Порекло презимена, село Рударе (Лесковац)

14. мај 2016.

коментара: 2

Порекло становништва села Рударе, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Прво село на које путник наиђе, идући из Лесковца на југ, главним путем кроз Поречје, јесте село Рударе. Удаљено је од Лесковца око четири километра а лоцирано је делом на најнижој тераси Рударске Чуке а делом у алувијалној равни реке Ветернице. Од главног пута је удаљено од 200 до 300 метара на исток. Са источне стране диже коса Рударске Чуке, са запада је село опасано Баром.

Као и остала села Поречја Рударе је село збијеног типа. Дворишта појединих домаћинстава су једно уз друго, са свим зградама једног сеоског домаћинства на њима.

Са главним путем кроз Поречје Рударе је везано сеоским путем, који се одваја од главног друма на месту првог прелома почевши од Лесковца. Овај сеоски пут се, чим премости Бару на улазу у село, спаја са другим пољским путем, који долази из правца Рударске цркве, па тако, као сеоски сокак, иде кроз цело село вијугајући, али држећи се главног правца север-југ и делећи тако село у два дела – две махале; Горњу – на истоку и Доњу – на западу.

Назив села.

Назив села Рудара указује на рударску делатност, која је у његовој близини постојала. До данашњих дана у народу постоји предање о рудокопима којих је некада било на Рударској чуки и по којима је село добило своје име.

Старине у селу.

По многим знацима изгледа да је у блиизини садашњег села Рудара, пре доласка Словена, постојало неко веће византијско насеље, нашта указују темељи данашње Рударске цркве, дуги 19 а широки 9 метара, који су били темељи византијске базалне (саборне) цркве из VI века нове ере, на којима је данашња Рударска црква подигнута. Постојање византијске базилике указује на то да  је ту постојала нека већа варош.

Немачки путопсиац Феликс Каниц је у свом делу „Краљевина Србија и српски народ“ забележио легенду да је у близини Рударске цркве постојала латинска варош. Један мештанин Рудара, Драгољуб Николић, тврди да је 1956-57. године орући њиву „Јазоње“ на падини Рударске чуке, око 500 метара јужно од села, ископао из земље делове грнчарије необичног облика и цигле различитих димензија у односу на оне, које се данас праве.

Rudare-manastirЗначајну старину чини данашња Рударска црква, посевећа Св. Петки Трновки. Не зна се када је подигнута, али се зна да је обновљена 1799. године и да је богато живописана. Временом су попустили црквени темељи услед чега су зидови напукли – те је црква морала бити репарирана. Том приликом је неуки свештеник, коме није била позната вредност фресака, наредио да се преко њих стави дебео слој малтера и потом црква измолује једноставним шарама. Црква има висок камени звоник а испод њега црквени конак на спрат, са пространим тремовима, терасама под кровом и собама, на крову са танким димњацима – што је грађевина стила грађанске архитектуре балканског типа, која представља интересантну културну и архитектонску вредност у целој Лесковачкој Морави.

Источно од  цркве налази се веома пространо гробље у коме су сахрањивани Лесковчани до 1894. године са стећцима или саркофазима, док на надгробним споменицима има старих датума од 1832. до 1862. године, дакле из периода када је Поречје било под Турцима што ови споменици, орнаменти и написи на њима представљају врло занимљиве изворе за етнолошка, лингвистичка, културна и историјска истраживања целе Лесковачке Мораве.

Земље и шуме.

Њиве су на местима: Бегове Њиве, Трњанке, Крушје, Раскрсје, Испод Црквено, Поповке, Код Калдрме, Корија, Маливезино и Камберове Њиве. Ливаде су на местима: Језериште, Шамак, Доње Поље и Доње Ливаде. Паше су на местима: Рид, Росуља, Луг и Високи Рид. Виногради су на местима: Рударска Чука и Код Крста а шуме на Високом Риду, Црквено Браниште и др.

Воде.

Поред рудара, као што је речено, са западне стране, тече Бара, односно канал који почиње изнад села Накривња, где захвата воду из Накривањске Реке и као самостални водени ток иде све до Јужне Мораве у Лесковачком Пољу. Рударчани користе Бару за појење стоке, „хлађење“ бивола, прање рубља и др. За пиће користе изданску воду из многих бунара, које има готово свака кућа, за наводњавање башти рударчани користе изданску воду. У време узгоја конопље коршћена је, поред Баре и Ветерница а за заливање комињака коришћена је вода из Ракиног Вира, који је начинила Ветерница. У Рударској Чуки има неколико извора – на потесу Росуља налази се извор „слане воде“, извор „у Петково Лозје“ и др.

Занимање становништва.

Рударчани су прави земљорадници. Баве се и сточарством. По Лесковцу продају млеко по кућама а њихов сир је на пијаци у Лесковцу веома цењен. Имају и винограде. Разноврсност њихове земље, добре њиве за све врсте усева, нарочито за пшеницу и кукуруз, конопљу и подкултуре; пасуљ, тикве (бундеве), разно поврће; одличне ливаде и пашњаци, затим шуме, све то омогућава сваком домаћинству да са своге поседа добије све што је нужно за исхрану породице и стоке, па и за пијацу.

Порекло становништва.

Рударе је после ослобођења од Турака имало 32 дома и 9 пореских глава. По Хану, оно је 1858. године имало 30 домова и 10 пореских глава. Данас (1960. г) има 80 домова. Становништво овог села чине ови родови:

-Загужанчани су досељени из Загужана.

Староседеоци су:

-Султанци.

-Николинчики.

-Марковићи.

-Мита-Јованчани.

-Костини (Маријини).

-Зељини.

-Ђинковићи.

-Пејчини.

-Трајчини.

-Шљангови.

-Цветановићи.

-Калајџици.

-Тасићевци.

-Николини.

-Деда-Илијини.

-Змијаркини.

-Ценини.

-Ћопинчики.

-Шиптарци.

-Алексић Стојан – досељен је из околине Врања.

-Алексић Аритон – досељени из околине Врања.

-Стошићи – су досељени из околине Врања.

-Алексић Бора – досељеник из околине Врања.

-Стојановићи – су досељеници из околине Врања.

-Мицић Сретен – се доселио из околине Врања.

-Крстић Борисав – се доселио из околине Врања.

-Крстић Петроније – се доселио из Мрковице.

-Миленковић Коста – се доселио из Мрковице.

-Спасић Младен – се доселио из Мучиврца.

-Спасић Влајко  – се доселио из Мучиврца.

-Стојановић Јован – се доселио из Мучиврца.

Род Загужанчана представља старија досељавања, док су остали досељеници новијег времена, из Другог светског рата.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Nikola

    Ovo nije uopšte detaljno, dosta ima starosedeoca i svi znaju svoje pretke minimum do početka 19.veka
    Mora da negde ima detaljnija analiza ovih starosedeoca pre 19. veka

    • Цоби

      Ови последњи родови што стоји из Мучив(о)рца,то је мој крај Косовска Каменица и тако говоре овде да су се у околину Лесковца одселили.