Порекло презимена, село Луково (Врање)

Порекло становништва села Луково, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Луково је на обема странама Луковске и на левој страни Манастирске Реке; највећи део села је на десној страни Луковска Реке. На левој страни Луковске Реке је мала Дрносоје, коју од атара села Барбарушница одваја долина Пударница; од атара села Тибужда – Широки Рид, а од наставачког пута Барбурушинским Ридом. Куће су ове мале на странама Дрносојачке Долине, Раткова Дола и по Шићеву Трапу, а готово су све у шуми.

Горња Мала је у изворишшту, на десној страни Луковске Реке, између Маркова Чукара и Букове Падине. Куће су на обема странама дола, који се у горњем делу зове Макина Бара а доњем Међи Дол, испод Шабине Чуке и Браништа и близу Старо Селишта.

Чукарска Мала је испод Горње Мале а између Грешиног Дола и Маркова Чукара. Куће су у почетку а на странама Јарановачке и Стећеве Долине и око Остре Чуке, на њеном подножју.

Мала Јарановац ја са обе стране, а у доњем делу потока Јарановачке Долине, десне притоке Луковске Реке. Куће су по Јарановцу, како се зове зараван са обе стране Јарановачке Долине. Ту је на десној страни исте долине било прво „село“, од којег се данашње село „запатило“.

Поречанска (Речанска) Мала на левој (једна кућа) и десној страни Луковске Реке. Куће су јој близу реке, у равници.

Рошинска Мала, звана и Бекљинска Чука, је на десној страни Грешиног Дола, десне притоке Луковске Реке. Куће су по ивици Рошинског Рида и под Бекљивом Чуком.

Ма(х)ла Зелена Бара је на левој страни Манастирске Реке, на месту Зелена Бара.

Воде и клима.

Река надолази сваког лета и наноси штету њивама и баштама поред ње; при надоласку допире до кућа Поречанске Мале, које се још не помештају.

Мештани користе воду за пиће са извора (кладенаца), којих има и јачих и слабијих, готово у свакој мали. Главни су: Жељкинац, Дрносоје, Горњи Вирови, Доњи Вирови, Букова Падина, Микина Бара, Зелена Бара, Ђурина Рупа, Студена Вода, Крст, Маковиште, Ручов Кладенац и др. Бунара у селу нема а вода се пије и са потока – „из долину“.

Ветрови дувају са све четири стране. Најјачи је јужни, најхладнији северни док западни доноси лишу.

Земље и шуме.

Земљиште је већим делом под шумом нарочито осојне стране долина; чиме се село знатно разликује од осталих, те се и по томе приближава селима, која чине прелаз ка шопским селима.

Село има оралије, која је у мањим деловима, обичним њивама, око кућа а изван кућа је, где је имање свих становника (и то првих досељеника), на Луковском Риду између Луковске и Манастирске Реке, а на местима званим: Љаков Камен. Дајкина Чука, Гавран, Лисичка Чука, Стећеве Њиве, Бојково Рамниште, Баре, Рашљев Трап, Николина Чука, Модра Глава, Острика, Конова Пољана, Крушкарник, Габрова Чука, Шабина Чука, Браниште, Марџине Њиве, Јарановац, Зелена Бара и др. Удаљеност ових потеса од кућа износи од 15 минута до једног часа хода.

На левој страни Луковске Реке има њива на местима званим: Лајечарница, Раћа Падина, Гарина, Шићев Трап, Језичка Долина и др.

Паше има по мало на многим од поменутих места, а све више на местима, која су у изворишту Луковске и Манастирске Реке.

Тако исто и шуме, браника појединих становника, има на многим поменутим местима, где су њиве и паше.

Становници имају заједничку шуму и пашу на местима званим: Дабиџова Њива, Стара Њива и Големе Падине. По причању мештана остала им је од предака.

Родност земљишта је слаба. Да би једна породица могла умерено живети мора да поседује: 60 ланаце земље оралије, 100 оваца, 10 говеда и 3-4 коња.

Тип села.

Село Луково је разбијеног типа, подељено је на ове мале:

-Дрносоје (18-20 кућа) у којој живе: Величковци, Баба-Маринци, Деда-Ђорђијанци, Деда-Цветковци, Станковци, Славковци, Стеван Јанковић (Шоп), Радовничани и Терзијанци.

-Рошинска Мала (12): Рошинци и Марџини или Деда-Петровци.

-Чукарска Мала (17): Деда-Цветковци и Петровци.

Јарановац (5): Баба-Јанинци.

-Речанска или Поречанска Мала (4): Речани или Деда-Цветковићи.

-Горња Мала (око 20): Ђорђијини, Симиџици, Јовановци, Пешини, Ристинци и Стојановци.

-Зелена Бара: Рошинци (6).

Осим тога има око 10 кућа у којима живе Цигани-Роми.

Име селу.

По причању старијих мештана Луково је названо по „дивљем луку“, којег је било и данас има свуда по селу.

Ма(х)ла Дрносоје је добила име од Дрвно Осоје, које се изговара Дрвно-соје.

Рошинска – по презимену становника у њој.

Чукарска Мала – по чукарама којих у њој има.

Речанска Мала – због тога што је поред реке.

Зелена Бара – по месту-потесу које се тако зове.

Јарановац – није познато по чему је ова мала тако названа.

Старине у селу.

Селом се зове место, где је било данашње село а Старим Селиштем, где је пре овог било село од 70 кућа, које је чума уништила. Поред зидина на селишту се налазе старинске парице. Причају да је село ту постојало, када је и град („кале“) радио.

Град је на десној страни Луковске Реке више Шупљег Камена, а на искрајку једне косанице, од које је одвојен преседлином званим Прекоп. Ту и данас има зидина, налазили су велике ћерамиде и старински новац исти као на Старом Селишту. Причају само, да је ту био град, који доиста потпуна доминира долином Луковске Реке. У скорије време раскопане су зидине неке старе цркве. Судећи по свима остацима некадашњег града, а нарочито по новцу, извесно је да је овај град из римског доба. Др. Ј. Х. Васиљевић је забележио предање да је тај град, као и „каталеначко кале“ (код Врањске Бање) градила царица Марија и вели, да су оба града била у вези са „калуђерским“ путем, који и данас постоји.

На десној страни Манастирске Реке има развалина старе цркве Св. Пантелејмона.

До Старог Селишта постојало је старо гробље где су данашњи становници ископавали костуре.

Постанак села и порекло становништва.

Село Луково спада међу најстарија села овог подручја. Причају поједини стари људи, да је некада на Старом Селишту, које је у Горњој Мали, било од 70 кућа, па га уништила чума а спасло се само 7 кућа – седморица браће, који се склоне и насели у Јарановцу, основавши тако прво „село“ од кога је данашње постало. Неки од старијих људи не надовезује данашње насеље са старијим, али причају да је најпре у Јарановцу било 6 кућа – шесторице браће, па се од развило 18 кућа и потом се одатле из првог села разишли на имања, где су им данас куће. Не знају порекло поменуте браће. Међутим, памте да су пре 60-70 година, а и  они док су били у „селу“, сматрали као род и да се нису узимали међу собом; што се тиче удавања и женидбе тиче били су у вези поглавито са становницима села Врањске Пчиње у сливу Вардара.

-Деда-Петровци, Св. Петка. Једини у селу, а старији човек Чика Стаменко – народни посланик и председник луковске општине прича, како му је још прадед казивао, да су му се преци доселили из села Ђерекарца (Врањска Пчиња у сливу вардара), где су начинили „неку несрећу“, па овамо добегли. Његови су се звали а и данас се зову Деда-Петровци, који су са осталима били у Јарановцу и рачунали се сви у једну породицу, што се и по слави види, јер сви, који су били у Јарановцу данас славе Св. Петку из чега произилази да су и поменута браћа у Јарановцу пореклом из села Ђерекарца. Од њих воде порекло ове породице:

-Деда-Петровци, Цветковци, Рошинци, Баба-Јанинци, Ђорђијани, Симиџици, Јовановци, Пешини, Ристинци и Стојановци – све породице овога села изузев у Дрносоју и једна у Горњој Мали.

Доцније се јављају новији досељеници, који су населили Дрносоје, где је било турско имање. Неки су дошли као чивчије и момци, а неки пошто су купили земљу.

Пре 80 година доселио се Груја са четири сина: Јанком, Славком, Ђорђијом и Мишом из села Радовнице (у изворишту реке Пчиње) из разлога што је тамо „дивјак-планина“. Њихови потомци су:

-Радовничани (Славковци, Јанковци, Мишинци и Ђорђијанци), Аранђеловдан.

Пре 70 година населили су се:

-Наставчани, Аранђеловдан,  пошто су купили земљу у Дрносоју. Потомци су им:

-Величковци, Баба-Маринци и Ђорђијанци, Св. Петка. Сви из Ђорђијанске породице су у Наставцу.

-Станковци, Аранђеловдан,  су се доселили пре око 50 година из села Стајовца (Врањска Пчиња у сливу Вардара) на турско имање, где су били турски момци.

-Терзијанци, Никољдан,  воде порекло од неког терзије, који се доселио из села Првонока (Пчињски срез) и настанио на турско имање.

-Трничани, Никољдан, су се населили за време ослобођења 1878. године, дошавши из села Доње Трнице (Врањска Пчиња у сливу Вардара), одакле су дошли због сиромаштва.

-Стеван Јанковић „Шоп“ се доселио из села Доганице близу Ћустендил Бање, где није имао земље. Не слави.

Сеоска слава је Св. Богородица; славе је у Јарановцу на месту званом „село“.

И ово село је постало од „села“ у Јарановцу, из којег су се разишли пре 90-100 година, кад је у истом, првом селу, било око 18 кућа.

Неки од старих становника одселили су се из села, као:

-Анђелковци, кад се „село“ растурило, у Трибужде (Пчињски срез), један у Буштрење док су неки су Карабашковци изумрли а неки се одселили у Врање, те их и данас зову Луковцима.

Изузев Наставчана, који се копају у гробљу села Наставца, сви остали имају заједничко гробље.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“. Приредио сарадник Порекла Милодан.