Малоншићи, Загарач, Комани Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић Преглед братстава племена Загарач и Комани сачињен је у основи према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (19 ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић Преглед братстава племена Загарач и Комани сачињен је у основи према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (19 Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Малоншићи, Загарач, Комани

Малоншићи, Загарач, Комани

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава племена Загарач и Комани сачињен је у основи према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа[1], али су дати и подаци из других извора.

 

Малоншићи су некадашње племе које је насељавало средишњи део Црне Горе, област каснијих племена Загарач, Комани, југозападног подручја Бјелопавлића и мањих делова Љешкопоља и Љешанске нахије. С обзиром да су племена Загарач и Комани заснована управо у подручју некадашње Нахије Малоншићи (из 16. столећа)[2], преглед историјата Малоншића и братстава племена Загарач и Комани даћу у обједињеном чланку.

 

 

 

 

Загарач

 

Загарач је племе Катунске нахије, у њеном источном делу. На југу од Загарача је племе Комани, а на западу и северу област Озринића. Источна граница Загарача је према Бјелопавлићима. Племенска област се налази западно од планине Гарач (Вељи и Мали), по којој је и прозвана од становништва долине Зете: иза Гарча – „за Гарач“. Најстарији помен назива Загарач је из повеље Ђурђа Црнојевића из 1492. године. Племенска област се дели на два дела – Горњи и Доњи Загарач. Горњи Загарач је Загарач у ужем смислу, а Доњи Загарач обухвата села у Једношком пољу. Села у Горњем Загарачу су Миогост, Мустеровићи и Ђуричковићи, док у Једношком пољу има већи број мањих села, од којих су нека старија (Маленза, Скале, Гропа, итд), а нека носе називе по братствима која су их засновала, углавном од 17. столећа надаље. Најстарије село (односно предеона целина састављена од низа мањих села) су Једноши. Једношко поље је било густо насељено у предтурско доба, у оквиру области Малоншића (о којима ће бити више речи касније), али је, будући на сталном удару током турских освајања и касније упада турских чета из Зете, запустело, када су се оданде раселили Малоншићи. Тек у другој половини 17. столећа у Поље се спуштају Загарчани Мустеровићи и Ђуричковићи. Временом, захваљујући чињеници да га насељавају загарачки родови, Једношко поље постаје саставни део Загарача.

 

Горњи Загарач

 

 

 

Становништво Загарача:

 

Становништво Загарача данас највећим делом је потомство досељеника из 15. столећа (или каснијих времена).

 

Дели се на три веће братствене групе.

 

1. Мустеровићи и њихов огранак „Миогоштани“ су из веће давнине у Загарачу. Према предању, Мустеровићи су од претка Мустра (или Мустера) који је у Загарач дошао из Чарађа у Голији, заједно с Ђуричком, родоначелником Ђуричковића, у другој половини 15. столећа. Према другој верзији[3], предак Мустеровића је био војник у пратњи Херцега Стјепана Вукчића кад је херцег био у посети код Стефана Црнојевића 1441. године у тврђави на Загарачу[4]. Тада је херцег оставио Црнојевићу двојицу војника, од којих је један био Мустро. Он се населио на Загарачу, где је засновано братство. Извесније је, пак, да се у Загарач доселио предак, или група њих, који је већ носио презиме Мустеровић, с обзиром да се Мустеровићи помињу и у Цуцама, као некадашњи становници Прентиног Дола. Касније су се Мустеровићи из матичног села раширили и на суседни Миогост.

 

Према Ердељановићу, деле се на следеће родове: „Миогоштани“ су: Кековићи, Раичевићи и Ђуришићи[5], а Мустеровићи: Стојановићи – Лулаши, који се деле на Стојановиће, Грујичиће и Марковиће, затим Тодоровићи и Васиљевићи.

 

Кековић уз Тодоровиће, као њима најближи род, наводи и Лакићевиће, као и Јововиће који су најближи Кековићима, док Васиљевићи, по њему, нису Мустеровићи, већ старинци у Загарачу.

 

Веселин Ђуричковић[6] Мустеровиће сврстава у групу стариначких родова у Загарачу и наводи сличну, али у неколико различиту поделу Мустеровића: Тодоровићи у селу Мустеровићи и „Миогоштани“ у Миогосту. Тодоровић је старије презиме следећих родова: Стојановићи (слава: Свети Јован јесењи), Грујичићи (Свети Јован јесењи), Марковићи (Света Петка) и Радоњићи (Света Петка). „Миогоштани“ се деле на: Раичевиће, Јововиће, Кековиће и Ђуришиће (славе Јовањдан, осим Раичевића који славе Светог Јована јесењег). Од миогошких Ђуришића су Кадије у Доњем Загарачу. Лакићевиће не рачуна у ову групу родова (иако славе Јовањдан, као већина Мустеровића и „Миогоштана“). Ваља рећи да је Ђуричковић скептичан што се тиче сродства Мустеровића и „Миогоштана“, што може бити оправдан став.

 

Осим у Горњем Загарачу, Мустеровића има насељених и по селима Једношког Поља.

Од Мустеровића је велико братство Шушкавчевића у Зети (Врањ, Горичани, Вуковци, Шушуња, Матагужи).

 

2. Ђуричковићи су у истоименом селу. Имају ужа презимена Вуксановићи, Вучинићи, Драговићи[7] и Расаовићи (од старијег – Раславовић). Део Ђуричковића се населио и у Једношко поље, са ужим презименима: Пуровићи, Живаљевићи и Расаовићи.

Ђуричковићи су део великог братства Орловића.

 

Кековић наводи предање да је родоначелник Ђуричковића – Ђуричко, у Загарач дошао из Чарађа заједно с Муст(е)ром, у другој половини 15. столећа.

 

Према Шћепановићу[8], из Чарађа се доселио Ђуричков отац Ђурашин.

 

Остојић[9] наводи више верзија предања о гранању Орловића, при чему су Ђуричковићи потомци Ђурашинови. Ђурашин Иванов Орловић се доселио на Цетиње кад и његов брат Неноје (предак Мартиновића)[10], и ту је умро, а његов син Ђуричко се одселио у Загарач.

 

За разлику од свих ових верзија, које досељење родоначелника Ђуричковића смештају у другу половину 15. столећа, Драшковић[11] Ђуричковиће сврстава у родове који су расељени из цуцких села Доњи Крај и Башино Село око 1660. године.

 

С оваквим мишљењем подудара се и налаз Веселина Ђуричковића, који у которском документу из 1691. године налази име Вукца Вучине Ђуричкова, кнеза загарачког (а 1723. и Вукчевог сина, кнеза Богету). Уколико је Вукац пред крај 17. столећа био кнез, његов ђед је могао бити рођен почетком 17. столећа (према Ђуричковићу између 1604. и 1610. године). У прилог овој тези, Веселин Ђуричковић наводи и да се 17. столеће као време досељења Ђуричковог у Загарач подудара са бројем пасова у родослову Ђуричковића.

 

Загарачки Ђуричковићи делом славе Јовањдан, а делом Малу Госпођу[12].

 

Према братственом предању, Недовићи у Полимљу (Пријелоге, Фемића Крш, Пећарска) и њихови исламизирани сродници Каљићи у Затарју и Доњем Колашину потичу од Ђуричковића.

 

За Мустеровиће и Ђуричковиће тешко се може донети закључак о генетском пореклу, с обзиром да још није сасвим разјашњено која је хаплогрупа типична за родове који се сматрају Орловићима, о чему ће касније бити речи.

 

3. Радмановићи живе у Доњем Загарачу. Деле се на два огранка: „Дубрављање“ и „Ђуриће“. Осим главног презимена Радмановић, неки огранци носе и следећа презимена: „Дубрављани“ су: Вујовићи, Ичевићи, Николићи и Пешићи (према Веселину Ђуричковићу, у „Дубрављане“ спадају и Радоњићи), а „Ђурићи“ су: Велимировићи[13], Оташевићи, Милошевићи и њихов огранак Стаматовићи, Ћупићи[14] и Шћепановићи (према Ђуричковићу, и: Мраковићи, Лазаревићи и Јанковићи). Према предању, братству Радмановића припадају и Беговићи, али ово није поуздано. Могуће је да су они старинци у Загарачу.

 

Према Ердељановићу, Радмановићи су пореклом из Братоножића, са Пелева Бријега, од братства Балевића. Предак или група сродника премешта се најпре у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, где узимају за славу Свету Петку. Из Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач, где део остаје, и од њих су Радмановићи. Према овој верзији порекла Радмановића, сродни су им Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини и потомци Вука Брђанин: Звицери у Цуцама, Вујичићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини – Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Исељење предака Радмановића из Братоножића могло је бити половином 15. столећа, што је у вези са турским освајањем Брда.

 

Предање указује да су преци данашња три највећа братства у Загарачу, Мустра, Ђуричка и Радмана, дошли у Загарач средином или у другој половини 15. столећа. Међутим, извесније је да су сва три рода дошла знатно касније, у 17. столећу. Што се тиче Радмановића, на ово указује и чињеница да се Вук Брђанин из Загарача преселио у Риђане крајем 17. столећа (према Лубурићу – 1690. године). Ову тезу заступа и Веселин Ђуричковић, доказујући то чињеницом да Радмановићи наводе исти број пасова од Радмана као и Ђуричковићи од свог родоначелника, што указује да су дошли у исто или приближно време, половином 17. столећа.

 

Осим предања о даљем пореклу из Братоножића, постоје и верзије по којима је Радман био од Шобајића или од Бјелопавлића, па чак и да је, попут Ђуричка, од Орловића.

 

Радмановићи славе Свету Петку, а прислужују Никољдан.

 

Од Радмановића су Вуковићи у Мартинићима.

 

Иако је до сада код старих братоношких родова утврђена, за ово подручје необична, хаплогрупа Q1b L275[15], не би требало пренаглити са закључком, јер преци Радмановића могу потицати и од неког старијег братства са братоношког подручја, које није генетски повезано с правим Братоножићима.

 

Доњи Загарач

 

 

Осим ова три велика братства, у Загарачу живи и неколико мањих стариначких родова, несродних како великим загарачким братствима, тако и међусобно (или барем не памте евентуално заједничко порекло).

 

Према Ердељановићу, то су: Ђуровићи у Мустеровићима, Филиповићи у Ђуричковићима и Дубинићи у Једношима.

 

Према Кековићу, то су Кадије – Ђуришићи[16] у Миогосту, Дубинићи – Јовановићи у Једношима и Пиљеновићи – Васиљевићи и Ивановићи у Мустеровићима.

 

Према Ђуричковићу, и Лакићевићи су старинци у Загарачу, односно – нису сродни ни једном од три велика загарачка братства.

 

Ови стариначки родови су потомци старијег становништва Загарача, према неким мишљењима били су ту пре 15. столећа. За Јовановиће-Дубиниће Ђуричковић изричито наводи да су Лужани (славе Никољдан, а прислужују Свету Петку).

 

 

Комани

 

Комани су племе Катунске нахије, у њеном најисточнијем делу. Област је издужена правцем запад – исток. Северном страном Комани се граниче са Загарачем, а јужном са Љешанском нахијом (племе Градац). На западу, једним малим делом је граница према Озринићима, а на крајњем источном делу планина Сађевац и река Матица[17] одељују Комане од спушког подручја. Племе је назив добило по брду Ком у јужном делу племенског подручја, па су житељи овог краја названи – Комани.

 

Да ли су Комани били део племена Малоншића, непознато је, али је веома могуће да неки родови јесу.

 

Најстарији помен назива Комани је из которског документа 1326. године, као подручни назив (de Comana), а као презиме 1499. године (Coman).

 

Племенска област се дели на два дела, правцем запад – исток: некада су то били Горњи и Доњи Комани, а од 17. столећа за Горње Комане се користи назив Бандићи, а Доњи Комани се називају само – Комани (Комани у ужем смислу). Села у Бандићима су Ђеђеза, Мокање, Милате Бандићске, Жупа Бандићска и Мугошина Ливада, а у Команима: Долови, Зелени Долови, Црвена Папрат, Жупа Безданска, Милате Команске, Балоче, Ораовица и Ћафа.

 

Становништво Комана:

 

Становништво Комана данас највећим делом је потомство досељеника из друге половине 17. столећа.

 

Дели се на три веће братствене групе.

 

1. Бандићи, по којима се зове област некадашњих Горњих Комана, су, као и загарачки Ђуричковићи, огранак братства Орловића, и према једној верзији, њихов долазак се подудара са временом доласка Ђуричка у Загарач. Према тој верзији орловићког предања, родоначелник Бандића, Радоња Иванов је брат Ђурашинов, односно стриц Ђуричков. У том случају, време досељења Радоње у Комане могло би пасти у другу половину 15. столећа. Међутим, већ је речено да је родоначелник Ђуричковића највероватније живео у 17. столећу, па је далеко прихватљивија верзија по којој и долазак Бандића у Комане пада у исто столеће.

 

У том смислу, далеко је прихватљивија верзија по којој Бандићи потичу од Радоње, брата попа Јакова[18], те би досељење у Комане могло бити повезано са разуром Орловића из области Доњег Краја и Башиног Села, предела између Цуца и Озринића, око 1660. године[19]. У Комане су тада прешли и цуцки старинци Сјеверовићи. Њихов главар Вук(осав) Сјеверовић помиње се 1691. године у Команима. Не зна се шта је с њима било даље, да ли су се иселили даље или је овај род изумро. Касније ће бити више речи о овоме, да ли се може прихватити и ова година као релевантна за досељење Бандића у Комане, или се оно ипак догодило нешто раније. Милован Пејовић досељење Бандића у Комане смешта нешто раније, око 1600. године.

 

Бандићи се деле на: Баровиће, Беговиће, Вукадиновиће, Вукотиће, Драгутиновиће, Ђурановиће, Радоњиће и Секулиће (Секулићи даље и на: Милутиновиће, Павићевиће, Петровиће и Ћираковиће).

 

Славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице), а прислужују Јовањдан[20].

 

Генетски, Бандићи би могли бити носиоци једне од две хаплогрупе које се, према досадашњим сазнањима могу везати за родове из племена Бјелица и Цуца – E1b V13, односно J2a М92. У прилог првој верзији иде чињеница да се за до сада тестиране бјеличке родове, који су по традицији Орловићи (Милићи, Абрамовићи, итд), утврдило да су носиоци хаплогрупе E1b V13. У прилог хаплогрупи Ј2а М92, с друге стране, иде чињеница да је код до сада тестираних родова који су некада насељавали подручје Доњег Краја и Башиног Села, између Цуца и Озринића (Радуловићи, Перовићи, итд), утврђена управо ова хаплогрупа. Оно што би можда превагнуло у корист прве верзије је чињеница да је хаплогрупа Ј2а М92 типична за племе Пјешиваца, па није искључено да су Доњекрајци и Башедољци заправо Пјешивци насељени у ову област и затим потиснути од Цуца и Озринића. Ова верзија не искључује могућност да су и Бандићи истог порекла.

У прилог припадности Бандића групи родова који су носиоци хаплогрупе Ј2а М92 можда иде резултат тестираног Рајчевића из Херцеговине[21]. Рајчевићи су огранак цуцких Ђуричића, који, опет, имају предање да су потомци Вука Бандића који се, након сеобе из Башиног Села у Комане, преселио у Ровине у Цуцама. Да ли су Ђуричићи заиста од Бандића или су другачијег порекла[22], показаће наредни генетски резултати.

У Српском ДНК пројекту[23] постоји резултат тестираног Драгутиновића, који се генетски сасвим уклапа у до сада тестиране бјеличке родове и носилац је хаплогрупе E1b V13 (прецизније: E1b1b Z5017 Z19851). Тестирани је као место порекла навео Ораховац у Боки, а крсну славу Никољдан, што се не уклапа у опис Орловића, али, с обзиром да Ораховчани углавном потичу од досељеника из Катунске нахије[24], и то поглавито од Цуца, могуће је да ће ово генетско испитивање показати право порекло овог рода, па можда и везу са Драгутиновићима – Бандићима.

 

Црква и гробље у Бандићима

 

 

2. Радуловићи у Команима (Доњим) су потомци Радула Драгојева Озринића са Чева. Радул је рођен око 1625. године. По предању, у Комане (Милате) се доселио као средовечан човек, удовац 50-их година са петорицом синова, дакле његово досељење је могло бити око 1675. године. Међутим, нека предања говоре да се Радул Драгојев у Комане доселио нешто раније. Саво Радуловић[25] наводи 1642. годину, Милован Пејовић – крај прве половине 17. столећа, а нека предања говоре да се Радул доселио кад и Бандићи и Бездановићи, дакле око 1660. године. Једна верзија говори да је Радул у Комане дошао као удовац са двојицом синова (Вујо и Вулета), а да је у Команима нашао нову жену, с којом је добио још три сина (Станко, Бего и Вујадин).

 

Огранци Радуловића на уже се зову: Томашевићи, Вуковићи, Пилетићи, Вукашиновићи, Милошевићи, Којичићи, Бјелановићи.

 

Као и остали Озринићи, Радуловићи славе Аранђеловдан, а прислужију Илиндан.

 

До сада је тестиран већи број Озринића, укључујући и једног команског Радуловића[26], и за све је утврђено да су носиоци хаплогрупе I2a1b PH908 и међусобно блиски, чиме је потврђено порекло Озринића од заједничког претка. Родоначелник Радуловића, Радул Драгојев, се и по предању и генетски поуздано уклапа у родослов Озринића.

 

3. Бездановићи су потомци Херцеговца Батрића из Гацка, чији је син Пејо Терзибаша четовао са Озринићима против Турака у Кандијском рату, па је је крајем 1660-их, ускочио у Озриниће, и населио се код Безданске јаме у Заљућу. Из Гацка Пејо је превео и своја два брата, Сава и Радоњу. По месту где су се населили, добили су надимак Бездановићи. Касније су прешли у Комане. Није искључено да су прешли у Комане заједно с Радулем Драгојевим.

 

Бездановићи се деле на: Јовановиће (потомци Јована Савова), Пејовиће[27] (од Пеја Терзибаше) и Радоњиће (од Радоње Батрићева)[28].

 

Међу самим Бездановићима постоји у неколико другачије предање. Према њему, у Озриниће (Мишке) доселио се поп Михаило из Стоца у Херцеговини, крајем 17. столећа. Он је имао сина Батрића, а Батрић тројицу синова – Пеја, Радоњу и Јована, који су се преселили у Комане. Од њих су три наведена рода Бездановића. Из овог предања следило би да је пресељење Бездановића у Комане било нешто касније, вероватно у првој половини 18. столећа. Милован Пејовић (рад наведен у литератури) наводи следећу верзију: у Чево се доселио поп Мијаило из Стоца, пореклом од племена Озринића. Он је имао сина Ивана, а овај сина Мијаила, који је био свештеник као и његов ђед. Овај други поп Мијаило се иселио у Комане (Милати). Имао је сина Батрића, а овај тројицу синова – Пеја, Јована и Радоњу, од којих су три огранка Бездановића.

 

Бездановићи славе Аранђеловдан, а прислужују Илиндан.

 

Бездановићи су такође носиоци хаплогрупе I2a1b PH908. Тестирани су Пејовић и Радоњић[29]. Нека предања и аутори[30] говоре да су Бездановићи заправо племенски Озринићи и сродни Радуловићима. Међутим, наведени генетски резултати припадника ова два братства потврђују да, иако припадници исте хаплогрупе, они нису део истог племена, чиме верзија о пореклу из Гацка или Стоца добија на значају. Овим није искључена могућност, коју наводе неки аутори, да су преци Бездановића некада живели у области племена Озринића, али не и да су Озринићи у племенском смислу.

 

Осим наведена три главна братства у Команима, постоје још три мања рода у Команима (Бандићима), а то су:

 

Станишићи су сродни Бандићима, а према тој верзији потичу од Раича, брата Радоње Бандића. Они су се у Комане (Милате) доселили нешто касније, средином 18. столећа[31], а према неким мишљењима (нпр. Милован Пејовић), знатно раније – почетком 17. столећа. Међутим, сами Станишићи, део њих, за себе каже да нису од Бандића, већ од претка који је дошао из Боке у Ђеђезу и призетио се уз Бандиће. Станишићи славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице), а прислужују Јовањдан.

 

Мартиновићи (зову их још и Бајићи) су од цетињских Мартиновића. Потичу од Ђикана Ђуканова Мартиновића који се ту доселио у другој половини 17. столећа (према Миловану Пејовићу, почетком 17. столећа, заједно са Бандићима и Станишићима). Славе Јовањдан, а прислужују Малу Госпођу.

 

Павићевићи су од ћеклићких Павићевића из Драгоми Дола (по чему их зову и – „Драгомидољци“), који су део великог братства Петровића. Потичу од Вукосава Павићевића који је добегао из Ћеклића због крви негде 1660-их. Славе Малу Госпођу, а прислужују стару славу – Илиндан.

 

У области Комана раније су живели Милати или Милатовићи, по којима је назив још у 16. столећу носило село. Очито је да се радило о већем братству, које се током столећа која су уследила раселило, закључно са првом половином 18. столећа. Од њих су до данас остала два поменута топонима у Команима. Део Милата се иселио северније[32], у Вражегрмце у Бјелопавлићима. Један од ових Милатовића из села Винића је тестиран[33] и утврђена је хаплогрупа I2a1b PH908. Занимљива појединост која се може наћи по литератури је једна од верзија презимена ових Милата – Чакмак. Милован Пејовић претке Милатовића налази у команском братству Пухач. Вражегрначки Милатовићи славе Свету Петку, али памте да им је ранија слава била Аранђеловдан.

 

 

Малоншићи

 

Веома је могуће да су побројани стари родови пре свега у Загарачу, а можда и неки комански, потомци Малоншића који су у позном средњем веку насељавали област данашњих племена Загарача, Комана и дела бјелопавлићке области (Косови Луг). Опште место у нашој историографији је да су Малоншићи несловенског порекла, а то због тумачења њиховог племенског имена (презимена) као албанског. Сам назив може да указује на етничко порекло, али и не мора, а Малоншићи су га могли добити и по топониму (Маленза). У свим документима 15. столећа, Малоншићи имају изразито словенска лична имена, а огранци племена словенска презимена[34]. Или су Малоншићи словенског порекла, или су старобалканског порекла, али су у време позног средњег века већ били сасвим славизирани.

 

Први помен Малоншића је из 1411. године, у писму – жалби Дубровчана Јелени Балшић на разбојништво које су неким дубровачким трговцима на путу кроз Горњу Зету учинили удружене ратничке дружине Малоншића, Бјелопавлића, Озринића и Мазница. Уколико узмемо да је Малоншић у ово време било презиме патронимског облика (од личног имена Малонша или Малонча), и да се већ ради о бројном братству, могло би се закључити да је родоначелник живео у неко време блиско родоначленицима Озринића (13. столеће) или Бјелопавлића (13/14. столеће). Уколико, пак, узмемо да презиме није патронимско, онда је старост овог племена тешко утврдити.

 

Најранији помени Малоншића у облику презимена, и то – Малончић су из 1432. године, у которском документу – Дабко Малончић (Dapichus Maloncich), и 1435. године – Петар Малончић (Maloncio) као један од потписиника мировног споразума између деспота Ђурђа Бранковића и Млетачке републике. Каснији помени Малоншића су у облику обласне или племенске припадности, тако: 1446. године Живко Богоњин из Малоншића (Zivichus Bogogna de Malonsichis), а 1459. године Грубац Богишић из Малоншића у Зети (Grubac Bogissich de Malonsichiis de Genta). Малоншићи се често помињу и у документима из времена Црнојевића.

 

Као племе (катун, општина), Малоншићи су потписници Врањинског уговора Зећана са Млетачком републиком, септембра 1455. године. Занимљиво је да се у том уговору као посебно племе наводе Голубовићи, који су огранак Малоншића[35]. Друга већа братства која су заснована крајем средњег века у оквиру племена Малоншића су Богишићи[36], Владовићи, Шћепановићи[37], Станишићи, Грубичевићи. Није јасно јесу ли и Калођурђевићи, који се и почетком 16. столећа наводе као малоншићко село, од племена Малоншића. Вероватније је да нису, јер се у црнојевићким документима с краја 15. столећа, наводе независно од Малоншића[38]. Они би могли бити од Старих Комана. Ковијанић[39] је анализом которских докумената утврдио да је родоначелник Калођурђе живео у 15. столећу и да је из Ђеђезе. Један његов потомак, Стјепан, помиње се у которском документу из 1498. године. 1460. године, у млетачком преводу документа Стефана Црнојевића, назив Малоншића исписан је као Malonxich.

 

Племена Зете, 1455. године

 

 

Шобајић као родове Малоншића који се памте у Бјелопавлићима наводи и Строисалиће, Страхиниће[40], Мрње, Радаковиће. Наводно од малоншићких Мрња потичу Мрњавчевићи.

Од преосталих родова у Бјелопавлићима се зна за Станишиће из Малеше да су потомци Малоншића. На уже се презивају Будаловић и Дракуловић.

 

Говорећи о пореклу племенског имена Малоншић, треба поменути и следећи детаљ: у документу Црнојевића из 1494. године, а који се недвосмислено односи на Малоншиће, уместо очекиваног презимена, наведено је – Малошевић. У подручју села Косића, које је тада припадало Малоншићима, две године раније, такође у црногорском документу, наведен је топоним Малошева Јабука. Остаје отворено питање, да ли је могућа варијанта по којој је родоначелник Малоншића извесни Малош и може ли се наћи веза између имена Малош(а) и Малонша / Малонча. Можда у прилог овој тези иде и ријечко предање о старом племену Малошевића које је некада насељавало јужни део данашњег Цеклина (Рваше и околину). Били су властела и били су силни и обесни. Иза њих је остала црква посвећена Светој Госпођи (Богородици) – „Госпоштина“, која је говорила о њиховом богатству и моћи. Јовићевић и Стругар ово племе називају Малокшићима, док их Чубриловић идентификује као Малоншиће. Милован Пејовић, у раду наведеном у литератури, говори о Малошићима који су насељавали цело команско подручје.

 

Иначе, Малоншићи су и по предању и према оновременој документацији остали запамћени као силно племе, али и као бахати људи. О њиховој нарави говоре случајеви из црнојевићких докумената – отимачине и притискања суседских поседа у области коју су насељавали, а предање помиње онај познати детаљ о томе како су Малоншићи у цркву на свету Литургију улазили наоружани, а нафору узимали ратним ножевима.

Родови старог племена Комана 16. столећа су: Покрајчевићи, Рашковићи, Радичевићи, Ђурићи, Диосковићи, Ђуричићи. Досељеници из Цуца и Озринића су затекли још неке родове у Команима. Неколико њих се одржало и до половине 19. столећа, кад су се иселили, као: Гусари у Милатима, Марићи (иселили су се почетком 18. столећа у колашински крај где их и данас има), Пешићи (који су се раније од осталих доселили из Озринића), љешкопољски Мугоше, који су били настањени у селу Мугошина Ливада, Југути (последњи је био Мило Гигојев, који је умро крајем 19. столећа). Последњи представник Старих Комана кога памте у Команима био је Тодор Бик (од рода Бикови), који је умро крајем 19. столећа.

 

На подручју Комана живели су и Балочани, који се помињу у которском документу из 1431. године. У документу Ђурђа Црнојевића из 1492. године помињу се као Балочевићи (повељом, Ђурађ је неки њихов посед дао Малоншићима). По њима се данас зове село Балоче у Команима. Да ли су Балочани огранак Комана или неки сродници Малоншића, или њима несродан катун, непознато је. Такође ни где су завршили. Да ли су се иселили из овог краја, или су се стопили с каснијим досељеницима, не зна се. Милован Пејовић наводи да су се иселили почетком 18. столећа.

 

Почетком 16. века, Малоншићи су нахија у Скадарском санџаку. Пописани су, као и остали делови Црне Горе у два наврата, 1521. године, а након жалби становништва да је учињен велики број пропуста, турски цар је наложио поновни попис који је спроведен 1523. године. По подручју које тада заузимају, рекло би се да су у прво време турске власти Малоншићи били на врхунцу моћи. Њихова област простирала се на Косови Луг, све до реке Зете на исток (где им је било и главно насеље – Косић), Једношко Поље, Загарач и неке области које ће касније ући у састав племена Комана. 1523. године у њихову нахију укључен је и један део Љешкопоља.

 

1521. године главно насеље Малоншићи чини низ заселака (махала): Косић, Бјелочани, Спуж, Богишићи, Радоњићи, Грлов Кук, Павловићи, Владовићи, Љешевићи, Једноши, Лужница (укупно 156 кућа). Заселак Морања је запустео. Као посебна села уписани су Калођурђевићи (39)[41], Загреда[42] (15) и још једно село које није идентификовано[43] (27). У Малоншићима је пописано укупно 237 кућа и баштина. Као кнез уписан је Нико Бојов. То би могао бити кнез Нико Строисалић из Црнојевићеве повеље 27 година раније. Од осталих властелина Црнојевића, у првом дефтеру налазимо и Николу Вуковића (вероватно, у Бјелочанима), Бојка Божидаревића у Богишићима, у Владовићима синове Радована (Вучета) и Лума Владовића (Стјепан, Вито, Вуксан, Урсал ?), вероватно синове Ратка Новаковића у Једношима (Вуксан и Вукић), као и баштине Којчина и Стјепа Николића у Богишићима које су сада запосели други Малоншићи. Загарачком делу Малоншића могло би припадати и село Лазар у Нахији Грбавци[44], са 14 кућа и главаром који се зове Лазар[45] Брајков.

 

У дефтеру из 1523. године, пописана су иста села и махале у Нахији Малоншићи, с тим што су јој придодата и села Црмљани и Вранићи (ово друго као махала села Малоншићи), која су две године раније била у Нахији Жупа (већи део данашњег Љешкопља). Укупно је у Нахији Малоншићи те 1523. године пописано 141 кућа и 90 баштина (од којих 52 празне[46]).

 

Нахија Малоншићи се наводи и у дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године (са 175 кућа), као и у дефтеру из 1582/83. године. Након тога, овај назив замире, те се Малоншићи под тим именом не спомињу у Боличином документу из 1614. године.

 

У наведеним дефтерима са почетка 16. столећа, команска села су била пописана у Нахији Грбавци, и то: Горњи Комани (78), Комани Сељани (Доњи Комани, 16), Милати (16), Ђеђеза (9), Ђуричићи (13), Мокања (16). Постоји још неколико села пописаних између команских у оквиру Нахије Грбавци, али се не може са сигурношћу рећи јесу ли ти команска села, с обзиром да у овом делу дефтера села нису пописана сасвим по географском распореду, тако да има измешаних села и из Љешанске нахије и Љешкопоља, напоредо са команским.

 

Главар Горњих Комана, Радич Стјепанов, вероватно је унук свог имењака, по којем се назива братство Радичевића (помињу се 1546. године). У Ђеђези је изричито као кнез (муселим) наведен Иван Радосавов (и за њим браћа му Вук и Радич). Видимо и презиме Покрајчевић, које налазимо и у которском документу из 1503. године и село Ђуричићи које носи име по истоименом братству. Према Ковијанићу, родоначелник овог братства – Ђурица је живео у 15. столећу. Радоња Ђуров, старешина Мокања 1521. године, могао би бити Радоња Коман (Radogna Coman) који се обрео у Котору годину дана раније.

 

Дефтер из 1523. године даје далеко јасније податке о Команима. У Доњим Команима (Комани Сељани) махале су: Милати, Лазар, Оченићи (?)[47], Бурине[48], Ковачи, Ђурђевићи, Вучевићи и две махале којима се не могу прочитати имена. У Ђеђези, осим главног села, постоје и махале Ђуричићи, Николићи и Мокања, док су Горњи Комани јединствено и највеће село. У Доњим Команима је 75 кућа и 41 баштина (од којих 2 празне), у Горњим Команима 66 кућа и 18 баштина (3), а у Ђеђези 40 кућа и 7 баштина (3).

 

Из дефтера из 1570. године, види се да је у овој области (у Малоншићима и Команима) почела исламизација, односно насељавање потурчњака из других крајева. Ово је нарочито било изражено у Команима, где је 1570. године већина баштина у рукама потурчењака из Жабљачког града[49]. Тa чињеницa, као и стална опасност од турског насиља и повремени сукоби с Турцима током 16. и 17. столећа, утичу да се Малоншићи, Комани и остали житељи ове области непрекидно исељавају из матичне области, и то углавном преко Старе Црне Горе према Боки и Приморју. За неке родове који имају предање да су од предака досељених „из Бјелопавлића“ или из Љешанске нахије, може се претпоставити да су од старијег становништва ове области, а то могу бити Малоншићи, Комани, као и Лужани. Могући потомци Малоншића су од већих братстава: Петровићи и Калуђеровићи у Ћеклићима; Боковљани у Цеклину; добрски Радишићи; Ђукановићи, Укашевићи, Ђурашевићи и Баше у Грађанима[50], Шкеровићи у Његушима, вероватно и неки старији родови у Љешанској нахији. У Боки и Приморју, а вероватно и северније, у Херцеговини и Далмацији, сигурно има потомака исељених Малоншића, али је код њих предање избледело, и многи знају само да су дошли „из Црне Горе“, без одређенијег навођења краја или племена из којег потичу.

 

Неке појединости указују да може постојати веза између Малоншића и Ћеклића. Најпре, повезује их светитељка Света мученица Текла. Према бјелопавлићком предању, Ћеклићи су ранији становници долине Зете, где су имали своју цркву Свете Текле, на месту где је у другој половини 19. столећа заснован Даниловград, по којој су и добили племенско име. Овај део Бјелопавлића је у 15. и 16. столећу припадао Малоншићима. Наводно су Ћеклиће из тог краја протерали управо дукађински досељеници Бјелопавлићи, те су се Ћеклићи померили на запад у своје планинске области, где су имали летња станишта. Ово предање се може чути и у самим Ћеклићима, али за њега нема никакве документарне потврде. У Ћеклићима налазимо два велика рода досељена, додуше знатно касније, из Бјелопавлића у Ћеклиће (велика братства Петровићи и Калуђеровићи). Да ли су се у Ћеклиће иселили случајно, или зато што су знали да им тамо живе племеници? У дефтеру из 1523. године видимо да један од заселака Доњих Комана носи назив – Бурине. Према предању, родоначелник ћеклићког братства Петровића био је Петар Буроњић, који се у Ћеклиће доселио „из Бјелопавлића“[51]. У истом селу, исте године, пописан је извесни Калуђер и три његова сина (Ђуро, Данко и Ђурђе). Није искључено да је ово зачетак братства Калуђеровића од којих потиче велико истоимено братство у Ћеклићима, које такође, по предању, долази „из Бјелопавлића“. Коначно, нека веза се види и из два средњевековна которска документа: 1326. године извесни Симо (или Шиме) из Комана (Scime de Comana) узео је неки дуг у Котору, заједно с Маројем Ћеклићем, а 1431. године за Радојка Будетића из Балочана (Radoichus Budetich de cathuno Balosan) јемчили су двојица Ћеклића. Тешко је данас рећи да ли су ово случајне везе пословних људи, или доказују неку сродничку блискост. Али, кад се уклопе у друге наведене детаље, употпуњују слику повезаности ова два племена.

 

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Малоншићи се уопште не спомињу, али су наведена три села која су у претходном столећу припадала Нахији Малоншићи: Вранићи под командом Никше Поповића (37 војника), Лужница под командом Брајана Маркова (90) и Једноши под командом Тодора Вујачина (63). Нигде се не спомиње Загарач (Горњи), па би се могло закључити да је његово становништво било малобројно и вероватно је убројано у Једноше. Судећи по броју ратника који су ова малоншићка села могла мобилисати (190), види се да је почетком 17. столећа племе Малоншића у опадању. Поређења ради, Бјелопавлићи су имали око 800 ратника. Занимљиво је да се нигде не спомињу посебно Косови Луг, Косић, нити спушки крај, што указује да су се Бјелопавлићи били већ тада проширили на ово подручје. У ово доба је име Малоншића већ замрло, а за њихову област почињу се користити други предеони називи (Загарач, Комани). Касније ће, сталним исељавањем Малоншића и умножавањем досељеничких родова, доћи до потпуне смене становништва у ова два племена.

 

У Боличином документу, уписани су посебно и Горњи Комани под командом Шака Брајова (150) и Доњи Комани под командом Вујака Никшина (160).

 

Из једног которског документа из 1661. године, налазимо да је главар Комана кнез Радун[52], а у Бандићима кнез Вук. Ово је јако важан детаљ за утврђивање времена досељења Бандића у Комане. Јер, ако се узме за тачну претпоставка да Бандићи потичу од претка или предака ту досељених око 1660. године, након разуре Доњекрајаца и Башедољаца, тешко је поверовати да се већ 1661. године у Команима налази село и кнежина истог братственог назива[53]. По свој прилици, досељење Бандића у Комане пада нешто раније, вероватно у првој половини 17. столећа, али не раније од 1614. године, с обзиром да се код Болице не спомињу Бандићи, већ Горњи Комани (или су у то време Бандићи у Горњим Команима још увек били малобројни, да би тек у наредном разобљу преузели првенство у племену). Вук Радоњин Бандић био је дуго времена кнез бандићски, преко пола столећа (1661 – 1712).

 

Занимљив помен Комана имамо и из 1663. године, када се петорица (доње)команских и један микулићки главар обавезују Которанима да неће дозволити никакв пролаз наоружаним турским одредима преко Црне Горе, како би заштитили често пљачкана подручја Будве и Паштровића. Ово обавезивање не би било необично, али јесте имајући у виду да је само један од обвезника православне вере (поменути кнез Радун), док су преосталих пет главара муслимани и притом потписани као „Турци“[54]!

 

До краја 17. столећа, у подручје некадашњих Малоншића и Старих Комана, досељавају се родови из других крајева Црне Горе. У Загарач Орловићи из Чарађа и Цетиња и Радмановићи из Братоножића. У Комане Бандићи из Цуца, Радул са синовима из Озринића, херцеговачки Бездановићи, још неколико мањих родова из Катунске нахије. Током 18. столећа, дошљаци ће се умножити и преузимати првенство у племену. Стара братства се исељавају и утапају међу ојачале дошљаке. Име Малоншића ће сасвим нестати с краја 16. столећа, а име Комана ће остати али оно касније означава племенике досељеничких братстава.

 

Ердељановић почетком 20. столећа у ова два племена (Загарач, Комани), уз неколико малих стариначких родова, затиче као огромну већину становништва управо потомство побројаних досељеника. Тако и Вукотић[55] наводи да је 1925. године у Команима било 120 кућа Радуловића и 63 куће Бездановића.

 

Ердељановић почетком 20. столећа у Загарачу налази 373 куће, а у Команима 261 кућу.

 

Према Радусиновићу[56], 1953. године у Загарачу је живело 1662, а у Команима 1227 становника.

 

Подручје племена Загарач данас се налази у оквиру подручја Општине Даниловград. У девет насељених места (Маленза, Поврхпољина, Лазарев Крст, Мустеровићи, Миогост, Ђуричковићи, Билећа, Јабуке, Ливаде) 2003. године живело је 555 становника. Команско подручје је већим делом у саставу подручја главног града Подгорице, а мањим Општине Даниловград. У седам насељених места (Ћафа, Балочи, Ђеђеза, Мокање, Браћани, Црвена Папрат, Долови) 2003. године живело је 340 становника.

 

 

Извори (азбучним редом):

 

Божић Иван – „Немирно Поморје 15. века“

Вукотић-Чевски Ђорђе – „Племе Чевљани или Озринићи“

Вукчевић Божидар – „Срби Склавоније и Скадра 15. вијека и хиландарски посјед Каменица“

Драшковић Небојша – „Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи“

Ђурановић Јован – „Међувјерски суживот и толеранција у Црној Гори у 17. вијеку“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ђуричковић Веселин – „Ђуричковићи“

Ердељановић Јован – „Братоножићи“

Ердељановић Јован – „Стара Црна Гора“

Јовићевић Андрија – „Зета и Љешкопоље“

Кековић Јован – „Поријекло и родослов Кековића из Загарача“

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лубурић Андрија – „Орловићи“

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава – „Бока“

Остојић Жељко – „Орловићи“

Пејовић Милован – „Племе Комани“

Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“

Ротковић Радослав – „Саздање Цетиња“

Ћупић Драго – „Осврт на топонимију црногорског племена Загарач“

Шобајић Петар – „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

 

Напомене:

[1] На жалост, нису ми биле доступне књиге „Загарач и Загарчани 17, 18, 19. и 20. вијека“ Милоша Шћепановића и „Малоншићи племе у Црној Гори“ Васе Чубриловића, у којима, сигурно, има још битних података за ова племена. Неке податке из ових књига нашао сам у другим изворима, наведеним у литертури.

 

[2] Загарач је у целости био део Нахије Малоншићи, а Комани једним својим делом.

 

[3] Наводи је Шћепановић у раду наведеном у претходној фусноти, док Кековић сматра да она није тачна.

 

[4] Наводно је на Загарачу постојала тврђава („град“) Стефана Црнојевића. Није искључено да се тамо заиста налазило неке мање утврђење које је контролисало Једношко поље.

 

[5] Према Кековићу, Ђуришићи нису Миогоштани, већ су се у Једношко поље преселили непосредно из Мустеровића.

 

[6] Рад наведен у литератури

 

[7] Драговиће наводи Остојић у раду наведеном у литератури.

 

[8] Рад наведен у фусноти 1)

 

[9] Рад наведен у литератури

 

[10] Према традицији, ради се о самом крају 15. столећа. Међутим, Ковијанић је у которској документацији утврдио да је Неноје Иванов живео знатно раније. Његов син Тудор се спомиње као становник Бајица још 1440. године, и то као одрастао човек. Дакле, долазак Ненојев, а с њим и Ђурашинов, на Цетиње пада вероватно почетком или око прве четврти 15. столећа. Ђуричко и Тудор су браћа од стричева, па, уколико узмемо ово предање за тачно, можемо закључити да је Ђуричко рођен око 1400. године, а његово пресељење у Загарач може бити током прве половине 15. столећа.

 

[11] Рад наведен у литератури

 

[12] Објашњење за ову двојност крсног имена у истом братству даје Веселин Ђуричковић у раду наведеном у литератури. Наиме, стара слава свих Орловића је Јовањдан. По досељењу на Цетиње, једно време су узели да славе Малу Госпођу, као племенску славу (овом Богордичином празнику посвећена је и стара цетињска Влашка црква). Отуд, неки родови који су исељени са Цетиња даље у овом раздобљу, понеше собом и ново крсно име, тако и Орловићи који су се населили у крају између Цуца и Озринића. То је разлог зашто су родоначелници Ђуричковића и Бандића славили Малу Госпођу, а прислуживали Јовањдан. Бандићи су ово задржали и до данас. У међувремену, цетињски Орловићи су вратили старо крсно име и обрнули славе, тако да данас славе Јовањдан, а прислужују Малу Госпођу. Што се Ђуричковића тиче, предање каже да су они сви славили Малу Госпођу до пред крај 18. столећа. Како су једни живели у Горњем, а део у Доњем Загарачу, Свети Петар Цетињски их посаветова да део задржи тадашњу славу, а део да поново узме стару славу, Јовањдан, како би се могли узајамно посећивати за славу. Тако је и учињено. Како су се, након тога, Ђуричковићи и даље селили из једног у други део Загарача, до данас је братство измешано што се тиче крсне славе.

 

[13] Од загарачких Велимировића је наш познати филмски редитељ Здравко Велимировић (1930-2005) аутор култног филма „Доротеј“.

 

[14] Од загарачких Ћупића је народни херој Другог светског рата Чедомир-Љубо Ћупић (1913-42), познат по пркосном држању и чувеној фотографији на којој се осмехује уочи стрељања у Никшићу 1942. године. Често се чује и верзија овог презимена – Чупић.

 

[15] Нажалост, неколико генетских резултата који потврђују припадност племеника Братоножића овој хаплогрупи, још увек није у јавној употреби, с обзиром да представљају део научних истраживања у току. За сада једини јавни резултат Братоножића је Ђукића из Мораче:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=Q

 

[16] У Његушима постоји род Кадија који су наводно Бјелопавлићи. Могуће је да се ради о идентификацији с бјелопавлићким Кадићима, а да се ради о загарачким Кадијама.

 

[17] Матица је назив за горњи ток реке Ситнице, која извире у Бандићима, а улива се у Морачу код Подгорице.

 

[18] Од синова попа Јакова, Раслава и Петра, су цуцки Липљани и Проседољци.

 

[19] Доњи Крај је тада сасвим расељен. Башино Село је ушло у састав Озринића, а становништво се постепено исељавало, да би сви старинци коначно напустили овај крај средином 18. столећа.

 

[20] Видети фусноту 12)

 

[21] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=J2a

 

[22] Видети детаљно у чланку о Цуцама:

http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

 

[23] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=E

 

[24] Тестирани је навео да му се предак звао Лазар Драгутиновић, рођен 1785. године у Црној Гори, а да се Лазарев син иселио у Америку, те је и отац тестираног рођен у Луизијани 1883. године (тамо су променили и презиме у Lazarre). Вероватно је, у склопу ове сеобе, и породично предање делом замрло.

 

[25] У раду „Озринићи, Кучи и Грахово, по предању и сазнању“

 

[26] http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

 

27] Од ових Пејовића је Вуксан Пейович (познатији као Александар Невски), сусачинитељ (коаутор) светски познатог ДНК предвиђача НЕВГЕН.

 

[28] Ово је верзија према раду Драшковића наведеном у литератури.

 

[29] Видети фусноту 26)

 

[30] Нпр. Милован Пејовић и Ђорђе Вукотић-Чевски.

 

[31] Пасови су следећи: Раич – Ђуро – Марко – Станиша, по коме је презиме, а петорица Станишиних синова су се доселили из Цуца у Комане.

 

[32] Од другог огранка Милата су Росандићи у Пјешивцима.

 

[33] Видети фусноту 26)

 

[34] Тако у попису властеле Малоншића из документа Ђурђа Црнојевића из 1492. године, имена су следећа: кефалија Богдан Шћепановић, Строисалићи кнез Нико и Радован, Вукашин Карковић, Рашко Дабковић, Лумо и Радосав Влатковић (у документу из 1494. Владовић), Вукдраг Пајић, Иваниш Ђурђевић, Вук Станишић, Вуковићи Иваниш и Никола, Лела Љубановић, Богдан Алексић, Вучета Ратковић, Николићи Којчин, Стјепо, Ђурица и Ђуро, Ратко Новаковић, Радоња Радосалић, Радоња Ђурашевић, Бојко Божидаревић. Ако су ови људи 1492. године били властела, можемо узети да су рођени половином 15. столећа, а њихови очеви, који листом имају словенска имена, почетком или око прве четврти 15. столећа. Да би они, очеви, носили словенска имена, логично је претпоставити да су рођени у словенској, или у крајњем – у давно славизираној средини. Отуд, јасно је да су претпоставке по којима су Малоншићи албански ратнички катун који се доселио у 15. столећу из Малесије у оквиру бурних историјских догађаја узрокованих турском инвазијом, у нескладу са ономастиком Малоншића. Нарочито кад знамо да су нека племена и братства пописана у Скадарском земљишнику 1416. године, која су касније посрбљена (попут Куча, нпр) у то време, судећи према ономастици, још увек била влахо-албанске провенијенције. Отуд, могло би се закључити или да Малоншићи не припадају овом кругу катуна, односно ратничких дружина Доње Зете, те да су или словенског порекла или барем из окружења које је већ дуго било славизирано.

 

[35] У документу Ђурђа Црнојевића из 1492. године, наводи се како су се Голубовићи жалили Ивану Црнојевићу да их је „њихово братство Малоншићи опљачкало и отерало у прогонство“. Међутим, Иван Божић сматра да су Голубовићи засебног порекла и да су се у 15. столећу „измешали“ с Малоншићима.

 

[36] По њима је у 16. столећу назив носило и село.

 

[37] Шћепановићи су потомци Шћепана Малоншића из 15. столећа, који је био пронијар Ивана Црнојевића. Његов син Богдан био је кефалија код Ђурђа Црнојевића.

 

[38] У документу из 1494. године, помињу се Калођурђевићи Милашко и Иваниш Штипковићи и Богдан Кајичић.

 

[39] Рад наведен у литератури

 

[40] По њима се зове и данашње село Страхињићи у Косовом Лугу.

 

[41] С обзиром да село има 39 кућа, тешко је поверовати да су сви сродни, односно потомци Калођурђа који је живео стотину година раније. Вероватно је назив села настао од главарске куће којој је село припадало.

 

[42] Загреда је касније припала Озринићима.

 

[43] Арапски испис у дефтеру може се читати на разне начине: Зор, Зур, Звер, Зивер, Зевер, Зувер, итд. „У повељи Ђурђа Црнојевића од 4. новембра 1492. године један од властеле зове се Зор Судиновић“ (Ђурђев / Хаџиосмановић, рад наведен у литератури).

 

[44] У 17. столећу, замреће назив Грбавци за ову нахију, а усталиће се назив Љешкопоље. Од дела Љешкопоља и некадашње Нахије Жупа временом ће бити заснована Љешанска нахија.

 

[45] Ово не би био усамљен случај да су Турци нека села називали по имену сеоског старешине. Можда по овом Лазару носи назив село Лазарев Крст у Једношком Пољу?

 

[46] Упис празних баштина на мртве или одсељене становнике и разрезивање пореза на исте била је једна од главних замерки становништва Црне Горе на дефтер из 1521. године. Основана је претпоставка наше историјске науке да је Скендер-бег Црнојевић на овај начин хтео да прибави себи што већу корист, а на штету сопственог народа. Међутим, жалба Црногораца турском цару је уродила плодом, те је 1523. године извршен правичан попис.

 

[47] Испис би се могао читати и као Овченићи, али можда и као Вучинићи.

 

[48] Ово село не треба мешати са Буроњама, који су 1520-их година село у Нахији Жупа, а касније племе Љешанске нахије.

 

[49] У Команима се памти да је било и домаћих потурица, као и насељеника из Подгорице и Љешкопоља. Током 18. столећа, нова братства у Команима су их, сталним притиском, успели отерати и запоседнути њихова имања. Тако су заузели Џањевића Луг и проширили се све до реке Матице, а муслимане Џањевиће, потомке Џања Лужанина, протерали у Подгорицу. Памте се муслимани Белињаче у Мокању, Бешлићи и Користовићи у Ћафи, итд.

[50] Ови родови потичу од команских староседелаца од којих је данашње братство Радеч (Перовић) у Команима и код Спужа.

 

[51] О њима и других појединостима везаним за племе Ћеклићи, видети на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

 

[52] Кнез Радун је родоначелник Радуновића из места Прогоновићи у Љешанској нахији и личност из „Горског вијенца“. Ово нам указује да су Прогоновићи тада припадали племену Комана.

 

[53] И ово треба узети са резервом, јер можемо замислити ситуацију по којој већ формирано братство са презименом Бандић, организовано прелази из Цуца у Комане, и одмах намеће своје првенство затеченим староседеоцима у Горњим Команима, тако да у кратком периоду заживљава и име Бандићи као нови назив кнежине. Можда не звучи сасвим као реалан сценарио, али није ни немогућ.

 

[54] Ради се, свакако, о домаћим потурчењацима. То су Осман Јусуфов, Велија Хасуховић, Усаин Мухамедов и Алија Сулиманов, све „Турци из Комана“ и Касум Велија „Турчин из Микулића“.

 

[55] Рад наведен у литератури

 

[56] Рад наведен у литератури


Коментари (16)

  • Небојша Бабић

    На сугестију нашег Луке Божовића, додајем да за Радуловиће из Комана не само да се „може закључити“ да су носиоци хаплогрупе I2a1b PH908, већ да то потврђује и резултат једног тестираног Радуловића из Комана.

    http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS
    (ред.бр. 291)

    Мој превид. Има много тестираних Озринића до сада у табели, па ми је промакао тај резултат.
    Суштински, не мења ништа. Комански Радуловићи јесу Озринићи и носиоци хаплогрупе I2a1b PH908.

    Одговори
  • Gile Djuricko

    Svaka cast za tekst, odusevljen sam sto sam ovo video. Moj otac je iz Gornjeg Zagaraca, Katunska nahija. Smatram da ste koristili dobre izvore, sve pohvale za Vas. Veliki pozdrav.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Захваљујем на лепим оценама, Гиле.
    Није лако направити чланак о племенима попут Загарача и Комана, за које су извори разнолики и са различитим тумачењима. Покушао сам направити синтезу свих мишљења, и драго ми је да добијем овакав коментар за тај рад.
    Велики поздрав!

    Одговори
  • Dusan

    Prezime Zaklan
    Pojavljuje se u dobanovcima porodica je dosla iz hrvatske tj korenice za vreme austrougarske monarhije bili su vojnici granicari.

    Одговори
  • rus

    Nisam razumeo: jel postoje ili postojali uopste stanovnici Zagaraca sa prezimenom Djuric? Ima li iselenika odande sa tim prezimenom?

    Одговори
  • Goran

    Veliki pozdrav i svaka cast za ovako obiman tekst o plemenu Malonsici.Koliko sam ja procitao o Malonsicima,ime su dobili po selu u kome su ziveli,arbanaskom selu koje se zvalo Malonza,na srpskom Crno Brdo.Zitelje su zvali Malonsi tj Crnobrdjani.Isti su,arbanasi,odatle otisli,mozda je poneka porodica arbanasa tu ostala,a onda su u selo Malonsa doselila bratstva iz plemena luzani i neki Vlasi.Ova izmesana bratsva u selu,katunu Malenza Crno Brdo,prozvani su Malonsici.Kod njih je svakako bilo mnogo arbanaske i vlaske krvi jer su pokazivali mnogo vecu brutalnost i sirovost od starih luzana iz luske zupe.Iako su imali srpska imena i prezimena,il posrbljena,Malonsici su pokazivali tipicno arbanasko nepostovanje pravoslavlja,i vlaske pljackaske sklonosti.Neki su cak na konjima u crkve ulazili a skoro su ziveli od pljacke.Kasniji Klimenti u 18veku su prava slika Crnobrdjana iz 15veka,samo su ovi imali i vise vlaske krvi,a nisu u Zeti potpali pod uticaj nijedne crkve ni pravoslavne,ni katolicke.Verovatno su se izdelili na bratstva,koja su se medjusobno zavadjena razisla iz maticne teritorije Malonsica,suvise se udaljili jedni od drugih po drugim plemenima,a njihovu teritoriju zauzela mljadja i homogenija bratsva.Malonsice su drugcije zvali Spanje,tako su Sloveni nazivali poromanjene Ilire i Arbanase u Crnoj gori.To Spanji valjda je na srpskom znacilo tudjini.Bilo je mnogo Spanjskih bratstava u Bjelopavlicima,i kazu da su Malonsici medju Bjelopavlicima bili vrlo tipicni i prepoznatljivi.Pozdrav od Gorana Saponjica,iz Nove Varosi,Stari vlah.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Поздрав, Горане.

    Ово што пишеш је на месту и то и јесте неки званичан став о Малоншићима у нашим академским круговима.

    Ја нисам историчар по образовању, радим ово аматерски, јер ме занима проучавање наше прошлости.

    Само сам указао на нека друга могућа решења питања – ко су били Малоншићи. Објаснио сам зашто ми звучи чудно то што још у 15. веку имају изразито словенска имена, а да их историографија сматра арбанашким племеном. Упечатљиви су алтернативни називи овог племена – Малончићи, Малошевићи, Малокшићи.. Да ли је баш реално од топонима Маленза извести презиме Малоншић, просуди сам. Најпре, по нашим језичким и родословним правилима, на топоним се не додаје родовски наставак -ић (тако, житељи Липе у Цуцама нису Липовићи, већ Липовци, житељи Луга нису Лугићи, него Лужани, итд), па ми је нелогично да људи из Малензе добију име Малоншићи, а не Малензи или Малензори (имамо за поређење Малесија – Малесори).Закључујем да је извесније да је племеснко име Малоншића изведено од патронима – Малонша, Малоша, Малонча, или неког сличног. Осим тога, тумачење о извођењу презимена Малоншић од топонима Маленза ми звучи натегнуто, у недостатку бољег објешњења. Звучи уверљиво колико и презиме Братоножић изведено од имена Брато.

    Што се тиче разбојничке нарави Малоншића, не знам можемо ли то повезати с арбанашким или влашким коренима, јер имамо сличне примере и међу словенским братствима и катунима Херцеговине, па бих пре рекао да је узрок оваквих девијантних појава време у којем су живели (бурна завршница средњег века). А као још једна потврда је управо разбојништво извршено над дубровачким трговцима 1411. године, које је поменуто у чланку, а у којем су учествовали и Малоншићи (за сада неутврђених корена), Бјелопавлићи (старобалканског, влашког порекла), а с њима и Озринићи (за које, захваљујући генетици, данас знамо да су словенског порекла).

    Благодарим на лепој оцени чланка!

    Одговори
  • Goran

    Veliki pozdrav gosp.Babicu.I ja sam bio prilicno zaintrigiran za istorijat plemena Malonsica i mislim da je samo ime srpska varijanta njihovog prvog arbanaskog imena Malonsi ili Crnobrdjani.Kao zitelji sela sela Crno Brdo,Malon Sa sebe su zvali Malonsi sto je kasnije uticajem slovenskih Luzana preslo u Malonsici.Ovde ovaj prezimenski oblik oznacava one prve zitelje tog sela nekolko porodica,po kojima posrbljeni potomci zadrzavaju ime.Na primer selo Kosanica prezime po tom selu Kosancic.Malesija je oblast na granici Crne Gore i Albanije,gde se naziv Malesori Brdjani koristi za sva plemena i zitelje Malesije tj Brda dok bi ime Malesici oznacavalo samo jednu porodicu.I Bukumiri imaju prilicno nejasno ime takodje i Mataruge ali su njihovi potomci u kasnijim plemenima sa potpuno srpskim prezimenima.Malonsici su ziveli u Gornjoj Zeti ali izgleda da nisu imali plemensku hijerarhiju ni vojvode,ni organizaciju kasnijih plemena sto je i dovelo do raseljavanja.

    Одговори
  • Zeljko Vujovic

    Postujem napor koji je autor ulozio da napise i objavi ovaj tekst s datumom 19. jun 2017. godine.

    Za savremeno proucavanje istorije plemena Zagarac nezaobilazna je knjiga „Zagarac kroz istoriju“, autora Dr Djura Vujovica, objavljena u izdanju Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici 2009. godine. Koriscenjem te knjige autor bi izbjegao neke netacnosti i neznanja koja postoje u tekstu koji nam je prikazao.

    Preporucujem autoru, i drugom koga interesuje ova tema, da procita navedenu knjigu „Zagarac kroz istoriju“.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Поштовани Жељко.
    Уколико у чланку који сам написао постоји нетачности и незнања, како кажете, они су последица коришћења извора које сам навео, а не нечега што сам сам измислио. Не знам ко је др Ђуро Вујовић, нити сам чуо за његову књигу, али међу изворима које сам користио има веома озбиљних ауторитета.
    Једино што је плод моје контемплације је део у којем покушавам показати могућност да су Малоншићи евентуално словенског порекла.
    Молим вас да мене и друге заинтересоване упутите где и како се може доћи до књиге коју сте навели.

    Одговори
    • Zeljko Vujovic

      Dr Djuro Vujovic je bivsi naucni savjetnik Istorijskog instituta Crne Gore, nosilac Ordena socijalistickog rada sa crvenom zastavom, dobitnik uglednih priznanja za djelatnost kojom se bavio, nesporni autoritet za period istorije u Crnoj Gori, kojim se bavio i nesporni autoritet za istoriju Zagaraca, koji je njegov zavicaj.
      U izvorima koje ste koristila postoje ozbiljni autoriteti, ali, i pored toga, ima i netacnih podataka.
      Knjiga „Zagarac kroz istoriju“ postoji u Gradskoj biblioteci „Radoslav Ljumovic“ u Podgorici, u Centralnoj narodnoj biblioteci „Djurdje Crnojevic“ na Cetinju, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, i u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umjetnosti u Podgorici.
      Moze i da se naruci i kupi kod mene.
      U knjizi se govori i o Malonsicima.
      S postovanjem.

      Одговори
  • Небојша Бабић

    Захваљујем на информацији. Потражићу књигу.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Чланак је допуњен неким појединостима из рада Милована Пејовића „Племе Комани“.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top