Свети Симеон Мироточиви

25. фебруар 2016.

коментара: 3

У навечерје празника Светог Симеона Мироточивог, у години у којој обележавамо 830 година заснивања Манастира Студеница:

И данас, док му не приђеш на стотинак корака, Манастир се не види од густе шуме. Једини пут којим се може стићи у Студеницу је узводно током истоимене реке, из правца њеног ушћа у Ибар, од варошице која се, очекивано, зове управо Ушће. Како су лако стари Срби називали своју земљу! Манастир је назван по студеној речици, која се улива у већу реку, а на месту њиховог ушћа никла је истоимена варошица. Ибар је заоставштина, илирска или келтска, споре се у научним круговима. Дакле, једини природни пут је долина Студенице, и то уз пуно муке. Данашњи друм кривуда обронцима планине Чемерно, усечен у планину изнад кланца невелике али опасно брзе речице која је себи током векова издубила кланац. Како ли је тек Студеница била одвојена од свега тамо поткрај 12. века када је засновао Стефан Немања. Постоји и други прилаз, са запада из правца Ивањице, али тај је још тежи него овај са истока. И данас нешто јача киша одрони земљу и камен и лако затрпа дуге деонице овог друма, а како је раније било непроходно, то се лако да закључити. Све остало, до ова два пута, су шуме и стрмоглаве планинске стране. Мирно живи већ осамстотридесет година Студеница, на платоу толико великом колико заузима сам манастирски круг, ушушкана између висова Голог брда, Чемерна, Радочела и кланца своје реке имењакиње.

Нису Срби тек тако изабрали Рашку за једно међу првим својим стаништима. Много шума и лепих жупа заклоњених не толико високим колико непроходним горама које пружају добру заштиту и од ветрова и од непријатељских војски. Реке и речице пуне рибе, обиље паше за стоку, дрвне грађе колико пожелиш. И лепота све те природе, радост најлепших облика и боја. Пада на памет стих из оног псалма – “како су величанствена дела Твоја, Господе!”

Лепо певају студенички монаси. Као да се анђели с Неба оглашавају, тако звучи братија за певницом. Уз раме су Дечанцима, Сопоћанцима, Ковиљцима. Не треба ту никакав хор, њих петорица – шесторица, и акустика храма. Главна црква, мајка свих наших цркава, посвећена Успењу Пресвете Богородице, сија пуним сјајем, као у 12. веку. О њеној лепоти не мора да се прича и пише. Свако ко је био бар једном тамо, носи ту слику урезану у души. Припрата је дело Светог краља Радослава. Ту је и мала црква Светог Николе. Затим, Краљева црква Светих Јоакима и Ане, са дивним фрескама Рождества Пресвете Богородице, и ктиторске Светих Њемањића оца Симеона и сина Саве, једина изгледа довршена, у оној мери у којој је време и прилике нису уништиле.

Са западног зида главног студеничког храма, изнад улаза у наос, сија благодаћу и лепотом најлепша фреска са чијом трагичном лепотом се ништа од човечјих руку створено не може мерити. Студеничко Распеће. Изразом ликова на представи, животношћу византијске плаве боје која доминира на фресци, детаљима, од којих онај са две девојке и анђелима најављује смену Завета Божјих (девојку у црној хаљини анђео Господњи одводи, склања од Крста, она је симбол Старог Завета, чија улога је исцрпљена самим доласком Сина Божјег; девојка у белој хаљини, коју анђео приводи Крсту, држи путир у који се слива млаз пречисте крви Господа нашега Исуса Христа из груди које је војник пробо копљем, она означава ступање Новога Завета који је Господ дао човечанству проливши крв своју нашега спасења ради, а тај завет је сажет у три речи: вера, љубав, нада), фреска не одише тугом због страшне смрти Сина Божјег, кога су издали, вређали, пљували, мучили и на крају убили они које је он створио и које он воли као децу своју. Напротив, потпун утисак којим исијава, бљешти ова представа, пун је живота, радости не због онога што се до тог тренутка догодило, већ онога што ће се десити, а што је најбоље описано у само једном стиху Васкршњег тропара: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши!

Дах застаје пред овом фреском, а многи је примете тек кад већ излазе из наоса главне студеничке цркве, јер она при уласку остаје иза леђа. Пажњу најпре привуку два кивота који стоје са леве и десне стране испред олтарског иконостаса. Десно је ковчег са моштима Светог Симона Монаха, како је назван након примљеног монашког пострига и како је уписан у календар српских светих, први крунисан краљевском круном Немањић – Стефан Првовенчани. Занимљиво је да је Стефан, син побожног српског жупана – градитеља православних храмова, и брат утемељивача српске православне цркве, био ожењен Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола, који је постао појам политичке превртљивости и интригантства и до крајности доведеног макијавелизма, – истог оног Дандола који је познат као идејни вођ четвртог крсташког рата у којем је католички запад срушио православну Византију. Легендарни зликовац Енрико Дандоло, иако већ деведесетогодишњи старац, полуслеп и тешко покретан, у пролеће 1204. године присуствовао је освајању Цариграда и тродневном харању самозваних крсташа, француског олоша, када су учињена страшна злодела – побијено много нејачи, град опљачкан и запаљен, православне светиње скрнављене. И, ето, његова унука, десетину година касније постаје краљица православне Србије…

Са леве стране, у дивном кивоту пресвученом сребром са рељефним приказом преподобне покојнице, опточен разноврсним драгим камењем, лежи мајка Првовенчанога, а жена великог жупана Стефана Немање, крштеним именом Ана, зетска племкиња. Мало података о њој постоји у историјским хроникама. Али, није тешко закључити да се радило о благочестивој и побожној жени и доброј мајци, а засигурно и добро образованој, јер без такве мајке не би могао да буде ни такав син какав је Свети Сава, и то је вечна истина. И њој и Стефану Немањи, њихов брак је био и једини, што за оновремене владарске куће није био чест случај. Између њих двоје владала је љубав и поштовање, целог живота, овоземног, па сигурно и онда када су заједно стали пред Господа овенчани брачним крунама, јер их је Он свезао и нико их не растави. Истог дана кад јој се и муж замонашио, напустила је световни живот рашке владарке и повукла се у манастир Пресвете Богородице у Топлици. Упокојила се исте године када и монах Симеон, њен Стефан Немања, као схимонахиња Анастасија.

Кивоти у којима почивају њихове мошти отварају се током Свете Литургије, да верни народ може целивом да додирне њихове благотворне кости, сваке недеље и сваки празник уписан у календар црвеним словом, и још преко тога три пута у току године и када није црвено слово, а то је за њихове и празник родоначелника Стефана Немање.

Његов кивот је намернику неприметљив слично као и фреска Распећа, иако је он највеће благо овог манастира, ако се у том домену вредност уопште може мерити. У самом углу југозападног дела наоса, ковчег од жућкастог мермера крије мошти Светог Симеона Мироточивог. Ковчег је монолитан, истесан од једног комада камена, тако да се не може отворити, осим ако се потпуно развали. Било је неколико покушаја да се то и учини. Турци су мислили да гроб Стефана Немање мора крити неко благо, а у неким случајевима хтели су уништити Немањине мошти, као што су учинили са моштима Светога Саве, да би Србима убили сваку наду у ослобођење од турског ига. Међутим, како је Господ дозволио да злокобни Синан-паша узме Савине мошти из Милешеве и спали их на Врачарском брду код Београда за пример каурима (а због грехова нашег народа који је у том 16. веку био одан савезник турским освајањима, пљачкама и злоделима по Панонији и Средњој Европи, стално се правдајући своје горе листом Мехмед-пашом Соколовићем), тако је Он сачувао тело Свог великог угодника Немање, монаха Симеона, да буде звезда водиља Србљу и показатељ силе Господње. Јер, из тог тела, кроз мермерни кивот и камене плоче пода студеничке цркве источило је толико миомирисног мира да је једном приликом цела површина наоса цркве била њиме прекривена до висине ножних чланака. Из гроба на Хиландару где је било положено Немањино тело самоникла је лоза чији плодови преточени у вино Светог Симеона, помажу бездетним родитељима који га попију чиста срца и вере усмерене Господу у нади да ће им дати порода, и Он им га да. И још много чуда учињено је преко моштију Светог Симеона. Али, оно никада није изнето из крипте испод тог мермерног кивота, од онога дана када је, 1209. године, ту положено, након што га је Свети Сава донео из Хиландара да над родитељским телом измири око власти закрвљену браћу Стефана и Вукана. Једноставно, ко год је покушао да ковчег обије и отвори, а на кивоту се виде трагови тих покушаја, на месту је сишао са ума. То је деловало застрашујуће на све друге којима би овакво злодело могло пасти на ум. Зато је Немањино тело остало нетакнуто све ове векове, и до вјека. Кажу монаси студенички да тело није у самом ковчегу, већ је испод цркве крипта где Стефан Немања почива, а сам ковчег јој дође као кров. Зато је немогуће нама грешнима да целивамо то свето тело (последњи који су то учинили били су његови синови Сава, Стефан и Вукан), и оно ће остати ту где је до Другог Христовог доласка и општег васкрсења.

Када упитате просечног или непросечног Србина који је највећи српски светитељ, сваки као из запете пушке одговори: Свети Сава!

Свети Сава, велики Божји угодник, био је највећи просветитељ свог народа, у целој његовој повести, и како ствари стоје, тако ће остати и до краја света и века. Савину љубав према Господу, Он је наградио славом још за овоземног живота. Однеговани и добро наобразовани млади Растко, син владара српског, кога је чекала трећина очеве државе, једна повелика баштина која је обухватала Неретву, Хум и Требиње (будућу Херцеговину, названу по титули њеног потоњег владара Стефана Вукчића из 15. века, који се називао и писао као “херцег од земље Светог Саве”) и још с тим и Конавли, Бока и нека јадранска острва, доноси одлуку да се све те земаљске славе и моћи одрекне, зарад службе ономе кога је од најраније младости највише волео – Господу Богу. Као син жупански и једна благородна душа, он свуда, почев од Свете Горе Атонске, па надаље, у византијском свету, Синају, Светој Земљи, на дворовима оновремене Европе, бива уважаван, добро приман, дариван, омиљен. Свуда је дочекиван уз највеће почасти, као владика и владар. Још за живота, Господ га је овенчао благодаћу којом је зрачио, даровима чудотворства и исцелитељства, па чак и васкрсења (јер је свог умрлог брата Стефана васкрсао, да би овај испунио свој завет и примио монашки постриг, да га Господ прослави преко целебног нетрулежног тела Светог Симона Монаха), и мудрошћу и образовањем којима је просветљивао људе око себе и који дар је у правом тренутку употребио да подари српској цркви аутономију. Све то га чини светлозарним стубом правослаља којем су се верни дивили, а којег су се они други плашили, што народ каже – као ђаво од крста. Свети Сава је био један дивни светлећи крст, којег је Господ украсио најлепшим украсима и послао да ходи по земљи на радост и корист хришћанских душа. Славно проживевши овај живот, упокојио се оплакан од свих, а затим га је Господ прославио и вечним делима и чудотворним телом.

На свом овоземном путу, отац му, Стефан Немања није ни приближно уживао такву милост Божју, нити толико поштовање савременика. Напротив, трновит му је пут био, као да га је Господ тим успонима и падовима, и непријатељима које је на Немању попуштао, калио да преко свог угодника покаже славу и силу Своју. Рођен je (рачуна се 1113. године) у зетској Рибници, где и данас стоје остаци двора Немањића, на имању својих предака, на које се отац његов Завида са породицом склонио на неко време од крвавих сукоба око преимућства међу рашким жупанима. У оно време у Зети је преовладавала латинска вера, у толикој мери да православног свештенства готово уопште није било. Зато Немања би крштен у католичкој цркви, иако од православних родитеља, јер то беше једина црква у Зети. Но, у то време, догматска питања нису обичном свету била толико битна, јер није много времена прошло од коначног раскола, те су они у цркви видели Цркву Господњу, без обзира на којој страни јој се олтар налази и на ком језику се у њој Богу служи. Касније ће, преласком у Рас, на један од поседа његових предака, у древној Петровој цркви бити преведен у праву веру. То поновно крштење није било ништа необично за оно време. Нарочито зато што се до обреда у Рашкој, чисто православној земљи, много више држало него ли у Зети, и на католичанство жупановог сина не би се радо гледало. Колико је постојана православна вера, и колико је тешко оставити је потврдиће каснији векови. Иако под великим притиском и Рима и ислама, Рашка ће остати тврдо православна. Те Немања, вођен руком Господњом, сам оде рашком епископу и покрсти се. Тако се одмах показа да је од Господа одабран за велика дела.

У Рашку се Завида са синовима враћа када су Срби оданде већ истерали византијске војне посаде, и када је створена добра подлога за будућу самосталну државу. Била је то тешко проходна планинска земља, на јако ниском ступњу материјалне културе, где је главни трг, престоно место Рас, био тек незнатна тврђавица коју су подигли Византинци као војни гарнизон, а није ни имао много места да постане град, смештен између планинских страна у котлини пространој свега 4 до 5 хектара. Сигурно је такав примитиван начин живота у Рашкој био необичан за младога Немању, који је своју најранију младост добрим делом провео по бучним и напредним романским градовима у зетском приморју. Иако на први поглед мирна, па још онако ушушкана између планина, обучена у густе шуме и испресецана горским рекама, Рашка је била све друго, само не земља у којој се могло спокојно живети. Чак и жупани су живели јако скромно, а народ је готово стално био на ивици глади. Обрадиве земље није било много, већином су људи држали стоку и бавили се воћарством. Села су била мала и раштркана по брдима и била су сасвим незаштићена од честих упада византијске војске. Притом, Византинци за својих војних похода нису имали за циљ само да победе рашке борце, већ би уништавали све што им се нађе на путу. Палили би села, убијали стоку, секли воћњаке. Због тога се народ много исељавао према Зети и Далмацији, а они што су остали повукоше се високо у планине. Кад се томе додају стални сукоби између жупâна ради ширења својих поседа, и честе пљачке и отимачине око земље, као и харање разбојничких дружина, стиче се потпуна слика о стању у којем се Рашка земља налазила у време Немањиног доласка. Али, српска крв у њему брзо се привикла на ново окружење. И он се зарече да ће, ако му Господ да прилику, на славу Његову, од те дивље и несигурне области у којој је живео његов народ створити уређену и јаку државу у коју непријатељ неће смети да упада кад му се прохте.

Док су се други жупани отимали о превласт у Рашкој, Завидини синови од оца добише сваки по неки део наследне земље. Немања, будући најмлађи од њих четворице, доби најудаљеније жупе, на крајњем истоку подручја које насељаваше Срби, долином Топлице и делове расинске жупе и нешто мало око Ибра. Иако је испрва изгледало да је Немања скрајнут из средишњих области Рашке, односно истакнут да буде најближи увек претећем византијском удару, то се показало као срећна околност, јер је он тако постао први сусед Византији, свакако по недокучивом Промислу Божјем.

Већ прекаљен у владању својим поседом и борбама које су се стално водиле између Срба, Византије, Мађара и Бугара, Немања већ дубоко у четрдесетим годинама, задоби ту милост Божју да га у свој двор у Нишу позове цар Манојло Комнин. Нико други до цар византијски! Најмоћнији владар Европе, наследник Римског царства, цар Манојло зове њега, једног од незнатних рашких жупана, на виђење! Манојлу је био потребан савезник у овој области надомак које, моравско-вардарском долином, пролази пут што спаја Левант и Европу. А Немања, Господњом руком вођен, остави на цара сјајан утисак, и постаде му савезник и пријатељ.

А онда га нападоше искушења, и то у виду браће његове. Немањин пријем код цара засметао је његовој браћи. Тихомир је био велики жупан рашки, и страшно га је увредило што цар није звао њега, већ његовог најмлађег брата, господара неке неважне жупе. Уз најстаријега стала су и преостала два брата Страцимир и Мирослав. Саставши се, оптужише га да тајно шурује са византијским царем, иако су његову врховну власт и сами признавали, а јавно као разлог свог непријатељства према брату истакоше да овај без њихове дозволе гради храмове по својој жупи. Зашто би за подизање храма Господњег некоме требала братска дозвола? Зар је братовљева воља преча од Господње? То је било невешто објашњење за светину. Не засмета њима што Немања гради храмове, њима је био потребан разлог да га за нешто оптуже и уклоне са одличног положаја који је изненада стекао. Међу Завидиним синовима долази до раскола који се никад више неће изгладити. Од тада она тројица старијих, првенствено Тихомир, тражаше начин да дођу Немањи главе. Можда би и успели, јер су били јачи, али Господ је брижљиво надзирао виноград Свој који засади у српској земљи, и изабрао је Стефана Немању да издигне народ Свој љубљени, српски, до великих висина, јер само он беше за то способан међу свом рашком господом, која није имала никаквог другог циља до лагодне власти у својим малим областима. А Немањи Господ даде јасну визију, да раштркана и међусобно закрвљена српска племена уједини, и од њих створи народ, да им обезбеди велику и јаку државу, и да ово двоје уоквири правом вером.

У то време, изби побуна у Рашкој против великог жупана Тихомира. И народ и велики део властеле подигоше се незадовољни што Тихомир на захтев цара Манојла шаље Рашчане у помоћ византијској војсци у рату против Мађара, где их грчки војсковође гурају испред себе у погибију. Због оваквих савезништава, беспотребно се проливала српска крв, а касније, када наступи мир двеју сила, Рашка би трпела мађарске осветничке упаде. И, некако, други жупани истакоше Немању као човека коме треба поверити управу над српском земљом, имајући поверење у њега да може извући земљу и народ испод византијског ига. Да не би дошло до међусобног крвопролића, сва рашка властела договори састанак на којем је требало да се измире супротстављена гледишта. Међутим, дошавши на Тихомиров двор, по заповести великог жупана, Немању и све његове присталице ухвате, окују и утамниче. Немању су затворили у једну пећину изнад Раса која је била претворена у тамницу. Проводивши тешке тренутке ишчекивања да му се на главу сручи неправедни мач братске одмазде, заробљен, беспомоћан, седећи на хладном камену, иако и раније врло побожан, сада нарочито отвори своје срце Господу у потпуности, уздајући се у Њега и једино Његову помоћ, молитвом Светом Христовом мученику Георгију, и заветова се да ће свој земни живот провести у извршавању Господње воље и чињењу богуугодних дела. И избави га Господ, на чудо непријатеља његових који су већ ликовали у својој победи спремајући се за Немањино скончање. Избављеног из тамнице, његови присталице га дочекаше спремни. Врло брзо и лако збацише Тихомира чијом влашћу постадоше незадовољни и властела и народ, и једнодушно се заклеше на верност свом новом господару Стефану Немањи.

А Немања, не одлажући ни трена, пожури да почне са извршењем свога завета. Благодаран Богу и Светом Георгију, подиже величанствени храм на брду повише река Рашке и Дежеве, који се могао видети из великих даљина, а који је најављивао успон Србије под покровитељством ни византијским ни угарским ни било којим овоземним, пролазним и трулежним, већ јединим поузданим – Божјим. Због два висока звоника сазидана с обе стране западног улаза у храм, а који су издалека изгледали као два стуба, народ овај храм посвећен Светом великомученику и победоносцу Георгију прозва – Ђурђеви Ступови.

Браћа његова побегоше у Цариград и оданде спремаше противудар. Љут на свог доскорашњег љубимца који мишљаше да му сила даје за право да он одлучује о томе ко ће Србима бити господар, цар Манојло им даде велику плаћеничку војску (састављену од прекаљених ратника грчких, франачких и турских) да крену у Рашку и обрачунају се с Немањом. Али, нема те силе људске, па ни визатијског цара, која може надвладати силу Господњу, и би воља Његова: иако далеко малобројнији, слабије наоружани и неискуснији у борби од најамника, Рашчани на чијем челу стајаше Немања лично, код Пантина у косовској земљи до ногу потукоше страну војску. Немањину војску водио је Свети Георгије који се српским борцима указивао на небу, на коњу у војводској одежди, и давао им снагу да срчаном храброшћу надјачају бројнијег непријатеља. У боју погибе Тихомир, а преостала два брата Немањина, најпре побегоше, али се брзо повратише код свог брата победника да га умоле за опроштај, уздајући се у братску љубав. И не преварише се, јер им Немања све опрости и остави их у њиховим жупама. Тако коначно Стефан Немања, након сјајне војне победе, избори господарство над Рашком, 1168. године.

За разлику од свих претходних српских владара, рашких жупана, зетских краљева и босанских, хумских и приморских велможа и главара, којима видици нису досезали даље од свог двора, Немања је имао јасну идеју – да сва српска племена у Илирику окупи у једну државу, под једну круну и у окриље православне цркве, да оствари народно, државно и духовно јединство Србља, тада раштрканог по својим малим жупама и краљевствима, занемарене народносне свести и подељеног по вероисповести, не само између Рима и Цариграда, већ добрим делом огрезлог и у богумилску јерес. И тај посао је започео одмах, чврсте вере у коначни његов успех на славу Господњу. Ту се Немања, већ дубоко у педесетим годинама, показао као одличан државник и ратник. Његова земља се брзо и лако ширила. Ујединио је Рашку, Зету и Захумље, и свуда га је Србаљ дочекивао као ослободиоца. Оружјем је отимао од Византије крајеве по Далмацији и Косову, а опет, вешт дипломата, успео је да се измири са царем Манојлом и још да му омогући цариградски тријумф, признавши његову врховну власт и истовремено одржавши сву српску земљу на окупу.

Победивши Немце, Мађаре и Млетке који су се удружили против Византије, Манојло пожури да покори Немању 1174. године. Штедећи своје људе и земљу, скупо ценећи сваку проливену кап српске крви, Немања повуче војску и народ у рашке планине и оданде се једног дана спусти у византијски логор, сам, гологлав и босоног, са конопцем око врата и мачем који предаде Манојлу, те паде на колена стаљајући се цару на милост. А цар, вођен Промислом, од првог дана када је, у Нишу, срео Немању, гајише према њему посебно поштовање, као витез према витезу, јер препозна у Немањи све своје мужаствене особине – храброг ратника, мудрог владаоца, постојаног хришћанина. И помилова га цар, и поведе у Цариград. Најпре га, по оновременим обичајима, проведе у својој тријумфалној поворци кроз царски град, где се грчка светина дивљаше овом високом, наочитом варварском жупану, а затим га задржа на неко време да му покаже богатство и раскош византијске престонице, која је требало да увери Немању у моћ којом цар располаже и узалудност ратовања са таквом силом.

Али, Немања гледаше у те пролазне грађевине само онолико колико је цар то од њега тражио. А све остало време са радошћу је проводио у Манастиру Пресвете Богородице Добротворке, где му цар одреди конак за време борављења у Византији. Увек на богослужењима, удишући Божју благодат која је у манастиру надвладавала све овоземно, ту се Немања зарекао да ће у знак захвалности Пресветој Владичици подићи јој храм и засновати уз њега манастир у срцу своје рашке земље.

Молитвени боравак у цариградском Богородичином манастиру био је веома благодатан по Немању, што се показа кад се он поврати на свој двор: иако тада људи позних година, Немања већ шездесетогодишњак, и нешто млађа жена му Ана, чије петоро деце већ бејаху одрасли људи, они пожелеше да им Господ подари још једно дете. И као што Јоакиму и Ани даде Марију, а Захарију и Јелисавети Јована, тако услиши Владика и ову срчану просбу и заче се дете и роди следеће године, и дадоше му име Растко. И како је зачет, милошћу Божјом, такав му је био и животни пут, највећег српског просветитеља Светога Саве.

Из поштовања према свом добротвору цару Манојлу Комнину, Немања обустави даље ширење своје земље. Но, када цар умре, 1181, он настави започето. Немањине војне нису биле освајачке и пљачкашке, какве је водила већина других оновремених владара. Немања није пустошио и пировао над крвавим лешевима побеђених непријатеља. Он је своје победничке походе окончавао подизањем славних задужбина Господу: Свети Никола и Пресвета Богородица у Топлици, Ђурђеви Ступови у Расу. То су тријумфалне капије Стефана Немање. Он је ослобађао тло које населише српска племена, да оствари своју народну и државну идеју. Према непријатељу био је милостив, али одлучан да протера грчки живаљ из освојених градова, јер је сада решио једном за свагда да раскрсти са Византијом и створи чисто српску државу. И рашири земљу српску на Мораву и Вардар, и до Дунава, а на југу јој припоји цело Косово и велику жупу Пилот, чистим Србима насељену, и приморске градове, славне и до тада неосвојиве византијске утврде Дањ, Сардонику, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар. И очисти их од Грка и постадоше то српски градови. А у омиљеном граду Котору Немања себи уреди двор и тако још јаче учврсти власт у овим западним српским земљама.

Када заврши започето, у границе своје државе уоквири велики део Србља, био је већ ушао у осамдесете године. Створио је јак темељ и чврсту кућу, утврдио мир са Византијом и другим суседима, и тада реши да државу преда наследнику сину Стефану.

“Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека. Срби немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама. Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама. Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и риба у мору и служи да је велика прогута… Србија је била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила. А највећа нам је невоља била што би се свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства… Сада имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатом царским и краљевским повељама. Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици. Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи да је ова моја држава само почетак…”

Такво завештање државе оставио је Немања свом сину Стефану и српској властели. А он, вођен зовом Господњим и љубављу према Њему, а и својим заветом датим Пресветој Богородици Добротворки у њеном цариградском манастиру, повуче се, на Благовести 1195. године, у свој манастир, подигнут Пресветој Богородици изнад реке Студенице, на месту које је случајно угледао ловећи дивљач, и које је одмах изабрао за грађење своје задужбине и свог, тако је намеравао, последњег станишта у овом животу. И њега и жену му Ану истога дана замонашио је тадашњи рашки епископ Калиник.

Али, велика љубав коју је гајио према свом сину миљенику Сави, убрзо га је одвела на Свету Гору, у манастир Ватопед. И тамо, светогорски монаси који су очекивали да им дође владар само споља обучен у монаштво, који се повукао у манастир онда када је престарео да ратује и бави се државним пословима, тек да испуни оновремену форму а и да се склони од могућих завера, пораза, заточеништва у које га могу вргнути непријатељи његови, – остадоше у чуду упознавши свог новог сабрата Симеона. Јер им се он појави пуним монашким ликом. Тамо показа своју љубав према Господу и Његовом монаштву, најпре обишавши сваки манастир под Атоном, до последње најнеприступачније пећинске келије, где разговараше са мудрим старцима и пустињацима. А затим започе своје последње дело, заједнички са сином Савом, дивни српски манастир Хиландар.

Када су се настанили у свом манастиру, Симеон своје последње године проведе у сиромаштву, миру и послушању, ревнујући у молитви и извршавању монашких дужности, стално благослов од сабраће тражећи, а љубљеног сина Саву оцем духовним називајући. А Сава, опет, свог телесног оца, како га је и од детњиства звао, ословљаваше са – господару. Љубав која је везивала ову двојицу светих Немањића, оца Немање и сина Саве, постаде пословична. У онај дан кад последњи пут леже на свој скромни монашки лежај, Симеон, српски велики жупан Стефан Немања, тражио је само да му подметну неки камен под главу да се ослони и икону Пресвете Богородице да је целива, а затим је отишао на представљење Господу.

И како је двапут примио свето крштење, тако двапут би и погребен овај свети наш отац, први пут по скончању земног живота, 1200. (према неким изворима 1199) године у Хиландару, и други пут 1209. године у Студеници, полагањем у крипту коју отад више нико не отвори.

Једино се питам, већ годинама, зашто је у нашем црквеном календару дан када славимо успомену на Светог Симеона Мироточивог, његово име, исписано масним црним словима. Зашто није дан Светог Симеона општи црквени празник, црвено слово, као што су Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, …, слава им свима, и милост! Он је, временски гледано, први и ни по чему мањи од осталих у овом дивном низу српских светитеља, великих Божјих угодника.

Avatar photo

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    Завида, кнез, припадник владарског рода (?, почетак XII в. — ?, пре 1165?), Дукља

    Споменут је једино у запису на Мирослављевом јеванђељу као отац кнеза Мирослава, што значи да је био и отац Стефана Немање. Међутим, у житијима које су написали Немањини синови он се не спомиње по имену. Стефан Првовенчани пише да су „родитеља” Немањина браћа изгнала из земље, па се склонио „у место свога рођења звано Диоклитија”. Ту је, у месту Рибници, Немања дошао на свет. Време унутрашњих борби и Завидиног изгнанства одређује се Немањиним рођењем, вероватно 1120—1130. Закључује се да је припадао породици Десе и Уроша II, династији српских великих жупана. С друге стране, са дукљанском династијом био је повезан браком своје кћери са претпоследњим дукљанским кнезом. Његови синови, Немања и Мирослав, били су ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила, из чега следи да су претходне генерације двеју династија биле довољно удаљене и да није било канонских препрека за брак. Иако рођени у Диоклитији (Дукљи), Завида и Немања нису потицали од дукљанске династије.
    Сима Ћирковић