebljavao ne samo za domaće potrebe nego je izvožen i u ostale krajeve koji ga nisu imali. U ovim predelima odavno je počeo od luča da se proizvodi i katran, koji je zbog obilja borove šume bio važna privredna grana seoskog stanovništva. Kako su katran i luč bili tražena roba, to su ih kiridžije raznosile po čitavoj Srbiji.

Upotreba luča u domaćinstvima bila je velika. Lučem se osvetljavalo prilikom večere, sedeljki, ručnih radova, kad je put trebalo osvetljavati, a koristio je i ribarima za lovljenje nekih vrsta riba.

Nekad je najmlađa snaha u kući bila obavezna da malom sekirom koju je nosila o pojasu (kao što se britva nosi) pripremi cepke luča. Zapaljenu cepku luča držala je stojeći dok su stariji u kući večeravali. Kako mlada nije mogla uvek da drži luč u rukama, to se u Srbiji, u nekim mestima, stavljao u običan rascepljen panj (okolina Valjeva), ili se zabadao u stupu za tucanje soli ili paprike, napunjenu mekinjama (Mirijevo kod Beograda), ili se stavljao na preklad (kamen na ognjištu; okolina G. Milanovca). Ako je trebalo osvetliti „kuću“ ili drugu odaju, onda se na sobni prag postavljao sadžak (tronožac) a preko njega prevrnut sač u kome su bile cepke luča (Brežđe kod Mionice). Za vreme svadbe, slave, ili drugih skupova, koji su se održavali napolju, zapaljeni luč se postavljao na taj način što su se u zemlju pobadale tri sohe, a preko njih komad lima sa cepkama luča. U studeničkom kraju, u selu Krdže, postojala je naprava zvana „snaša“ — „mlada“, a u zlatiborskom kraju „lučara“. Ime „mlada“ podseća na vreme kad je najmlađa snaha držala luč u ruci. Naprava sličnih lučarama u Srbiji bilo je i u ostalim našim pokrajinama i zvale su se različitim imenima. Tako napr. u Bosni se zove „mlada“ — „svjetiljka“ – „lučnjak“ – „svetljaja“ ili „svetlaja“, u Hrvatskoj „svešnjak“,u Makedoniji „šandan“,a u Crnoj Gori (u Vasojevićima) „luca“.“ Lučare iz Srbije i Bosne napravljene su od drveta i imaju u gornjem delu uglavljenu staru potkovicu, parče lima, a ponegde i kamenu ploču (zlatiborski i ibarski kraj), na koje se postavlja luč. Njima su umnogome slični „pištari“ za držanje luča u Albaniji. Poneke lučare iz pomenutih oblasti imaju i ručicu za lakše prenošenje. Kod lučara „šandana“ u Makedoniji (Debarski Drimkol) gornja je površina najčešće ćeramida, a kod „svešnjaka“ y Hrvatskoj železna štipaljka.

Lučare su se obično nameštale pored ognjišta, mesta oko koga su se uveče ukućani sakupljali.

Etnografski muzej u Beogradu ima 8 lučara, 3 iz Srbije i 5 iz Bosne. Lučara Inv. br. 16282 nabavljena je u zlatiborskom kraju, u selu Rudinama. Napravljena je od lučevog stuba i visoka 80 sm. Stub je utvrđen na ukrštenom drvenom postolju, a na njegovu gornjem delu pričvršćena je okrugla daska (prečnik 22 sm). Pri osvetljavanju na dasku se stavlja zemlja a preko nje cepke luča. Nad lučarom se postavlja dimnjak od drveta oblika zasečene piramide, čiji gornji deo prolazi kroz tavanicu i odvodi dim.

„Mlada“ — „snaša“ nabavljena je u studeničkom kraju, u selu Krdžama. Od borovog je drveta, tj. grane sa pet krakova po dnu zasečenih te služe mesto nogu. U gornjem je delu kružna metalna ploča na kojoj gori luč. Visina lučare je 89 sm a prečnik ploče 12 sm.

Lučara Inv. br. 20346 iz Veleša (Jošanička Banja) slična je prethodnoj, samo ova ima četiri kraka a u gornjem delu „ručku“ (dršku) za prihvatanje. Dugačka je 11 sm. Visina stuba je 42 sm, prečnik metalne ploče 10 sm (sl Z).

Lučare iz Bosne umnogome su slične onima iz Srbije, samo što su niže i nijedna nema dršku za prihvatanje.

Osim luča, za osvetljavanje su upotrebljavane „buktinje“ i „baklje“ ili zublje, koje su se pravile od hrastovog, leskovog, cerovog ili nekog drugog drveta natopljenog smolom ili katranom, a nekad su pravljene i od kučine natopljene smolom. „Buktinje“ za noćnu železničku službu bile su proizvod zanatlija voskara a i uvožene su sa strane.