Петриња и околна села Reviewed by Momizat on . Бачуга, Беговићи, Бијелник, Блиња, Брест Покупски, Велики Шушњар, Вратечко, Глинска Пољана, Гора, Горња Бачуга, Горња Будичина, Горња Млинога, Горња Пастуша, Го Бачуга, Беговићи, Бијелник, Блиња, Брест Покупски, Велики Шушњар, Вратечко, Глинска Пољана, Гора, Горња Бачуга, Горња Будичина, Горња Млинога, Горња Пастуша, Го Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Петриња и околна села

Петриња и околна села

Бачуга, Беговићи, Бијелник, Блиња, Брест Покупски, Велики Шушњар, Вратечко, Глинска Пољана, Гора, Горња Бачуга, Горња Будичина, Горња Млинога, Горња Пастуша, Горње Мокрице, Горске Мокрице, Граберје, Грабовац Бански, Грабовац Горњи, Грабовац Доњи, Деановићи, Додоши, Долчани, Доња Бачуга, Доња Будичина, Доња Млинога, Доња Пастуша, Доње Мокрице, Драготинци, Думаче, Жупић, Јабуковац (Јабуковац Доњи и Горњи), Јошавица, Клинац, Краљевчани, Криж Храстовачки, Лушчани, Мала Горица, Мачково Село, Међураче, Миочиновићи, Млинога, Моштаница, Мошченица, Небојан, Нова Дренчина, Нови Фаркашић, Ново Селиште, Пастуша, Петковац, Петриња, Пецки, Прњавор Чунтићки, Сибић, Слана, Средње Мокрице, Српски Чунтић, Стражбеница, Страшник, Табориште, Тремушњак, Храстовица, Хрватски Чунтић, Цепелиш, Чешко Село

 

 


Коментари (3)

  • Војислав Ананић

    Храстовица – средњовјековна утврда

    Храстовица је постала важно мјесто због својег изузетног стратешког положаја на излазу из клисуре ријеке Петрињчице у покупску равницу. Овдје су у средњем вијеку биле саграђене двије утврде, а испод и између њих развило се значајно насеље. На западној страни, изван зидина, налазио се и фрањевачки самостан. Јужна зидина, која повезује Доњу и Горњу утврду, саграђена је на рубу велике стрмине. Улази у насеље били су на источној и на западној страни, с улазним кулама, грабама и додатним утврдама за које не знамо како су изгледале. На источном потезу зидина, између два улаза, постојале су двије полукуле, а испод њих је постојала и улазна кула. Крај те цркве видљиве су још двије полукуле, а испред унутарњих зидина била је ископана још једна граба за обрану од непријатеља. Код цркве Светог Духа сачувани су нам и остаци зидина у висини од 4–5 метара. На југу се налази, као што сам споменуо, велика стрмина и на њој врло вјеројатно нису постојале камене зидине, већ само двије куле од којих се до данас познају остаци, а између њих могућа дрвена палисада. Западне зидине нису уопће сачуване, али се врло јасно види граба која је с те стране опкољавала објект. Из извора је очито да су у Храстовици биле одвојене двије утврде. У раном новом вијеку спомињу се Доња и Горња утврда. На терену су такођер видљиве обје утврде, али није сигурно која је која. Зорислав Хорват, који се бави фортификацијском архитектуром, назива Доњом ону утврду која је на нижем положају, а Горњом ону која је на вишој надморској висини. Од Доње утврде је остало врло мало зида, па се тешко може установити које је величине и облика била, док од Горње постоји много више остатака, па су и њезине реконструкције много поузданије. Храстовица је као посјед припадала у 13. стољећу под управу цаструма Горе. У 13. и 14. стољећу већим дијелом посједа у горској жупи владају Бабонићи, па су они и власници посједа Храстовице. О утврђењу се у 13. стољећу још не говори, па га тада на том подручју вјеројатно још није ни било. Почетком 14. стољећа, власници, очито Бабонићи, подижу једну од утврда у Храстовици. Другу, нешто млађу, како претпоставља повјесничар Милан Крухек, подиже Загребачка бискупија.
    Због сукоба између Бабонића и краља Карла у првој половици 14. стољећа, Бабонићи губе своју утврду, те та грађевина потпада под Загребачки каптол. Храстовица је од тада, па све до османлијских освајања у 16. стољећу, остала дио посједа Загребачке бискупије. Испод града се, почевши од 14. стољећа, развија и насеље, које је у 16. стољећу добило обрамбене зидине. Из извора је такођер видљиво да је Доња утврда намјерно рушена 1584. године, па није чудно што је сачувано тако мало остатака њезина зида, док је познато да је Горњу заузео 1591. године Хасан-паша Предојевић, јер су је предали њезини војници који мјесецима нису добили ни храну ни плаћу. Четири године касније Храстовица је преотета Турцима, али након што је у међувремену саграђена утврда на подручју данашње Петриње, грађевина више није обнављана, а њезино је камење кориштено за градњу бургова у Бресту и Петрињи. О јадним остацима „разрушеног града Храстовице“ пише већ 1690. године загребачки бискуп Александар Микулић. Свако обрамбено и стратешко значење Храстовица губи након склапања мира у Сремским Карловцима 1699. године. Што се тиче остатака цркве Светог Духа, она је још на почетку 20. стољећа била читава, али је изгорјела непажњом при паљењу корова. Неколико старих снимака истакнутог конзерватора и повјесничара Ђуре Сзабе свједочи о томе како је она изгледала прије пожара. Ради се о средњовјековној грађевини која је имала двије грађевне фазе. Осим тога, њезин је титулар испрва био Свети Квирин, јер се тај светац спомиње у изворима који су везани за Стару Храстовицу. Будући да је Храстовица у средњем вијеку имала само једну мјесну цркву, мора да је ова грађевина, чија структура указује да је грађена око 1300. године, а преграђивана у неколико наврата, у прво вријеме била посвећена Светом Квирину, а тек касније, од 16. стољећа, Светом Духу.

    Подаци су из књиге: „Културно-хисторијски споменици Баније“ – Филип Шкиљан

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Превршац – средњовјековни бург Зринских уз поток Превршка

    Бург Превршац налази се на сјеверној страни Зринске горе, изнад села Бабина Ријека. Некада се ова утврда називала Прековршки, а налази се увучена у шуму, подаље од данашње цесте која води од Петриње према Костајници. Испод Превршца одвајао се пут који је водио према Старој Петрињи преко Комоговине и Чунтића. Бург је смјештен на ониском брежуљку који је с јужне стране био спојен с вишим горјем у позадини. Гребен је пресјечен дубоким грабама на три мјеста, тако да се разликују два дијела: јужни, на којем се налазе остаци бурга и други, који је површином већи, али и мало нижи. Превршац је очито био врло мален бург, трапезоидна тлоцрта, са двије полукуле на бочним странама те бранич-кулом. Опасност од османлијских упада на ово подручје пријетила је одмах након пада босанског краљевства 1463. године. Овај каштел саграђен је управо у то вријеме. Саградили су га Зрински да би штитио пут који је водио преко Зринске горе до рудника у Гвозданском. У исто вријеме на другој страни Зринске горе настају каштели у Гвозданском, Доброј Њиви (Добронин) и Педљу. Но убрзо, због непосредне опасности од Османлија, бан Петар Ердöдy с капетаном Иваном Ленковићем тражи рушење неких утврда које нису имале довољно јаке страже за обрану, а међу њима и Прековршког. Већ 1558. године Иван Ленковић пише у својем извјештају под насловом „Верзеицхнисс аллер Цробатисцхен бесетзтен унд ортфлегкхен“ о утврдама на Хрватској крајини: „Град Прековршки грофа Зринског дао је он сам порушити“. Ту је и крај ове утврде. Након завршетка најжешћих ратова с Османлијама и након мира у Сремским Карловцима 1699. године, Прековршки се спомиње само као рушевина. Врло је вјеројатно да је град био напуњен шибљем и запаљен. Уз утврду се зацијело налазило и насеље Завршје које је имало служити као одмориште на путу према југу или сјеверу, а у којем су засигурно постојале радионице, трговине, коњушнице и магазини за спремање оружја. Све то требало би испитати археолошким истраживањима. Локално становништво и данас зна за положај града. На ову локацију најбоље је запутити се у касну јесен или зиму, будући да онда нема вегетације, па је знатно лакше уочити утврду, која се налази на ониском али стрмом брежуљку уз поток.

    Подаци су из књиге: „Културно-хисторијски споменици Баније“ – Филип Шкиљан

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЕТРИЊА

    Град у Хрватској, у области приморско-крајишкој. Лежи на десној обали Купе, гдје у њу утиче горски поток Петрињчица, у родној и лијепој равници (100 м), коју од југа окружују винородни огранци Зрињске Горе, док је на сјеверу Купа раставља од равнога Туропоља. П. је жељезничка станица на прузи (Сисак—)Цапраг—П.—Карловац и раскрсница цеста: на исток у Сисак, на запад преко Глине у Карловац, на југоисток у Костајницу с огранком у Двор—Босански Нови, на сјеверозапад преко жељезног моста на Купи у Загреб, некада знатна прометна линија. П. је грађена као и друга штапска места у негдашњој Војној Крајини. Насред града је четверокутни трг, градско шеталиште, обрубљено дрворедом липа, које су засадили Французи, кад су овдје господовали. У дну трга је римокатоличка жупна црква Св. Ловре, сазидана 1870. Православна парохијска црква Св. Спиридона саграђена је 1785. Кроз Мајданце пролази цеста у Костајницу, негда врло жива, јер је туда ишао сав промет у Босну. Накрај Мајданаца зграде су и насади ниже мушке (виноградарске и воћарске) школе. У том се крају града налази и болница. П. има и нижу господарску школу за сеоске домаћице, женску стручну школу, док једна женска задруга настоји око народнога везива, мушку учитељску школу и малу реалну гимназију, женску пучку школу и глазбени завод. Цеста из Глине долази у П. преко моста на Петрињчици, и зове се Банска улица. Код Купе је модерно уредена клаоница. Знатнија су индустријска подузећа: Градска електрична централа, Творница саламе (браће Гавриловића) и Творница сапуна, Парна пилана, која израђује и дрвену вуну, Творница опека, Средоточна пецара ракије. Од заната особито се, због добре земље, развио лончарски. Три су новчана завода: Банка и Штедионица Д. Д., Српска Штедионица и филијала Хрватске Ескомптне Банке (Загреб). Осим градског поглаварства јавне су области: Судбени стол, котарски суд, среско поглаварство, порезни уред, господарски уред 2 банске имовне опћине, пошта, телеграф и телефон. П. има 5.544 становника, понајвише Хрвата и Срба (римокатолика 4.535, православних 917). П. и њени становници спомињу се већ у 13. вијеку. 1240. добила је П. од славонског војводе Коломана, брата краља Беле IV, повластице, какве су даване слободним градовима и трговиштима: да им суди судац или начелник (maior villae), кога сами бирају, да им бан не чини штете, да сами себи бирају жупника и др. Војводину повељу потврдио је краљ Бела (1242), и његови насљедници Стјепан V (1271) и Владислав IV (1274). У томе су вијеку Петрињци, због неплаћања десетине, имали неугодности са загребачким бискупима. 1255. бискуп је Филип коловође отпора изопћио, а град казнио интердиктом. Још 1270. П. се начелник Петар, син Рудолфов, пред баном Роландом нагађао око десетине с бискупом Тимотејем. У 15. вијеку П. је припадала кнезовима Благајским. Доротеја Благајска и њен муж, кнез Мартин Франкапан, поклонили су П. 1479. загребачкому каптолу.
    За обрану од Турака, који су већ тада, пошто су освојили Босну (1463), проваљивали у Хрватску, подигао је каптол у П. тврђаву, али ју је већ 1543. дао порушити, а мало затим опет обновити. Та је Стара П. била даље уз воду Петрињчицу, негдје под села Јабуковца или Краљевчана. 22/9. 1575. потукао је Ферхад-паша код Будачкога (близу утока Радоње у Корану) крајишког генерала Ауерсперга. Послије тога пропало је више крајишких градова, међа њима и (Стара) П. а сила се турска зауставила на покупској линији, коју су браниле јаке тврђаве: Сисак, Карловац и Бријест. На ту је линију, да је пробије, ударио Хасан- паша босански (потурица Предојевић). Пошто није могао освојити Сисак (1591), саградио је, у прољећу 1592, нову тврђаву П. на десној обали Купе, гдје се у њу улива Петрињчица. Уз грување топова и мужара и ударање таламбаса прославио је Хасан 2/5. подизање П. 19/6. освојио је он тврди Бихаћ на Уни, а мјесец дана затим потукао је, код Бријеста, кршћанску војску под баном Томом Ердодијем. Још исте године (1592) 17/9. разбио је он код П. кршћанску војску, те је прославио због те побједе у Цариграду триумф, како су га некад славили римски императори. 1593. Хасан је узалуд с 25.000 људи опсједао Сисак, који се држао, док му није стигла у помоћ кршћанска војска (8.000) под баном Ердодијем, краљевим војводом Егенбергом и карловачким генералом Ауерспергом. 22/6. била је велика битка пред Сиском на лијевој обали Купе. Битка се свршила потпуним поразом турске војске. Сам Хасан нашао је смрт у валовима Купе. Бан се Ердоди залетио да одмах освоји П., али се, ваљда због несташице хране, морао вратити. У П. је заповиједао Хрустан-бег и држао се с малом посадом од 300 коњаника, док му није довео знатну помоћ грчки беглер-бег Хасан. Кршћанска војска, која се била сакупииа код Бријеста, морала се повући (24/8). Затим су Турци освојили Сисак (29. или 30/8), разлетјели се по Хрватској и појавили се пред Загребом. 21/7. 1594. почела је кршћанска војска ударати на П. Опсједање П., којим је неко вријеме управљао сам надвојвода Максимилијан, трајало је до 9/8. Ноћу 10/8. измакао је из тврђаве њен турски бранитељ Хрустан-бег, а да она не падне читава у кршћанске руке, дао ју је запалити. Кад су Турци у Сиску видјели, како П. гори, отпловили су низ Саву. Али још исте године, пошто је из Хрватске отишао надвојвода Максимилијан, а и бан Ердоди пошао у Пожун, гдје се склапао мир с ердељским војводом Стјепаном Батхорием, вратио се Хрустан-бег те је обновио тврђаву П. Тако обновљена тврђава остала је у турској власти годину дана. 24/9. 1595. ушла је кршћанска војска у празну тврђаву, пошто је турска посада изашла, понесавши са собом мртво тијело дели-Хрустан- бега. Тада је П. добила сталну посаду, којој је заповиједао капетан Дане Франкол.
    Знаменита је обрана П. 1596, када су је Д. Франкол и Ђ. Престочић с 350 војника бранили против 30.000 људи везира Ахмеда, док се није сабрала кршћанска војска од 6.000, под баном Иваном Драшковићем, генералом Ђ. Ленковићем и др. Та је војска најприје (19/9) разбила 7.000 Турака, који су били прешли на лијеву обалу Купе, а сутрадан, прешавши код Сиска на десну обалу ријеке, распршила под П. и осталу турску војску. Турци су још једанпут (13/11) покушали да освоје П. али чувши да се приближује с војском Ђ. Ленковић, напустили су далњу опсаду П., и вратили се у Босну.
    1597. саграђена је на лијевој обали Купе нова тврђава за коњаништво. Она се звала хусарски град, јер су у њој становали хрватски хусари. Како је тада двострука П. тврђава изгледала, показује сачувана (на жалост непоуздана) слика из 1617. Талијански градитељ Порта саградио је модерну тврђаву у облику петерокута с бастионима на угловима, којој је додао сличну утврду на супротној обали Купе, на вјештачки начињеном отоку. Обје је тврђаве спајао мост. Од тврђаве П. данас има мало трага.
    Када је кнез Хилдбургхаузен преуредио Хрватску Крајину (1745), П. је постала сједиште 2 банске пуковније. 1765. постала је П. слободном војном опћином, а 8/6. 1871. градом. 1872. прешла је П. у цивилну управу. 1809—1813. и П. је (са прекосавском Хрватском) била у француској власти.
    Литература: Р. Хорват, Борба Хрвата с Турцима за Петрињу (1903); Петриња. (Даница, 1899); Ђ. Сзабо, Средовјечни градови у Хрватској и Славонији (1920); Вј. Клаић. Опис земаља, у којих обитавају Хрвати, I (1880).
    Модестин

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top