Кртоли, насеља и порекло становништва

22. октобар 2017.

коментара: 12

 

Кртоли се налазе на исток од Луштичке општине, а на истом полуострву Луштица у југозападном делу Боке. Североисточном страном граниче се са тиватским подручјем, а југоисточним са Грбљем. Насеља некадашње Кртољске опћине данас територијално припадају Општини Тиват. Подручју Кртола припадају и полуострво Превлака, са Манастиром Светог арханђела Михаила, као и Страдиоти или острво Светог арханђела Гаврила у Тиватском заливу. Страдиоти (данас острво Светог Марка), мало острвце Госпа од милосрђа (или – милости) и Превлака се називају заједничким именом Кртољски архипелаг. Кртољани ова острва зову просто: острво Светог Марка – Шкољ, а Госпино острво – Оток.

Можда битан за питање порекла становништва како Кртола, тако и целог Луштичког полуострва и околних крајева (Грбаљ, Тиватско поље) је управо овај назив – Страдиоти. Страдиоти су назив за плаћеничке jединице у позној Византији, а затим и у балканском приморју Јадранског мора под млетачком влашћу. Италијани су их звали и – капулети, због малих црвених капица које су носили. Ове лако наоружани коњанички одреди постојаће све до пропасти Млетачке Републике. Једно од њихових важних седишта било је у Боки, а острво Светог Гаврила њихова касарна. Већином су били грчког и албанског порекла, а било је међу њима и Срба и Хрвата, а великом већином су били православни. Отуда, није необично што један заначајан број родова на Луштици и Грбљу, као и другде по овом тиватском делу Боке, има предање о пореклу из Албаније или Грчке. Вероватно су у једном делу тих досељеника ради о умировљеним страдиотима. Страдиоти напуштају своје кртољско острво током 1580-их, а острво је касније служило као лазарет.

Сам назив Кртоли не долази од биљке (кртола, кромпир), како се често мисли, с обзиром да кртола није била позната у Европи у време када се Кртоли први пут помињу (14. столеће). Према неким мишљењима, назив потиче од италијанске речи сartolle, у значењу брежуљци или утврде. И, заиста, на Кртолима је терен брежуљкаст, а постоје остаци више мањих средњевековних утврђења. Постоји и мишљење да су Кртоли добили назив по нарочитој врсти кошара које се тамо плету, а које се називају „картали“ (у народном говору – кошиц).

Податке о пореклу становништва Кртола и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. столећа протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Кртоли су имали статус општине („опћине“) са седиштем у варошици Радовићи. Остала насељена места у Кртолима су: Гошићи, Никовићи, Миловићи, Богишићи и Ђурашевићи. Понегде се може наћи и податак да су Костићи посебно насеље у односу на Гошиће. Крашићи се данас сматрају делом Кртола, иако су традиционално били у саставу Луштичке оптшине. У новије време, на обали су заснована нова насеља: Калуђеровина, Бјелила и Какрц. До 1825. године, Кртоли и Луштица су чинили једну општину, а до 1865. године у саставу Кртола били су и Љешевићи, када су припојени Грбљу (Љешевићи данас, као и највећи део Грбља, припадају Општини Котор)[1].

У Кртолима, као и у осталом делу Луштице, има трагова још из старог века (илирских, хеленистичких и римских). Нарочито су важна места била Превлака и Страдиоти. У раном средњем веку, у ову област населиће се Словени. Од краја 12. столећа, Кртоли, као и цела Луштица, Грбаљ и околина улазе у састав државе Немањића, а током 15. столећа овде се устаљује млетачка власт.

Почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио је манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године[2]). Манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор[3]. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године[4], као ознака збора бокељских општина, пре свих кртољске и луштичке.

Обнова Манастира на Превлаци почела је 1883. године, подизањем нове цркве посвећене Светој Тројици, а обнову је финансирала контеса Екатерина Властелиновић. Обнова, мало по мало, траје и до данас. У раздобљу од 1994. до 1996. године, на простору где се некада налазио средњевековни манастирски конак, током археолошких ископавања пронађене су миомирисне мошти седамдесеторице мученички пострдалих монаха. Њихов празник се прославља 10. маја по грегоријанском, односно 27. априла по јулианском календару.

Светог арханђела Михаила прослављају Кртоли као свог заштитника (а тако и цела Луштица), а племенска слава је Спасовдан или Свети Спас (Вазнесење Господа Исуса Христа). Иначе, у Кртолима сви родови славе две славе: родови који славе Срђевдан прислужују Спасовдан, а родови који славе Ивањдан прислужују Лучиндан.

 

 

Превлака

слика са: https://waytomonte.com

 

Део моштију Светих мученика превлачких

слика са: https://radiosvetigora.wordpress.com

 

 

За разлику од Луштичке општине, Кртоли имају много више обрадивог земљишта, те се, поред маслина и винове лозе, гаје и житарице и разно воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рељеф и клима су у сваком погледу угоднији. Рибарење је додатно занимање већине становништва, а више Кртољана се прославило и у поморству. Велики привредни значај за Кртоле имала је и солана у Солиоцком пољу, између Тивта и Кртола. Ипак, најважније занимање Кртољана данас је – туризам. Занимљиво је да је кроз повест већи број Кртољана (нарочито жена) изабрао монашки пут, у неким од манастира у Боки и Приморју, о чему сведоче породичне читуље, где се пописани калуђери и калуђерице из односних породица.

 

Према млетачком попису из 1758. године (провидура Франческа Грималдија), на подручју Кртола живело је 367 становника, односно 162 војноспособна мушкарца. Према аустријским пописима, у Кртолима је било 1138 становника 1869. године, односно 988 становника 1880. године. Узрок пада броја становника је исељавање због зараде у другим земљама, такозвана – печалба. Накићеновић је, обилазећи Кртоле почетком 20. столећа, забележио 1028 становника (без Крашића). Данас у подручју Кртола (укључујући и Крашиће, који су данас, као и Кртоли, у саставу Општине Тиват) живи око 2000 становника.

 

Порекло становништва Кртола:

 

Кртоли су без сумње били насељени словенским становништвом од првих времена досељења Словена у тадашњи византијски Илирик, а сасвим сигурно у време када је обновљена епископија на Превлаци, почетком 13. столећа. Међутим, старинаца у Кртолима има незнатно, чему су узрок напади гусара злогласног турског Хајрудин-паше Барбаросе (тзв. „барбарези“) у првој половини 16. столећа, у којима је староседелачко становништво пострадало или се због сталне опасности раселило. Остала су предања како су „барбарези“ затрли читава села. Велику већину кртољског становништва чине дошљаци из 16. столећа, који су овде добегли „из Албаније“[5], превасходно братство Дапчића, а затим и разни појединци из других крајева Црне Горе, Приморја и Херцеговине од 15. столећа надаље.

 

„Дапчићи“[6] су потомци Дабца досељеног у 16. столећу „из Албаније“, односно његова четири сина. Ово братство се разродило на већи број родова и презимена и насељава сва места Кртола. Деле се на:

 

„Радовиће“, потомке Рада Дабчева, и то су: Антоновићи, Бринићи, Вуловићи (или Вулевићи), Јокићи, Радиновићи, Русовићи, Старчевићи и Стегићи. Изумрли огранци овог братства су: Кучавићи и Терзићи. Вуловићи су вероватно потомци документовано забележеног Вулете Радовића (которски документ из 1543. године[7]).

„Никовиће“, потомке Ника Дабчева, и то су: Антовићи, Барбићи, Бујеновићи, Вукошићи, Клакори и Ми(ј)очевићи (раније: Михочевић). Према неким мишљењима, Клакори нису од Дапчића, већ из групе родова досељене са Дабцем.

„Миловиће“, потомке Мила Дабчева, и то су: Ивошевићи, Микијељевићи, Миловићи, Миљешковићи, Перовићи и Шћепанчићи (раније: Шћепанац). Изумрли огранак овог братства су Радусини. За Микијељевиће и Миљешковиће постоји мишљење да су они прибраћени Миловићима, а да су они од досељеника из Грбља. У Доњем Грбљу заиста постоји стари род Микијеља, од којих би могли бити Микијељевић.

Од четвртог Дабчевог сина Вука су Раути (или: Раутовић – у једном которском документу из 1533. године помиње се Иванац Николичин Раутовић из Кртола[8]).

Дапчићи славе Срђевдан. Неки су узели да славе Ивањдан: Миљешковићи, један део Раута, као и сви родови Дапчића у Богишићима (Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи).

У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бринића, рода који припада разгранатом стаблу Дабчевих потомака, са резултатом I2a PH908:

 

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

 

На основу резултата тестираног Бринића, можемо закључити да су Дапчићи носиоци хаплогрупе I2a PH908. С обзиром да је Дабац у Кртоле досељен из Албаније, овај резултат нам показује да је у Албанији (вероватно – Скадарском крају) у време његовог досељења још увек било присутно словенско становништво.

 

Осим потомства Дабчевог, у Кртолима још неки родови вуку корене из Албаније и из истог времена досељења (16. столеће). Неки од њих наводе да су се доселили из места са називом – Дабци (Дапци)[9]. Није искључено да су они заправо сви из истог братства из којега потиче Дабац. Ово су родови: Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи (раније: Дабчић / Дапчић) и Милошевићи у Гошићима, и Перичићи у Ђурашевићима.

 

 

Насеља и преглед родова:

 

  1. Радовићи:

 

Главно насеље Кртољске опћине са почетка 20. столећа, када већ има сва обележја варошице. Раније село засновано је од братства Радовића – Дапчића, који су и главни становници, у 16. столећу, на месту запустелог старијег села. Има два храма: Света Госпођа (помиње се 1594. године) и Свети Спас.

 

Радовићи

слика са: http://www.bokanews.me

 

 

Родови:

 

Осим Радовића, у селу живе:

 

староседеоци Бани[10], раније презиме Лошин (славе Срђевдан),

 

и три досељеничка рода из новијег времена:

 

Беновићи (Митровдан), од досељеника из Грбља са почетка 19. столећа. У Главатичићима у Доњем Грбљу живе Беновићи, досељени ту у 16. столећу из Херцег Новог (славе Митровдан).

 

Мршићи (Свети Јевстатије), од досељеника из Мељина, са почетка 20. столећа. Мршићи су из Рисна, где су се доселили око 1670. године из Чичева код Коњица.

 

Поповићи (Усековање главе Светога Јована), од досељеника из Спича са почетка 20. столећа. Ови Поповићи су најдаљом старином са Косова, одакле су после Косовског боја добегли најпре у Зету, а у 15. столећу у Спич (Ђурмани).

 

 

  1. Гошићи:

 

У Гошићима је храм Светог Луке (према предању потиче из 12. столећа, а најранији забележени помен је из 15. столећа).

 

Родови:

 

Од Дапчића у Гошићима живе Раути и Ивошевићи из Миловића.

 

Памте се староседеоци Тутормићи, потомци кртољског бана Туторме (у једном документу из 1431. године помињу се браћа Радич, Дабижив и Николица Тутормић) и Рутковићи. И једни и други су давно изумрли.

 

Досељеници су:

 

Трипиновићи су старином из Конавала; по предању, предак се доселио крајем 14. столећа и оженио кћер бана Туторме.

 

Лакићевићи (у једној пресуди из 1762. године стоји – Лакичевић) су од родоначелника Лака, досељеног након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су два брата из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна; сродни су им Дубравчевићи у Ђурашевићима.

 

Костићи су од Косте Пламенца, по предању досељеног из Црмнице у 15. столећу. Међутим, црмничко презиме Пламенац датира из знатно каснијег времена (17. столеће)[11]. Према неким подацима из млетачких докумената, као и причи неких Костића, може се реконструисати да је у Кртоле дошао Раде Стјепчев Пламенац, 16- годишњи младић који је у некој свађи убио једног потурченог суседа у Црмници, због чега је морао бежати. То је било око 1630. године. Како би заметнуо траг, у Кртолима где се обрео, представио се под именом Вуко Пламенац. Раде, односно „Вуко“, се у Кртолима приженио и настанио, по локалном говору – акостао, под каснију Главицу Костића. Отуд му надимак – Коста. У млетачком документу из 1649. године, Раде купује неку земљу у Кртолима, а записан је као Раде Стјепчев звани Коста из Кртола (Rade Stiepcev detto Costa di Cartolli). Од четворице Радевих синова су сви кртољски Костићи.

 

Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи и Милошевићи, у 16. столећу из Албаније.

 

Љесари су од његушких Љесара (Жањев-до) почетком 18. столећа.

 

Крајем 18. столећа досељени су:

 

Петровићи, из Грбља,

Радоњићи, из Његуша и

Стањевићи, из Конавала.

 

Изумрли су староседеоци Вучиновићи, од ранијег већег братства Павловића (они су славили Аранђеловдан). Могућег родоначелника ових Павловића налазимо у которском документу кз 1598. године, где се помиње Кртољанин Вуко, син Стјепца Павлова.

 

Сви родови у Гошићима славе Срђевдан, осим једног дела Раута и Милошевића који славе Ивањдан.

 

 

  1. Никовићи:

 

Село је засновано од Никовића – Дапчића у 16. столећу, који су и једини становници. Село има храм Свете Госпође.

 

У Никовићима постоји локалитет Никшина Главица, по двору војводе Никше који се одатле иселио у Оногошт. Према овом предању, Никша би могао бити Кртољанин, иако га општеприхваћено предање везује за Грбаљ.

 

 

  1. Миловићи:

 

Село је засновано од Миловића – Дапчића у 16. столећу, који и живе у селу. Село има храм Светог Спаса (подигнут 1767. године).

 

Осим Миловића, у селу живе и Перовићи (славе Ивањдан), од досељеника из Црне Горе крајем 18. столећа.

 

 

  1. Богишићи:

 

Село је назив добило према старом братству Богишића, потомака Богише који се ту доселио у 15. столећу „из Албаније“. У Богишићима има и католичких родова. И једни и други имају цркве посвећене Светом Јовану.

 

Родови:

 

Изумрла је група братстава досељених из Албаније у 15. и 16. столећу, који су вероватно били међусобно сродни: Богишићи, Брајковићи, Дабулиновићи, Лучићи, Никетићи и Поповићи.

 

Од Дапчића, у Богишићима живе: Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи.

 

Осим њих и Костићи (од гошићких).

 

Сви православни родови у Богишићима славе Ивањдан.

 

Римокатолици у Богишићима су потомци појединачних досељеника из Црне Горе, који се нису успели одупрети притиску католичке жупаније. То су Андрићи, Андровићи, Окиљевићи, Перковићи и Франовићи. Сви су, по досељењу прихватали за славу сеоску – Ивањдан, коју су наставили да славе и након преласка у католичанство. Пошто није могао да их спречи у томе, католички жупник их је убедио да макар уместо крсног имена Ивањдан узму за главну славу – прислужбу[12]. Тако су ови католички родови почели славити Лучиндан.

 

Десантоло је италијански род, од једног досељеника око 1875. године.

 

 

  1. Ђурашевићи:

 

У подручју Ђурашевића су и Превлака са Манастиром, Брда, Страдиоти и део Солиоцког Поља. Село има четири храма: Светог Јована (1776), Свете Тројице, Свете Марије и Светог Срђа (на Брдима). Раније је било још храмова у подручју Ђурашевића. Само на Страдиотима је у средњем веку било око десет мањих цркава, али су их Млечани по преузимању власти у Боки у 15. столећу, претворили у коњушнице.

 

Страдиоти (Свети Марко)

слика са: http://anexmontenegro.blogspot.rs

 

Село је добило назив по потомцима Ђураша Илића, витеза у време цара Стефана Душана, који су ту имали дворе. Данас њиховог потомства овде нема, ако изузмемо Ђурашевиће из Луштичке општине, који тврде да су од овог рода – видети на: http://www.poreklo.rs/2017/10/19/lustica-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

 

Родови:

 

Дубравчевићи (или Ђурашевићи) су потомци досељеника Дуброте из Херцеговине, брата Лакова од кога су Лакићевићи у Гошићима, досељених након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна.

 

Од Дапчића у Ђурашевићима живе Клакори и Бринићи.

 

Остали досељеници:

 

У Ђурашевићима:

Мештровићи, из Црне Горе у 15. столећу.

Радовићи, раније: Раичковић, из Црне Горе у 15. столећу.

Перичићи, из Албаније у 16. столећу.

Радичевићи, из Црне Горе, почетком 17. столећа.

Сви родови у Ђурашевићима славе Ивањдан.

 

На Превлаци:

Русовићи – Дапчићи.

Чолановићи (Никољдан), досељени из Кавча крајем 19. столећа. Кавачки Чолановићи су у Боку дошли почетком 16. столећа из цуцког Трешњева.

Подпара[13] (Никољдан), досељени из Црне Горе крајем 19. столећа.

 

На Брдима су некад живели изумрли стариначки родови: Данчуловићи (Алекса Данчулов се помиње у више которских документа у раздобљу између 1590. и 1603. године)[14], Миладиновићи, Никетићи, као и Каштелани, који су огранак Дапчића.

 

 

Стара кућа у Ђурашевићима

са: http://montenegroreal.estate

 

 

 

 


Извори (азбучним редом):

 

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Мујбеговић Зоран – „Кртољске приче – Liber de Belilla“

Накићеновић Сава – „Бока“ (1913)

Плећевић Невен – „Свети превлачки мученици“ (2007)

Црногорчевић Младен – „Михољски Збор у Боци Которској“ (1893)

 

Насловна слика: Кртољски архипелаг, са: https://waytomonte.com


Напомене:

[1] О пореклу становништва Љешевића писано је у чланку о Грбљу: http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/#comment-115892

 

[2] 1346. године, цар Стефан Душан ће Михољску епископију уздићи на ранг митрополије.

 

[3] У Збор су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни део Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).

 

[4] О разарању Манастира на Превлаци од стране Млечана, треба прочитати чланак „Мученичка смрт 70 монаха“ протојереја Јована Пламенца: http://www.mitropolija.me/stari/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/duhovnost/jplamenac.html

 

[5] „Из Албаније“ може значити разне ствари. Најизвесније је да се ради о добезима из скадарског краја. О њиховом етничком пореклу не може се поуздано рећи, с обзиром да подаци из скадарских пописа у 15. и 16. столећу говоре да је у млетачком Скадарском дистрикту, односно потоњем турском Скадарском санџаку (његовом централном делу, око самог града) живело измешано словенско, влашко и арбанашко становништво.

 

[6] За родоначелника „Дапчића“ Накићеновић наводи човека именом Дабац или Дабко / Дапко. Према правилима наше патронимије, од имена Дабац би требало да буде братствено име Дабчевић (Дапчевић), односно од имена Дабко – Дабковић (Дапковић). Дабчић (Дапчић) би могло бити презиме изведено од имена или надимка – Дабча (Дапча). Како год било, јасно је да се ради о разним варијантама истог имена. И поред става да се не слажем са гласовним променама у етнонимима, личним именима, патронимима, презименима и топонимима, којима се мења основа назива (попут: Срби – српски, па тако и Дабац – Дапчић), знајући какви би били поједини коментари, уважићу у овом чланку Накићеновићево и од већине прихваћено братствено име овог братства – Дапчићи.

 

[7] Чињеница да је Вулета, син Рада Дабчева, одрастао човек те 1543. године, указује да је досељење Дабца било у самом почетку 16. столећа или и раније.

 

[8] Овај рани помен једног одраслог Раутовића можда доводи у сумњу припадност Раута Дабчевом потомству. Ако је Иванац био одрастао човек 1533. године, то значи да је његов отац рођен око последње четврти 15. столећа. Дабац би евентуално могао бити отац Николичин, што значи да је могао бити рођен у првој половини 15. столећа, што се донекле и уклапа у родослов Дапчића, али помера Дабчево досељење у Кртоле у 15. столеће. Уколико, пак, узмемо да је Николица тај четврти син коме није упамћено име, буни то што Дабац има два сина практично истог имена – Нико и Николица. Последња могућност је да су Нико Дабчев и Николица, забележени отац Иванца Раутовића, иста особа. У том случају, Раути би били заборављени огранак братства Никовића.

 

[9] Овде ваља навести и једног Кртољанина Микца Дапчикова, забележеног у которском документу из 1396. године! Можда је у питању само случајна подударност, а можда су и неки Дапци, Дапчики или Дапчићи ипак у Кртолима из веће старине?

 

[10] Једнина: Бан

 

[11] Детаљније о Пламенцима-Бољевићима на: http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

 

[12] Да се макар по нечем разликују од осталих, православних Кртољана.

 

[13] Накићеновић у свом раду о Боки наводи презиме – Подпара. Данас у Боки постоји род Потпара, што је свакако исти род. Иначе, у Црној Гори постоји братство Потпара у Затарју (пљеваљски крај) и Дробњаку.

 

[14] Ови Данчуловићи би могли имати везе с његушким Данчуловићима-Гачовићима, староседеоцима из Вељег Залаза у Његушима.

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. Драган Бринић

    Поштовани
    Неизмјерно ми је драго да сте направили овакав текст који је покушај сублимирања података до којих је могуће доћи, али имам пар замјерки:
    – велика је грешка у податку да су Микијељевићи изумрли. Богу хвала има их још – Душан, Марко …
    – велико је питање да ли су Дапчићи доселили у 14 или 15 вијеку, а податак о 16. вијеку је мало вјероватан. Разлог је свакако у чињеници да су комплетне Кртоле биле посјед манастира Св Архангела, који је уништен у 15.вијеку након чега кртољани одмах подижу цркву а сада манастир Св Архангела на брду Бијелићи у Ђурашевићима која је такође из 15.вијека. Сво манастирско земљиште је у власништву Дапкових потомака укључујући и острво цвијећа и Св Марко што просто не би било могуће да су доселили након уништења манастира на Михољској Превлаци.
    – не смије се заборавити ни црква Св Срђа и Вакха на Брдима гдје је сада градско гробље Тивта а црква нажалост нестала

    Ето толико

    Свако добро

    Драган Бринић
    +38269313281

    • komentar Ivan C.

      Оно што знамо са сигурношћу јесте да Дапчићи нису живјели у Кртоле, већ између Кртољског поља и Солане, Ви сигурно најбоље знате какво је предање о поријеклу. Међутим ја сам чуо доста критика Кртољана на тему њиховог поријекла, па тако неки вјерују да су поријеклом од Васојевића типа Ђурића. Док са друге стране Бабовићи и Миљешковићи се сматрају по антропогеографима, за огранак Васојевића-Шаранаца док они то предање немају. По физиономији бих реко за Бабовиће и Миљешковиће и Микијељевиће да припадају типичној далматинско-динарској физиономији.

      Кртоли су припадали старој жупи Грбаљ. Због тога су Грбљани преузели Љешевиће који се сматрају блиски старо-кртољанима. Један брат је био Љеш од кога су Љешевићи, други не знам како се звао али његов род је у Кртоле остао. Љешевићи су довођени у везу са Катуном Љеш Тузи који се помиње у 14 вијек. Љешевиће у Грбаљ-Кртоле оснива витез-властелин. Док његов брат има бочну крвну везу са неком владарском кућом у Зету или Хум.

      Касно можда питам, ви сте давно написали коментар. Али да покушам свејдно да вас упитам. Од којег је рода Дапчић потеко по предању, прије него долази у град Тиват? Ја познајем неке од Дапчића са ове листе родова и нисам добио од њих то предање. Вукошићи од којих је Горан Вукошић пјевач којег познајем, они су своје предање упамтили из Цеклина и катунске нахије. Барбићи се не сматрају Дапчевићима, већ хрватским или црногорским мигрантима у кртоле који презиме добијају из поморског чина ,,барба,, што означава капетана брода. Нисам најбоље схватио дал је Хрватско или Црногорско поријекло, али они су православци, свештеничка породица итд. То ми рече један Барбић који је шеф ватрогаснице био у тиват. Вуловићи такође имају неко друго предање о поријеклу.

      То је све што ја знам, надам се да сам помого да неким случајем не идете на слијепо тестирање ДНК по сјутра неко напише за некога да је усвојен, јер се не уклапа у овај текст о Дапчићима.

    • dopuna

      Погријешио сам за Љеша и његовог брата. Заправо Љеш је имао рођака по мушкој линији, разликује их то што је Љеш имао витешку титулу, док је потомство од рођака по мушкој линији имао и владарске огранке, кнеза неког неђе. А постоји род који је од претка Црнојевића, они живе у близини Солане, тако да су они били најближи првим кућама Дапчевића. Не памтим презимена нешто посебно.

      Зашто мислим да је то важно? Ради тога што памћење родоначелника, обично обухвата и меморију о његовим стричевима, или браћи од стричева, браћи од племена-братства. Иако се дешава, посебно у далеке вјекове кад је родоначелник, да људи памте родоначелника као да је пао са неба, без коријена сем одреднице да је ,,србин,,. Међутим због бројности тога поколења, ја вјерујем да је можда неко и упамтио такве појединости о Дапковом поријеклу. Јер у супротном бојим се да неће ту бити реалног поклапања ових записа са ДНК, барем по овоме што сам ја имао прилику да чујем од неких родова, везано за њиово поријекло и то наведох овдје у коментар изнад. Јер они који имају вјеровање да су од Васојевића типа Ђурића, они се пишу као Дапчићи. Док они којима се пише поријекло од Васојевића, они га немају заправо у фамилију, ту наведох примјер два три рода из кртола и луштице.

  2. Небојша Бабић

    Драгане, велики поздрав!

    Драго ми је да се огласио један Кртољанин на овом чланку.

    Захваљујем за податак о Микијељима. Што се тиче процене о досељењу Дапчића, то је податак који сам нашао у Накићеновићевом раду. Ни мени се није баш уклапало, не само због оног што наводиш, него и према неким другим појединостима. Успостављање млетачке власти на ширем подручју од Боке до Љеша, омогућило је пресељења становништва. Дакле, Дабац је могао доћи у Кртоле још почетком 15. века, што и мени изгледа као реалније. Ипак, немам доказе за то, па сам изнео до сада прихваћен став. Неке своје недоумице сам изнео у фуснотама 7 и 8. Како год, овај твој коментар је саставни део овог чланка, па даље можемо ценити и износити нове претпоставке.

    Цркву Светог Срђа (Сергија и Вакха) само поменух, а има у Накићеновићевој “Боки” детаљно. Више сам се у овом чланку усредсредио на порекло становништва.

    Иначе, мени су Кртоли и Луштица омиљени крај за летовање. Кад неко помене море и лето, прво помислим на Радовиће, Крашиће, Плави хоризонт, Жањицу, Росе, Миришта… Што се каже, Бог је тамо био дарежљив.

    Ако можеш, нађи у свом крају људе заинтересоване за тестирање У-хромозома. Сваки резултат из твог краја је драгоцен!

  3. Небојша Бабић

    Унете су неке допуне у чланак, везане за Страдиоте и кртољско братство Костића.

  4. Dragan

    Ni jedno pleme ne moze da potice iz Albanije zato sto Albanija tad nije ni postojala.Arbanasi su dosli dolaskom Turaka i tu se naselili.

  5. Небојша Бабић

    Драгане, нисам мислио да неки родови потичу из државе Албаније каква постоји последњих мало више од једног столећа, него са историјског подручја које се назива Албанија. Подсећања ради, Млечани су то подручје око Скадра и Бојане па на југ, још од краја 14. столећа, кад су тамо преузели власт, називали – Albania Veneta.

    А на питање – када су Арбанаси дошли у то подручје, ни званична историја не може дати поуздан одговор.

    • hmm

      Небојша, не знам који је извор за поријекло кртољана, али Дапчићи испадоше све и свја. Што се тиче ове ваше дискусије, провјерено знам да је 2018-те Александар Вучић успио да излобира отварање архива Истамбула по питању тих тема, па је тако утврђено да албанци нису живјели на сјевер албаније или косово и метохију прије турака. Так након турских освајања су чинили мање од 4 процента становника. Тако да данас имамо јасан преглед развоја албанаца демографски у старе српске земље, често је и Вучић то помињао кад је говорио о косову.

      Мислим да је ,,Албанија Венета,, само простор Леке Дукађина, неки родови Боке можда потичу из старог Љеша у данашњу Албанију, одакле дио одлази у Љешанску нахију. Мене ту Љешевићи из кртола-грбља асоцирају на Албански коријен. А имамо потврде да је Љеш био Српски приморско-лучки град у којем је Свети Јован био посебно поштован. То је и слава Љешевића и дијела кртољна. Такође на Шпански језик Албанил означава Масона или Теутонског витеза, што Османско царство приписује Бушатлији, наводећи поријекло Бушатлија од потурченог Теутонског витеза који је као римокатолик избјего из краљевине македоније ако се не варам. Тај родослов Бушатлија је најстарији који постоји сачуван, такође њега подржава и Скадарски катастар који Бушатлије налази у Скадар у периоду када постоје Црнојевићи као род. Што значи да би могли да искористимо и наводе о блискости крвних веза Кртољана са Бушатлијама и можда се пронађе Р1б или И1а хаплогрупа од неких готских теутонских витезова.

      Зато ваља исправку направит, кад се албанија ставља у Боку. Јер имамо ,,Катаро ди Далматиа Венета или само Далматиа Венета,,. То је бока. Венети наслијеђују Боку од Шпаније, као саставну територију регије нове Далмације. Чак је и касније постојао ,regno di dalmatia,, гдје је бока у далмацији без албаније. Оно што Боку разликује од Албаније, то је Влашко-Рашко поријекло и одвојена црква од горње зете због тога што је горња зета била више под јурездикцијом Фанариота него метропола Задра или Пећког Патријарха. А често Србе као народ називају Расима или Власима у то доба. Па тако застава Далмације-Венете је тад била иста као тадашња застава Украине. По преовлађујућем и прихваћеном тумачењу, Украина и Далмација своју заставу из неког разлога узимају намјенски од кнежевине Русина како ми зовемо. А историја памти као Галицијо-Волинске кнежевине или Галицијо-Влашке кнежевине или Румелије.

      • h

        Ако сам ја погрешно навео поријекло Бушатлија од Теутонског витеза, то је зато што помињем Елвију Челебија туског антрополога који поријекло Бушатлије записује из разговора Бушатлијама у 17, 18 вијек. Ако Бушатлија није биолошки већ само титуларни наследник Леке Дукађина и Љеша, онда је могуће повезан са Црнојевићима како и тврде неки Бушатлије. У Кртоле постоје два рода од којих за једне стоји поријекло од Црнојевића без владарске наслиједне титуле, јер није директно од владара. Други род је Љешевић који можда потиче од Леке Дукађина Љеша.

        Постоји вјеровање да је његош имао исти проблем као и бушатлије, он се прозвао Његушем правним признањем од турака који гарантују да наслијеђује територију старих Његушана. Он је Шћепана малог лично обрадио и написао књигу о њему као преваранту без поријела, иако је Петровићима важило да су преваранти који збуњују народ па се називају Његушанима а нису потомци Његуша. Већ користе турску силу преко Фанарског утицаја на српску цркву. Коришћењем те Цркве је уништена богата родословна и друга црквена база у Зету. Петар П. је по наводу Радоњића, запалио све архиве у цетиње које је Стефан Рајчевић као владар оставио. Вјерује се, да је Његош измислио да је на Цетиње била штампарија, она је заправо била са Макаријем у Трговиште у Влашку и на Хиландару ђе је овај Макарије и штампао књиге. Такође је Петар П. имао велики страх од бројних родова који су били ближи свјетовној власти од Петровића. Радоњиће је затварао у тамнице и протјерао их већином. Од камена тих кућа гувернера Радоњића је изграђена прва школа у Његуше под Петром Петровићем. Бушатлија се можда на исти начин проглашава потомком Црнојевића или Леке Дукађина, ту не мора бити биолошко поријекло, већ наслеђење територије.

  6. Небојша Бабић

    Резултат Миљешковића – I2a PH908:

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg171648;topicseen#msg171648

  7. Milješković

    Jedna dopuna članska, sigurno ima mnogo više propusta. dok sam gledao svoje listove nepokretnosti, vidim da postoji još jedan nezapisani rod u krtole. Pored poznatih Mikijelja i Mikijeljevića, danas postoji i rod Mikeljević u Krtole. Obzirom da ih nema u pomene, moguće da su noviji ogranak.

    A bratstvo Niketić nije ,,istraženo” u selo Miloviće. Obzirom na nove DNK rezultate, vjerujem da Ivanjdan pripada rodu Milješa kao nasledna slava, barem za većinu rodova te krsne slave. Srđevdan su Dapci iz okoline Skadra kao odvojena haplogrupa.

    Takođe Okiljević koji se navode kao rimokatolici da slave Ivanjdan. Navode se kao migranti iz CG koji su primili novu slavu. Ali kod ogranaka od Starčevića u gatačkom polju stoji predanje zapisano da pamte Okijeljeviće, Miloviće, Starčeviće u Krtolima kao svoje bratstvenike. Samim time ja vjerujem da je prezime-rod Okijelj, Mikijelj, Mikelj poteklo od Raiča Mikijelja pomenutog u predanja zapisana davnog dana. A pomenutima da su srodni u selo Milovića, rod Milješka (Milješković), Milović, Starčević, Niketić. I takođe zbog slave djeluje mi da su Milošević i Đurić u selo Bogišići taj rod.

    Super bi bilo da se nađe neko sa starim predanjima.. da nije čista teorija porijekla bez nekih pozivanja na nečija kazivanja. Ja nisam velika predanja naslijedio, koliko sam mogo pokupiti od starih, ja sam pokupio. Ali nažalost moj đed kao savremenik od sebe starijih Milješkovića, nije sačuvao predanja tih kuća koje nisu ostavile muške potomke.. inače o običajima u suštini istih, nije mnogo zalazio ni po pitanju sebe samoga i svoje loze. Ali sigurno ima nekih koji jesu čuvali predanja u kuće