Порекло презимена, село Доње Романовце (Сурдулица)

Порекло становништва села Доње Романовце, општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Доње Романовце лежи два километра југоистично од Сурдулице, у долини Романовачке Речице, притоке Врле. Западно од села на плавини су ливаде, баште, воћњаци и њиве са кукурузом. Источно од села диже се падина Варденика претежно под шумом.

Воде.

Доње Романовце обилује текућом и изворском водом. Поједини извори носе ове незиве: Ливада, Гангин Кладенац, Пешићева Чесма и др. У селу има и бунара.

Земље и шуме.

Граница атара води преко потеса, који се зову: Стеванова Долина, Глог, Црешња, Калиферска Долина, Пискавица, Сурдуличке Ливаде, Вучарник, Горуница, Локва и Костинци. Унутрашњи делови атара зову се: Китица, Градиште, Рупа, Локвина Долина, Ланик, Локвина Ливада, Ланиште, Самоковиште, Јованов Дол, Новина, Црна Локва, Зла Долина, Запође, Причел, Малина и Гушина Њива.

Тип села.

Доње Романовце се састоји од четири махале. Зову се: Село, Горња Локва, Бања и Доња Локва. Последња махала је најмлађа; постала је пре 40 година од пресељених становника из Горње Локве. Махале су међусобно прилично удаљене и због тога ово село, у целини, има разбијен тип. У једној махали живе становници више различитих родова.

Доње Романовце је 1952. године у свом саставу имало укупно 64 домаћинства.

Постанак, име села, старине и прошлост.

У јужном делу Доњег Романовца, лево од реке, диже се узвишење Градиште. На темену узвишења било је саграђени утврђење које је касније разрушено. Местимично се налазе трагови опкопа данас добрим делом засути земљом, али ипак довољно приметни. На Градишту су мештани ископавали: „тугли, камен облепљен малтером, мале старе паре и грнчарију“. У овом селу Каниц је установио остатке римског утврђења. Западно од њега налазе се остаци римског насеља. Налазиште стоји у вези са рудницима гвожђа на Чемернику, који се по Каницу коришћени у римско доба.

На месту сеоске цркве, саграђене 1923. године и посвећена Св. Пантелејмону, која се налази поред пута Доње Романовце – Сурдулица, раније се налазио манастир у народу зван „Роман“ или „Св. Роман“. По њему је, веле, настало име села. Овај манастир имао је пространу шуму шуму на Варденику. Њу су доцније присвојили досељени сурдулички Арбанаси и Сулејман-бег, власник чифлика у овом селу. Како се прича, утврђење и манастир Роман припадали су средњовековном градском насељу Игоношту, које је лежало у непосредној близини данашње Сурдулице. Поред цркве је гробље у коме се сахрањују становници Доњег Романовца и Сурдулице. Раније су ту сахрањени умрли мештани Алакинца, Масурице и Ћурковице.

Данашње Доње Романовце није много старо насеље. Основали су га досељени српски родови око средине XIX века. Они су долазили на чифлик-сахибијску земљу. Оснивачи села били су преци данашњих родова: Белковића, Павловића, Анђелковића, Станојевића, Богдановића и Ђорђевића. Касније су се доселили и други родови.

-У XIX веку, и то углавном пред крај турске владавине, валсник Доњег Романовца био је Сулејман-бег, који је живео у Врању. Он је имао кулу у насељу и чифчијске куће у редовима. За Сулејман-бега се прича да је био син Хусејин-паше. Срби су његову земљу радили као чифчије. Године 1878. становници су земљу купили од чифлик-сахибије.

Доње Романовце и Ћурковица до Првог светског рата у администарацији се водили као једно насеље – заједнички име је било је Доње Романовце. Због повећаног броја становника, тада су ова насеља издвојена у посебна села.

Старији становници Доњег Романовца имали су сеоску славу Велику Госпојину – „за говеда се зарекли“. За време Турака ту славу су напустили и данас се слави други дан Духова.

Црквена слава је Св. Пантелејмон, 9. августа. Код сеоске цркве је гробље за три насеља: Доње Романовце, Ћурковицу и Сурдулицу. Раније је овде било је гробље још и Масурице и Алакинца.

Порекло становништва.

Родови:

-Вељковићи, Павловићи, Анђелковићи и Стефановићи – славе Јовањдан. Прва два рода до пре 40 година живела су у махали Горња Локва. Потичу од Велка, Павла, Анђелка и Станоја, по којима судобили презимена. Павле, Анђелко и Станоје били су браћа а Велко им је био стричевић. Њих је од средине XIX века (Радивој, 53 године – Младен – Велко) однекуда довео Сулејман-бег да му чувају стоку.

-Богдановићи и Ђорђевићи, Никољдан и Аранђеловдан. Потичу од истог претка. Порекло им је из Знепоља у Бугарској. Одатле су се доселили пре око 100 година: Цветан, 66 гоина – Станко – Боган, један од досељених предака. Неки њихови рођаци живе на Власини. У Доњем Романовцу данашње породице су се намножиле од браће: Станоја, Ђорђа, Димитрија, Милоша, Станка и Јанка. Један њихов брат Стаменко радио је као слуга код Арбанаса у Сурдулици. Тамо је прешао на ислам, оженио се Арбанашкињом и његови потомци „као Турци“ иселили су се 1878. године у прешевско село Црнотинце и у Битољ. Богдановићи у Доњем Романовцу важе као род са великим прираштајем; често њихове жене рађају „двојке“. За време Турака у овом роду била јепозната нека жена Илинка; била је храбра и несутрашива пред Турцима и Арбанасима.

-Ристићи, Аранђеловдан, не знају за своје порекло.

-Митићи, Митровдан, досељени су из околине Босилеграда.

-Марковићи и Станковићи, Никољдан, су досељени после 1878. године из Ржане код Босилеграда.

-Стојановићи, Митровдан, су досељени после ослобођења од Турака из Битврђе у сливу Врле.

-Селаковићи, Аранђеловдан. Оснивач рода после 1878. године био је чувар границе према Бугарској. У Доњем Романовцу се оженио удовицом и ту остао. Пореклом је из Ужица.

-Стаменковићи, Јовањдан, потичу од домазета досељеног из суседне Ћурковице. Тамо су припадали роду Крстинци; даље порекло из Љубате код Босилеграда.

Исељеници.

-Богдановићи, шест кућа исељених у Ћурковцу.

-Локвачани су се по ослобођењу од Турака иселили у Масурицу.

-Михајловићи и Марковићи су се иселили у Пожарање код Гњилана.

-Митићи су се иселили у гњиланско село Трпезу.

-Велковићи, једна породица живи у Прешеву.

ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.