Пет векова историје Срба у Поткарпатју (1404-1896) Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић Пре тачно педесет година у издању Словачког института из Братиславе, изашла је књига ученог словачког свештеника ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић Пре тачно педесет година у издању Словачког института из Братиславе, изашла је књига ученог словачког свештеника Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Пет векова историје Срба у Поткарпатју (1404-1896)

Пет векова историје Срба у Поткарпатју (1404-1896)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић

Пре тачно педесет година у издању Словачког института из Братиславе, изашла је књига ученог словачког свештеника Михајла Лацка, под називом „Унија у Ужгороду“. У нашој стручној јавности то дело остало је незапажено до данашњих дана. А одатле заправо почиње размотавање једног српског повесног клупка, дугог пуних пет векова…

О чему се дакле ради?

Михајло Лацко у свом делу „Унија у Ужгороду“ пише на тему једне од црквених унија које су се током средине XVII века покушавале спровести на простору угарских земаља, између Римокатоличке цркве и различитих православних епархија.

Његова тема је конкретно Ужгородска унија из 1646. године коју потписује 63 православна свештеника са подручја Мукачевске епархије у граду Ужгороду (мађ. Ungvár), на североистоку тадашње, Турцима још увек на свим фронтовима притиснуте Угарске.

Оно што је важно на почетку истаћи, јесте чињеница да су у терминологији седаманестог века сви православни хришћани византијско-словенског обреда на североистоку Краљевине Угарске називани су рутенима, а да су у етничком смислу обухватали Русине, Влахе или Румуне, Раце или Србе, Словене или Словаке, па чак и Немце. [1]

Овај податак Лацко наводи већ на првој страници и првом пасусу свог дела, и на самом почетку нас обавештава да на простору далеког североистока Угарске, тј. у Поткарпатју, у првој половини XVII века постоји и заједница Раца или Срба.

Тај податак није случајно поменут још на првој страни, јер ће се Лакцо више пута враћати на Србе, на крају посвећујући им и посебно поглавље (XI, The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary), у коме говори о њиховој дугој прошлости на овом простору, те њиховом активном учешћу у стварању ове уније. [2]

Кроз ове ретке, заправо се први пут упознајемо са дугом историјом српског народа на том простору.

XV век

Прве сеобе Срба у дубину Краљевине Угарске бележимо већ почетком XV века, и то непосредно након ослобођења Стефана Лазаревића (1377-1427) од турскога вазалства 1402. године, када од ромејског цара добија титулу деспота, а крајем следеће или почетком 1404. године, признавајући угарског краља за сизерена, добија и поседе широм Краљевине Угарске.

На те поседе, деспот Стефан Лазаревић насељава и поставља своје људе, који заједно са њим стижу из Србије, а међу којима има од оних обичних сељака и трговаца, до градских стража и деспотових чиновника, који ће сви заједно створити основу будућих српских заједница на простору Краљевине Угарске, а о чему детаљно пише словачка историчарка Квета Кучерова у свом делу „Хрвати и Срби у Средњој Европи“. [3]

До 1411. године, деспот Стефан Лазаревић имао је своје поседе широм Срема, а суседну Торонталску жупанију добија целу у посед (као и титулу жупана). Поред ових поседа, добија још и господарства у Сатмарској жупанији, а недуго затим и прве поседе у Бихарској и Саболачкој жупанији (све три на далеком североистоку Угарске). [4]

Већ тада имамо први забележен пример употребе назва Рац као презимена, па тако у једном документу из 1411. године помиње се извесна Илона, удовица Деметра Раца, пореклом из Токаја (града у Поткарпатју, чувеног по добрим винима, и у оно време), која дарује свој виноград павлинима. [5]

Управо ће Саболачка жупанија бити једна од првих тачака у дубини Угарске коју ће населити Срби током XV века, а који су у те делове Горње Земље дошли долином реке Тисе, као део оног народа који се притиснут недаћама кренуо из Српске деспотовине, а кога је само током XV века у Краљевину Угарску прешло између 50.000 и 150.000 људи, о чему сведочи и немали број сачуваних српских топонима. [6]

Овоме у прилог говори и податак да је 1417. године у Угарској живео и деспотов управник у Арадској жупанији Брајан Перетић, који се речене године помиње у контексту опсаде града Шербана (Арадска жупанија). [7]

Говорећи о тим првим масовним пробојима Срба на север Угарске током XV века, Лацко каже да су они који су продужили даље на север, на крају стигли и у области насељене Русинима, те населили и чувене градове Ужгород и Мукачево. [8]

Тамо их нису дочекали само Русини, већ и Срби који су дошли нешто раније у та места, јер су оба града били поседи две генерације српских деспота, прво деспота Стефана Лазаревића, а након његове смрти и деспота Ђурађа Бранковића. [9]

Занимљив је детаљ кога се укратко дотакао Љубивоје Церовић у свом делу „Срби у Украјини“, да се на месту мукачевског кастелана у неколико наврата између 1424-1430. године помиње име Николе Раца, чије презиме више него очигледно подсећа на његово рашко, односно српско порекло. [10]

За историју Срба на овом простору током XV века, важно је још поменути и дело русинског историчара Александра Мицјука „Нариси з соціально-господарської історії Підкарпатської Руси“, у коме се наводи да су у другој четвртини XV века, притиснути Турцима, босански и македонски Срби (Раци), да би потом под вођством деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, населили и поднебље Мукачева. Овоме додаје белешке Бидермана, који помиње насељавање Срба на простору Бесермења и Дорога од деспота Ђурађа Бранковића, те податак да су за време краља Матије Корвина Срби населили и Мараморош, и долину реке Тересве. [11]

Наведено Мицјуково дело нам тако даје и значајне податке о геогафском пореклу оних који су се током XV века насељавали на ове просторе далеког североистока Краљевине Угарске, али и просторе на које су се населили, пре свега оне који спадају у географски област Поткарпатја.

XVI век

Шеснаести век иза себе није оставио већи број података о Србима, јер то је и време кад цела Угарска бива до грла притиснута Турцима, али рецимо неки значајнији топоними из тог времена сведоче о и даљем присуству Срба на том простору.

Можда је најзанимљивије писмо вероватно најинтересантније српске личности XVI века, цара Јована Ненада, који 1526. године обраћа цару Фердинанду из Кошица, [12] које се налазе недалеко од Ужгорода, што би могла бити корисна информација, како за даље одгонетање порекла ове загонетне личности, тако и за разумевање друштвених прилика на северу Угарске, првенствено када су у питању остаци српске властеле је током XV и XVI века тамо нашла своје уточиште.

Михајло Лацко за овај век од важних инфорамција за Србе, издваја документ из 1572. године, у коме је остало забележено да је у центру Хајду-дорошке жупаније, граду Дорогу, од седамдесет породица четрдесет осам било српских, те да је данашњи град Хајду-Бесермењ тада носио назив Рац-Бесермењ (Rác-Böszörmény) или Српски Бесермењ, по његовим становницима Србима. [13]

Ово није и једини град у то време који носи префикс Српски-, једно време га носио и сам Дорог (Rácz-Dorog), као и Ујфехерто (Rácz Uj Fejértó), који и данас у својој немачкој верзији (нем. Ratzfert) чува овај префикс. [14]

Поред Ујфехерта, и нека мања места из овог периода сачувала су до данас свој српски предзнак, иако тамо већ одавно нема Срба. Тако су у околини Ужгорода до данас опстала имена двају села, Великих и Малих Рашковица (мађ. Kis-Ráska, Nagy Ráska), која указују на порекло њиховог становништва из времена настанка њихових назива.

XVII век

Након релативно бледих обриса у XVI веку, Срби ће у XVII век ући у много приметнијем светлу, а у ком ће између осталог оставити и неколико значајних историјских личности.

Седамнаести век, пратимо ли изворе, већ 1604. године помиње у једном документу Србе, заједно са осталим народима који се налазе под јуриздикцијом епископа мукачевског Сергија, иначе влашког монаха, који је у Мукачево дошао из манастира Тишмане у Трансилванији, за кога пише да га је 1373. године основао свети ава Никомидије (+1400), рођак кнеза Лазара од Србије (1372-1389). [15]

На овај извор надовезује се и један војни из 1616. године, у ком се помиње извесни делија Сава (мађ. deli Szawa), под чијом се командом налазе пописани војници, а међу којима се налази и четворица војника који носе презиме Рац (Rácz Imre, Rácz Jankula, Rácz Gábor, Rácz István), све на простору Хајду-дорошке жупаније. [16]

Ипак, оно по чему је за ову тему XVII век најважнији, јесте склапање уније православних са римокатолицима. Тај подухват од стране Конгрегације за пропаганду вере, а преко јегарског бискупа Липаја, инициран је још 1613-1614. године, у време епископа Петронијуса и Сергија, а наставиће се преко вероватно још једног епископа Петронијуса и Јована Грегоровича, и тако све до Василија Тарасовича који ће учинити кључни корак ка унији.

Премда овај период припрема и првих покушаја склапања уније за нашу тему није од већег значаја, ипак важно је поменути да у њему као десна рука епископа Василија Тарасовича учествује Радивоје Маринић, кога овај намешта за викарног епископа за сав простор преко Тисе, а кога Маринић срчано брани пред судом док је овај у притвору 1641. године.

Ипак, прва унија ће бити склопљена управо под епископом Василијем Тарасовичем, током прве половине маја 1642. године, али против које ће се већ годину дана касније окренути и сам Василије Тарасович, одбијајући да се повуче са места епископа што је тражио Рим. У том одмеравању снага, Василије Тарасович се повлачи у град Кало, насељен претежно Србима, где је постојао јак отпор унији, али одакле је био и његов викар Радивој Маринић. [17]

Недуго затим, долази до нове иницијативе о склапању уније, а која ће бити склопљена 24. априла 1646. године. Ту унију ће склопити 63 свештеника Мукачевске епархије, и која ће како Лацко примећује бити изданак трулог семена, дакле нешто у почетку осуђено на неуспех. Ипак, за нас је овај догађај од значаја, јер се у њему помиње учешће српских епископа и свештеника са простора Мукачевске епархије. [18]

Ту пре свега спадају две значајне личности, тачније тројица српских црквених великодостојника, архиепископ Стефан Симоновић, који у то време има седиште у Алби Јулији, Сава, епископ бистрички, те будући епископ унијатске цркве у Ужгороду Петар Партенијус Петровић. [19]

Овај потоњи за тему је интересантнији, јер ће постати првим епископом унијатске цркве у Ужгороду, а о чијем пореклу се спекулише да је највероватније родом из околине Братиславе, из старе српске православне породице, у којој се како Лацко пише причало мешавином српског и словачког језика. [20]

Ипак, оно што је најзначајније у вези овог периода јесте тужна судбина оних Срба који су били поунијаћени, а који су како то примећује и сам Михајло Лацко, након прихватања уније прво постали Русинима, а касније заједно са Русинима били мађаризовани. На неки начин, губитком своје вере на народном језику и свом ћириличком писму, које су замењивали латински језик и латиничко писмо, Срби су губили свој идентитет и утапали се у друге народе. [21]

При том, не треба сметнути с ума чињеницу да се овим унијаћењима жестоко противише у то време други српски и молдавски епископи, у српском случају вероватно епископ јегарски и епископ марамошки, као најближи, док у молдавском случају вероватно митрополит бесарабијски, док је сама још непоунијаћена Мукачевска епархија у то време била је под јуриздикцијом Цариградске патријаршије.

Тај почетак благог топљења Срба на Североистоку Угарске, који ће крајем XVII века захватити и против-Хабзбуршки устанак Имра Текелије, убрзо ће надјачати догађаји који ће обележити овај век, а то је ослбођење Угарске од Турака, а затим и катастрофе Свете Лиге у Јужној Србији након смрти генерала Пиколоминија, када се војска Свете Лиге повлачи са простора јужно од Саве и Дунава, а што ће довести до велике сеобе Србе у Краљевину Угарску преко Саве и Дунава.

Правац сеобе који је ишао уз Дунав и Тису одвео је Србе све до Братиславе и Јегре, а део тих Срба сигурно је допрео и до Ужгорода и Мукачева, или у најмању руку врло брзо се повезао са овим градовима, посебно јер је у Јегри било седиште српског епископа.

XVIII век

Почетак осамнаестог века обележиће Ракоцијев устанак (1703-1711), који представља врло туробно време за Краљевину Угарску, али и за Србе који су се ставили на страну Хабзбурга, који су у овом случају били страна којој је претио пораз.

Не треба заборавити да је и устанак Имра Текелије тридесетак година раније такође био уперен против Хабзбурга. Тако да је српско сврставање на аустријску страну изазвало многа страха и патње Србима на простору Угарске, али и нове поделе међу њима самима, пошто је познато да су многи Срби били и у војсци Ференца Ракоција.

Управо на Мукачеву, 22. јуна 1711. године, Ференц Ракоци је доживео свој први пораз.

Од значајнијих догађаја током XVIII века је и успостава унијатске мукачевске епархије са седиштем у Ужгороду, чије је формирање као и изградњу нове саборне цркве подржала царица Марија Терезија 1777. године, а за првог унијатског владику у Ужгороду поставила Андрију Бачинскога (1731-1809), пореклом из сеоцета Бењатињи, у Ужгородској жупанији. [22]

У ово време живи и чувени грко-католички добротвор Димитрије Рац (1710-1782), по изворима пореклом Рутен, а по презимену, очигледно пореклом Србин, који је у то време са пуним овлашћењима управник породице Карољи. Остао је упамћен по цркви задужбини, коју је подигао у Кареји, и која је остала запамћена као једна од најлепших црквава тога времена. Тамо је и сахрањен, у гробници коју надвисује његов грб. [23]

XIX век

Последње српске трагове на подручју Ужгорода срећемо крајем XIX века, када се помиње име последњег српског пароха у Ужгороду, Светозара Бољарића (1874-1879), након кога седам година (1896) касније долази и до продаје српске православне цркве гркокатоличком епископу мукачевском, поред које ће касније бити начињен манастир, а у њега усељено василијанско братство, док ће 1912. године установљењем Хајду-дорошке епархије на место Мукачевске, доћи до раскидања и са литургијом на црквено-словенском језику, коју ће заменити службени мађарски језик. [24]

Према подацима из 1874. године, а који су публиковани у Шематизму Карловачке митрополије за 1905. годину, у Ужгороду/Унгвару је те године живело 3 Срба, није искључено да су то и били само свештеник и његова породица. [25] У време настанка шематизма, на позив Карловачке митрополије су достављени само основни подаци, тј. није одговорено на сва питања, иако је званично Ужгород и даље био делом Карловачке митрополије.

Продајом српске цркве у Ужгороду 1896. године, стављена је и званично тачка на српско бивствовање на простору Поткарпатја, а колико смо брзо заборавили на петовековно бивствовање Србе у Ужгороду, Мукачеву, и целом Поткарпатју, можда најбоље сведоче новински натписи из тридесетих година XX века, када је обновљена Мукачевско-прјашевска епархија, и то под јуриздикцијом Српске православне цркве (1920-1948), а у којима се не може наћи ниједног ретка о српској прошлости, иако се у тим крајевима активно обнављало православље под руководством српских епископа. [26]

ЗАКЉУЧАК

Османска освајања српских земаља у XIV и XV веку, померила су српске етничке границе ка северу, а у неким тренуцима ланци српских избегличких колонија протезали су се у правцу Тисе све до Поткарпатја. Логично је по природи ствари да те српске оазе нису могле дуже остати у непосредној вези са осталим, већински српским крајевима, али то ипак није био разлог да се сећање на њих до те мере запусти, да ми данас наспрам пет векова историје једног народа на једном простору, немамо написано ниједно пажње вредно научно или макар књижевно дело.

Поткарпатски Срби су својом снагом и мудрошћу, вековима успели да очувају свој српски језик, своју православну веру, и свој српски или рацки етнос у Поткарпатју, али и докле су год могли одржавали и везе са осталим Србима, расутим по свим крајевима ондашње Хабзбуршке монархије, практично све до две деценије пред њен нестанак, а свесрпско уједињење и пресељење десетина хиљада Срба из бивше Краљевине Угарске у нову заједничку државу Јужних Словена.

Историјска грађа стварана вековима, свакако је велика и чека на српске истраживаче, а добри гласови говоре да их има, и да знају куда су пошли. Колико ће бити дуг пут између њиховог упознавања, за наша поимања времена никада није предуго, али је ипак надати се да се догоде у нашем веку, уверени да упркос свему, ми данас сведочимо ренесансу подухвата који је пре једнога века предузео великан српске географије, др Јован Цвијић заједно са својим ученицима.

[1] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 17

[2] Наведено дело, стр. 156-160

[3] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[4] Isto, str. 79-80

[5] Jakab Rupp, Magyarország helyrajzi története, Pest, 1872, str. 331

[6] István Szabó, Ungarisches Volk, Budapest-Leipzig 1944, str. 52

[7] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 80

[8] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[9] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[10] Љубивоје Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002

[11] János Csaplovics, Gemälde von Ungarn, Pesth, 1829, str. 196-197

[12] Monumenta hungariae historica: Magyar történelmi emlékek, Pest, 1857, str. 126

[13] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[14] Isto, str. 156

[15] Isto, str. 55

[16] Edit Császár, A hajdúság kialakulása és fejlődése, Debrecen, 1932, str.27

[17] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 75-76

[18] Isto, str. 98

[19] Isto, str. 95

[20] Isto, str. 123

[21] Isto, str. 158

[22] О. В., О унији угарских Русина, Пастир, бр. 27, год. II., стр. 606

[23] Terdik Szilveszter, A nyíregyházi Jósa András Múzeum Évkönyve: Rácz Demeter, egy XVIII. századi görög katolikus mecénás, Nyíregyháza, 2007, 333-380

[24] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[25] Српска православна Митрополија карловачка – по подацима од 1905. године, Карловци, 1910, стр. 352

[26]Д. Дожић, Ширење православља у Закарпатској Русији, Правда, бр. 10.367, год. XXIX, стр. 5


Коментари (21)

  • Небојша Бабић

    Одличан чланак, Бранко!

    Одговори
  • симо

    Бранко, свака част на чланку. Освјетлио си једну тему која је мало коме досад била позната. Добро би било за овакве текстове, остављати и линк на форуму.

    Одговори
    • Defendor

      Хвала Симо!

      Да, можда би се и на форуму могла покренути, или издвојити тема о сеобама на североисток Угарске? Ове теме смо се прво и били дотакли на расправи Сеобе пре сеоба.

      Одговори
  • Милорад Богдановић

    Хвала Бранко.

    Нажалост, ми прво морамо од другога да чујемо нешто ново о своме народу, па тек онда се оглашавају они који су добро плаћени у том занату.

    Овдје нисам прочитао одакле су се расељавали Срби, осим јужно од Саве и Дунава. Није ваљда да су се из Херцеговине и Црне Горе упутили на толику даљ, у XV вијеку.

    Одговори
    • Defendor

      У чланку помињани Александар Мицјук дао је до сада најприближнији одговор на то питање: у другој четвртини XV века, притиснути Турцима, босански и македонски Срби (Раци)… (в. овде, стр. 89)

      Наравно, то су само те прве сеобе, које Муцјук смешта у другу четвртину 15. века. Вероватно би се неким даљим истраживањем могло доћи и до података о ситнијим убикацијама места порекла појединих досељеника. Али оно што је очигледно, јесте да се те сеобе у главнини крећу уздуж Тисе, која се протеже до тих северних крајева, тачније, Тиса и извире на Карпатима, управо у данашњој Западној Украјини, у којој се налази и помињани Ужгород.

      Одговори
  • Pero Šarčević,prof.

    Ponosan sam što moj bivši učenik iz dobojske gimnazije osvjetljava ovako značajnu temu na ingeniozan, bolje rečeno maestralan način.
    Ako sam malčice zagolicao njegovu znatiželju za naukom tim više se radujem i želim da njegovi putevi ka znanju nemaju kraja.

    Одговори
    • Defendor

      Шта рећи, него највеће могуће хвала, Професору, вечитој инспирацији младих гимназијалца, и олимпској лучи са озренског камена, чијом светлошћу на сваком месту сведочише знање, и чији пламен усади у срца својих ученика, да увек мисле осветљена ума и да наставе трагати за недокучивим и непознатим! 🙂

      Одговори
      • Милорад Богдановић

        Лијепо је овако нешто прочитати.
        Свака част учитељу и његовом ђаку, као и обостраној оцјени.
        Свако добро вам желим.

        Одговори
  • Luka

    Postoji etnicka grupa Madjara zvana Hajdu ili Hajduci u Hajdu-bihar zupaniji za koje se pretpostavlja da su poreklom Srbi, asimilovani u Madjare.

    Одговори
    • Defendor

      То би имало смисла, јер на том простору срећемо називе места са српским префиксом, још у 16. веку (Рац-Дорог, Рац-Бесермењ, Рац-Уј-Фехерто).

      Одговори
  • Александар Михаљев

    Одличан текст. Да ли се зна ишта о Србима из Трансилваније тачније из оног дела који је био источни део војне границе? Моји преци су тамо живели 1590. године, имам породично стабло и из тог дела војне крајине су населили Банат 1735. године. Наше право презиме је Миаљев тј. без Х и највероватније је мађарског порекла иако се по именима може видети да су имена словенског порекла.

    Одговори
    • Defendor

      Поштовани Александре, најбоље би било да се региструјете на Форум Порекла, и да се рецимо јавите на ову тему: Срби у Влашкој, јер овде ће мало ко видети ваш коментар, а тамо ће га видети сви наши чланови, од који су неки и одлични познаваоци, или бар располажу литературом која се тиче тих крајева. Наравно, јавићу се и ја, ако нађем још неки занимљив податак. 🙂

      Одговори
  • Nikola

    Veoma interesantan i zanimljiv tekst. Ne znam da li to ima nekakve veze ali mene je sudbina odvela u Mukacevo da se oženim.

    Одговори
    • Defendor

      Ето прилике да мало боље истражите корене своје тазбине, па није искључено да међу њеним прецима, нађете неке давно, давно досељене Србе. 🙂 У сваком случају, занимљиво. 😉

      Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У УКРАЈИНИ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XVIII BEKA

    Осамнаести век je време великих промена у систему „европске равнотеже” и сталне експанзије Русије на југ. У борби коју је водила са Турцима Русији су били потребни верни савезници, које је она сасвим оправдано тражила ме|у поробљеним балканскими народима Османске империје. И мада укупна спољнополитичка делатност руске дипломатије на Балкану током 18. века иде под геслом борбе без користи, а за интересе eдинокровних и единоверних не можемо да негирамо оцену такве делатности само као један од многих корака на путу за остварење крајњег циља – владање на просторима Османске империје који су насељени православцима. Српска „карта” у тој игри имала је једно од првих места.
    Када се говори о везама српског народа са Руском државом током наведеног периода, не смемо да заборавимо да су реално ови односи били у ствари српско-украјински, јер се претежни део српских досељеника у руску државу насељавао управо у Украјини, а српско свештенство је углавном имало контакте са кијевским манастирима… Односно, ови међусобни односи као да су били постављени у тројном односу: на државном нивоу могу ce разматрати као српско-руски односи, на нивоу реалног, свако- дневног живота, углавном као српско-украјински. Ови последњи имали су трајну и стару традицију. Активнији постају током 17-18. века.
    Када je реч o непрекидном и масовном насељавању Срба у јужне крајеве тадашње Украјине, на иницијативу и уз помоћ руских власти, оно се везује за делатност Петра I. Наглашавамо, да током целокупне владавине овог монарха руска држава je бринула o интересима Срба како у Османској, тако и у Аустријској империји. Једно од приоритетних питања „српског” правца у руској дипломатији било je подржавање веза са православним становништвом Баната, Бачке, Срема, Славоније и Трансилваније (Ердеља) и заштита његових интереса пред владом у Бечу. Присуство великог броја милитаризованих људи – граничара у наведеним регионима, обележило је, карактеристичну за 18. век, тенденцију ступања значајног броја Срба у војну руску службу.
    Сматрајући да је корисно увести лаку коњицу цар, Петар I је наредбом од 20. априла 1707. наложио официру по имену Апостол Кичић, да узме 300 војника у хусарску команду са 8 официра Срба и Влаха. Ови људи су ушли у тзв. „Влашку бандерију”. Без обзира на своје име „Влашка”, ова хусарска команда није била чисто моноетничка формација и укључивала је у своје редове и представнике других балканских народа на- рочито Срба, о чему сведочи име и презиме њеног пуковског командира. Током 1708. године у ову војну команду ступио је велики број војника Срба. Во|ени су преговори о доласку нових група Срба из Аустрије и Црне Горе у руску државу. Формирање сличних одреда лаке коњице убрзо је за Русију постало неопходно као ваздух.
    Ситуација у јужноукрајинском региону, почев од 1709. године, била је необично сложена: антируско иступање Запорожаца на челу са Костјом Гордијенком и њихов даљи прелазак под протекторат Турске ставили су руску команду пред непријатну, али болно реалну чињеницу – одсуство у јужним границама Украјине снага, помоћу којих би се могло обезбедити чување државних интереса у региону. Према плановима Петра I таква сна- га требало је да постане православно, пре свега српско, становништво Балканског полуострва.
    За време руско-турског рата 1710-1711. године, познатог у историогра- фији под називом Прутски поход, Петар I је разаслао на Балкан емисаре са позивима за подизање устанака против Турака и ступање у руску службу. Број хусара ce повећао и износио je 1711. године 6 пукова и 3 бандерија. После неуспеле Прутске кампање они су делимично били распуштени, a официри и редови/војници насељени у Украјини на територији слободских козачких пукова.
    У саставу руске војске остале су само три хусарске команде по пет стотина војника које су биле искоришћене у рату са Шведском и расформиране 1721. године.
    Међу официрима ових бандерија 1715. године први пут je споменут човек коме je су|ено да буде први командант и организатор Српског хусарског пука – капетан Јован Албанез: заједно са другим српским официрима он je био упућен у Новгород, ближе центру ратних дејстава, у место дислокације хусарских команди.
    Нојштадски мировни договор, који je увео Русију у ред држава општеевропског значаја, с друге стране, дао je Петру I могућност да се активније окрене решавању проблема изласка ка јужним морима, што се толико јасно показало у Персијском походу 1722. године. Било je хитно потребно да се повећа број војних сувоземних снага у јужном региону. Идеја формирања хусарских пукова лаке коњице била je реанимирана: 7. јануара 1723. објављено je наређење, које je прогласио председник Војне колегије Александар Меншиков: O наборе из обнобворцвв, вместо ланбмилиции, гусар и сформировании из них полков. Према овом наређењу једнодвор- ска насеља централних региона Русије требало је да се преселе на југ – у Бахмутску провинцију. 3a пуковнике, ротмистре и унтер-официре у њима постављани су ови Срби, који су раније служили у хусарским бандеријама и били су спретни у војном умећу. Организационо обликовање пука ипак није остварено, без обзира што су једнодворци почели да се пресељавају у басен Лугање и Бахмута.
    Пажњу Петра I у то време одвукао је други, виталнији и ефективнији пројекат, који су створиле овакве околности. На средини владања Карла VI Хабзбурговца (1711-1740) дошло је до заоштравања религијског проблема. Пожаревачки мировни уговор (1718) услед освајања на Балкану довео је до пораста броја православних поданика империје. Римска курија је одмах скренула пажњу аустријском и угарском католичком свештенству о неопходности да се ово становништво доведе макар под формални патронат Ватикана. Једноставније речено, радило се о завођењу уније и стварању таквих црквених структура у којима би, уз чување „источног” обреда, највиша инстанца био папа. Настала је ситуација, слична оној каква је била у Украјини после склапања Брестовске уније (1596). Украјински народ je одговорио серијом бурних козачких ратова. Појачана je напетост у граничарској средини. У таквим околностима део граничарских официра опет je упутио поглед према Руској империји, у то време јединој православној словенској држави. Њен углед међу српским граничарима тада je био необично позитиван.
    Војни успеси Петра I имали су снажан одјек и привлачили су војне кадрове, који су желели да брзо напредују у служби. Али и разноврсне привилегије и високи чинови, које je Петар I додељивао иноземним војницима, били су веома значајан стимуланс.
    Цео тај комплекс фактора довео je до тога, да je у Руску империју тада био усмерен српски покрет пресељеника, који се одвијао са територи- je Војне границе Аустријске империје. Ме|у главним иницијаторима пресељавања налазио се већ поменути J. Албанез. Очигледно, после 1721. годи- не, или још раније, он je отишао из Русије и ступио у аустријску службу, јер се већ 1723. године јавља на хоризонту у чину мајора аустријске војске. Познато je тако|е да je он у то време био протеже у историји Русије познатог дипломате грофа Саве Владиславича (Рагузинског), који je нарочито бринуо o судбини Албанеза и финансијски je помогао његов одлазак у Руску империју.
    Двадесетпетог октобра 1723. године Колегија иностраних послова примила je предлог J. Албанеза у вези примања у руску службу хусарских пукова српских граничара. У том предлогу имамо брижљиво осмишљен план o врбовању, формирању и насељавању српских граничара на украјинским границама с фамилшми, cupeub з жвнами и dembMU. Сагласно четвртом параграфу извештаја, планирао je да се формирање пукова спроводе у Кијеву под надзором кијевског губернатора специјално постављени официри. И тек когда полк соберетца, в moe epern da 6ydem ему onpeделена служба, где EH Beimecmeo noeeium.
    Албанез је предлагао не задовољавати се чекањем пресељеника на местима, него damb мне ж mpu тсус no обиковеншо оапавл имн на бело, которме имео служити дл отпуску маих пошлициков в ‘Полишу, в Сербскуо и Симаграбские земло или куби пути надлежати бубет (параграф 9). Већ 31. октобра 1723, као последица овог предлога, појавио се универзал Петра I са позивом Србима да ступају у хусарске пукове у Украјини, који је гарантовао да ће добити разне погодности и привилегије no их рангам и службам, как они оное получали om Его ‘Величества цесар римского в прошебшие воини без вскои разности. Албанезу је поверено да руководи комисијом. Када је добио пасоше и 1.200 рубаља за пресељавање, мајор Албанез је отишао са официрима преко границе да врбује хусаре.
    Несељавање аустријских војних обвезника je од почетка планирано у Украјини, на чему je инсистирао и сам Албанез. Kao вероватно место смештаја будућег пука наводи се територија Прилуцког и Кијевског козачког пука. Кијевском генерал-губернатору Ивану Трубецком поверен je задатак да одржава везу са Албанезом и коригује делатност његове комисије. Албанез je боравио у граничарским земљама до зиме-пролећа 1724. године. Управо тада граничари су се упознали са текстом универзала.
    Чини нам се да отворене агитације није било, јер аустријске власти нису могле да прихвате, наговарају за прелазак оне који су у војној служби. Али било је и оних војника које су аустријске власти брисале и отпустиле. Комисија је радила успешно. У свом писму кијевском генерал-губернатору Трубецком од 5. маја 1724. из Баната, Албанез је писао да је поделио путна писма (пасоше) десеторици штаб и оберофицира и једном пуковнику. Занимљива је чињеница да је курирска веза била добро уре- |ена: обавештења су из Баната у Кијев ишла недељу дана. Очигледно је да је ова комисија у очима руских власти била необично важна ствар.
    Први пресељеници су стигли у Кијев 11. јуна 1724. Међу њима је био и сам Албанез, a са њим два капетана, два вахмистра и 14 редова. O томе је Трубецки известио председника Колегије иностраних послова Петра Толстоја. Вођење послова у вези пресељавања граничара у руску империју било је у компетенцији управо те установе. Још неколико недеља уочи њиховог доласка (23. маја) император је лично одредио начин на који he граничари добијати војне руске чинове и одговарају}у плату за службу.
    Што се тиче насељавања породица војних обавезника, налагано је daби их свлвнив било ближв к великороссипским горобам. Томе је одговарала територија Слободских козачких пукова. Beh у јуну/јулу 1724. године били су разаслани посилни у њихове сатније да се изабере место за насељавање граничара.
    Емиграција је била у току. Да не би претерано нервирали аустријску владу, граничари и њихове породице су одлазиле у мањим групама, највише 20-30 особа. Такве команде пресељеника стизале су у Кијев скоро сва- кодневно: 13. октобра 1724. стигла је група од 7 редова хусара – некадашњих становника Сегедина. Наравно, на челу групе био је, по обичају, је- дан од војника, онај који је имао најве}и ауторитет ме|у својим друговима. У том случају то је био Тодор Сегдијев (Сегединац).
    За мање од пола године (јун/октобар) 1724. године у Кијеву је био сконцентрисан ве}и број граничара. Првог новембра 1724. било је 135 људи у BojHoj служби и то: 10 оберофицира – три капетана, три поручника и три барјактера; 6 унтерофицира – три вахмистера, два каплара и један четни писар; 119 редова. Имајући у виду да су неки (мада не сви) имали и жене и децу, које нико није бележио, реалан укупан број особа које су дошле из Аустријске империје био je око петстотина.
    O даљој динамици и карактеру емиграције граничара сликовито сведоче извештаји генерал-губернатора Трубецког Колегији иностраних послова, које је овај требало да шаље најмање једном месечно. Према извештају од 27. децембра 1724. састав команде Албанеза повећао се у корист хусара редова на 177.
    Српски хусарски пук, формиран 1724, био је полиетничка формација у којој Срби нису чинили апсолутну већину. Било је много и Влаха, Грка, Бугара, Македонаца, Мађара и Арнаута. По томе пук као да је осликавао многонационалну специфичност Баната, Срема, Славоније и других региона, из којих су се граничари и досељавали.
    Током 1725. године хусарски пук је улазио у састав Кијевског гарнизона, али још није био у служби, јер је био у процесу организационог формирања. Пуковски командир, је, као и раније, био мајор Албанез. Kaко се види из службених докумената, током године нове групе досељеника стизале су у Кијев скоро сваке недеље и значајно су допуњавале састав пука.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    II
    У децембру 1725. године у саставу пука су биле три чете. Организациона структура чете хусара је била следећа. Ha челу чете је био капетан, a поред њега су требали да буду поручник и барјактар, вахмистер и четни квартирмистер, и пет каплара. Односно, од укупног броја 100 у служби, 10 су били обер и унтерофицири.
    Прва и друга чета су биле комплетне – 102 и 100 војних лица у служби. Командир прве чете био је капетан Иван (Живан) Стојанов. Ме|у оберофицирима ових двају чета спомиње се поручник Стефан Витковић, барјактери Божа Рајнов и Недељко Стојанов. Трећа чета, која је остала некомплетна по броју редова, имала је 72 хусара. Њен командир је био капетан Георгиј Марков. Четврта чета је била на самом почетку формирања – имала је капетана, поручника, вахмистра и 8 редова. Цео пук је имао 295 војних лица у служби.
    Даље комплетирање ишло је у правцу формирања већ постојећих и оснивања нових чета. 3a непун месец број редова порастао је за 20 особа.
    У марту 1726. године у Српском пуку већ je било 12 оберофицира; 22 унтерофицира и 307 редова.
    3a две године постојања и делатности комисије, која je била повере- на Албанезу (1724-1725) „критичка маса” граничара досегла je ону границу да je била сасвим прикладна за бој јединица. Очигледно, полазећи од таквог размишљања, по наређењу Сената од 24. јануара 1726. хусарски пук je био предат из компетенције Колегије иностраних послова на управ- љање Војној колегији.
    Истичемо, да почев од краја 1726. године емиграција некадашњих аустријских војника тече спорије. Разлог за то је договор изме|у империје Романових и Хабзбурга, потписан 6. јула 1726. од стране руског министра у Бечу Ланчинског. Према једног од тачака овога договора државе су се обавезале да не прихватају и не помажу бунтовничке поданике државе савезнице, a када би сазнале o било каквим непријатељским плановима таквих особа, морале би да обавесте o њима и допринесу њиховом уништењу. Није да су пресељеници-граничари били стопроцентно издајници и бунтовници (њихово противљење је више имало пасиван карактер), него, како не би испали незахвални у очима пријатеља, дипломатска и војна надлештва Руске империје су привремено зауставила проруску агитацију међу Србима и смањила обим издавања исељеничких докумената преко амбасадора у Бечу и емисара у граничарским пуковима Војне границе. Тако су интереси православног становништва у Аустријској империји били привремено жртвовани зарад високе политике.
    Руска војна команда је, изгледа, била свесна да у таквим условима нећe бити могуће комплетирати пук граничарима. Почела су премишљања и тражење решења. Војна колегија је предложила да се хусари разделе по Слободским козачким пуковима, али су официри Срби измолили супротно, да се хусарски пут допуни слободским људством. Да не би увредили досељенике no их иностранапву, тако су и учинили – послали су у Српски хусарски пут 200 слободских козака. Нису сви они били Украјинци. После Прутске акције (1711) на територији Слободске Украјине насељено је много Срба који су ступили у руску службу. Када су сазнали да се врши упис у српску војну команду, која се налазила у Кијеву, пожелели су да ступе у њу.
    Некомплетност пука (нарочито редовног састава) уносила је одређену неугодност у живот људи који су били у њему у војној служби. To се у првом реду манифестовало у исплати војне плате. Према дипломи Катарине I од 2. фебруара 1726, која је била послата Кијевској губернијској канцеларији, трошкови за издржавање хусара Слободског пука требало je да буду издвојени из прихода Малоруске колегије. Сваки досељеник, без обзира на ранг, добијао je 5 руских рубаља за досељење. Пошто пук није имао теренску службу, већ je још био у формирању, a поред тога постојао je вишак официра, плата свим официрима je била смањена за један ранг, односно, мајор je добијао мајорски чин, али му je исплаћивано према чину капетана, капетану према чину поручника итд.
    Хусари редови су били једина категорија људи у војној служби којима плата није била смањена, мада je такво смањење било планирано. Према систематизацији хусарског пука на почетку 1726. године жолнври (како ословљавају хусаре редове службени документи оног времена) требало je да добијају 1 рубљу месечно, a тако и каплари и четни писари, који су добијали плату за један ранг нижу. Годишње то je износило 12 рубаља (24 форинте), према 36, колико су добијали редови граничари у Аустрији. Ипак, руска војна команда се брзо отрезнила и добро схватила да he таква непопуларна мера бити на штету ступања у руску службу војних лица управо нижег ранга, који су недостајали, и ве} у лето 1726. године наведеним категоријама је остављена плата на нивоу аустријске – 1,5 рубља месечно (3 форинте).
    Рациони и порције, које су у Аустрији даване у натури, у Русији су испла}иване у новцу. Ипак, испоставило се да су аустријске норме ве}е од руских (последње су уређене према генвралној табели за војне копнене снаге од 1720. године). Ha пример, сено за коње у Аустрији – четворо кола месечно, у Русији – двоје; исто тако и дрва. Ради боље оријентације у вези финансијског обезбеђења људи у војној служби хусарског пука навешћемо цене неких рациона, како је било одређено у другој половини 1720. године у украјинском граду Перејаславу: зоб – 20 копејки за четвртину; сено – 20 копејки за кола; дрва – 10 копејки за кола. Шињеле, му- нију, оружје и коње хусари су морали да купују сами. Тврдње да су у Руској империји стварани искључиво погодни, скоро „бањски” услови за на- сељавање Срба у Украјину, као што видимо, не одговарају истини.
    Остало је нерешено питање o насељавању породица, такозваних „фа- милија” људи који су били у војној служби. И по одлуци владе, a и према надањима досељеника, то је требало да буде Украјина. Али где, на ком месту? Руски официри геодети су тражили у земљама слободских и укра- јинских пукова, али још није била изабрана коначна варијанта: тако је 23. маја 1727. из Државне војне колегије послато наређење начелништву Билгородске губерније којим је тражено да се пронађу земље за Српски хусарски пук. Лето је прошло у тражењу, али је месна управа 22. Децембра обавестила председника колегије кнеза Михајла Голицина, да не постоји неопходан фонд земљишта. Ha почетку пролећа 1728. године, поново je почело тражење – 15. априла 1728. командант Украјинске армије Јохан Бернгард фон Вејсбах je упознао старешину Полтавског пука са, истом по садржају, наредбом више војне власти империје – да се обезбеди земљиште преко река Ворскла и Ориљ за смештај граничара. Да би се ослободила од могућих квартираната, управа козачког пука je одмах известила да je немогуће населити Србе на овим земљама, јер ће се тиме вршити прити- сак на месно становништво. Схвативши да се начелништво козачких пукова једноставно жели ослободити непотребне „главобоље” због нежеље- них гостију, Вејсбах сам преузима ствар у своје руке и већ 4. јуна 1728. као да одређује коначно место насељавања: прво – у Полтавском пуку, ме- сто Висока Диброва на ушћу речице Берестовенка, на њеном ушћу Бере- стову; друго – у Изјумском пуку код ушћа речица Камишенка и Сиренка у Сиверски Донец. Пресељење целог састава пука у та места ипак није извршено, јер су места била ненасељена, a пресељавати људе тамо на пре- зимљавање било би сулудо. Уместо тога из Кијева хусарску јединицу преносе и размештају на зимске квартире у сатничком месту Прилуцког козачког пута Варви. Непознато је на основу којих закључака руске коман- де, али пук је тамо провео целу 1729. годину. Очигледно да места које је предложио Вејсбах нису одговарала неким од захтева, јер је током целе 1729. настављено тражење.
    Коначно решење донео је председник Војне колегије M. Голицин. По његовом мишљењу пук је ради доброг обављања војних функција – чувања границе, требало да буде насељен недалеко од турске територије, јужно од Украјинске линије, у Бахмутској провинцији, поред места Тор, где је била и мала тврђава. Од тада, дуги низ година, Тор је требало да буде место (сталног) боравка хусарских породица и управо теренског Српског хусарског пука (у мирно доба).
    У међувремену у структури пука одвијале су се не толико бројчане, колико суштинске промене. Могућност да их истражимо дају нам спискови чинова за примање плата у периоду септембар-децембар 1728, састављени почетком 1729. Ha дан 1. јануара исте године укупан број лица у војној служби био је 316, што је било чак мање у односу на податке из 1726, ка- да је био 341 хусар. Од тога редова је било 279. Остатак су чинили обер и унтер официри. По њима све је било у реду – постојеће четири чете биле су потпуно комплетиране руководећим кадром. По мишљењу редова, напротив, уместо неопходних 90, на сваку од чета долазило је 59 (прва чета), 64 (друга чета), 73 (трећа чета) и 84 (четврта чета). Разуме ce, не- достатак ce односио управо на састав редова. Очигледно, незадовољство малим, у поређењу са императорским обезбеђивањем, активирало je реем- играцију одређеног дела хусара. To се потврђује и упоређивањем презимена састава – многи Срби-редови су нестали, a њихова места су заузели неки други.
    Пресељавање граничара из Аустрије je и даље текло. У јуну 1729. године у Кијеву су се појавили цвсарскои нации CmenaH ‘Павлов, …с moea- рииц мада су граничари већ долазили много мање него 1724-1725. године. Већина споменутих досељеника je без двоумљења прихватана у руску службу и уписивани су као редови у пету и шесту чету пука, чије организационо формирање траје током целе 1729. године. Компликованије je било за официре. Ha пример, када je у мају те године у Варву код Албанеза дошао граничарски капетан Илија Мирковић (Марковић) са двојицом хусара – Волчом Стојевим и Стојаном Савићем, редове су одмах примили. Капетану je предложено да прихвати упражњено место без плате, за коју се сматрало да je може добити не раније од путпуног комплетирања шесте чете, a ако не би прихватио овакве услове, могао je да иде куда год хоће. Чекати би му било дуго – укупан састав ове чете у јуну 1729. броjao je 12 особа. У то време у Српском пуку je у војној служби било укупно 347 људи.
    Руска команда je желела да што брже заврши организацију хусарског пука. Очигледно, управо с тим циљем у Варву су били послати руски офи- цири као комесари-посматрачи. До маја 1729. на овој дужности je био капетан Јенцин (Јансен). Од јуна 1729. до 1730. на тој дужности je био капетан Петро Володимирив.
    Убрзано комплетирање пука имало je без сумње и пријатну страну за укупан његов састав – почев од 1728. године плате су почели давати сагласно чину (укинуто je умањење за један ранг). Али постојала je и друга, мање пријатна страна медаље: према плановима Сената пук се припремао за укључивање у такозвани Низијски корпус.
    Према Петербуршком договору, састављеном 12. септембра 1723. од стране руских министара и опуномоћеног изасланика персијског шаха Тах- масиба – Измаил Бега, шах Ирана, због добијања војне помоћи у борби против Турске, уступио je у корист Русије провинције на западном и јужном приобаљу Каспијског мора (Гиљан, Мазандеран, и Астрабад, са градо- вима Дербент и Баку). Године 1729. њима je прикључена и Ширванска област. Руске јединице, које су се налазиле у тим провинцијама, чиниле су Хизијски (Персијски) корпус, чији се састав регуларно обнављао. Године 1724. у корпусу je било 3.500 особа.
    Наредбом Сената од 14. јула 1730. хусарски пут допуњен je са 200 слободских козака и са укупно 459 људи у војној служби, предат je под команду генерала Љевашова, команданта корпуса. Почетком септембра 1730. пук je кренуо у поход. Beh на путу за први сабирни пункт руске војске из пука je побегло 179 особа. Зиму 1730-1731. пук je провео у винтер-квартирима у Царицину и наставио je пут 6. маја 1731. године.
    Сазнања o боравку пука у персијским провинцијама су крајње непот- пуна због недостатка документарне гра|е. Истичемо да су услови боравка у бази били изузетно неповољни – суптропска клима изазивала je појаву разноврсних епидемија; храна се често састојала само од хлеба; плату су војницима корпуса задржавали некада и 11 месеци; медицинске услуге као да није ни било a на цео корпус није било ни 10 лекара, уз скоро потпуно одсуство лекова. Горе наведене несре}е смањивале су састав пука не мање од сукоба са одредима месних, протурски оријентисаних феудалаца, којих je било доста. За годину и по дана (1731-1732) пук je изгубио трећину војног састава. Око сто српских хусара оставило je кости на обалама Каспијског мора. Није се вратио са овог похода ни његов командир Јован Албанез. Његово место je преузео И. Стојанов, добивши тада чин мајора.
    Боравком у Персији сви су били сити до гуше. Мајор Стојанов je одлучио да моли руску команду да се пук врати у Украјину. Политичка ситуација на јужноукрајинској граници je допринела реализацији овог плана и у јесен 1731. дошло je до конфронтације с Турском. Још 25. јула генерал-аншеф гроф фон Вејсбах, командант украјинске армије, послао je из Полатаве у Москву извештај да се кримски кан на челу татарских и ногај- ских хорди припрема да крене у поход. Вејсбах je наредио регуларним jeдиницама да одмах крену према граници и писао je хетману Данилу Апостолу да одмах изврши мобилизацију козака. Имају}и сазнања o затегнутим односима Русије и Турске, И. Стојанов je искористио прилику и повезао се са Вејсбахом. У свом писму он je истицао да, пошто се у балканским земљама проширила вест да je Српски пук укључен у Низијски корпус, то je одвратило потенцијална војна лица од преласка уз Руску империjy. Познато je, да у оно време човек који je желео да направи каријеру у армији, пробијао ce у границе оне државе у којој ce очекивао рат. To значи, ако би Српски пук у лето 1732. године боравио у Украјини, становници Србије и других земаља, али и они који су били с ним в цвсарскои службв односно сви они граничари, ступали би у његове редове и за пола године накупило би се неколико стотина војника. Вејсбах je известио Војну колегију o том предлогу Стојанова. Виши генералат je прихватио овај план и одмах je сачињено првбставлвнив Сенату и императорки.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    III
    Државна машинерија се покренула 27. маја 1732. Војна колегија je потписала наређење o издвајању хусара из Низијског корпуса. Основни састав пука je био упућен у Украјину јула 1732. По наредби команданта корпуса Михајла Љевашова сви месни органи власти били су дужни да на сваки начин помажу пролазак хусара, обезбеђујући за њих, без одлагања, храну за људе, коње и подвоз.
    Већ у јесен 1732. његов долазак се очекивао у Украјини. Колегија ин- остраних послова je 17. октобра послала хетману Данилу Апостолу диплому којом je предлагано вишвупомннутим сербом no возврацвнии их из Низового корпуса жаловате и рации, и порции велети вибатв no прежним их окладом из Малоросииских доходам.Контрола повратка хусара била je поверена кијевском генерал-губернатору (тада И. B. фон Вејсбах), чија je даља делатност, током неколико наредних година, била усмерена на јачање одбрамбене способности региона. Вејсбах je насељавање пука планирао у контексту подизања украјинске линије, чији je аутор пројекта био управо он.
    Између канцеларије кијевског губарнатора и Војне колегије почела je жива преписка у вези места насељавања. Коначну одлуку донела je Комисија. Према њеном плану „Срби“ су били дужни да се неселе ипак код оног места Тор (недалеко од Вахмута). Такву одлуку потврдила je наредба Војне колегије од 26. јануара 1733, односно, на овим истим местима која су била одређена још крајем 20-их година XVII века. Врој припадника хусарског пука 1733. био je сасвим незнатан: 14 официра и 183 нижих чинова. Смањење броја састава пука за скоро два пута приморало je владу да преузме мере ради обнављања његове борбене способности. Предложили су козаке украјинских пукова: планирано je да се у службу врбује до 200 особа. Ради тога су у козачка насеља послали официра за врбовање из Српског пука. Врбовање козака je био принудан корак. To су истицали и представници вишег генералата Руске империје. Управо због неопходности очувања, по могућности балканског карактера пука, према наредбама Ане Јоановне од 12. марта и 3. септембра 1733. била je предвиђена конскрипција балканских хришћана. Посебно je наглашавано да не треба буквално разумети позив за долазак сврбского народу, јер в слжбв хусарскои у Eeo ‘Величеапва цесар римского разних народов лкди принимакпсл, весвми к службе гусарскои храбри и искусни.
    Ипак, није дошло до реалног побољшања живота. Пук практично ниje био насељен на земљама које су за то биле одређене, без обзира на бројна бипие челом његовог командира Стојанова. Породице припадника пука биле су приморане да станују на основу права „подсуседа” у украјинским и слободским пуковима. To се догодило, углавном, због тога што се пук током неколико година налазио у армији која je била у акцији.
    Људство пука није стигло да се опорави од боравка у Персији, када je Европу захватила политичка грозница: 1. фебруара 1733. умро je пољски краљ Аугуст II Фридрих. Вест o овом догађају одјекнула je као позив у рат. Русија се спремала да узме најактивније учешће у подели „пољског наслеђа”. Уместо креатуре пољских магната – Станислава Лешчинског, Русија je, заједно са Аустријом, више волела да види круну на глави саксонског курфирста Аугуста. Да би изнела снажне аргументе за своје жеље, на заједничкој седници министара и генералата, која je одржана 22. фебру- ара 1733. под председавањем императорке одлучено je да се пошаље на пољску границу 20 хиљада руских војника под командом фелдмаршала Петра Ласи. Војска се састојала од 18 пешадијских и 10 коњичких пукова регуларне армије. Као појачање додато им je 15 хиљада нерегуларне војске, претежно козака (донских, слободских украјинских) и калмика, а такође и гусар украинских сколико еспи односно укупан састав Српског хусарског пука. Даља ескалација напетости у пољском питању довела je до директног мешања Руске империје и 31. јула 1734. корпус Ласија прешао je руско-пољску границу.
    Анали службене руске војне историје не чувају никакве извештаје o учествовању особља Српског хусарског пука у пољској кампањи 1733- 1734. године. Можда се то догодило због релативно малог броја припадника ове војне формације, што joj je давало извесну „другоразредност” у очима истраживача. Ипак, у очима руске команде састав пука, иако малобројан, остајао je доста високо. O томе сазнајемо из апшита српских хусаpa: редови Михајло Константинов и Михајло Стефановић (започели су службу у пуку 1723. и 1724), заједно са другими чиновима, учествовали су у опсади Данцинга (Гдањска) од стране руске војске под командом фелдмаршала Бурхарда Христофора фон Миниха, која je била током прве половине 1734. (град су зеузели 28. јуна) и за то су били више пута похваљени од начелништва.
    Надања већег дела људства да he имати макар мали предах после завршетка рата с пољским конфедератима, за време којег би могли мало средити дома}инства у Украјини и бар мало бити са породицама, показала су се узалудна.
    Пук су пребацили у Украјину, али не ради уобичајене граничарске службе. Још у јесен 1734. почела je конфронтација између Петербурга и Истамбула поводом мешања Турака у персијско питање, с једне стране, и због напада Запорожаца на ногајске ауле с друге стране. Истина, ове и наредне године војне акције, ако се тако уопште могу назвати, нису прелазиле размере локалних сукоба.
    Русија je тада била у веома повољним околностима, које су још обећавале успех у рату: у благајни je било средстава, војска je била у добром стању. У Петербургу су ве} одавно желели да отпочну овај рат. Вра}ање провинција од стране Русије Ирану, које je освојио Петар I (према Рештанском и Гјанџинском споразуму из 1732. и 1735) мада je и могло да буде оправдано због тога што су ова територијална освајања, као што смо видели, давно била претворена у гробље за јединице које су биле тамо упу}ене и за државне трошкове. Ово je узнемиравало амбициозну природу императорке и њено најближе окружење – није им било по вољи да нова власт почиње распродајом Петрове баштине. Компензација je била крајње неопходна. To je могао да постане повратак изгубљених земаља, по срамном за Русију Прутском миру, a можда и стицање нових на југозападу (односно у правцу Балкана).
    Тако|е, цео састав Српског пука могао je да буде убеђен да неће остати без службе. Године 1736. пук И. Стојанова (тада ве} потпуковника) са 300 хусара био je укључен у Дњепарску армију Б. Х. Миниха, која je у кампањи ове године требало да делује на оперативном простору доњег тока Дњепра и у Криму.
    Б.Х. Мних, који је имао прилику да се упозна са борбеним квалитетима „Стојановаца” за време опсаде Данцинга, веома високо је ценио могућности ове лаке, необично покретне коњице и, чак није сматрао да је нерегуларна. Особине организације хусарског пука и његове акције за време војних операција потврђивале су оправданост ове оцене истакнутог војсковође.
    Комора хусара је била невелика – њу су имали само чинови штаба пука, a и то у ограниченој количини. Хусари су се истицали личним способностима у извићачкој служби (због знања турског језика), и одлично су деловали, како у коњичком, тако и у пешачком строју. Прва војна операција хусарског пука у кампањи 1736. године, o којој имамо података, je она у којој су они, заједно са донским козацима, заузели логор татарске војске чији je командант био унук хана – калга-султан. Побивши неколико стотина Татара, они су били приморани на повлачење, јер нису добили помоћ од главних снага, које су се налазиле недалеко у позадини. Губици авангардне команде су износили око 100 особа. Број ху- сара И. Стојанова у тим губицима, нажалост није приказан. To се догодило 30. маја 1736.
    Кампања 1736. године има je, у великој мери, пробни карактер, изви- |ачки. Beh 25. јуна, спаливши и опљачкавши главна татарска насеља Б. X. Миних je због недостатка воде и епидемије цревних инфекција био приморан да врати армију до Дњепра. Без обзира што није успела реализација свега планираног и што нису успели да се учврсте у Криму, овај поход je имао велики значај због одјека који je имао у границама турских поседа. Руски резидент у Истамбулу E. Вјењшњаков je у једном од извештаја Колегији иностраних послова писао да су Турци веома опасни према својим хриш}анским поданицима, јер ови могу да се дигну на устанак, ако се руске снаге приближе граници: сврби, болгаркг, волохи, молбоване и бругие mak силвно заботнтс об избавлвнии свовм om турвцкого тиранапва и mak силвно npeбани Росии, чпо при первом же убобном случае жизни не пожалетп длн вашего имперапорского величеспва, как уповаемои избаветелвници’’.
    Искусивши бесперспективност похода у безводни кримски лавиринт, руски генералат је планирао кампању 1737, узимају}и у обзир претходне погрешке. Крајњи циљ похода било је освајање тврђаве Очаков. Армија Миниха, у чији састав је укључено и 600 хусара Стојанова, пребацивши се преко Дњепра близу Мишурина Рога, утаборила се код реке Омиљчик. Стално су на све стране, с циљем откривања татарских одреда, слане хусарске извиднице. Двадесетпрвог маја 1737. године отпочео је покрет према Очакову. Кретали су се полако, опрезно. Прва акција била је сукоб хусара са истуреним одредима турске војске, 12 миља испред града (29. ју- на 1737). Бој у којем су учествовале снаге Српског хусарског пука и дон- ских козака трајао је око 4 сата. Изгубивши 10 хусара и 15 козака, авангарда је уништила више од стотину од укупно пет хиљада људи непријатељског одреда. Осим тога, ухва}ени заробљеници су дали драгоцене податке o доласку, морским путем у Очаков, седам хиљада Арнаута, Бошњака и потурица Срба и Бугара.
    He желећи да губе време на опсаду, Б.Х. Миних je 1. јула 1737. повео војску у напад. Јуриш je зачудо био неуспешан. Одбачене снагама гарни- зона, који je bpojao око 20 хиљада војника, руске снаге су се повукле уз значајне губитке, али им je помогао изненадан сплет околности: од случајног пуцња експлодирао je барутни подрум (500 буради барута), када je погинуло 6 хиљада Турака. Искористивши општу панику и несналажење, хусарски пук на челу са И. Стојановим, продро je са стране у градско пристаниште и тако je својим телима направио мостобран за остатак руских снага.
    Стојанов се толико истакао у очима Миниха, да je овај нагласио да њему корпусм регулнрного воиска в команду с надждои поручатв мажна. Командир пука je, као награду за освајање Очакова добио чин пуковника (до тада се спомиње као потпуковник или бригадир). Сви обер официри и нижи чинови су били мотивисани исплатом премије у износу месечне плате.
    Како би се бар донекле компензовали губици војника хусара, у пук je примљено 54 Срба, Бугара и Грка, које су пронашли међу становницима града. To су углавном били занатлије-печалбари, по којима je Очаков био популаран као град стабилних и релативно високих зарада.
    Очаков je био освојен, али задржати га није било лакше него освоји- ти га на јуриш. 3a презимљавање код Очакова целе Дњепровске армије није било никаквих услова. Двадесетседмог августа 1737. главне снаге Миниха кренуле су према руској граници. У тврђави je остављена посада од 8 хиљада војника. 3a команданта je постављен генералмајор Ф. фон Штофељн. У састав очакивског гарнизона ушла je и чета хусара Стојанова (остатак je отишао на винтер-квартир у Украјину). Током презимљавања пук je преформиран и допуњен због губитака. У кампањи 1738. у свом саставу je већ имао 5 чета.
    Године 1737. започето je оснивање још једног пука, у чијем саставу je главно место имао бугарски елеменат: некадашњи пуковник у аустријској служби, тада генерал пољске, ађутант кнеза Љубомирског – Куминг je у лето 1737. поново променио сизирена и отпутовао у Русију. Он je добио чин пуковника и постављен у службу Српског хусарског пука, али су убрзо у Војној колегији схватили, да су тиме повредили официре пука, који су дуже били у руској служби и имали више основа да добију тај положај.
    Тада су под команду Куминга биле предате две чете хусара, претежно npaвославно становништво Баната (Угарска), a новостворена јединица je названа Угарски хусарски пук, мада je он практично формиран тек у пролећe 1738, и први пут je иступио као самостална борбена јединица управо за време кампање исте године.
    У зиму 1738. године оба пута су дислоцирана на Украјинској линији. Тако су хусарски пукови, српски и угарски, били најближа резерва руским јединицама размештеним на граници. У степу су регуларно упућиване хусарске извиднице за извиђање и одбијање татарских одреда. Захваљујући заједничким дејствима хусара и Запорожаца у зиму 1737-1738. татарски налети су се по први пут показали као неефикасан инструмент у борби Турске против Руске империје.
    Док су хусари Стојанова и Куминга потпуно уништавали ногајске чамбуле (одреде татарске коњице), царица je одобрила план летње кампање. По личној жељи фелдмаршала Б.Х. Миниха, 900 хусара из оба пука опет je укључено у Дњепарску армију, чији je он био командант. Индикативна je чињеница да су хусарски пукови били приказани у регистру једи- ница као регуларни. To je било признавање њихових заслуга у очаковској акцији. У априлу, када су оставили Украјинску линију, Стојанов и Куминг су повели своје јединице на десну обалу Дњепра да се сједине са другима. Оба хусарска пука су била ме|у јединицама сконцентрисаним у логору код Переволочне (4. маја 1738). Даље кретање Минихове армије одвијало се према стратегијском плану, у југозападном правцу с циљем продирања преко Дњепра и погрома Турака у Молдавији. За време кретања по територији очаковске степе хусари су непрекидно улазили у борбе с Татарима: 30. јуна 1738. на речици Кодими и 8. јула на речици Саврани. У последњој борби српски пук je, према сведочанству учесника и очевидаца битке Х. Манштејна, претрпео губитке: рањен je Стојанов и 19 хусара, од којих je један умро. 28. аугуста руска армија je изашла на обале Дњепра, где су очекивали генерални напад Турака, али до њега нијe дошло, само су се незнатне групе турско-татарске кавалерије судариле са хусарском извидницом.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    IV
    Извршити максимални програм – продирање на територију „Дунавских кнежевина” ове године ипак није успело: ближило се јесење беспуће па се требало што пре вратити у Украјину. Следеће вести o дејствима ху- сарских пукова добијамо већ испод Канева, где je било припремљено 35 парома: 13. септембра преко Дњепра су прешли хусари И. Стојанова, а 23. истог месеца и људство Угарског пука. Дислокација хусарских команди у зиму 1738-1739. била je директно зависна од тога да ли }e извршити слу- жбене обавезе – одбрану границе и због тога je била ограничена том Украјинском линијом.
    Кампању 1739. године Б. X. Миних je усмерио, углавном, узимајући у обзир погрешке из претходних година, од којих за главну треба сматрати одустајање од ратних дејстава у балканском правцу. Све те погрешке су исправљене у лето 1739. Када je добила у своје руке тврђаву Хотин, кључ Бесарабије, армија je већ за десет дана ушла у њу. Ишла je без заустављања, не осећајући недостатак хране за људе и стоку, која се свакодневно повећавала на терет месног становништва. Руске истурене снаге су 1. септембра 1739. ушле у Јаши – главни глад Молдавске кнежевине. Већ 5. септембра между статами Духовними и Светскими ‘Молдавского ктжвства и фвлвдмаршалом графом Минихом потписан je договор o уласку кнежевине у подаништво Руске империје. Русији су се отварале дивне, невероватне перспективе за продирање на Балкан. Генералат je то изврсно разумео – Миних син je, спомињући догађаје у јесен 1739. године, писао: обстонтвлвства menepb сложилисв таким образом, что не толвко били на лицо идеалвние зимние квартири длл воиска, но, что важнее, откриваласн nymbв будуцуто кампанит на непринтелн в его собственои стране (односно већ на Балкану). Тим више што су до представника више руске команде скоро свакодневно стизале вести, да његов долазак с нестрпљењем очекују. Разлози за то су били, и то озбиљни – неуспех ау- стријских јединица у војним дејствима против Турака. Уопште узев, царске војне јединице су добро обавиле кампању 1736. године, продревши на територију Османске империје у околини Ниша. Месно становништво их je дочекивало с усхићењем, обезбеђујући воду, храну за људство, стоку и квартире. Ове и следеће године војници су у великим одредима приступа- ли армији Карла VI. Наредне године као циљ војних операција одређена je лепо утврђена турска тврђава Видин на Дунаву (северо-западна Бугар- ска), али због низа негативних прилика за императоре, њено освајање ниje успело. Ту се може истаћи и развученост позадине, слаба пешадија и недостатак артиљерије, a као главни разлог неуспеха ипак треба истаћи епидемију куге, која је захватила Трансилванију и Банат – базу аустријских снага. Beh у јесен 1737. године императорске регименте су почеле да се повлачe. To je 6io почетак aпoкaлипсe – турскe снаге, koje су поново заузеле територију око Hnma и северније до Дунава, вршиле су покољ, не поштедевши ни децу ни старце. Наравно, то није допринело популарности Хабзбурговаца у очима српског народа. Кампање 1738. и 1739. нису поправиле стање. Руси су прекасно почели деловати у неопходном правцу па су главне османске снаге биле бачене на западни фронт. Када су изгубили иницијативу напада, Аустријанци су били способни само да воде одбрамбени рат, остављају}и позицију за позицијом. Помор од куге није престајао: према извештајима из Беча само темишварски гарнизон дневно je губио око педесет војника који су умирали од страшне болести. У таквим околностима пове}авао се прелазак нових исељеника код Руса, у Молдавију. Ha почетку септембра 1739. године Б.Х. Миних je писао у писму императорки, да гусарм здвсћ добрих лтодви навврбовали, между коmopbiMU ecmb серби и богари, пришедшие изза Дуна нарочно дл служби.
    А ко су били ови нововрбовани? Имена и формуларски спискови, апшите и атестати дају нам могу}ност да одговоримо на то питање: прво су, као и увек, прелазили служилие лкди – често спомињани помо}ни одреди турске армије. Ha пример, војник из Македоније Панајот Константинов, који je као 17-огодишњак, на личну иницијативу, дошао под зидине опседнутог Хотина, и 11. аугуста био примљен у Српски хусарски пук. Доста je било и обичних сељака. He можемо утврдити тачан број ових до- бровољаца, али, узимају}и у обзир удаљеност места војних дејстава руских јединица од српских земаља, видимо да њихов број није био велики. He треба ни смањивати њихов вероватан број, јер управо из рата 1735- 1739. балканске јединице су изашле комплетне, што нас наводи на помисао, узимајући у обзир сталне губитке, да је таквих миграната могло бити од неколико стотина до хиљаду. Углавном је то био „цвет нације”, мушкарци старости највише до 20 година. Ипак, чак и незнатна, ова пресељавања су покази- вала, да су наде у помо} од стране Руске империје биле конкретан програм деловања, како појединаца, тако и група српског народа.
    Тек примљени српски добровољци одмах су се нашли у вихору борбених дејстава. Молдавију, отету Турцима према договору од 5. Септембра 1739, требало je, што je npe могуће, учврстити у руским рукама. С тим циљем су на југ, до реке Серет (граница са Влашком) били разаслати no- кретни маневарски хусарски одреди: у Галац, Роман, Бакау. Миних je иста- као да су се гусари добичеи обогатилиси, котора^ им нвмалии кураж npudaem (од 23. септембра 1739) Према сведочењу учесника у тим догађајима – хусара Српског хусарског пука Николе Величкова из 1739, поједини одреди су деловали не само у Молдавији, него су залазили и у Влашку где су имали сукобе са корпусом који je предводио Чари-Мехмет. Борбе су биле жестоке и крваве. Турци, ојачани одредима липкана и добруџких Татара, користили су против „Стојановаца” и лаку артиљерију, па je састав трпео губитке – било je мртвих и рањених.
    Продирање на територију Дунавских кнежевина било je добра школа за новопечене хусаре, истинска „ковачница кадрова”: знатан део обер и унтер официра хусарских пукова на југу Руске империје у другој половини 18. века (пореклом Срби) отпочели су службу у руској армији управо под зидинама Бендера, Хотина и Јаса под опсадом.
    Ипак, истовремено док су у логору фелдмаршала Миниха прослављали покоравање Молдавије, a синови Балкана сањали o повратку следеће године у родне куће не као „раја”, него као победници и ослободиоци, стигла je вест o склапању мира Аустријанаца са Турцима, по речима Ми- ниха апидного и весЂма предосудителЂНого. Признавши властиту слабост, Хабзбурзи су, поред тога 12. септембра 1739. потписали пресуду свим хришћанима у земљама враћеним Турцима (оних, које je Беч добио 1719, према Карловачком миру) – Србима, Бугарима и Власима. Славни војсковођа je апеловао на царицу, молећи да му дозволи, када осигура по- дршку православних на Балкану, да настави победоносни поход преко Дунава, али су у Петербургу, пратећи „велику европску политику” Аустрије и Француске, пожуриле да потпишу договор. Није преостало ништа друго него прикључити се 18. септембра Београдском договору o вечном между обеима дворами мире и согласии.
    Тако je рускотурски рат 1735-1739, у последњој фази, имао све шансе да прерасте у нови квалитет, да постане „балкански”. Предвиђало се, али се није догодило. И више од тога, склопљен мировни уговор крио je у себи кочничку, деструктивну снагу, с обзиром на перспективе даљих српских пресељавања: према осмој тачки пограничне команде су требале да ежели кпо no закточеним мира, из подданих обеих стран, учиш из- мену, непослушание или какое преступление в другуто сторону переидет, mo их не принимати, но тотчас видаватЂ, чтоби изза маких пустих лшдви мвжду импвринми какои холодности, a наипачв cop не призошлоУ Значи, од тада Русија није требало да прима ниједног Србина – noданика Порте, jep су сви они били у категорнји оних који су испољили непослушание: усудили су се да без дозволе турске власти оставе територију земље.
    Тешко je рећи колико су Руси поштовали реч закона, мада изгледа не претерано. Ha пример, према формуларском списку, двадесетогодишњи Иван Сербул ступио je у службу и подаништво њеног императорског величанства 1740, у време када су сви параграфи договора ступили на снагу.108 Такво понашање руске команде треба и може да буде објашњено.Kao последица Београдског договора, 3. октобра 1739. у логору код Ниша, уз посредовање француске дипломатије, била je склопљена конвенција између Руске и Турске империје O6 определении границ обеих империп. Постало je јасно да he нова граница у југозападном правцу бити оивичена рекама Дњепром и Јужним Бугом. Beh у пролеће 1739. Почело je повлачење руских јединица иза ове линије. У јесен 1739. и у пролеће
    1740. пук И. Стојанова налазио се на пограничном делу на Бугу. Његови људи су добили мисију да дочекују и обезбеђују услуге преводилаца турској делегацији, која je стигла да се коначно реше сва питања у вези са разграничењем територије.
    Разуме се, било који Србин пребег могао je да рачуна на љубазан однос и топао сусрет од стране група војника, које су добрим делом биле састављене од Срба. Ha праксу пријема у службу таквих лица „затварали су очи” не само официри Балканци, него и представници руске администрације у Украјини. За оне који нису хтели да излажу свој живот опасности у ризичном путовању ногајским степама постојао je још један пут, истина дужи, преко Молдавије и Пољске до Кијева. Управо тако je у лето 1740. стигла кијевском генерал-губернатору M. И. Леонтјеву група од 16 Срба, Бугара и Грка. Одавде, пошто су добили новац за пресељење и дали за- клетву на верност руском престолу, били су упу}ени у теренске хусарске пукове.
    После коначног регулисања пограничног питања, које je било потврђено прихватањем „Инструмента” код реке Велики Ингул 4. новембра 1740, изгледало je да се могу вратити у домове у Бахмутској провинцији недалеко од Тора.
    Трајно насељавање српске заједнице, која je дуго година била приморана да се бави само војним екзерциром, могло je да убрза прикључење нових пресељеника са Балкана и из Баната. Али je време дворцових пе- реворотов са свом нестабилнош}у показивало невиђене метаморфозе људске судбине, група при императорском двору na и струја у унутрашњој и спољној политици. Бурни догађаји 1739-1740. радикално су променили став o коначном решавању „турског питања”. Смрт Ане Ивановне, кратка власт Брауншвајске династије и преврат 25. новембра 1741. мењали су владе и нису дозвољавали да се настави Петров курс. Смена са руководећих функција и слање у Сибир (као алтернатива смртне казне) главних инспиратора и во|а антитурске политике – Б. X. Миниха и А. Остермана, погубно су утицали на акције новог кабинета Јелисавете Петровне. Његови представници су се кратковидо одрицали, не само лица у царској немилости, него и њихових дела. Ту je још дошла до изражаја и жеља Русије, заузете ратом са Шведском, да не заоштрава односе са Турском.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    V
    У руско-шведском рату 1741-1743. године вољом судбине и руског генералата, Српски и Угарски хусарски пук имали су најзначајнији удео: они узимају учешће у нападима на Фридрихсгам, Хеменфорс, Ум и на друге градове шведске Финске. Прилив српских елемената у састав ових балканских војних формације je ипак текао без обзира на удаљеност пуко- ва од зоне одакле су кренули. Транзитни, прелазни простор у овом случају била je територија Украјине.
    Кијевски генерал-гунерантор М.И. Леонтјев je 26. априла 1742. по- слао извештај Војној колегији o доласку из Цесарии и из Турвцкои облаcmu в високославнуо е« И. В. службу разного иностанного народу лкби, коих приитто мноо сего апрел Uo 18 число 48 человек и no желано их do опребелент високославнуо е« И. В. службу в гусарские полки кои обретаотс нине при Остзее.” Исте такве извештаје са списковима оних који су стигли, међу којима је било доста Срба, он је слао Колегији током 1742. и почетком 1743. године.
    Наредба Војне колегије Леонтјеву од 15. априла 1743. добро илуструје промене у политици владе у односу на поданике Порте: ежели кто из них ^витца природтие серби и венгри и пашпорти и абшити имет правилвнит, тех в службу И В. притти и дл опребелент в гусарские полки отправити, a коих из не националити сербов и венгров, не удержав ни мало a видав толико на пороход дл пропитант каждому человеку no 8 рублев отпустити, что откуда прибил и впред таких пребиваоцих изза граници иностранних лодии, також и офицеров без указа не принимати. Својим деловањем влада као да се декларисала да одлучно заузме неутралан став у питању односа хришћанскхи поданика Османске империје са њиховим сизиреном.
    Тако је пут уласка у руску службу за најмасовнији контингент Срба, оних из Турска, био привремено затворен.
    Долазак нових досељеника компликовала je ичњеница да ce пукови после руско-шведског рата нису вратили у Украјину. Иако je још 5. октобра издата царска резолуција на предлог Сената да се пуковима да квартир, према којој je трабало да хусарски пукови станују у слободским пуковима (у Бахмутском) – пукови Стојанова и Куминта су остали дислоцирани у Лифландији током 1744- 1745Сада, да би били укључени у пукове, емигранти су морали дуго времена чекати у Украјини у такозваним „новим командама”, у својевр- сним сабирним логорима, санкције руске команде за улазак у службу. Понекад je време тог присилног чекања било дуго: на пример, некадашњи аустријски граничари Сима Димитров и Георгиј Стојков стигли су у Кијев још 1742, али због одсутности хусарских пукова, нису били примљени. Годину и по потуцања толико их je исцрпило да су молили да буду што пре примљени у службу, или да им се омогући повратак, под власт Марије Teрезије. Уз лично залагање генерал мајора Стојанова, који je тада, по службеној дужности, боравио у Украјини, они су били примљени у српски пук јануара 1744. године.
    Без обзира на све препреке и патње у вези ступања у хусарске пукове, служба у њима се тешко може назвати лаком и пријатном јер времена нису била лака. Непрестаним 15-огодишњим маратоном по теренима ратних дејстава стварана je стална ротација кадрова (што je било потпуно разумљиво због сталних губитака), a то je, наравно, стварало напету атмосферу у међусобним односима. Кашњење плата трајало je годину и по дана, (jeсен 1743 – пролеће 1745). Завладао je потпуни морални „пад”, нарочито оних, који годинама нису видели своје породице, приморане да живе у беди у Украјини. И поред тога што им je универзалима Петра I било обећано насељавање на јужним границама, по основу права ландмилиције, у стварности су били доведени у тежак положај обичног теренског пука, којим крпе најгоре рупе. Све се то као црна мрља урезало у свести балканских војника. Незадовољство je било масовно. Крајем 1743. и на почетку 1744. у пуковима, који су били на границама Лифландије, почела су дезертерства. Бежали су у Пољску, a одатле где je ко успео. Чак je било прик- лточвно mak, что послвдовавшв возмувцвнив и другив nodo6ue тому непордки слабоумно учинитв дерзнулис«. У овој, помало прикривеној оцени чланова Војне колегије о стању у хусарским пуковима (април 1744) крије се и више од констатације чињенице о баналним дезертерствима. Чак и у главној армијској управи Руске империје почели су да схватају да се претерало. Али ко je кривац? Кривце су пронашли доста брзоофицирски корпус пукова. Одмах напомињемо да шеф хусарских пукова генерал мајор И. Стојанов није улазио ни у какве конфронтација са руским властима. Изгледало je да ce он већ доста удаљио од своје етничке средине, a подела на „своји и ту|и” код њега je већ постала мало другачија. Желећи да спасе oд пoтпунoг рacфoрмирaњa пукове који су начинили прекршаје и да сачува свој положај, он je на саветовању Војне колегије 29. септембра 1743. предложи опројекат O разобрании и содвржании гусарских полков. По њему, главни разлог слабе дисциплине био je што су у прошлим ратовима, нарочито по налозима фелдмаршала Б. X. Миниха у штаб и обер официре унапређивани само на основу ратних заслуга сплошв с нвуменивм грамотв и нвзнанием no свови болжности… чрвз которих в meu полках првд првжним основанием немалое к битито их утрачено. Односно, да нису били такви пастири, и овде (редови) не би се усудиле ићи против власти.
    Beh 14. октобра 1743. по наредби највишег руског генералата састављени су „проскриптивни спискови”. Сходно њима требало je одмах отпу- стити и послати преко границе 6 штаб, 29 обер, и 17 унтерофицира. Taква строгост je са одобравањем прихва}ена и у Колегији, спискови су потврђени и, поред тога, предложено je да се не задржавају незадовољни, него да им се издају пасоше да оду преко границе и, да се што брже приступи преформирању хусарских пукова, јер je било мирно време и могло се одлучити на такав чин. Тако су и одлучили. Незадовољне су отпустили, a оне који су остали одлучили су да мало „дохране”.
    Шестог јануара 1744. за време боравка Јелисавете Петровне у Кијеву, представаници хусарских пукова предали су joj меморандум с молбом да помогне у разрешавању њихових проблема.
    Kao прво, законодавним актом императорског степена, наредбом Сената од 19. јуна 1745. обавезали су Генералну војну канцеларију Хетманске области да обезбеди слање пошиљке у Лифландију за покривање дугова плата чиновима хусарских пукова за септембарску трећину 1743. и за целу 1744: за Молдавски хусарски пут 68.489 рубаља и 27 копејки, за угарски пут – 16.461 рубљу и 73 копејки (за Српски пук су пронашли средства из других извора), и да што брже припреми 30.000 рубаља за брисање дуга априлске тре}ине за 1745. Олакшали су положај још једне категорије хусара – оних који су за време руско-шведског рата пали у за- робљеништво, a сада су се вра}али у службу. Осим једнократне премије од 10 рубаља њих су награђивали годишњим давањем новца за плате, порци- је и рационе. Ове мере биле су предузете како би се смањила социјална напетост у пуковима.
    Ипак, нису их пребацили у Украјину. Целу 1746. они су провели у Прибалтику. To се види из тога, што су барут и олово за потребе хусара давали из арсенала у Риги. Наде у брзи премештај и насељавање у Украјину показале су ce узалудним. Целу 1747. и први половину 1748. они су осталил у Остзејским провинцијама. Војна колегија je чак молила Ceнат да суме за њихово издржавање одреди из ришких или псковских при- хова, јер због велике удаљености новац из Украјине долази са закашњењем, плате се не дају на време, и због тога уже и побеги за-границу началисЂ, чего donycmumb нелиз^, mak как гусарские полки cocmo^m в камтнентах no границе (11. децембра 1747). Значи, вратили су се тамо одакле су кренули. Даље таква бесмисленост није могла да траје. Не- што је требало променити. Српска војна колонизације требало је да у|е у нормалан ток.
    Спољнополитичке и војне власти Руске империје схватиле су кратко- видост политике на почетку 1740-их година, која је довела до губитка по- литичке иницијативе у балканском правцу, што је успешно користила Аустријска империја. Овај закључак је дошао не одједном и био је логичан завршетак делатности плејаде талентованих дипломата. Руски амбасадор у Константинопољу В. Вешњаков стално је указивао да би за Русију било погодно да, обезбедивши подршку Срба, Бугара, Грка и других хришћанских народа, ликвидира османску власт у Европи и створи снажну хришћанску државу, која не би могла да буде одвојена од Русије због заједнич- ких интереса и жеље за безбедношћу на границама.
    Око 1748. године састављен је коначан план акција за спровођење у живот ових идеја. С тим циљем у пролеће 1749. хусарски пукови се враћа- ју у Украјину. Издаје се специјални указ Њеног величанства o врбовању из чужеапранного способнои нации тодеи, a имннно булгарских сербских греческих гравапских мулпнских и бошшцких копорме в сим (православном – В. M.) законе знаходпс.
    За штаб-квартир хусарских пукова, који су се комплетирали, био је изабран Кијев. Кијевски генерал губернатор (И. Леонтјев) добио је задатак да контролише тај процес. Спољно преформирање пукова одвијало се као и раније добијањем новца за пресељење, заклетвом, службом. Али је настала принципијелна разлика у суштини односа – започета је институција врбовника. Ако су се руске власти раније задовољавале пасивним очекивањем заступника непосредно на главном сабирном пункту – у Кијеву, сада су специјално слале преко границе официре Балканце који су добро познавали језике и обичаје народа Балканског полуострва. Управо они, по речима једног од тих врбовника с повержением живота своего краинеи опасности в пурецкои обласпи проналазе оне који желе да се преселе, формирају од њих групе и само њима познатим путељцима преводе их преко планина, река и степа до крајњег циља – у Украјину. Ипак и даље су, као и раније, на властиту иницијативу долазиле групе аустријских граничара. Тако су у октобру 1750. стигла десеторица царских војника. Ha челу групе je био Иван Кирилов (очигледно унтерофицир). Ови су имали са собом и оружје – 4 пушке аустријске израде и два пиштоља.
    Врбовници су стварно ризиковали свој живот. Разуме се да je у случају откривања деловања такве особе од стране Турака (фактички, шпијуна и диверзанта) био само један пут – на колац. Али и стимулација није била безначајна: у случају врбовања 60 особа редова хусара (чета према царској систематизацији) такав срећник je добијао положај четног командира што je аутоматски доносило као награду чин капетана и добијање руског племства (у случају, да дотични већ није био официр).
    Историја je сачувала неколико презимена врбовника оног времена (1749-1750), заставник Никола Величков, вахмистер Стефан Корњешанов, капетани Валда и Ђука. Групе које су они довели обично нису биле велике – од 4 до 10 особа, али су биле необично шарене по својој етничкој припадности: Срби, Грци, Бугари, Угари и Немци, Јевреји (за ове последње je била обавеза да приме православље). Постотак Срба међу њима се кретао између 20-25 до 50%.
    Највећи део новопримљених хусара током 1749-1750. je записан у угарски хусарски пук, јер су највише недостајали редови војници. Српски хусарски пук је у то време био комплетан. У овом периоду ова диспропорција је изједначена.
    Ипак, чак ни ажиотажа у вез комплетирања већ постојећих хусарских пукова, па чак ни урађено владом (која се коначно изборила, да чак и коњима за прескакање треба дати да предахну) олакшање режима провођења службе за њихов састав није могло да прикрије да је идеја стварања балканских колонија на јужним границама империје, коју је изнедрио Петар I, била компромитована. Компромитована је, у првом реду, у очима потенцијалних досељеника. Наравно, могли су се комплетирати пукови српским кадровима, могле су им се дати кватрире у Украјини, али то је било мало. Требало је створити такав систем војних колонија, у коме се хусар не би нервирао због тога што годинама не ви|а своју породицу (јер ће породица бити поред њега), и да га неће болети глава због тога што сутра неће имати шта да једе или чиме да нахрани коња, ако, као обично, плата касни (ако буде натурална привреда), и неће првом приликом побећи преко границе због кршења прихваћених норми (правила). Ha хоризонту само што се нису појавиле нове групе досељеника, тек што није почео да гласније одјекује српски језик у јужноукрајинским степама – започео је нови емиграциони талас.
    Прва етапа српске имиграције у Украјину хронолошки пада у прву половину 18. века. Управо тада је руска дипломатија одредила место и улогу православних јужнословенских народа у обуздавању Османске империје и одузимању joj балканске територије и успостављању паритета и разграничења сфера утицаја на полуострву са савезницом Аустријом. Хришћани Балканског полуострва постају во|е спољнополитичког курса Руске империје. Истовремено са овим у Украјину се усмерава покрет пресељавања представника српског народа (како из матице, тако и из средина српске дијаспоре у Аустрији), што he постати саставни део процеса даље инкорпорације ових територија у сферу утицаја Руске империје. Овај талас српских пресељеника није био превише јак и ишао je на руку општебалканске војне емиграције. To у ствари није ни био талас, него поточић у поређењу са масовнијом српском колонизацијом у другој половини 18. века, али он се јасно може пратити и због тога има основе да се посебно издвоји српско пресељавање у Украјину у првој половини 18. века као самосталан хронолошки период.

    Володомир Миљчвв

    САЖЕТАК: Аутор приказује историјат српских хусарских пукова у царсKoj Русији од Петра Великог 1710-1711. надаље, до средине XVIII века. Истичe при том улогу Јована Албанеза, потоњег пуковника, затим Ивана Стојанова, генерала, указује на ратовање српског пука у Персији и на Балтику, a посебно с Турцима 1735-1739, истиче храброст тих пукова, али и њихове тегобе у погледу размештаја и исхране, плата, дезертерства, указује на Русију у међународним односима тог доба и њено уздизање у ред великих сила, прати их све до великог пресељења Срба из Аустрије 1751-52. године.

    КЉУЧНЕ РЕЧИ: српски пукови, пуковник Јован Албанез, генерал Иван Стојанов, Б. M. Миних, Куминг, Срби-мигранти у Тусију

    Превео ca украјинског Јанко Рамач

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Извор за претходни прилог о Србима у Украјини:

    ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 75-76, Нови Сад, 2007.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top