Љешанска нахија Reviewed by Momizat on . Преглед братстава Љешанске нахије у основи је сачињен према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Други изв Преглед братстава Љешанске нахије у основи је сачињен према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Други изв Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Љешанска нахија

Љешанска нахија

Преглед братстава Љешанске нахије у основи је сачињен према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Други извори су потпомогли при утврђивању порекла родова које је Ердељановић нашао приликом свог боравка у Љешанској нахији.

 

Писати преглед порекла становништва Љешанске нахије било је посебно тешко из разлога што, за разлику од већине племена и области Црне Горе, за ову област не постоји ни један објављен рад који се у целости бави овом тематиком. Постоји неколико радова и извора који обрађују поједине родове и историјска раздобља, као и што постоји грађе разбацане по разним историјским и етнолошким радовима.

 

У овом чланку покушао сам да објединим сву грађу коју сам прикупио из тих извора. Верујем да ће бити коментара и другачијих мишљења на тему порекла становништва Љешанске нахије. Свака добронамерна исправка или допуна су добродошле! Јер, није ми циљ да напишем неприкосновен научни рад (за шта, по стручном образовању, нисам ни квалификован) већ да на једном месту имамо преглед порекла становништва ове области, поткрепљен са што више чињеница из расположиве грађе и усменог предања. Заједничкним снагама, свакако, добићемо најбољи резултат.

 

 

Љешанска нахија је смештена у источном делу Старе Црне Горе. Са западне и северне стране окружена је катунским племенима Бјелице, Озринићи и Комани, а са јужне и југозападне подручјем Ријечке нахије (Цеклин и Косијери). Источна граница Љешанске нахије је према Љешкопољу (од којег је одељују токови река Ситнице и Мораче) и селима Горње Зете (преко Врањске греде).

 

Прецизан опис границе Љешанске нахије према суседним областима дао је Ердељановић у свом капиталном раду „Стара Црна Гора“[1].

 

Област потоње Љешанске нахије је насељена Словенима још у прво време словенског насељавања, крајем 6. столећа. Источни део овог подручја налазио се у оквиру средњевековне Лушке Жупе. Крајем средњег века, ово подручје је једна од области Горње Зете. У ширем подручју Љешанске нахије своје поседе имали су Црнојевићи – у Грбавцима, Сињцу, Гољемадима, Берима, Стањевићима, Корнету, Момишићима. Насељавала су га некa племена која су потписници Врањинског уговора са Млетачком Републиком, 1455. године[2] (Лужани, Круси, Станисаљићи). Међутим, област пада под турску власт заједно са осталим областима Црнојевића, крајем 15. столећа.

 

Племена из Врањинског уговора на мапи средњевековне Зете

 

Област је називана – Љешани (или Љешњи), према крају порекла насељеног становништва. Наиме, 1478. године, склањајући се испред надирућих Османлија, становници Љеша и околне области под управом Кастриота (називане Склавонија)[3], прешли су Бојану, а затим се исељавали на север у области коју су држали Црнојевићи. Најранији помен назива Љешњани је у повељи Ђурђа Црнојевића из 1494. године („от ЛиешнанЬ“). У турским пореским дефтерима из 1521/23. (за Скадарски санџак) и 1570. године (за Дукађински санџак), област се налази у оквиру нахија Грбавци и Жупа. Назив Љешанска нахија усталиће се од краја 17. столећа (први пут под тим називом 1692. године). Временом ће православно становништво установити две кнежине западно од реке Ситнице – Дражевину и Градац, док ће источни део некадашње Лушке жупе остати под турском управом, познат под називом Љешкопоље.

 

Област је традиционално обухватала подручје од Ставора на Западу, где се граничи са ријечком облашћу, до доњег тока реке Мораче на истоку. Током 18. столећа, Љешњани ће почети да истискују турску власт из своје области. Ослобађање и насељавање области заустављено је на реци Ситници, тако да је Жупа – Љешкопоље југозападно од Подгорице, заувек остало ван Нахије, као и Грбавци на југ, иако су ове области традиционално биле део Лушке жупе, касније Љешанске нахије. Неки делови Љешкопоља су изгубљени на рачун Загарчана (Вранићи, Црмљани), а и граница са Команима се мењала кроз повест. Неке области Горњег Комуна запосели су Комани, док су Прогоновићи у 17. столећу највероватније били у саставу Комана[4]. Према неким мишљењима[5], већи део љешанског Горњег Комуна (Прогоновићи, Релеза, Ћепетићи и Ораси) и Горњи Комани били су у 17. и 18. столећу јединствено подручје са заједничким главарима. О вези ова два суседна подручја говоре и топоними Команско брдо и Команско осоје у Горњем Комуну. По предању, војводу Радуна из Прогоновића (родоначелника Радуновића) звали су – Радун Команин.

 

За разлику од остале три нахије Старе Црне Горе, у којима постоји тачна подела на племена, Љешанска нахија је увек представљала једну недељиву целину, тако да се племена у њој никад до краја нису ни формирала. Било је неких наговештаја формирања два племена (Градац и Дражевина), као и неких вештачких подела на три комуна (Горњи, Средњи и Доњи) или три племена[6] (Штитари, Градац и Дражевина), али све то није заживело, према неким мишљењима – због недовољно дугог континуитета живљења Љешњана на том подручју (што се не може рећи за део родова који су ту од позног средњег века до данас), према другим – из разлога што су се Љешњани одувек себе сматрали једним племеном.

Ради боље прегледности, током изношења података о пореклу становништва Љешанске нахије, пратићу поделу на три комуна.

 

Преглед становништва насеља Љешкопоља дат је у чланку на:

http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/

 

Горњи Комун заузима северозападни део Нахије. У њему се налазе села: Штитари, Ораси, Релеза, Ћепетићи (Шћепетићи) и Прогоновићи.

 

Средњи Комун је у средишњем делу Нахије, са селима: Буроње (или Буроњи), Станисаљићи (Станиселићи), Градац са Жупом Градачком и Парци. Жупа је предеона целина, на југоисток од села Граца, са више мањих села: Прибојевићи, Расник, Црни Бријег, Крњичка Каменица, Поткрши, Грубани, Бриђе, Облун, Брежине, Прокос, Кажијин Бријег и Сијачевина. Покаткад се Градац са Жупом и Парцима сматра „племеном“, што није сасвим неоправдано, јер је велика већина родова истог порекла.

 

Доњи Комун је у источном делу Нахије која је окренута према према Љешкопољу, Зети и заливима Скадарског језера. Део Доњег Комуна који чине насеља у западном и јужном његовом делу, често се сматра и племеном Дражевина, што такође није сасвим без основа, с обзиром на већински заједничко порекло родова у овом подручју. „Племе“ Дражевина обухвата само место Дражевина (или Горња Дражевина), и насеља Попратница, Корнет, Бигор, Подстрано, Лијешње, Гољемади и Бегова Главица.

Насеља у Доњем Комуну на североистоку Љешанске нахије су: Горњи Кокоти, Фармаци (или Вармаци), Штеке (Штеци), Крусе (Круси) и Бери. Становништво је овде разнородно.

 

 

Порекло назива неких села у Љешанској нахији налазимо у значајном млетачком документу из 1416/17. године – Земљишнику Скадра и његовог дистрикта. Тамо налазимо пописане становнике овог краја, великим делом словенског порекла, који су касније, они или њихови потомци, пред Турцима прешли у област Црнојевића.

 

Прогоновиће имамо у више насеља Скадарског дистрикта (у облицима Progani, Progono, и сл).

 

Штеке (Steco, Stecho) такође налазимо у више насеља Дистрикта (Свети Срђ, Самаризи, Стира, Карочи), а једно село се и зове по њима – Штечани (Stichieni), и у њему пописана двојица са презименом Штеко – Јован и Стојко.

 

У Светом Срђу налазимо Бенка Гољемада (Bencho Gogliamadi)[7].

 

У Кадруну – Радомира Бера (Radomiri Bera) а у Подгори вероватно његовог братственика Јована (Jon Berri).

 

У Купелнику – Богдана Кокота (Bogdam Cochot).

 

Дакле, корене назива љешанских села Прогоновићи, Штеке, Гољемади, Бери, Кокоти налазимо у Доњој Зети почетком 15. столећа.

 

Теже је рећи да ли пописано братство Круеци (Cruetio, Cruetin) има везе с Крусима, нарочито имајући у виду да су скадарски Круеци били римокатоличке вероисповести.

 

Још неке везе између Скадарског дистрикта 1416. и Љешанске нахије столеће касније, можемо наслутити из турских дефтера 1480. и 1521/23. године:

 

У скадарском селу Кадрун 1416. године пописан је Никола Јаковов Косић (Nicola de Jacou Cosichi), а 1480. у дефтеру за Скадарски санџак – Вукац Косић. Касније, у Релези крајем 15. столећа (поуздано 1493. године) налазимо Косиће, који су највероватније истог рода са каснијим братством Ђујовића у Релези.

 

У више насеља Скадарског дистрикта пописани су становници презименом Лета[8] (Leta, Letha). У дефтерима из 1521/1523. године у Корнету Нахији Грбавци уписани су Павле и Рашко Лете.

 

1521. године у селу Љешњани Десићи[9] имамо четири пута наведено презиме Кокот[10].

 

Имајући у виду да се нека села у Љешанској нахији чији називи указују на порекло становништва из Доње Зете, Скадра и Љеша, помињу тамо и у ранијим изворима, пре могућег досељења Љешана или Скадрана (од 1470-их надаље), могло би се закључити да су сточари из Доње Зете у овом крају имали своје летње настамбе, које су се касније територијализовале у стална насеља. Тако се љешански Гољемади, Крусе и Бери помињу у млетачком документу још 1451. године. У Врањинском уговору 1455. године, како је наведено, у љешанском крају помињу се племена (односно катуни или кнежине) Круси и Станисаљићи. Према неким тумачењима (Иван Божић, нпр), у Уговору су наведени и „Љешани“. Ово тумачење се не уклапа у предање, према којем досељење Љешана пада касније, а и они нису били племе које би под тим именом катуновало у Горњој Зети, већ скуп разнородних појединаца и породица добеглих из области Љеша, те су тај назив добили тек по пресељењу. У Уговору су на два места поменути Luxeni и Luxane, што Божић тумачи као називе племена Лужана и Љешана. Питање је да ли се може један од ова два назива са изразитим самогласником „у“ на првом слогу, читати као Љешани, а имајући у виду, на пример, млетачку транскрипцију села Љешњани из 1526. године – Lessiegnani. Није немогуће да се ради о две групе Лужана, од којих је једна била у долини Зете, а друга јужније, у подручју данашњег Љешкопоља. Према Божићу, племе, односно ратничка дружина, Берисавци који се помињу у Уговору, су заснивачи села Бери. Међутим, то се коси са другим поменима Бера (као презимена 1416, и као насеља 1451. године).

 

Остали значајнији помени насеља и појединаца из љешанске области крајем средњег века и у 16. и 17. столећу:

 

Село Градац помиње се још 1335. године у два которска документа, и то његови становници браћа Будоје (Budoye Stanche de Graçe) и Радоста, синови Станкови, и Богоје „звани Калопер“ (Bogoye dictus Coloper). 1431. године помињу се браћа Медош, Никола и Петан Обрићевићи[11], а 1458. године Никола Добриновић. Видимо да се двапут јавља лично име Никола, у дефтеру из 1523. године име Никола се наводи 4 пута (и још два пута – име Нико), а у Грацу касније налазимо братство Бојановиће које слави Светог Николу (која није тако честа слава у Љешанској нахији).

 

Прогоновић као презиме се помиње 1421. године у Котору, али питање је да ли овај помен има везе с Љешанском нахијом, с обзиром да име Прогон није било тако ретко у то време. У повељи Ивана Црнојевића из 1492. године, којом су утврђиване границе између кнежина, као мештанин Станисаљића наведен је Божидар Прогоновић (у дефтеру из 1523. године, Божидар Богданов је кнез Станисаљића). У истом документу, као сведоци јављају се двојица Големада (једнина: Големадо[12]) – Мијач и Радојко. У овој повељи имамо и први помен села Бигор.

 

Крусе се помињу у млетачком документу из 1451. године, а затим у два которска документа (1494, 1497. године) наилазимо на Ђорђа Вукотића из Круса (Georgius Vuchotich de Crussi de Zenta), и касније на помен његовог сина поморца по имену Иванац, који је погинуо у бродолому млетачке ратне галије код Лошиња.

 

Село Љешњани се помиње у которском документу из 1526. године, као и тројица његових мештана – Вучић Вукојевић, Болец Шишловић и Радич Николић („de villa Lessiegnani“). У дефтерима 1521/23. налазимо Радича Николића и Вучића Вуковог у Стањевићима. Очито се ради о истом лицима. У дефтеру из 1523. године, три села у Љешкопљу – Стањевићи, Станисаљићи и Десићи носе предзнак – Лешњани. По свој прилици, старије село Љешње (које не треба мешати са данашњим селом Лијешње које се налази код Корнета у Љешанској нахији) се делило на три братствена дела. За раније наведени помен Љешња у повељи Ђурђа Црнојевића из 1494. године, није сасвим поуздано да ли се ради о истом селу из 1526. године, или ширем љешанском подручју. Да ли у имену Болеца Шишловића можемо препознати родоначелника љешкопољских Болевића, о којима ће касније бити више речи?

 

Штитари су поменути у повељи Ивана Црнојевића из 1492. година, када су утврђене „границе между Штитаре и Томиће“. У которском документу из 1520. године налазимо Добрила Вукшиног из Штитара (Dobrilo Vuchsin de Stitari). У дефтерима 1521/23. године, Штитари се уопше не помињу, барем не под тим називом. У дефтерима су пописана двојица домаћина именом Добрило Вукшин. Један (1521) је у селу Корнет (које је, иако у Љешанској нахији, прилично удаљено од Штитара), а други (у оба дефтера) у селу Лопате. Лопате су пописане као последње село у Нахији Пјешивци, одмах иза Томића. Томићи су касније насељени од Бјелица, али почетком 16. столећа су припадали Косијерском племену. Судећи према положају ових насеља, а и захваљујући которском документу у којем се помиње Добрило Вукшин, могло би се закључити да су Штитари у дефтеру пописани под називом Лопате. Међутим, у коментарима дефтера из 1521. године стоји да се ради о селу између Брајића и Побора.

 

Уочи пропасти државе Црнојевића, налазимо и документ – повељу Ђурђа Црнојевића о давању поседа (проније) Шћепану Малоншићу, из 1494. године, а у којој се, између осталих, помиње и властела од Љешњана (Вукман Лекић, Радоња Ђурђевић, Вучин Радошевић, Нико Ђоновић и Прибич), Гољемада (Новак Големада) и Круса (Лекач Стањевић и Гвозден Калић). Чињеница да нека од ових и раније побројаних имена властеле, или њихове потомке, налазимо као кнезове (муселиме) и у турским дефтерима 30-ак година касније, говори да се црнојевићка властела уклопила у систем турске власти, односно да су задржали барем повлашћени положај у односу на обичан народ.

 

У спорном дефтеру из 1521. године[13], тадашња област Љешњана била је подељена у две нахије – Грбавци и Жупа. Разлике између два дефтера се односе само на већи број уписаних баштина 1521. године, за разлику од 1523. године, када су попис вршили царски пописивачи, те он показује стваран број кућа и баштина. 1523. године два села на северу Љешкопоља која су две године раније припадала Нахији Жупа, пописана су у Нахији Малоншићи (Црмљани и Вранићи), док једно село више не постоји[14]. Географски гледано, подручја ове две нахије не одговарају никаквој просторној логици, чак су нека подручја Нахије Грбавци потпуно одвојена од остатка нахије и са свих страна окружена другим нахијама. Но, и другде у турском феудалном систему било је оваквих случајева, као што их је било, уосталом, и у европском средњевековном феудалном уређењу, где није била битна просторна повезаност нечијег поседа.

 

У Нахији Грбавци била су следећа села:

 

Грбавци, са махалама: Понари (7 кућа, 2 баштине, 2 празне баштине[15]), Скупо (12, 6, 3), Грбавци (9, 4, 9), Филаповићи (15, 3, 0) и Црнопетрићи (19, 3, 6). Грбавци и Понари су и данашња насеља код Подгорице, а локација осталих махала није утврђена, али су свакако били засеоци Грбаваца. Иако би се за махалу Филаповићи могло закључити да је у питању назив – Филиповићи, у оба дефтера доследно је писано са словом „а“[16]. У махали Скупо уписан је и кнез (муселим) Вукман Павлов.

 

Пиранићи (21, 4, 0) су се налазили између данашњих насеља Грбаваца и Лекића. Село је било названо по истоименом братству, које је у 17. столећу целокупно прешло на ислам и преселило се преко Мораче, у село Ботун, а касније и у Горичане и Голубовце. Тада је село Пиранићи замрло. Пиранићи за себе тврде да су старином од бајичких Мартиновића. Међутим, у време када у Љешкопољу постоји село њиховог имена, братство Мартиновића још није ни било засновано, тако да је највероватније да су Пиранићи староседеоци у Горњој Зети. У дефтеру у Пиранићима наилазимо на извесног Лукача Божидаревог. Нису ли овде можда корени братства Лукачевића из Зете, који су старинци у том крају, а чији један део је исламизиран[17]?

 

Горичани (23, 3, 0) су данашњи Вуковци на десној обали Мораче, док су данашњи Горичани на левој обали Мораче касније засновани од исламизираних братстава. У Горичанима је, по свој прилици, постојао манастир почетком 16. столећа, с обзиром да су међу пописанима и четири попа и калуђер Сава.

 

Десићи (39, 14, 3), 1523. године уписани као Лешњани Десићи, су се налазили између Доње Горице и Грбаваца, вероватно је наместо овог села касније засновано село Лекићи. Тридесетак година раније, како је наведено, један од љешанске властеле Ђурђа Црнојевића био је Вукман Лекић. Исти кнез уписан је и 1523. године, као Вукман Лекин, за којег је уписано да је „стар и изнемогао“, а и његов син Радич, који је, услед немоћи свог оца, вршио овлашћења муселима. Уписана су и тројица Радичевих синова – Андрија, Остоја и Радосав, као и Вукманов брат Вуксан Лекин. Овде, по свој прилици, видимо зачетак братства Лекића, које ће прећи у ислам и умножити се током 17. столећа, па ће село по њима касније понети име. Лекићи су се касније иселили у Подгорицу и Голубовце, где су били бројно братство. Они сами своје порекло изводе од Акшабановића из Груда. Још једно занимљиво име у Десићима из дефтера је Лукач Станков, као и Вукашин и Ђура Лукачеви (вероватно се ради о оцу и синовима), који је други могући кандидат за родоначелника братства Лукачевића.

 

Стањевићи (40, 11, 1), 1523. године уписани као Лешњани Стањевићи, налазили су се на подручју где је данас Доња Горица. Стањевићи су били веома важно насеље у време када је вршен попис, о чему говори податак да је ту живело чак шест муселима. По свој прилици, Стањевићи су били нека врста седишта власти, према неким мишљењима – турске[18], а можда место где је обједињаван порез прикупљен из целе Ливе Црне Горе, а стањевићки муселими су били представници Црне Горе према турској власти у Подгорици, где је било седиште кадилука. Кнезови стањевићки 1523. године су: Вукман Ђурђев, Вук Вукманов (вероватно син именованог), Радоња Ђурин (вероватно Радоња Ђурђевић из 1494. године), и четворица Богдановића (по свој прилици синови истог Богдана) – Радисав, Ђуро, Владко и Радеља. У Грбавцима данас живи братство Богдановића, које је огранак братства Глобара из Љешанске нахије. Имајући у виду да је једна, за Турке најзначајнија, од функција муселима било управо скупљање пореза и глоба, могло би се закључити да је Богдан из овог љешанског братства, које ће касније понети презиме Глобар, односно Глобаревић, а да се од његових синова развио огранак истог братства у Љешкопољу. Село Стањевићи је потпуно разорено од Турака 1604. године, након битке између побуњених Црногораца и турске војске на Љешкопољу. Ипак, под овим називом постоји и 1614. године.

 

Станисалићи (43, 4, 4), 1523. године уписани као Лешњани Станисалићи, са кнезом Божидаром Богдановим. Ваља рећи да чињеница да су Станисалићи уписани са одредницом Лешњани, указује да почетком 16. столећа ово насеље чини и географску целину са Стањевићима и Десићима. Уколико је тако, ово насеље не би требало мешати са данашњим селом Станисаљићи (или Станиселићи) које се налази у Средњем Комуну, на исток од Граца. Да ли се становништво љешкопољских Станисаљића током 16/17. столећа иселило на запад у Љешанску нахију и собом понело братствени и месни назив, или је реч о нечем другом, тема је за дубљу анализу.

 

Големат (21, 19, 15), тако уписано. Јасно, ради се о данашњим Гољемадима. У селу је пописано неколико људи са именом Новак, као и оних чије је очево име Новак, од којих би неко (или нечији отац) могао бити властелин Новак Големада из повеље из 1494. године.

 

Сињац (10, 2, 1) је некада био важно насеље, нарочито у 17. столећу кад су у њему живели муслимани и кад се тамо налазио трг (пазар) под контролом турског бега. Почетком 18. столећа, у сукобу на Бриђама, кнез Мило Вукчевић из Дражевине је са својим одредом потукао војску Одо-бега Вранића и протерао Турке из Сињца, који је након тога полако замирао. Данас је Сињац сеоце од неколико кућа на југоисток од Бриђа.

 

Круса (25, 7, 1), у којима налазимо двојицу синова властелина Гвоздена Калића, поменутог у повељи из 1494. године, – Радисава и Станишу. Радисав Гвозденов је у дефтеру из 1521. године био уписан као муселим. У Подгорици од давнина живи братство Гвозденовића, који су огранак старог властеоског братства Милоњића, а који су имали поседе и у подручју потоње Љешанске нахије. Можда су управо Гвозден и његови синови утемељитељи овог братства. Међутим, у дефтеру је уписана и баштина Радича, сина Калићевог, тада већ у поседу другог лица, што значи да се Радич вероватно одселио или је био покојни. Можда је овај Калић управо – властелин Гвозден Калић. У дефтеру налазимо и Илију и Никшу, синове Бојкове. Можда је овај Бојко (Бојан) родоначелник братства Бојановића, које је део ширег стариначког братства у Крусима, а које зову управо – Крусима.

 

Градац (16, 5, 1).

 

Корнет, са махалама: Илићи (20, 4, 0), Висосалићи[19] (10, 2, 0), Радосалићи (12, 3, 0), Његосалићи (16, 4, 1).

 

Осим ових љешанских села, у Нахији Грбавци налазили су се још и Горњи и Доњи („Сељани“) Комани и Ђеђеза, дакле подручје каснијег команског племена.

 

Други део љешанског подручја пописан је у оквиру Нахије Жупа. Занимљиво је да се села горњег Комуна – Прогоновићи, Ораси, Релеза, Ћепетићи и Штитари уопште не спомињу. За Штитаре је већ наведено да постоји могућност да је уписано под називом Лопате, мада у прилог томе не иде наведени которски документ 20-ак година старији од дефтера, у којем се Штитари изричито помињу под тим називом. Постоји могућност да су села Горњег Комуна пописана у оквиру Доњих Комана („Комани Сељани“). Међутим, у дефтеру су све махале Доњих Комана изричито наведене и све се могу убицирати, осим једне чији назив није било могуће растумачити. По свој прилици, Горњи Комун је почетком 16. столећа био ненасељен, односно могуће је да је служио за катуновање и да у њему није било сталних насеља. Што се тиче села помињаних и пре турских дефтера, могуће је да се њихово становништво у међувремену иселило или привремено прешло у неки други крај.

У дефтерима се не наводе ни села Дражевина, Бигор и Бриђе. Дражевина је била имање Милоњића, који су тада живели на Чеву, а стално насеље биће засновано од Љешана, по свој прилици не пре прве четврти 16. столећа. Бигор се помиње у повељи из 1492. године, али вероватно ни тада то није био насељен локалитет.

 

1523. године у Нахији Жупа била су следећа села:

 

Штеке (11 кућа, 12 баштина), са кнезом Петром Ђуровим. Кнез Петар би могао бити син Ђура Штековића, за кога се у Фармацима памти да је био властелин у време Ивана Црнојевића. Претпоставља се да су Штеци и Штековићи различити називи истог братства.

 

Бери (33, 13). И у Берима се помиње један Калић – Ђурђе, можда неки сродник властелина Гвоздена Калића.

 

 

Буроње (10, 1).

 

Брежине (17, 3).

 

Парци (11, 5).

 

Сађавица (9, 5, 4 празне баштине). Ово насеље данас не постоји, а не може се утврдити ни где се налазило у 16. столећу.

 

Момишићи (32, 14, 2 празне баштине). Данас у Момишићима живе родови који су ту још из времена пре пада Подгорице под турску власт, и то Маркуши (доселили се из Ријечке нахије – Грађани) и Поповићи, од којих су и Новаковићи (Вилићи, Никићи, Поповићи, Стијовићи и Шестићи) у Подгорици. Поповићи и Новаковићи тврде да су истог порекла као и Мугоше у Доњој Горици (по предању потичу од два рођена брата, а заједничко раније презиме било им је Новаковић). Порекло горичких Мугоша није најјасније: према братственом предању, они су из Кастрата, наводно од неког блиског сродника Ђурђа Кастриота. С друге стране, у Пиперима најстарији слој становништва чине Мугоше (или Мугоши) који су ту живели пре Лужана и Пипера, и сматра се да су влашког порекла. У Љешкопоље су дошли у време Ивана Црнојевића. С обзиром на порекло Љешана из северне Албаније, ова прича о пореклу Мугоша из Кастрата добија на тежини. Занимљиво је да сви ови родови у Момишићима и Доњој Горици славе исту славу – Ђурђиц, коју славе и највећи љешански родови у Државини (Вукчевићи, Ускоковићи, и др), као и њихови сродници Милићи и Болевићи у Љешкопољу.

 

Толоши (9, 2).

 

Вишњићи (6, 4), Оливеровићи (4, 5) и Дублица (6 кућа) данас не постоје. Ова села су се налазила у Љешкопољу, између Вељег Брда и Горице. У Оливеровићима налазимо занимљиво име – Страдија (баштина Радислава, сина Страдијиног, у поседу Владка, сина Богдановог).

 

Дакле, у љешанским насељима 1523. године пописано је 505 кућа и 201 баштина, од којих 53 празних.

 

Маријан Болица[20] је за потребе мобилизације Црногораца, Брђана и Арбанаса за рат Млетачке Републике против Турака, 1614. године обишао Скадарски санџак, описао све његове битне географске карактеристике, саобраћајнице и становништво које ту живи, његове етничке и верске особине, скорашње историјске догађаје, расположење према турској власти и спремност за учешће у рату за ослобођење под млетачким вођством. Ово је, уједно, био и својеврстан попис насеља области Скадарског санџака. Љешанска насеља описана су у четвртом делу. У односу на време 90 година раније, из два турска дефтера, видљиве су неке промене. Боличин „четврти део“ Скадарског санџака обухвата сва љешанска насеља, како она у Љешкопољу, тако и она у потоњој Љешанској нахији, што је, имајући у виду везе становништва ових области, далеко реалнији приказ у односу на турске дефтере. Болица наводи следећа насеља, са старешинама који командују, бројем кућа и војника које је могуће мобилисати:

 

Грбавци (код Болице: Garbavaz): под заповедништвом Рада Стијепова, кућа 47, војника 105.

Горичани, Нико Бојов, 33, 70.

Пиранићи, Раичко Мијов, 29, 60.

Десићи, Раде Раичков, 41, 97.

Фармаци (Farmachi), Станиша Иванов, 31, 60.

Стањевићи, Раде Грујин, 25, 57.

Горица, Раичко Торбан, 43, 100.

Момишићи, Вук Миџов, 52, 120.

Вранићи (Vuranichi), Никша Попов(ић), 38, 87.

Толоши (Tolossi), Раичко Вукмиров, 27, 58.

Лужница, Брајан Марков, 41, 90.

Бери, Салe[21] Јованов, 32, 70.

Штеке, Нико Савов, 29, 60.

Ораси (Orvasi[22]), Андрија Јовов, 37, 83.

Буроње (Buronich), Брајо Пејов, 24, 53.

Крусе (Crusce), Иван Вуксанов, 31, 72.

Корнет (Cornette), Андријаш Дабов, 28, 62.

Стањевићи или Кокоти (Stagnievich overo Cochotte), Пејо Вранков, … (нејасан број кућа), 127.

Градац, Стано Вујов, 21, 51.

Големади, Бело Вујков, 24, 57.

 

Штитари (Stetari) у Горњем Комуну код Болице су уписани као насеље „другог дела“ Скадарског санџака, са насељима Ријечке нахије, што, можда, потврђује раније наведену претпоставку да су Лопате из турских дефтера са почетка 16. столећа, заправо љешански Штитари. Према редоследу навођења, одмах испред села Загора, које је заиста у непосредној близини Штитара, јасно је да се ради о љешанским Штитарима. Село је, те 1614. године, под командом Рада Јованова, има 15 кућа и може дати 30 војника.

За разлику од турских дефтера 1521/23. године, сада се не помињу насеља Станисалићи, Сињац, Брежине, Парци и Сађевица. За Сињац је, можда, и јасно зашто га нема у Боличином попису, јер је тада овај трг већ био сасвим насељен исламизираним становништвом, на које, свакако, Млетачка Република није могла рачунати у случају рата против Турака.

 

И даље се не помињу села Дражевина, Бигор, Бриђе, Прогоновићи, Релеза и Ћепетићи, што указује да су она заживела касније током 17. столећа.

 

Осим ових, несумњиво љешанских насеља, у исту област уписани су и Горњи и Доњи Комани, затим загарачки Једнош, као и три села која се данас не могу убицирати – Виленица, Добротићи и Сури, а која, према географски прилично логичном редоследу навођења насеља, треба тражити у љешанским комунима Средњем и Горњем. Према редоследу навођења, Виленица, између Доњих Комана и Корнета, могла би бити Дражевина. Заповедник у овом селу од 38 кућа, које може мобилисати 93 војника, је Томаш Братичев. Према редоследу навођења, између Граца и Големада стоји село Добротићи (27, 60, под командом Вук(ов)ића Алексина). Географски, у том подручју данас се налазе Парци, Бигор и Брежине, па би неко од ових села могло бити од стране Маријана Болице забележено под називом Добротићи. Сури (32, 72), под командом Лале Томашева, су претпоследње наведено село, пре Једноша.

 

Нова несеља, којих није било 90 година раније, у Боличином извештају су Фармаци, Горица, Кокоти („Стањевићи или Кокоти“), која су се издвојила из већег ранијег насеља Стањевића. Касније ће назив Стањевићи сасвим замрети. Вранићи су поново у кругу љешанских насеља, а јавља се и село Лужница, које је, највероватније, пописано и 1521. године (нечитак испис у дефтеру).

 

Током 17. столећа, одвијају се напоредо два етничка процеса у љешанској области: у Љешкопољу ће доћи до исламизације, као и исељења православног становништва у разним правцима (углавном према Приморју и Боки), док у Љешанској нахији ојачавају новодосељена братства, пре свега Љешани (Вукчевићи и др) и насељеници из Никшића, Озринића и Комана, који временом почињу вршити притисак на старије становништво, те се оно почиње исељавати, највише у правцу Зете.

 

Од 1780-их, подручје Љешанске нахије добија свој коначни облик: на истоку граница према Љешкопољу иде рекама Ситницом и Морачом, на западу до Ставора, а јасно су одређене и границе према Загарачу и Команима.

 

Током 18. столећа, Љешњани потискују муслимане из Љешанске нахије, а њихова последња упоришта су у источним деловима Доњег Комуна. 1830-их, Вукчевићи уз помоћ осталих Љешана протерују муслиманско становништво и из Круса, Бера, Горњих Кокота, Фармака и Лекића, тако да муслимана више није било западно од линије коју чине реке Ситница и Морача. Затим ће се насељавање Љешана наставити и преко Ситнице и они ће заузети и Доње Кокоте и Грбавце. Након Вељег рата и ослобођења Подгорице и Зете од турске власти, а затим и разграничења на Берлинском конгресу 1878. године, већи део муслиманског становништва иселиће се у тадашњу турску границу, а Љешанска нахија и Љешкопоље добијају свој коначни облик.

 

 

Порекло становништва Љешанске нахије:

 

 

Горњи Комун:

 

Старинци у Горњем Комуну, који не знају неко раније порекло, су:

 

„Ђујовићи“ у Релези, који се деле на родове: Думовићи, Ђуровићи, Марковићи и Којовићи. Славе Никољдан. Ђујовић је старије заједничко презиме, према родоначелнику – кнезу Ђују.

 

Један од најстаријих родова у Релези били су Косићи[23]. Предање Челебића у Штитарима наводи старинце Павловиће, од којих се оженио њихов родоначелник Јаков Лазов. У Орасима су некад живели староседеоци Вулетићи и Ремиковићи, а предање помиње и Кошарчиће, у засеоцима Радомиљ и Кошарчићи. У 18. столећу сви су се иселили према Зети.

 

Досељеници од 17. столећа надаље:

 

Радуновићи у Прогоновићима, потомци кнеза Радуна из средине 17. столећа. Кнеза Радуна неки извори називају и војводом. Доселио се у Прогоновиће око 1660. године. Радуновићи спадају у круг Љешана – родова који су у Љешанску нахију по предању дошли из Љеша, о чему ће бити више говора у делу о Дражевини. Од њих су у Горњој Зети (Шћеповића Куће, Забјело) и Љешкопољу (Момишићи, Грбавци).

 

Вукићевићи и Вуксановићи у Ћепетићима су од Вукића Вујачића који је ту дошао из Подгора у Црмници. Од његовог брата Боја су Бојанићи у Грацу. Славе Никољдан. Њихови исељеници у Врањини се презивају – Ћепетићи, што можда указује на име родоначелника (оца Вукићевог и Бојовог) – Шћепан, (Ш)ћепета.

 

Бојанићи у Ћепетићима нису у сродству по мушком пореклу са овим родовима, па тако ни са Бојанићима из Граца. Наиме, према њиховом родослову, три брата – Грудо, Шико и Бојо, доселили су се из Груда у Херцеговини у 17. столећу[24] у Ћепетиће. Међутим, само је Бојо остао у Ћепетићима, док двојици старије браће Љешњани нису дозволили да се ту населе, с обзиром да су они дуговали неку крв Турцима, те они пређу у Балабане у Зети. Од Груда су у Балабанима Алигрудићи, док Шико пређе у Понаре и од њега су тамошњи Шикмановићи и Бојиновићи у Врањини. Што се Боја тиче, презиме Бојанић није настало по његовом имену (што је и логично, јер би, у супротном, очекивано презиме било – Бојовић, а не Бојанић), већ је презиме Бојанић остало од црмничких Бојанића који су тада живели у Ћепетићима, а који су посвојили младог Боја, те је он, у знак захвалности, узео њихово презиме. Ово, практично, значи да постоје два различита рода Бојанића у Љешанској нахији: прави Бојанићи су досељеници из Црмнице и они су се касније преселили у Градац, док су Бојанићи у Ћепетићима у мушкој линији пореклом из Херцеговине. Није немогуће да су зетски Алигрудићи, Шикмановићи и Бојиновићи у ствари исељени огранци ћепетићких Бојанића, а чему у прилог иду и временске одреднице[25]. Бојанићи из Ћепетића славе Свету Петку, а прислужују ранију славу – Никољдан[26].

 

Вујовићи, Перишићи („Чичари“) и Челебићи у Штитарима су истог порекла, у Нахију дошли из Требјесе од племена Никшића. Њихово досељење вероватно је повезано са разуром Требјесе 1711. године, након које су се Требјешани привремено иселили на Чево. Челебићи као претка досељеног у Штитаре наводе Јакова, сина Лаза званог Челебија. У неким верзијама предања помиње се и Вук Требјешанин као предак или родоначелник ових родова. С обзиром на племенско порекло од Требјешана, који су део племена Никшића, могли бисмо закључити да су ови штитарски родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[27].

 

Ђуровићи, Пејовићи и Стојановићи у Орасима су истог порекла, потичу од тројице синова Вука Озринића (Ђура, Пеја и Стојана) који се крајем 17. столећа доселио са Чева. Славе Аранђеловдан. Од њих су Пејовићи у Љешкопољу (Лужани), вероватно и братство Црногорчевића у Љешкопољу (Толоши), са родовима Ремиковићи, Анђушићи, Пејовићи. Предање орашких Озринића, пак, говори да су Ремиковићи у Орасима били староседеоци које су они оданде прогнали. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су ови орашки родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[28].

 

Радоњићи у Прогоновићима су од Радоњића – Бездановића из Комана. С обзиром на племенско порекло од Бездановића, могли бисмо закључити да су Радоњићи у Прогоновићима носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[29].

 

Рогановићи у Прогоновићима су од Рогановића из Цуца[30], који, према братственом предању, потичу из Куча (Медун). Славе Никољдан. Рогановићи у Цуцама су потомци знаменитог малоцуцког кнеза са почетка 18. столећа – Станише Митрова, званог „Роган“, под тим именом опеваног у “Горском вијенцу“. Рогановићи у Љешанској нахији нису Роганови потомци, већ његовог брата Драгише[31].

 

 

Средњи Комун:

 

Старинци у Средњем Комуну су:

 

Братство „Кунице“ у Буроњама, чине га родови: Ћетковићи, Вучковићи и Ненадовићи. Славе Митровдан. Од њих су у Доњој Зети Ненадовићи, Бацковићи, Вукадиновићи, Ћетковићи (Бериславци и другде у Зети). Према предању из Цуца, Кунице у Љешанској нахији, у Буроњама, су досељени из Цуца у другој половини 17. столећа.

 

Кнежевићи у Станисаљићима.

 

У Станисаљићима су раније живели Вратнице, највероватније старинци, који су се иселили у Љешкопоље (Толоши), где и данас живе (слава: Свети Врачи). Од њих су и родови у другим местима Зете и Љешкопоља: Лађићи, Нешковићи и Прчањићи. Њихов огранак су Дамбарићи у Враки. Према неким тврдњама, Вратнице су даљом старином са Цетиња (Бајице).

 

Муслимани Јеврићи у Подгорици за себе кажу да су од буроњских старинаца.

 

Досељеници од 16. столећа надаље:

 

„Грачани“ су већа група родова истог порекла, ту досељених из Херцеговине (каже се – из Грачаничке Жупе): Кажије (или Кажићи), Ковачи (или Ковачевићи) у Грацу и Жупи, Маровићи, Раичковићи и Радовићи у Грацу, Ђуришићи у Парцима, и Брновићи у Жупи Градачкој и Бриђама. Славе Свету Петку, осим Кажија који славе Светог Илију. Првобитна слава свих Грачана била је Илиндан[32], па су касније преузели да славе Свету Петку[33]. Само су Кажије задржали Илиндан, као и један огранак Раичковића. У Лужанима у Љешкопољу живе Раичковићи који, иако истог рода, имају обе ове славе – потичу од два брата од којих је један узео да слави Свету Петку, а други је задржао стару славу Илиндан. Према Ђуришићу[34], досељење Ђуришића и Раичковића пада у средину 17. столећа, док су остали наведени родови у Градац дошли раније. Исти аутор наводи да је најстарије порекло предака ових родова средња Босна – између Зенице и Травника, одакле су се, након пада средњевековне Босне под турску власт 1463. године, они преселили у Херцеговину, у место Грачаница код Гацка. Након пропасти средњевековне Херцеговине, ови се родови селе на Његуше, но због неког сукоба с Његушима, прелазе у Жупу Никшићку[35]. Средином 17. столећа, двојица браће Јововића, пореклом од ових досељеника из Босне, селе се у љешански Градац. Од једног (именом Бошко, који је погинуо око 1660. године) су Ђуришићи[36] и Раичковићи[37], од његових синова Ђурише и Раичка, а од другог (Раде), који се иселио у Момишиће, – Радовићи. Радовићи који данас живе у Грацу нису сродни Ђуришићима и Раичковићима, већ су огранак Брновића. Према једној верзији, градачки Ковачи / Ковачевићи су сродни Ђуришићима и Раичковићима, према другој, нису им сродни, али спадају у ову групу херцеговачких родова, док су, према трећој, они од граховских Ковачевића. Предање Брновића говори да су они од досељеника из Жупе Никшићке именом Брно (или Брне). Никола Вукчевић[38] за Маровиће наводи да су њих остали градачки родови затекли у Грацу по свом досељењу.

Од ових градачких родова су исељници: у Доњој Зети: Челебићи (Махала, Горичани), Брновићи и Ковачевићи (Горичани), Ђуришићи и Кажићи (Понари), у Горњој Зети: Кажићи, Ђуришићи, Раичковићи (Ботун), Ђуришићи (Забјело), у Љешкопољу: Радовићи[39] (Момишићи), Кажићи (Вранићи), Раичковићи (Лужани), Брновићи (Толоши). Брновића има и у Подгорици, Спужу и Цеклину (Бобија). Од Раичковића су Савовићи у Пећи, колонизовани после Првог светског рата. Муслимани Челебићи у Подгорици за себе кажу да су од градачких Челебића.

 

Црква Светог Илије на Вељој Гори

 

Поповићи и Богојевићи у Станисељићима су од Грујића из Братоножића (Клопот), који су огранак братоношких Прогоновића. Славе Свете Враче. Од њих је братство Метиљевић у Зети (Ивановићи у Голубовцима и Поповићи у Понарима). Да ли постоји веза између Прогоновића у Љешанској нахији и братоношких Прогоновића, тешко је рећи, с обзиром да име Прого(н) није било необично крајем средњег века од кад потичу ови патроними. Према родослову братоношких Грујића, они су огранак главног братоношког братства, које потиче од родоначелника „Брата“[40]. С обзиром на неке досадашње резултате ДНК тестирања, ови родови у Станисељићима би могли бити носиоци хаплогрупе Q1b L245, за коју се, претпоставља да је хаплогрупа Братоножића[41]. Једна могућа верзија је да су се Прогоновићи из Доње Зете, о којима је писано у овом чланку, приликом расељавања под турским притиском, раселили на две стране, те је један део отишао у Брда (Братоножиће), а други и Љешанску нахију. Није искључено ни да су станисељићки Поповићи и Богојевићи потомци љешанских Прогоновића, па су своје порекло повезали са Прогоновићима из Братоножића, како због истоветног презимена, тако можда и због истог порекла. Од ових Поповића, један се потурчио и узео име Асан, те су његови потомци носили презиме Асановић. Под притиском својих сродника, Асановићи су се почетком 18. столећа иселили у Подгорицу и од њих су данас подгорички муслимани Булићи. Према овоме може се одредити оквирно време досељења братоношких Грујића у Љешанску нахију, а то је најкасније друга половина 16. столећа. Оваква рачуница никако се не уклапа у родослов братоношких Грујића, чији је родоначелник Груја живео знатно касније, а тешко да се може уклопити и у потомство братоношких Прогоновића, имајући у виду да је Прого(н) Вучетин живео у другој половини 16. столећа[42].

 

Радусини (или Радусиновићи) и Марковићи у Буроњама су досељени са Чева, од племена Озринића[43]. Славе Аранђеловдан. Озринићи су у област Буроња и раније долазили са стадима зими, јер је овде знатно блажа клима него на Чеву, па су појединци одлучили ту и да се населе. Радусини потичу од Комнена Радусинова Озринића досељеног са Чева средином 17. столећа. Његов даљи рођак Марко Драгојев Озринић се доселио нешто касније, на Комненов позив. Марко Драгојев је рођени брат Радула Драгојева од којег су Радуловићи из Комана[44]. Према братственом предању, Марко Драгојев је земљу у Буроњама купио од поседника Турчина Кулуза из Подгорице. Марковићи се на уже деле на огранке: Петровиће, Мирковиће (они се деле даље на: Јокичиће, Перовиће и Мрђеновиће) и Живковиће (они даље на: Горчиновиће, Шутиловиће, Борковиће, Васовиће и Јовашевиће[45]), али се сви званично презивају – Марковић. Од ових буроњских родова су у Зети и Љешкопољу: од Марковића – Којичићи (Голубовци), Бјелановићи (Балабани)[46], Марковићи (Махала, Горичани). Марковића са тим презименом има и у Подгорици, Врањини, Враки, Бјелопавлићима и Васојевићима. Исељених Радусиновића има у Грбавцима. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су ови орашки родови носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[47].

 

Давидовићи у Станисаљићима су из Цуца. Славе Свету Петку. Има их исељених у Доњу Зету (Врањ).

 

Бојанићи у Жупи Градачкој и Бриђама су истог порекла као Вукићевићи и Вуксановићи у Ћепетићима – од Вујачића из Подгора у Црмници. Славе Свету Петку. Према братственом предању, предак Бојо Вујачић се доселио у Љешанску нахију из Црмнице, најпре у Ћепетиће, а затим његови потомци прелазе у Градац. С њим су се доселили и два његова брата. Од једног су Вукићевићи у Ћепетићима, а од другог Шикмановићи у Зети. Пратећи родослов Бојанића, досељење из Црмнице пада око прве четврти 17. столећа. Према Николи Вукчевићу[48], градачки Бојанићи потичу од Бојанића из Кривошија[49]. Видели смо да Шикмановиће своји родослов зетских Алигрудића. У сваком случају, предања ћепетићких Вујачића и зетских Алигрудића су испреплетана и тешко је донети прави закључак о пореклу Бојанића и Шикмановића. Градачких Бојанића има исељених у Подгорици и Спужу.

 

 

Доњи Комун:

 

Старинци у Доњем Комуну:

 

„Крусе“ (није познато да ли је братство добило име по селу, или село по братству), чине родови: Бојановићи, Ћетковићи, Раичевићи, Рацковићи, Перовићи. Према предању[50], даљом старином су из Кроје из Албаније.

 

Мишковићи у Крусама, са ранијим презименом Бјелогрловић. Нису сродни осталим Крусама.

 

Изумрли стариначки род у Штецима и Фармацима били су Штеци или Штековићи. У Пјешивцима (село Витасојевићи) братства Спасојевићи, Милошевићи, Ђикановићи и Савићевићи (по неким верзијама и Радојичићи) потичу од заједничког претка Ђура Штеко(је)вића. По предању, он је из Куча, а живео је у време Ивана Црнојевића, који му је и дао посед у Витасојевићима. Његови потомци у Пјешивцима су се најпре презивали Бабићи, а затим су се разделили на ужа презимена. И поред предања о пореклу из Куча, презиме родоначелника ових пјешивачких братстава можда указује на везу са Штецима, нарочито с обзиром да се у Фармацима памти да се Ђуро Штековић (у Пјешивцима: Штекојевић) из тог краја одселио за Пјешивце. Од Штековића су били у Нешковићи у Фармацима који су се иселили за Србију.

 

Од већих старих братстава која су живела у Дражевине, ту су, пре свега, Милоњићи, од којих је био чувени Бан Милоњић, који се помиње у „Горском вијенцу“. Бан Вукосав Милоњић био је са Велестова, од племена Озринића, живео је у 17. столећу, а помиње се у документима у раздобљу 1671-1686. године. Имао је имање у Дражевини, које се пружало све до Фармака. Од његових сродника које је настанио у Дражевини, који су се касније иселили према према Зети, данас су Милоњићи и Гвозденовићи у Подгорици и Спужу. Муслимани Серакићи у Подгорици су од неког потурченог Милоњића. Милоњићи су раније славили озринићку славу Аранђеловдан, али су уз Љешњане почели славити њихову славу – Ђурђиц. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су родови који потичу од Милоњића носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[51].

 

У Дражевини се памте старинци Стогривићи, који су изумрли у 16. столећу, као и Берилаже, који су се иселили у Зету (Понари) и Љешкопоље (Доња Горица) крајем 16. столећа. Берилаже су живели и у Гољемадима (Веља Страна). Као старинце Гољемада, предање братства Вукчевића памти и Старевиће (исељени у 16. столећу), и Вукадиновиће и Торићевиће (ови родови су се иселили у првој половини 18. столећа кад су се Вукчевићи почели насељавати у Гољемаде).

 

У Бриђама су живели старинци, које су остали Љешани звали – Бриђани, а који су се ископали. Много их је изгинуло од самих Љешана, а због издајства које је извесни Божо Бриђанин починио наводећи турску војску Одо-бега Вранића на љешанске одреде у војном сукобу Црногораца и Турака почетком 18. столећа.

 

Досељеници од средине 15. столећа надаље:

 

„Љешњани“ су велика група братстава, највероватније различитог порекла, чији су се преци по предању доселили у Љешанску Нахију 15. столећу из града Љеша, по чему су прозвани Љешњани, а и читава област касније – Љешанском Нахијом. Подручје које насељавају сматра се посебним племеном у оквиру Нахије – Дражевина.

 

Вукчевићи су најбројније братство Љешанске Нахије. Осим у селима Дражевине, Вукчевићи су већинско становништво и у Штецима и Фармацима, а има их исељених у више места Зете и Љешкопоља (Подгорица, Гостиљ, Матагужи, Ботун, Вранићи, Доњи Кокоти, Лекићи, Грбавци), као и другде по Црној Гори и окружењу. Према предању Вукчевића, четири брата – Андрија, Болија, Милија и Драшко, склањајући се од надолазећих Турака, преселили су се из Вучитрна[52] најпре у Љеш, а затим у Зету, где их је Стеван Црнојевић населио у село Стањевићи уз реку Ситницу, на њеној левој обали. Андрију је именовао кнезом. Драшко, кога је Иван Црнојевић узео код себе у службу, касније се преселио под брдо Бусовник (у подручју касније Дражевине) и тамо се оженио од властеоског рода Милоњића. Андрија је, након успостављања турске власти у Зети, прешао у ислам и добио име Ахмет, и од њега су Ахметбашићи (или Аматбашићи), који су живели у Љешкопољу све до протеривања Турака из Подгорице 1878. године. Никола Вукчевић[53] наводи да се у турским дефтерима за Црногорски санџак из 1521. и 1523. године у Стањевићима и у целом Љешкопољу наводи само једно муслиманско име, и то је управо – Ахмет, као власник једне баштине. Ђурађ Црнојевић је за неке ратне заслуге, Драшку дао кнештво и неке поседе у околини Цетиња, које су касније Вукчевићи дали Брајићима и Маинама за дуговану крв, а остало временом продали тамошњим братствима. Према предању Вукчевића, њихов предак Драшко је био у најму код бана Милоњића 7 година, на његовом имању у области каснијег села Дражевина[54]. Кнез Драшко је имао два сина: кнеза Мила (који није имао потомства) и попа Вукца, од којег потичу љешански Вукчевићи. Велико братство Вукчевића потиче од седам Вукчевих синова. На уже деле се на огранке: Расојевићи, Шћепановићи, Војиновићи, Пешићи, Миротићи, Милошевићи, Ђукановићи и Банићи, који се даље деле на Стојановиће и Новаковиће. Но, сви носе заједничко презиме – Вукчевић. Потомци Болије и Милије и данас живе у Љешкопољу и Подгорици: Болевићи (или Бољевићи) у Горњој Горици, а Милићи у Доњој Горици (славе Ђурђиц). Исламизирани Аматбашићи су се након 1878. године иселили за Турску. Поменут је раније Болец Шишловић у селу Љешњани, чије име је забележено у которском документу из 1526. године, а који би могао бити Болија, легендарни родоначелник љешкопољских Болевића.

 

Петковићи из Фармака по предању истог су порекла са Болевићима.

 

Други велики род у Дражевини су Ускоковићи, такође са предањем о пореклу из Љеша, а у Љешњане спадају и два мање бројна рода – Бурзани (Бурзановићи) и Глобари (Глобаревићи). Према предању Вукчевића, преци ових родова се у љешанску област (Доња Дражевина) досељавају у време кнеза Мила Драшковог, дакле једно покољење након Андрије, Милије, Болије и Драшка. Глобари имају братствено предање по којем презиме потиче од претка који је био турски заптија – сакупљао је глобе за турску власт, а који је живео крајем 17. и почетком 18. столећа. Ускоковића, осим у Дражевини, има у Доњој Зети (Бериславци) и Љешкопољу (Доњи Кокоти), Бурзана у Доњој Зети (Горичани), а од Глобара су Микиљи у Цеклину и Богдановићи у Љешкопољу (Грбавци, Лекићи)[55].

 

Братство Ускоковића изњедрило је једно велико име, новопројављеног светитеља Мардарија Ускоковића. Рођен је у Корнету 1889. године, као Иван Петров Ускоковић. Од младости је желео да се замонаши, што се и догодило, кад је имао свега 16 година, у Манастиру Студеница. Након богословског школовања у Русији, почетком 1917. године, послат је у Америку да буде духовни отац тамошњим Србима. 1925. године постављен је за епископа Америчко-канадске епархије СПЦ. Заједно са Светим владиком Николајем Велимировићем, заснивач је Манастира Светог Саве у Либертивилу код Чикага, који постаје „зборно место Срба у Америци“[56]. Након дугогодишње болести плућа, владика Мардарије се упокојио 12. децембра 1935. године у Ан Арбору у америчкој држави Мичиген.

 

 

Владика Мардарије је канонизован на редовном заседању Сабора СПЦ 2015. године, на 80-годишњицу представљења. Доказ његове светости пројављен је 5. маја 2017. године, у храму Светог Саве у Либертивилу, када је из крипте извађен ковчег у који је сахрањен владика Мардарије, којом приликом је утврђено да су његове мошти нетрулежне, што је јасан знак светости овог нашег владике. Приликом канонизације, у календар светих, владика Мардарије уписан је као Свети Мардарије љешанско-либертивилски и свеамерикански[57].

 

Сви Љешњани славе Ђурђиц[58].

 

Мирановићи из Доњих Кокота у Љешкопољу, такође спадају у круг родова досељених из Љеша (славе Никољдан). Према њиховом предању, потичу са Косова, одакле је по паду Косова под турску власт породица дошла најпре у Љеш, а потом у Љешанску нахију. Старо презиме им је Тујковић. Њихов огранак су Тујковићи у Грбљу и Боки, а према братственом предању од њих су и Радовићи у Грацу. Међутим, видели смо да Радовићи из Граца имају другачије предање. Ова тврдња из предања Мирановића могла би се односити на Радовиће у Подгорици и Момишићима, при чему онда они не би били огранак градачких Радовића.

 

Братство „Кукавчевића“ у Горњим Кокотима, које се дели на родове: Пејовићи, Новаковићи и Стојановићи у Горњим Кокотима (као и и Ботуну у Горњој Зети), и Лаковићи у суседним Лекићима, је од Озринића – Мићуновића са Велестова, одакле су им се преци доселили у Горње Кокоте у 18. столећу. Један од њих био је свештеник, па овај огранак добије презиме Поповић. У неком окршају с Турцима, изгине цео овај род, а преживи само један дечак, именом Милош Поповић, кога као сироче прозваше – кукавац, те отуд и презиме Кукавчевић. Занимљиво је да и ови родови славе Ђурђиц, што може указивати да је то била племенска слава целе Дражевине. С обзиром на племенско порекло од Озринића, могли бисмо закључити да су огранци братства Кукавчевића носиоци хаплогрупе I2а1b РН908[59].

 

Од Љешана потиче више братстава на Лијешњу у Ровцима, као и доњоморачким селима Ђуђевина и Рашко, и горњоморачком селу Старче. Према предању сва ова братства потичу од кнеза Богдана Војинића. О његовом пореклу постоји више верзија.

Према Јанковићу[60], Богдан је потомак Драшков или неког блиског сродника Драшковог, а старином потиче из Вучитрна на северу Косова. Богдан је живео у Лијешњу у Љешанској нахији, одакле се, због неке свађе или крви, одселио на Чево, у село Војинићи. Према неким верзијама, Богданово „презиме“ Војинић потиче управо из разлога што је боравио у овом насељу. Кнез Богдан се касније враћа у Лијешње, али због сукоба с Турцима, прелази у Доњу Морачу, где његово потомство заснива ново село Лијешње[61]. Време досељења кнеза Богдана у Доњу Морачу[62] тешко је данас утврдити. Према неким верзијама предања, оно се догодило пре досељења никшићких Гојаковића у Ровца, а имајући у виду да у Ровцима налазимо трећу генерацију Гојаковића у турском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године, досељење кнеза Богдана би највероватније могло бити негде у другој половини или на самом крају 14. столећа. Према Јанковићу, то је било око 1435. године. Овакве временске одреднице су мало вероватне, с обзиром да је тешко претпоставити да су Љешњани у то време (14. и прва половина 15. столећа) могли имати сукобе с Турцима у области Горње Зете, касније Љешанске нахије, а управо то се наводи као главни разлог њихове сеобе у Морачу.

Према Драгутину Вуковићу[63], кнез Богдан је од лозе његушких Пуношевића (као кнез Богдан Алексин Богдановић, син његушког кнеза и спахије Алексе Божидарова, и потомак његушког кнеза Богдана Пуношева[64]). Кнез Богдан се због некакве свађе са својим рођацима преселио у Лијешње у Љешанској нахији, где је, захваљујући племићком пореклу, изабран за кнеза. Због турског притиска, кнез Богдан се око 1535. године сели у Доњу Морачу. И Вуковић сматра да је назив селу Лијешње дао кнез Богдан. Повезивања кнеза Богдана с његушким Пуношевићима је мало вероватно, па тако и процена о времену досељења кнеза Богдана у Доњу Морачу. Наиме, из турског пописа Херцеговачког санџака 1477. године видимо да је назив села Лијешње постојао још тада, тако да, уколико је кнез Богдан дао назив селу, његово досељење морало је бити знатно раније у односу на време које Вуковић наводи, односно, у супротном, кнез Богдан није заснивач овог села и није му он дао назив.

Божо Ћетковић[65] је покушао да пронађе везу ровачких Војинића са средњевековном властеоском кућом Војиновића, а истовремено и родоначелника љешанских братства – Андрије, Болије, Милије и Драшка. Он наводи четири могуће верзије родословног стабла од војводе Војина, родоначелника Војиновића, до кнеза Богдана, које, међутим, нису поткрепљене историјским изворима.

Према Радуну Трипковићу[66] порекло ровачких Љешњана је из Херцеговине, из Невесиња. Њихова сеоба иде најпре на Чево, а затим преко Љешанске нахије, Марковине, Бјелопавлића, Пипера, до Лијешња у Ровцима. Из Невесиња се на Чево преселио спахија Војин, по коме је назив добило село Војинићи у Озринићима, као и братство од њега настало – Војинићи. Прелазак Војинов из Невесиња на Чево био је средином 14. столећа. Према овом предању, Богдан је на Чеву живео пре досељења Озрихне, родоначелника Озринића. Унук Војинов, Дамјан Ђурашев са браћом, напушта Чево и насељава се у село Лијешње у Љешанској Нахији. Један од Дамјанових синова је Андрија, од којег потичу Вукчевићи у Љешанској нахији. Најмлађи Андријин син Богдан касније се сели у Доњу Морачу, и заснива село Лијешње, названо по селу Лијешњу одакле је дошао. Од овог Богдана Војинића, који је био кнез новозаснованог села, потичу ровачки Љешњани, и њихови огранци исељени у доњоморачка села Ђуђевину и Рашко, као и у горњоморачко село Старче.

Кнез Богдан је славио Ћириловдан (Свети Кирил Словенски, 27/14. фебруара). Ово је некада била слава и Вукчевића у Љешанској нахији, а вероватно и осталих родова у Љешанској нахији и Љешкопољу чије је порекло из Љеша. Љешњани на Лијешњу у Ровцима данас славе Аранђеловдан (21/8. новембар), њихови родови из села Рашко у Доњој Морачи (Ћетковићи и један део Кљајића) славе свете Ћирила и Методија (24/11. мај), док Рашчани и Симовићи као и љешанска братства из горњоморачког села Старче и неки исељени родови и братства[67] славе стару славу – Ћириловдан. Љешњани насељени у доњеморачко село Ђуђевина славе Срђевдан (20/7. октобар), коју славу су прихватили током боравка у селу Јасенова од тамошњих срђевштака.

Детаљно о братствима ровачких Љешњана може се видети на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=876.0

Према већем броју досадашњних ДНК тестирања, за ровачке Љешњане – Војиниће утврђено је да су носиоци хаплогрупе I2a Z-17855[68]. Резултати тестираног припадника једног великог љешанског рода из Љешанске нахије указују на генетску блискост с тестираним ровачким Љешњанима[69], што вероватно потврђује предање о заједничком пореклу ровачко-морачких Љешњана и оних из Љешанске нахије.

 

Осим наведених родова, Ердељановић у Љешанској нахији наводи још неколико мањих родова (обично по једну кућу) који нису изворно из Љешанске нахије, већ су ту досељени у новије доба. Осим њих, наведен је и род Крлагана у Фармацима (три куће), о којима у расположивој литератури нисам нашао никакве податке.

 

Из наведеног, видимо да становништво Љешанске Нахије чине три слоја: старинци, Љешани и каснији досељеници (великом већином – Озринићи). Стариначка братства нису сасвим нестала као у неким другим крајевима Црне Горе, али, ипак, већину становништва чине касније усељени родови, нарочито Љешани из Дражевине, као најбројнији слој становништва.

 

Кретање броја становника у Љешанској нахији:

 

Број кућа, становника и војно способних мушкараца у Љешанској нахији 16. и 17. столећа видели смо у прегледу турских дефтера и Боличиног описа Скадарског санџака.

Ердељановић почетком 20. столећа у Љешанској нахији налази 780 кућa.

Према Радусиновићу[70], 1953. године у селима која традиционално припадају Љешанској нахији је живело око 4000 становника.

Подручје Љешанске нахије данас се налази у оквиру подручја Града Подгорице и један мањи део Горњег Комуна (Штитари) на подручју Цетиња. У 23 насељена места (Бегова Главица, Бери, Бигор, Брежине, Бриђе, Буроњи, Гољемади, Горњи Кокоти, Градац, Доњи Кокоти, Дражевина, Корнет, Крусе, Лекићи, Лијешње, Ораси, Парци, Прогоновићи, Релеза, Станиселићи, Ћепетићи, Фармаци, Штитари) 2003. године живело је 2812 становника. Треба напоменути да већина од наведеног броја становника (1827) живи у урбаним приградским подгоричким насељима (Бери, Доњи Кокоти, Лекићи, Фармаци), док мањи број (985) живи у руралној средини.

 

_______________________________________________________________________

 

Извори (азбучним редом):

 

Божић Иван – „Немирно Поморје 15. века“

 

Вукотић-Чевски Ђорђе – „Племе Чевљани или Озринићи“

 

Вукчевић Божидар – „Љешанска нахија II“

 

Вукчевић Божидар – „Срби Склавоније и Скадра 15. вијека и хиландарски посјед Каменица“

 

Вукчевић Никола – „Етничко поријекло Црногораца“

 

Драшковић Небојша – „Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи“

 

Ђурановић Јован – „Међувјерски суживот и толеранција у Црној Гори у 17. вијеку“

 

Ђурђев Бранислав – „Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена“

 

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

 

Ђуришић Миливоје – „Парци (Ђуришићи и Раичковићи)“

 

Ђуровић Милорад – „Село Ораси и родослов Ђуровића“

 

Ердељановић Јован – „Стара Црна Гора“

 

Јанковић Милета – „Хроника села Лијешња у Ровцима“

 

Јовићевић Андрија – „Зета и Љешкопоље“

 

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

 

Кулишић Шпиро – „О етногенези Црногораца“

 

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“

 

Накићеновић Сава – „Бока“

 

Остојић Жељко – „Братства Озринића из Чева и других крајева“

https://sites.google.com/site/plemeozrinici/ozrinici/bratstva-ozrinica-iz-ceva-i-drugih-krajeva

 

Пејовић Милован – „Племе Комани“

 

Пејовић Петар – „Озринићи – племе Старе Црне Горе“

 

Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“

 

Радусиновић Павле – „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба“

 

Ротковић Радослав – „Саздање Цетиња“

 

Чукић Слободан – „Ишчезла насеља на рубу Подгорице“ (фељтон „Вијести“ 2013. године)

 

Шобајић Петар – „Бјелопавлићи и Пјешивци“

 

„Кратка историја Братства Вукчевића заснована на народном предању а записана у Дражевини 1. јануара 1910. године“

http://www.vukcevic.com/istorija.htm

 

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

 

 

Посебно захваљујем сарадницима „Порекла“ Александру Радовановићу, на прегледу извора о братствима Љешњана у Ровцима, као и Ивану Вукићевићу на неким корисним подацима о Љешанској нахији.

 

 

Насловна фотографија Љешанске нахије (Поглед на Бери) са:

http://jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/nije-dao-da-mu-skrnave-glavu.html

 

Фотографија цркве Светог Илије на Вељој Гори са:

https://medium.com/vrhovi-crne-gore/velja-gora-ilijino-brdo-702-mnm-lje%C5%A1anska-nahija-b91a1d84d44d

 

 

____________________________________________________

 

Напомене:

 

 

[1] Може се видети и на адреси: http://www.montenegro.org.au/ljesanska_nahija.html

 

[2] Овим уговором, зетска племена су се ставила под заштиту Венеције пред надирућим Османским царством.

 

[3] Божидар Вукчевић, у раду наведеном у литератури, сматра да су преци Љешана дошли из области Љешанске Црне Горе, која је крајем средњег века такође била у саставу области Кастриота (Љеша у ширем смислу), а која се налазила у области између Дечана и Призрена. Међу овим досељеницима, Вукчевић налази црнојевићког кефалију Николу Стањевића, његовог сина монаха и штампара Макарија Хиландарца, владику Мардарија Корнећанина, и друге знамените личности с краја средњег и почетка новог века у Црној Гори. Један од доказа о пореклу из источних области србског говорног подручја, Вукчевић налази и у дијалекту који они користе у сачуваним документима, а који је близак говору јужне Србије.

 

[4] Из једног которског документа из 1661. године, налазимо да је главар Комана кнез Радун, родоначелник Радуновића из места Прогоновићи у Љешанској нахији и личност из „Горског вијенца“. Ово нам указује да су Прогоновићи тада припадали племену Комана, као и да је старије становништво Љешанске нахије и Комана вероватно било помешано и орођено.

 

[5] Симо Радуновић, Павле Радусиновић.

 

[6] Ове две поделе су сличне према територијалном опсегу комуна, односно племена. Подела на комуне је старија и пратила је природну потребу да се утврди које делове нахије користе поједина љешанска села и крајеви. У суштини, и по саставу и пореклу становништва, подела није сасвим без основа.

 

[7] Божидар Вукчевић сматра да љешански Големади немају везе са арбанашким катуном Гољемада из Малесије (крајем 15. столећа у Климентима). Ово објашњава и тиме што су се ово љешанско село до пред крај 19. столећа доследно изговарало и писало са гласом „л“, као – Големади, док млетачки запис презимена из 1416. јасно даје глас „љ“ у словној конструкцији „gl“.

 

[8] Вукчевић их назива и Летицама, које презиме и данас постоји у Боки, Далмацији, Лици, Босни, Срему.

 

[9] Од старијег насеља Десићи, временом ће се развити засебна села Доњи Кокоти и Лекићи.

 

[10] Није јасно да ли се ради о истој особи или је у питању више њих, због нечиткости изворног документа.

 

[11] Ковијанић (рад наведен у литератури) је мишљења да је у питању погрешан упис и да се ради о презимену Добрићевић.

 

[12] Уп. фуснота 7). Ово је вредан запис где видимо да се у једнини ово братствено име писало са слогом -до на крају речи. У нашој историјској науци прихваћено је мишљење да назив старог братства, средњевековног катуна и касније села Гољемада потиче од латинске конструкције „gulae magnae“ („велике њушке“) преузете из арбанашког у исквареном облику „гољемаде“. Без намере да оповргавам став званичне науке, ваљало би добро проучити и неке друге могућности, нарочито имајући у виду словенску реч „голем“, као и словенски наставак -до. У турским дефтерима са почетка 16. столећа село се зове Големат.

[13] Упис празних баштина на мртве или одсељене становнике и разрезивање пореза на исте била је једна од главних замерки становништва Црне Горе на дефтер из 1521. године. Основана је претпоставка наше историјске науке да је Скендер-бег Црнојевић на овај начин хтео да прибави себи што већу корист, а на штету сопственог народа. Међутим, жалба Црногораца турском цару је уродила плодом, те је 1523. године извршен правичан попис.

 

[14] Његов назив је нечитак. Могло би бити Лужница.

 

[15] Подаци из дефтера из 1523. године.

 

[16] Јовићевић (рад наведен у литератури) наводи и име муслиманског братства Филановића, од којих би могао да потиче назив овог села.

 

[17] Лукачевићи (слава: Ђурђиц) су огранак Мојановића из истоименог села. Од Лукачевића су Пејановићи и исламизирани Лукачевићи у Подгорици, а од Пејановића исламизирани Секнићи и Дервановићи. За једног тестираног Секнића ДНК тестирањем је утврђено да је носилац хаплогрупе R1a L-1280, типичне за Словене и веома честе међу Србима у Подрињу и Босни. Занимљиво је да је иста грана ове хаплогрупе утврђена и код једног Булатовића из Горње Горице: http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a

 

[18] Нпр. Чукић, у чланку наведеном у литератури.

[19] Можда Вишесалићи.

 

[20] Маријан Болица (Mariano Bolizza) био је которски племић словенског порекла (од рода Биволичића) у млетачкој служби, који је за потребе Млетачке републике обишао Скадарски санџак и сачинио тражени извештај.

 

[21] Необично име за почетак 17. столећа. Није искључено да се ради о имену Лале, а да је погрешно читано велико почетно слово имена, у латиничном рукопису сличних слова „S“ и „L“.

 

[22] Иако назив можда подсећа на цеклинске Рваше, не ради се о овом насељу, јер су Рваши код Болице пописани у оквиру насеља Ријечке нахије. И по месту навођења, све указује да се ради о љешанским Орасима у Горњем Комуну.

 

[23] Од ових Косића је позната римокатоличка подвижница Озана Которска, коју ова црква слави као блажену. Рођена је као Катарина Косић у Релези, од православних родитеља, 1493. године. Услед смутних времена успостављања турске власти, родитељи су је 1507. године дали у Котор, на службу код млетачког властелина Александра Буће, где је прешла у римокатоличку веру. Касније је постала редовница, позната по ревносној молитви и строгом начину живота. Умрла је 1565. године.

[24] Пратећи родослов Алигрудића, Родоначелник Грудо морао је живети знатно касније, половином 18. столећа.

 

[25] Видети фусноту 24). Иначе, о пореклу Алигрудића постоји још неколико теорија, тако да су они од племена Груда, или да су сродни љешанским Вукчевићима, итд. Детаљније о овом братству може се прочитати на: http://bratstvoaligrudic.cabanova.fr/page2.html

 

[26] Алигрудићи, Шикмановићи и Бојиновићи славе Никољдан.

 

[27] Видети род Никшића на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

 

[28] Видети род Озринића на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

 

[29] Видети род Бездановића Комана на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

 

[30] Видети на: http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

 

[31] Од љешанских Рогановића био је Илија Рогановић, владика Иларион II (1828-82), митрополит црногорско-брдски од 1860. године и први председник црногорског Црвеног крста.

 

[32] Највероватније је да су сви досељеници у Грацу узимали да славе Илиндан као местну славу, а која је у вези са старом црквом Светог Илије на Вељој Гори.

 

[33] Слављење Свете Петке може се повезати са изградњом нове племенске цркве у Грацу, посвећене овој светитељки, 1869. године. С друге стране, можда је црква подигнута у част Свете Петке управо због славе већине племеника. Према једној причи, коју наводи Миливоје Ђуришић (рад наведен у литератури), Грачани су од Светог владике Петра Цетињског добили дозволу да промене славу, Свету Петку уместо Илиндана, који пада у најтоплији део године, када је тешко одржати славске намирнице у употребљивом стању.

 

[34] Рад наведен у литертури. Исту верзију наводи и Андрија Јовићевићу у раду „Зета и Љешкопоље“.

 

[35] Ова прича има занимљиву сличност са причом о досељењу дробњачких родова из Босне у Рудине у исто историјско време (коју је описао Светозар Томић у свом раду „Дробњак“) и њиховом везом с његушким Богутовићима (Хераковићима и Раичевићима).

 

[36] Од ових Ђуришића је четнички војвода из Другог светског рата Павле Илијин Ђуришић (1907-45).

 

[37] Од ових Раичковића је наш познати песник Стеван Раичковић.

 

[38] Рад наведен у литератури.

 

[39] Радовићи у Момишићима славе Аранђеловдан, а прислужују Свету Петку. Истог порекла су потурчени Аџиахметовићи у Подгорици и Павнићи у Момишићима, који су изумрли.

 

[40] О Братоножићима видети на:

http://www.poreklo.rs/2013/06/13/pleme-bratono%c5%bei%c4%87i/

 

[41] Видети на:

http://www.poreklo.rs/2013/06/13/pleme-bratono%c5%bei%c4%87i/

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=874.0

 

[42] Видети у чланку наведеном у фусноти 40)

 

[43] Од љешанских Радусиновића је познати калуђер и духовник СПЦ, протосинђел отац Павле Радусиновић, дугогодишњи настојатељ Манастира Острог, сада старешина Манастира Ораховица на Папуку у Славонији.

 

[44] О њима на: http://www.poreklo.rs/2017/06/19/malonsici-zagarac-komani/

 

[45] Од ових Марковића-Јовашевића су Митровићи и Милошевићи у Мозгову код Алексинца, досељени из Буроња средином 19. столећа.

 

[46] Занимљиво је да се презимена Којичић и Бјелановић јављају и као огранци братства Радуловића у Команима, за које смо видели да су пореклом веома блиски љешанским Марковићима.

 

[47] Видети фусноту 30)

 

[48] Рад наведен у литератури.

 

[49] Према Накићеновићу (рад наведен у литератури), Бојанићи су старинци у Кривошијама. Славе Јовањдан. Има неких мишљења по којима кривошијски Бојанићи потичу од родова са граничног подручја Цуца и Озринића, из тога краја расељених у другој половини 17. столећа, а о којима је писано у чланку о племену Цуца, на наведеној адреси (видети фусноту 32).

 

[50] Ово предање наводи и Павле Ровински у свом раду „Црна гора у својој прошлости и садашњости“.

[51] Видети фусноту 28)

 

[52] Једна верзија предања говори о пореклу ових досељеника од средњевековне властеоске куће Војиновића. Четворица браће су синови или потомци Бошка Војиновића, који се после Косовског боја најпре склонио код Марка Мрњавчевића, а након његове погибије 1395. године, прешли су у Љеш.

 

[53] Рад наведен у литератури.

 

[54] Према предању Вукчевића. Драшково право име било је Дражоје (или Дражоја), те је по њему и село засновано од његовог потомства понело име – Дражовина, касније Дражевина. Друга верзија предања каже да се село по Драшку испрва звало Драшковина, те је временом име измењено. Према мишљењу Божидара Вукчевића („Љешанска нахија II“), ово је народно довијање да се објасни порекло топонима који је, несумњиво, старијег порекла.

 

[55] Презиме Глобар налазимо и у Његушима, као старинце у Дугом Долу. Они су се сасвим иселили из Његуша у 17. столећу. Није познато имају ли везе са љешанским Глобарима.

 

[56] Из завештања владике Мардарија.

 

[57] О житију и прослављењу Светог владике Мардарија детаљно на:

http://www.mitropolija.com/wp-content/uploads/2016/12/Sveti_Mardarije.pdf

http://spc.rs/sr/otkrivene_moshti_prvog_srpskog_episkopa_u_americi

 

[58] Браћа Андрија, Милија, Болија и Драшко славили су Ћириловдан, што је крсна слава њихових предака, а Ђурђиц су почели славити њихови потомци половином 16. столећа.

[59] Видети фусноту 28)

 

[60] Рад наведен у литератури.

 

[61] Село Лијешње налазимо у Нахији Доња Морача у турском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године. Уколико назив села повежемо са досељеницима из истоименог љешанског села у Горњој Зети, онда њихово досељење у Доњу Морачу мора бити пре успостављања турске власти. С друге стране, није немогуће да ово село носи свој назив невезано за досељенике из области касније Љешанске нахије. Ово тим пре јер се и село Лијешње у Љешанској нахији помиње знатно касније (Љешње 1526. године), док у турским дефтерима из прве четврти 15. столећа имамо села са предзнаком Лешњани, али не и топоним Лијешње.

 

[62] Село Лијешње припадало је нахији Доња Морача, а у састав племена Ровца ушло је тек почетком 19. столећа.

 

[63] „Племе Ровца у народном предању и памћењу”

 

[64] О његушким Пуношевићима детаљније на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

 

[65] „Прилог традицији у Црногорским брдима”

 

[66] „Историјски подаци и предања о миграцијама и разрођу спахије Војина Невесињца”

 

[67] Марковићи из Берана, Божовићи и Глишићи у Брђанима код Горњег Милановца, Миловановићи из Великог Поља код Обреновца, итд.

 

[68] Род Љешњани – Војинићи у табели Српског ДНК пројекта, видети на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

 

[69] Овај резултат је део једног истраживања које је у току, те се, на жалост, не може још увек јавно навести о којем братству којем тестирани припада је реч.

 

[70] „Насеља Старе Црне Горе“.


Коментари (6)

  • vojinenad

    Свака част Небо,
    одличан приказ Љешанске нахије и становништва те области. Никада пре овако нешто у комплету и студиозно није било нигде приказано.

    Одговори
  • Лука

    Небо, све честитке!

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Захваљујем, Војиненаде!
    С обзиром да је коментар од једног љешанског изданка, сигурно има тежину 😉

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Такође, Лука, и теби благодарим, као изданку истог рода!

    Одговори
  • Небојша Бабић

    На сугестију нашег Луке Божовића, један додатак:

    За потомке Вука Озринића у Орасима, не само да можемо претпоставити да су носиоци хаплогрупе I2а1b РН908, већ на Српском ДНК пројекту имамо двојицу тестираних орашких Озринића – Ђуровића и Пејовића, који су носиоцу наведене хаплогрупе и сасвим генетски сродни осталим тестираним Озринићима:

    http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

    (ред. бр. 298 и 299)

    Одговори
  • Иван Вукићевић

    Свакоме ко је боље упућен у ову тематику је познато колико је мало података доступно о пореклу братстава из Љешанске нахије, тако да сигурно није био лак посао написати овако квалитетан и детаљан текст.

    Највише података о братствима из Љешанске нахије је прикупио Јован Ердељановић, познати српски етнограф који је обишао ову област почетком XX века. Нажалост, он је из непознатог разлога у свом раду „Стара Црна Гора“ детаљније писао једино о племенима Катунске нахије, док је за остале нахије једино навео сумарни преглед братстава без било каквих података о њиховом пореклу (сем малобројних изузетака). Тако је велики део грађе коју је прикупио остао необјављен. Део Ердељановићевих белешки које се тичу Љешанске нахије је објављен на сајту Montenet:
    http://www.montenet.org/2003/bozo5.html
    Међу Ердељановићевим списима је и писмо најугледних Вукчевића о њиховом братству из 1910. године које је објављено на сајту Montenegrina:
    http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/plemena/crnogorsko_pleme_ljesnjani_vukcevici_ljesanska_nahija.htm
    Поред наведених, има још Ердељановићевих списа о Љешанској нахији који до сада нигде нису објављени. Тако рецимо Богојевићи и Поповићи из Станисељића према предању које је Ердељановић записао потичу од Ивана Косанчића о чему се више може прочитати на сајту братства Богојевић:
    http://bogojevic.net/index.php?option=content&task=view&id=14&Itemid=

    Када је у питању ДНК тестирање, братства из Љешанске нахије до сада нису показивала веће интересовање, тако да би било корисно да се заинтеровани посетиоци овог сајта који потичу из ове области тестирају и тиме лично допринесу откривању порекла својих братстава.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top