Ново у дигиталној библиотеци: Студија о Матаругама

4 коментара

1. 17. април 2017. у 13:08

   vojislav ananić

   I
   Др Ђурђица Петровић

   МАТАРУГЕ У КАСНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

   У научним радовима у којима се помињу тзв. „стари народи: који су живели у југозападним деловима данашње Југоелавије, а нарочито у Црној Гори и у источној Херцеговини, навођени су и Матаруге. За њих се сматрало да су представљали у време када почињу да се помињу у дубровачким архивским књигама (XIV век) остатке поромањеног старобалканског становништва („племена”), које је већ јасно указивало на дубока прожимања и стапања са Орбима. В. Ћоровић је био склон да те процесе симбиозе објасни заједничким сточарским начином живота у планинским областима, а што је било главно занимање брђана кроз дуги низ векова. У оквиру тих етногенетских збивања помишљало се на могућност да су се Матаруге у дуготрајном процесу историјског развоја балканских народа претопили у друга племена и одумрли, или су били потиснути и разбијени. С обзиром на то да још и данас има породица са презименом Матаруге, а знатан број породица у Црној Гори, Херцеговини и Босни помиње као своје претке Матаруге, применљива је и претпоставка да су Матаруге, пошто су се помешали са Србима и примили у себе јаке словенске примесе, наметнули неким групама Срба своје име.
   У народним предањима о Матаругама у северозападној и северној Црној Гори и у рубној источној Херцеговини они се помињу као „старији свијет”, „стари народ“, „силан народ“ који су затекли Срби при доласку у те крајеве и у дуготрајним сукобима десетковали и нотисли. У тим мутним легендама Матаруге се час појављују као најстарије становништво Херцеговине, а час, опет, као дошљаци који су сменили дотадашње најстарије становнике Шпање. Матаругама су у неким предањима придодавани Кричи, као део њиховог „племена“, а у другим причама то су биле Мацуре.
   Упоређујући изнета мишљења научника и усмену традицију произилази да нису међуеобно противуречни и да би у Матаругама стварно требало видети предсловенске становнике поменутих области у нашој земљи. Према томе, они би, у реликтима до данас очуваним, представљали етнички континуитет из антике. То уврежено мганљење о Матаругама покушаћемо у овом раду да проверимо на основу расположивих извора, а истовремено да помоћу истих извора донекле реконструишемо начин живота и статус Матаруга у касном средњем веку. За проучавање Матаруга на располагању се налазе три врсте извора: архивски записи, топографски називи и народна предања. Вредност тих извора је неуједначена, а тиме и могућност њиховог пуног искоришћавања. Ипак, и оне групе извора које немају потребну прецизност, као што су архивска документа, садрже корисне податке, допуне подацима из архивских књига.
   Највреднија сведочанства о присуству Матаруга на нашој територији пружају белешке у дубровачким и которским архивским књигама из XIV века. Једанаест докумената из Дубровачког архива обухватају период од 1318. до 1398. године, с тим што бројнији подаци о Матаругама започињу са седмом деценијом XIV века. У Архиву у Котору сачувано је само шеет докумената у којима се помињу Матаруге, односно само два директна податка, и они припадају последњој деценији XIV века. У тим документима забележена су имена Матаруга, налазе се подаци о њиховим занимањима, кратке вести о друштвеној структури и односу према суседним влашким групама, а може се назрети и њихово порекло, као и територија коју су заузимали.
   Тој групи извора првог реда припада и турски катастарски попис Херцеговине из 1477. године, који је, иако фрагментарно саопштен, важан информатор о Матаругама, као друштвеној групи, и њиховој територији при крају XV века.
   У топономастици се могу пратити помени Матаруга на доста широкој територији која улази у склоп садашњих социјалистичких република Црне Горе, Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске. Ти називи се односе на неколико географских појмова, колико се могло утврдити на оонову углавном доста непрецизно сакупљених података, а то су: земљиште, поље, до, њива, брдо, страна брда, поток, шума, катун, село, заселак, крај (део села). Међу тим топографским ознакама разликују се две групе, топоними с којима није повезано предање о Матаругама и топоними повезани с причама о „силном“ и „старом” народу. У прву групу долазили би следећи топоними:
   село Матаруге на полуострву Пељешцу;
   брдо Моторуга код Сланог у Дубровачком Приморју;
   земљиште и село Матаруге у Пиперима, у пределу Стијене, нешто јужније од Спужа, а поред реке Зете;
   село Матаруге, поље Матаруге, у општини Пљевља; село Матаруге, Матарушки поток (Матарушка река) у општини Пријепоље;
   село Матаруге и Матарушка Бања у општини Краљево;
   заселак Матаруге код Приједора;
   Матаругин Хан — име краја у селу Мисоча у Височкој Нахији.
   У другу групу топонима, уз која постоје причања о Матаругама као некадашњим становницима, долазили би:
   Матаруге — назив „стране више Заслаба“ на територији старих Риђана (Корјенићи);
   Матарушки До под брдом Обљај у западном делу Бањана;
   Матарушка њива у селу Велимљу у Бањанима;
   Матаругин До у селу Подврши у Рудинама;
   Матаругина Снијежница у ПетровиЈем Доловима у Голији;
   у Пивској Планини (источни део Пиве) налази се топоним Матаруге за катун ееверно од Тодорова Дола, више Пишћа, као и шума названа Матаруге.
   За разлику од архивских записа скоро сви топографски називи не поседују сигурно временско датирање. Једино се зна да се село Матаруге на Пељешцу помиње у XV веку, а друго село истог имена у Пријепољском кадилуку записано је у Крушевском поменику, који обухвата период од краја XV до краја XVIII века. Услед тога недатирани топоними који се односе на Матаруге могли би да послуже само као путоказ да су Матаруге, или део њих, дуже или краће време боравили у областима где се они јављају. Но без обзира на трајање, тај боравак Матаруга је морао имати значаја за ту област, кесту, у било којем виду (демографском, друштвеном, економском) чим је настао топоним.
   Последња расположива група извора су предања појединаца или колектива, која су често замагљена личним интервенцијама истраживача, тако да је понекад скоро немогуће утврдити шта у ствари припада усменој традицији. Та предања су углавном беле жена у прве две деценије XX века, а информатори су били, у већини случајева, усељеници из других крајева и из знатно каснијег времена од оног у којем су стварно живели Матаруге у датој или у суседној области. Приче о Матаругама, као и о другим „старим народима“ представљале су у време њиховог бележења последњу фазу у развоју предања и већ су биле прекривене новим сазнањима које је наметао дух средине и релевантног доба. Оне су, у ствари, биле усмена хроника краја, дехисторизована и трансформисана раније постојећа реалност током дугог низа векова, уз додате визије о старим народима из домена фолклорних мотива.
   Те триче о Матаругама, које су наводно Срби долазећи на Балкан десетковали и добрим делом протерали са територије Црне Горе и Херцеговине, и које еу се преносиле из генерације у генерацију, дефинитивно су обликовали досељеници из каснијих времена у фази свог економског и друштвеног развитка када су постојале потребе да се интимно и јавно самопотврђују (оснивали старе српске манастире, учествовали у бици на Коеову, били војводе у сродству са владајућим кућама у средњовековној Србији и Зети) и званично искажу као једини и чисти представници резиденцијалне популације која се бори за хришћанство, српство и слободу (Матаруге су били „друга вјера“, нису знали српски, мрзели су Србе, бахатно су се одно- сили према другим становницима у том месту, крају, према блиским сродницима Ивана Црнојевића, Кастриота, сам цар Душан их је прогнао из југоисточне у западну Херцеговину итд). Услед тога Матаругама су придодаване и специфичне антрополошке и психичке оеобености, а име Матаруге добило је пејоративно значење.
   У ширењу тих и таквих прича о Матаругама постојао је центар, или центри, из којег су те информације допирале у периферне области пре свега кретањима становништва, групним или појединачним. У томе су предњачили Дробњаци и становници Старе Црне Горе. Карактеристично је да је најмање таквих прича у крајевима где су стварно живели Матаруге у касном средњем веку, као и у оним где су се после тога времена разишле њихове појединачне породице.
   Међутим, кад се та предања, каткад већ и легенде, ослободе наслага доцнијих тумачења са поремећеним хронолошким границама и личностима, добијају се подаци који се корисно могу употребити за разјашњење о неколиким појавама из живота средњовековних Матаруга. То се односи на територију, правце кретања, занимање, материјално стање и друштвени статус Матаруга, а о чему ће бити речи у даљем тексту.

   Као и саме Матаруге и њихово име било је предмет интересовања, али само у научним круговима. Једино народно тумачење забележено је у Полимљу у седмој деценији XX века, и према њему име Матаруга потиче од матаре — метална чутура за течност путника, путничка кожна торба, тј. Матаруге би били они који су носили матару, па су се по томе и назвали.
   Етимолошка тумачења речи Матаруге, до сада исказана, нису у складу. Према К. Јиречеку реч потиче од средњовековно латинског matare, место mactacre, односно од албанског mat а у значењу глагола мерити. П. Скок је тумачи на основу латинског mataris са словенском изведницом на — уга, а с основном појмовном одредницом — копље, или тачније, келтско копље кратко за бацање (matara). Из тога је IVr. Шуфлај извео да су „давно изумрли Матаруге прозвани тако зацијело пo својим копљима”. У Рјечнику хрватског или српскога језика ЈАЗУ објашњено је да „ако ова ријеч није узета из којега туђег језика, може се мислити да је изведена од основе придјева матор (стар), па да је о између т и р прешло у а, да би се изједначило с вокалом првог слога“.
   Друга група објашњења имена Матаруге више је усмерена ка утврђивању порекла Матаруга као људске групе. Тако је Ћ. Трухелка сматрао да је реч илирска и да означава дуг пут, дугу улицу, тј. да се назив Матаруге односио на неко илирско становништво које је живело поред великих римских путева или је те путеве чувало. В. Ћоровић је индиректно повезао Матаруге са познатом албанском властеоском породицом Матаранго која је поседовала у XIII и XIV веку крајеве између река Врега (Шкумба) и Девола, провинцију Сланица и у унутрашњости земље до античке Аполоније.
   Посебној категорији припада тумачење Ј. Ердељановића, који је претпостављао да је име Матаруга било „по свој прилици надимак сродан или истоветан са талијанским matterugio, matterugiolo, а у смислу „глупак, лудак, будала“. Неоспорно је да се Ј. Ердељановић при таквој помисли ослањао на предање о Матаругама која је слушао у Старој Црној Гори, а можда и у Црногорским Брдима, почетком овог века. Међутим, он је изгубио из вида да имена из круга правих или псеудо средњовековних етникона, а која могу да настану на више начина и да имају више значења, немају пејоративни призвук у времену када се историјски потврђује постојање носилаца тих имена У супротном поседници „погрдних надимака“ не би се с њима јавно исказивали: у Дубровнику 1368. године »Cudelinus Mataruga, Goyslauus Mataruga faciunt manifestum.. ,«, „судац Мурлаков Герг Бодолић“ (син Бодола) на Крку 1465. године. Пејоративност настаје када, у интеракцији друштвено-економских и психолошких услова, преовлађујуће становништво постиже осећај лојалности према властитој групи, ствара свој модел начина живота и мишљења, а оцењује и доживљава све који се налазе ван тога круга као људе другог реда или непријатеље. На пример, у средњем веку северни Албанци називали су себе Мал’ок = брђанин; на почетку овога века тај етноним је био погрдан назив за Геге у Берату. Опозиција је јасна: потпуна неразвијеност друштва и економике и развијеност. На исти начин разумљив је и пејоративни апелатив Бодул за становнике Кварнерских, па донекле, и средњедалматинских острва из првих деценија XX века. Или, вратимо се Матаругама, постојање прича о надмоћности „српских племена” у борбама са Матаругама, при чему су Матаруге представљени као непријатељи.
   Знатно друкчију слику имена Матаруга пружају, међутим архивски записи. У архивским књигама у Дубровнику и Котору име Матаруга забележено је на неколико начина: Mataruch (1318), Маtarug (1387), Mataruga (13 65, 13 6 8), Matharuga (1389), Mattaruga (13 97), Motoruga (1397), Mottorugich (1397). Транскрипције указују на постојање неколико варијанти: име са сугласником на крају и од њега изведен генитив, аналогно друг, -а, затим субституисање романског а словенским о, што се јавља у которској канцеларији, и име у функцији презимена, а које је настало попут осталих презимена која су се формирала од личног имена са завршним вокалом -а, и без посесивног додатка -ов или -ев, нпр. Брата-Братић, Гостиша-Гостишић, Малонша-Малоншић, Ненада-Ненадић итд.
   У оквиру начина писања имена Матаруга посебну пажњу привлачи облик Mataruch забележен у првом помену Матаруга уопште, августа 1318. године. Он се понавља као Matarug 1387. године, у време када се већ налазио у општој употреби облик Матаруга, -е, а забележен је и у споју са катуном — del catono de Mataruga (1339). Иначе назив у комбинацији са катуном долазио је у плуралу: [… ] de catuno Mataruge (1379), pro [… ] chatonariis Matarughe (1398).
   Намеће ce питање да ли ce облик Mataruch(g) може означити само као омашка дубровачких писара. Наиме, познато је да су они понекад грешили при транскрипцији имена. Међутим, чини нам се да о томе није реч у овом случају.
   Матаруге се помињу у дубровачким архивским књигама из XIV века у временском раздобљу од 80 година, а затим у турским изворима од осме деценије XV века па на даље, те, према томе, имају континуитет постојања са истим именом у основи. Њихово понашање, које се сагледава из садржаја докумената, одговарало је понашањима влашких катуна који су се такође јављали у дугом низу деценија под истим именом. За такве катунс са одликама континуираног јављања и имена, повезаног са наследним старешинетвом, Д. Ковачевић је аргументовано показала да су у давној прошлости имали свог претка који је био оснивач катуна. То се првенствено односи на велике и значајне катуне, као што су нпр. били Бурмази, Дробњаци, Влаховић, Плијеске, Малешевци и други, а из којих су израстали нови катуни, који су такође имали своје осниваче (Угарци, Дермани, Журовићи, Враговићи, Мириловићи итд).
   За неке од оснивача тих великих катуна, или боље речено скупа катуна, који су у XIV и XV веку имали одређену улогу у друштву и економици Херцеговине, може се приближно одредити време када се формирао њихов први катун, израстајући из нама непознатог матичног катуна, или на неки други начин. Родоначелник најбоље познатих Бурмаза, или Брумаза како су записивани у дубровачкој канцеларији скоро до краја осме деценије XIV века, а само изузетно као Бурмази, био је Брумаз, који се са својим синовима помиње 1297. године као житељ Плата, у делу који је тада био у поседу српског краља. Оснивач познатих Дробњака звао се исто Дробњак и највероватније је такође припадао последњим деценијама XIII века. Наиме, његови унуци, а деца његовог сина Калуђера и снахе Вишње, Хран, Богоје и Дабижив, подигли су цркву св. Богородице у селу Ваганешу 1354/55. године. Дабижив и његов син Ратко помињу се у дубровачким документима 1325. године, а Ратко је тада већ био свештеник.
   Ова два примера о оонивачима катуна, уз примере исте врсте које је изнела Д. Ковачевић, дозвољавају да се претпостави да се и Mataruch, Matarug могу означити као лично име. Према томе, Владоје Mataruch, који се јавља 1318. године, био би потомак у директној линији (син или унук) особе која се звала Mataruch, и која се може сматрати за родоначелника породице, а затим и рода Матаруга. Тај Mataruch је највероватније живео у другој половини XIII, можда и почетком XIV века.
   Претпоставку да је Mataruch било лично име поткрепљујемо још једним аналогним примером. У оквиру катуна Велислава Бурмаза (. . . de catono de Velislauo Burmas illis de Burmas) налазили су ce 1335. године Milten Sloruch и Milosauo Sloruch, чији последњи слог другог имена има исти завршетак као Mataruch, што олакшава упоређење. Тај Милтен и Милисаво морали су бити синови или унуци неког Sloruch-e, па би у овом случају име тог њиховог претка било њихово породично име. У процесу настајања нових катуна од синова и унука Брумаса и људи око њега помиње се 1368. године и катун Slorucha, сада већ у славизираном облику имена. Vladil Bunissich Moroblacus de Slocrucha. Првобитно име само једне породице прерасло је, дакле, сада у име заједнице људи окупљених око потомака Sloruch-e, постало је додатком вокала -а на крају речи врста имена проширене породице.
   На такав исти начин исказивало се и лично име Mataruch. Vladoe Mataruch из 1318. и Junach Matarug из 1387. године били би, на основу изнетог, директни потомци родоначелника породице, а ознака Матаруг уз њихово лично име такође би представљала породично име. Међутим, Crayslauus Stridslauich Mataruga, Radmillus Volchomirich Mataruga биле би особе које су припадале или су се прикључиле тој Матаругиној породици, па би облик Матаруга могао опет да се протумачи као име за проширену породицу. Облик Матаруга јавља се неколико пута 1365. и 1368. године што би указивало да је у то време већ постојало увећање првобитног нуклеуса породице Матаруге.
   Већ је изнето да се катун Матаруга означавао плуралом од облика Матаруга — de catuno Mataruge, међутим, 1389. године јавља се уз попис 18 особа формулација: omnes predicti del catono de Mataruga (генитив једнине од Матаруг) — сви речени из Матаругиног катуна. На основу ове две варијанте релевантног појма претпостављам да су у оквиру друштвене групе Матаруга постојале две врсте катуна, катун на чијем се челу налазио по праву наслеђа (које нам је непознато, да ли на принципу примогенитуре или најмлађег сина) директан потомак по мушкој линији родоначелника Матаруга, оснивача заједнице људи која носи његово име, и катуни који су настали, услед природног и механичког прираштаја, од матичног катуна и били под његовим окриљем, а на чијем челу су се налазили прво представници породице оснивача Матаруга (други син по реду?) па затим можда током времена и особе које су се из било којих разлога укључиле у ту породицу. На тај начин би, на бази проширене породице, настајао скуп катуна у оквиру једног централног катуна, а ознака за тај скуп —- (катун) Матаруге — била би ознака рода, и то као институције а не само крвне повезаности. Време јављања катуна Матаруга (множина), од 1379. године на даље, сугерише на законитост развоја те друштвене групе: породица — проширена породица — род.
   Да би процес претварања личног имена у име породице па затим рода био јаснији навешћемо још неколико примера из XIV века. За ознаку тих прелаза срећу се у дубровачкој грађи за Бурмазе следеће формулације: Crayslauus Brumas, [. ..] de catono Brumasii (генитив једнине од личног имена Брумасиус) и [. . .] đe catono Bruma- sorum (генитив плурала). Исти случај понавља се и код Дробњака: Maroe Bogoeuich Dobrgnach и Pripchus Radoslauich Vlachus de catuno Drobgnachi. Te разлике уочавају ce и код Бањана, чије име изгледа није из домена антропонимије већ из топономастике. Од 1319. године у дубровачким документима налазе се следеће формулације: Oraiislauus de Bocdar: de Bangna. Musbrat filius Cranislaui deli de Bangna, RadMan Zurzeuich de catano de Bagna, али Millos Nichoeuich Vlachus de M Bagnani (1398).
   Таквих примера има доста у дубровачким архивским књигама, а време промена личног у породична па у родовско име било је условљено низом чинилаца који су деловали на целокупан развој одређене групе људи. К. Јиричек је означио појаву облика множине код имена Влаха као родовско име, што се у основи слаже са резултатом наше анализе. Д. Ковачевић је, међутим, за исту појаву имена у плуралу, ставила акцент на разграњавање једног катуна (то је показала и наша анализа) и с тим повезан процес територијализације катуна.
   Из свега реченог могао би се извући претпостављени закључак. Начин транскрипције имена Матаруга у дубровачким документима указује на три варијанте назива, а које су корелативне са економским и друштвеним развојем носилаца тих назива. Прво, Mataruch, без обзира на етнолошко значење саме речи, је било лично име оснивача породице Матаруга, попут Брумас, Sloruch, Дробњак. То лично име задржавали су без промена у графији директни потомци тог Матаруге у служби имена породице, а према праву наелеђа тог имена и тиме и свега што из тога следи. Друго, остале особе које су се налазиле уз ту породицу као припадници главних и бочних огранака породице, домазети, затим и стране особе које су се из разних разлога и на разне начине укључивале у Матаругину породицу, представљале су већ чланове проширене породице, а онда и рода, па је та разлика у степену сродства или несродства с оснивачком породицом исказивана у документима као Матаруга, Матаруге. Постфиналну форму представљало је претварање тог имена породице и рода у етничко име — етникон у народним предањима.
   Изложене претпоставке о фазама развоја имена једне друштвене групе из категорије средњовековних Влаха, а које одговарају развоју друштвених и економскик структура код те групе, можда би могле да буду одговор на питање које је поставила Д. Ковачевић примећујући разлике у писању имена појединих група Влаха у средњем веку, а то питање гласи — када и зашто долази у обзир јављање имена Влаха у једнини, а када и зашто у множини.

   Одговори

2. 17. април 2017. у 13:13

   vojislav ananić

   II

   Полазећи од чињенице да је име средњовековних Матаруга несловенско и да потиче од одређени личности, а да је њихова појава у пашим областима временски утврђена доведена су у питање мишљења да су Матаруге били староседеоци у смислу потомака предсловенског становништва у областима где их као такве лоцира усмена традиција. Ми немамо на располагању историјску грађу да бисмо могли сигурно утврдити њихову провенијенцију, али неколико аналогија упућивале би да су Матаруге XIV века имале „јаку натруху албанске крви“, како се о њима изразио М. Шуфлај.
   На претпоставку о албанском пореклу Матаруга наводи пре свега њихово име, чији први — мата — и други део — руг — припадају кругу албанских имена: Магагуж, Магаранго, Sloruch, Cata rwc(os), a сличност би ce могла наћи још у праисторији Предње Азије (локалитет Matarah у Ираку). У овом контексту наводимо и предање из Грахова да Матаруге нису говорили српски; у Кривошијама је постојало уверење да Матаруге нису били православне вере. Карактеристично је да су тзв, стари народи у предањима у динарској области добрим делом били албанског порекла: Шпање, Лужани, Букумири, Матагужи итд.
   Ако се усвоји могућност да је Mataruch, оснивач породице Матаруга био пореклом с територије данашње Албаније, онда се може претпоставити да се он сам, или са својом породицом, или његови преци, у оквиру своје или туђе групе људи, могао спустити из области северне Албаније у долину Зете и Мораче, и то у кретањима албанских сточара између XII и XIV века. На тај правац доласка Матаруга упућивао би топоним везан за земљиште и село Матаруге у области Стијене у Пиперима, а поред реке Зете. Уз тај топоним нема предања о Матаругама, а легенде обично недостају уз топониме који припадају даљој прошлости и заборављеним сећањима на становнике због којих је настао топографски назив. То је посебно уочљиво у крајевима где еу се вршиле корените смене становништва. Сем тога, на тај правац доласка Матаруга на данашњу нашу територију назире се траг и у причама у Никшићком Пољу и Бањанима да су тамо Матаруге пристигле „испод истока“, тј. с југа (у оквиру одређеног знања о земљиној кугли и странама света). Експанзија албанских сточара ка северу била је нарочито уочљива крајем XIII века, и морали су је изазвати неки унутрашњи или спољни догађаји (економски, друштвени, психолошки, политички). Али, тако исто су могли да постоје и разлози због чега је уследило насељавање тих сточара првенствено на територију данашње Црне Горе (Матагужи, Кучи, Рогами, Пипери, Братоножићи итд). То је у суштини врло комплексно питање, које захтева посебне студије. Због тога бисмо само наговестили да се једним делом пресељавање Албанаца с једног, или више, подручја на друго или друга, а у оквиру једне државе (реч је о средњовековној Србији) може схватити и као врста колонизације из одређених разлога, а у које може да буде углобљена и полувојна служба.
   За илустрацију циља и сврхе једнот таквог смишљеног наеељавања послужићемо се одредбом мудрих, издатој у Венецији 20. априла 1402. године ради популације оетрва Еврбеје у Венецијанској Романији. У слободнијем преводу та одлука гласи: треба обелоданити да било који Албанац или припадник другог народа, а који нису млетачки поданици, а желе да дођу и дођу са својим коњима да би се населили на острву, биће ослобођени за наредне две године фискалних обавеза (ангарије) и добиће необделна земљишта, а погодпа за обраду, под условом да морају да држе онолико коња колико сада имају мушких глава у породици, да не емеју да напусте острво без дозволе власти и да морају да иду на коњима сваки пут када је то потребно ради одбране острва, као и у напад против сваког ко хоће да нанесе штету острву.
   Да се нешто слично дешавало и на територији источне Херцеговине у средњем веку може се претпоставити посматрајући територијални размештај Бурмаза, о којима има највише података у Дубровачком архиву, у односу на друге влашке групе, захваљујући чињеници да су били најближе Дубровнику. Управо зато они би могли да послуже као репрезентативни узорак и за разумевање друштвеног статуса на територији Матаруга.
   Већ је поменуто да се родоначелник Бурмаза помиње у дубровачкој грађи 1297. године са својим синовима у српском делу Белена (Плата). Ту, или тачније од реке Љуте почињала је територија која је припадала Срби.ји — „из градских капија (дубровачких) на обе стране по сувом стизало се за сат и по на границу, ad confinam Sclavorum“. Граница је ишла од Љуте на запад повише винограда и поседа Дубровчана у Жупи, Шумету, Ријеци Дубровачкој све до Курила (Петрово Село). Ту територију, коју су окруживали врхови нланина, Дубровчани су покушавали да добију или купе од српских владара. Један покушај је био и 1323. шдине, који овде издвајамо, јер се у упутству дубровачким посланицима који су били одређени да иду код српског краља Стефана Дечанског ради преговора, изричито наводи да та територија почиње на истоку »ab illis de Brumas et de Menchinic«.
   Поставља ce питање шта су Бурмази радили на граничном простору између Србије и Дубровника. На основу топонима који су забележени у дубровачким документима из XIII и XIV века: mons Vardia, tere custodie, Мали Градац, Велики Градац (Burnum), mons Castri, Tomba јасно je да je у питању био утврђен одбрамбени гранични систем, са малим тврђавама на српској и дубровачкој страни. Ту се налазила и Жељезна (Лесна) Плоча, где су се одржавали састанци ради решавања спорова који су настајали између Дубровчана и Словена из залеђа, а она је била и вратница за пролазе и комуницирања између Дубровника и тог залеђа. Прем томе, Бурмази су на тој територији могли бити стражари, граничари у служби српских владара или њихових обласних господара.
   Укључивање Бурмаза у одбрамбени систем српске државе, не у смислу плаћеничке, најамничке групе, већ више као полувојних одреда, није искључивало да они буду у исто време и сточари и поносници, управо онако како у односу на насељавање Албанаца у житородну Евбеју наводи млетачки докуменат.
   Друга ствар коју је потребно поменути уз разматрања на релацији Бурмази — Матаруге, односи се на кретања Бурмаза после предаје тог дела Астареје Дубровчанима 1357. године. У измењеним политичким приликама на тлу источне Херцеговине у последњим деценијама XIV века Бурмази су постали Власи краља Босне; 1397. године њихов главни катун налазио се у Љубомиру. Расуло централне босанске власти наводи неке бурмашке катуне, настале од матичног, да промене господара, и 1419. године један такав катун подчинио се власти Сандаља Хранића. Турски попис Херцеговине из 1477. године бележи нахију Бурмаз код Стоца.
   Примером Бурмаза хтели смо да покажемо да је при разматрању узрока доласка појединих албанских група на нашу територију потребно водити рачуна и о могућностима да је између њих и господара подручја где се насељавају могла постојати међузависност на релацијама територија — служба, односно служба — територија. О Матаругама немамо таквих информација као о Бурмазима; били су даље од Дубровника, ван домашаја директних дубровачких интереса, а у малобројним которским архивским књигама из XIV века нема одговарајућих вести. Али, полазећи од претпоставке да је и њихов долазак на нашу данашњу територију био више наменски него случајан, онда су и они могли такође да обављају неку службу. Ту претпоставку покушаћемо да проверимо на основу свих расположивих извора.
   У Никшићком Пољу се причало да је центар Матаруга била Моштаница, одакле је, после борби и разарања тог места, латински цар протерао мањи део преживелих Матаруга на Неретву, а то би значило на запад. У усменој традицији у Рудинама Матаруге је опет отерао у западну Херцеговину цар Душан.
   На основу народних предања и личних испитивања порекла становништва у Бањанима С. Томић је указао да су се Матаруге налазиле у области Бањана, заузимајући заједно са Бањанима западни, већи део области, док су се Дробњаци налазили у мањем источком делу. Главна концентрација Матаруга била је у крајњем југозападном делу Бањана, у Горњим Бањанима (Горњи Бањци), које дели од Корјенића и Грахова река Требишњица, а брдо Стражиште од Доњих Бањана. У Горњим Бањанима главно место је било село Петровићи, а остала насељена места сада су засеоци тог села, међу којима је и Пареж, чије име подсећа на mons Pares — брдо Пареж повише Бргата и Шумета, на некадашњој територији Бурмаза. Кроз село Петровићи, односно кроз Пареж, пролазио је једини пристојни пут у Бањанима уопште, а који је ишао од Дубровника преко Требиња, Парежа, Ријечана (у Бањанима) за Оногошт (Никшић) и даље.
   У суседним Корјенићима (стара жупа Врм) причало се опет да су Матаруге били најстарије становништво њихове жупе, а највише их је било према граховском селу Заслапу, ,,ка’ на гори листа“. Али, „пао снијег у љето, па су сви Матаруге некуд иселили”, односно „град им тукао често усеве па су се заверили да се иселе, што и унили“.
   Према предањим у Грахову Матаруге су ту били једини становници. Када је, по тим причама, у Грахово дошла у првој половини XV века удовица Драгоша Кастриота са малим синовима Матаруге јој нису дозволиле да се међу њима насели. Потомци те удовице причали су да су Матаруге често нападали путнике на путу Рисан— Грахово и даље, а да су се „ненадно некуд одселили“. На основу наведених предања о Матаругама уочава се пре свега да су они у причама управо лоцирани у места или области кроз које су пролазили средњовековни трговачки путеви. Тачније, реч је о путу који је водио из Дубровника за Требиње, па кроз Корјениће, села Петровићи (Пареж) и Ријечани преко старог римског моста у Моштаници у Оногошт и даље. То је био пут познат из дубровачких докумената као »Via Anagasti« или »La via de le planine inverso Anagasto«. C овим путем укрштао ce, нешто северније од Грахова, пут који је водио из Рисна преко Грахова у унутрашњост земље и који је дијелом пролазио и преко територије где се помињу Матаруге у усменој традицији.
   Шта су Матаруге радили у подручјима уз наведене путеве може се претпоставити на основу цитираних топонима у Горњим Бањанима (Стражиште, Пареж) и приче из Грахова о њиховим нападима на путнике. У оба случаја Матаруге су приказане као насељеници уз путеве с одређеном наменом, а та намена изгледа да се састојала у обављању дужности чувара одређених прелаза или пролаза на трговачким путевима.
   Важне средњовековне саобраћајнице пролазиле су кроз области које су биле у поседу или владара (српоког, босанског) или обласних господара. Приче о одласку Матаруга из неког краја могле би се у том контексту схватити да су ти господари Матаруга (сви су у средњем веку били нечији „људи“, без обзира на друштвени статус), селили их због својих потреба с једног места на друго, или су се господари променили, па тиме и њихове потребе за чуварима путева. Зато мислимо да су места и крајеви који се помињу у народним предањима били простори на којима је било вршено смишљено насељавање Матаруга. На основу фолклорне грађе и топонима изгледало би да су Матаруге из долине Зете дошле путем у околину Оногошта, а одатле у Западни део Бањана, жупу Врм и Грахово, одакле су опет даље пресељени.
   Ми нисмо данас у могућности да у потпуности проверимо на основу других врста извора да се претпостављено кретање Матаруга баш тако одвијало. Али, сигурно је да су се Матаруге 1318. године налазиле на неком подручју где су били блиско повезани с Дробњацима, Бањанима и Кричима. Да ли се већ тада радило о западном делу Бањана, где их смешта С. Томић, или је ријеч о источнијем подручју, ближе Оногошту, остаје за сада без одговора.
   Повезаност Матаруга са наведеним групама уочава се у првом архивском податку о њима, који је од 7. августа 1318. године. Тог дана забележено је у дубровачком нотаријату да су Бранислав Крич (Crichic), Првоје златар и Владоје Mataruch одређени за арбитре и проценитеље у спору између једног Дубровчанина и Прибе Бабића, Влаха, који је том Дубровчанину украо једног вола. У случају да именована тројица не дођу до Божића у Дубровник ради утврђивања чињеничног стања, оштету за вола платиће Степан de Dobrigmacho (од Дробњака) и Медош Сарбоницх de Milessa. С друге стране као јемци и платише за 30 шкопаца које је украо већ поменути Бранислав Крич (Cricichouich) почетком 1319, или нешто раније, опет једном Дубровчанину, јављају се двојица Бањана, од којих је један изгледа био катунар.
   Све до 1365. године нема у дубровачким документима вести о Матаругама. Од те године па до краја XIV века они се чешће помињу и добија се утисак да су тада већ представљали већу групу људи, а на то је указивао и лексички развој њиховог имена, али и као да су се територијално приближили Дубровнику. Те поновне вести о Матаругама сада јасно указују да су они били повезани са Бањанима. Међу знатном групом Баљана, који су 27. априла и 5. маја 1368. године склопили уговор у Дубровнику ради преноса салми соли за Пријепоље, био је и Богавче Десимирић Матаруга.
   Најуверљивији доказ о заједништву Матаруга и Бањана пружа предање о бану Русену, кога Бањани сматрају за свог родоначелника. Тај бан Русен имао је своје „двори“ на Бадовини у Русеновићима (данас селиште јужније од села Миљанића, у непосредној близини Велимља, садашњег центра Бањана). Његова хрома кћи Борина, једино његово дете, удала се била за неког Милисава, који је дошао из Катунске нахије и запослио се као слуга код бана Русена. Предање не повезује бана Русена са Матаругама, међутим, 1398. године један од катунара Матаруга био је Новак Русиновић, а 1412. године кнез бањанских катуна звао се Борин.
   Последње вести о Матаругама у дубровачким и которским архивским књигама припадају последњој деценији XIV века; чини се као да су се Матаруге одселиле даље од подручја интересовања Дубровчана и Которана. Предања у Корјенићима о њиховом брзом одласку и у Грахову о „ненадном” напуштању тог краја, као и изрека у Бањанима за неког ко се не врати на време „Отишао у Матаруге, указивали би да су они напустили релевантно подручје, али не својевољно, већ да је неким догађајем био условљен њихов одлазак.
   На основу народних предања и топонима могли би се следити правци даљих кретања Матаруга после напуштања подручја где су сигурно провели најмање пола века. У Билећима је В. Палавестра забележио 1962. године да су Матаруге кратко време боравиле у селу Пилатовцима, и то „прије кнеза Пилата, који се у Пилатовце доселио послије Косова”. — Пилатовци се већ као организована влашка група помињу 1403. године. Из Билећа су Матаруге вероватно наставиле ка Голији, где постоје топоними везани за њих, а ту су могли доћи, према легенди у Пиви, средњовековним путем који је повезивао Билеће са Невесињем. Наиме, у Пиви се причало да су Матаруге тамо приспеле пошто су их Срби поразили у великој бици код Невесиња, а затим, гонећи их даље, наставили су да се с њима боре па је у Пиви погинуо и краљ Матаруга по имену Сумор.
   Са предањима о Матаругама у Пиви. које су тамо очигледно пренели усељени Дробњаци, а дефинитивно се обликовала у оним деловима Пиве где су стварно боравили Матаруге, завршава се круг легенди о том „старом народу” на простору Никшић — западни Бањани — Корјенић — Грахово — Билећа — Голија — Пива.
   Поновни сусрет с Матаругама пружа турски попис Херцеговачког санџака из 1477. године. У саставу Пријепољског кадилука налазила се и нахија Матаруге, изразито влашка нахија са 3 катуна, 97 кућа и 10 неожењених чланова. На челу једног катуна од 47 кућа и четворо неожењених налазио се Добрај син Букре, катунар другог катуна од 30 кућа и троје неожењених био је Драгић син Бранислава, трећи катун је имао 20 кућа и три неожењена. Нахија Матаруге била је у саставу Пријепољског кадилука и почетком XVIII века.
   Када се изнети подаци из домена предања, топономастике и архивистике повежу са историјским збивањима на тлу источне Херцеговине у XIV и XV веку добија се основа за боље разумевање једног дела историје касносредњовековних Матаруга. Територија источне Херцеговине дефинитивно је прешла у посед босанског краља, односно његових крупних феудалаца, после силаска са политичке позорнице Николе Алтомановића. Сигурно је да је област где су се налазили Матаруге у другој половини XIV века припадала моћној породици Павла Раденовића, односно Павловића. После коначног преласка поседа Павловића у Приморју и у копненом залеђу (Требиње, Врм са Клобуком, Билећа) у руке Стјепана Косаче, најкасније почетком пете деценије, Матаруге су морале аутоматски да дођу под његову власт. Прелазак поседа Павловића у друге руке био је праћен низом вишегодишњих сукоба између Павловића с једне и Дубровчана, Сандаља Хранића и Стјепана Косаче с друге стране. То је свакако утицало и на Матаруге, који су били Власи Павловића, као и Бањани, и на њихова кретања која би се могла повезати са причама о њиховом доласку у Билећа, Голију и Пиву. Такође је могуће да су у то време настале и приче о надмоћности Срба у борбама с Матаругама и делимичном њиховом уништавању или протеривању, јер главни творци тих казивања, како смо већ раније изнели, изгледа да су били Дробњаци, а они су у време поменутих сукоба били Власи Сандаља Хранића и Стјепана Косаче.
   Не располажемо подацима на основу којих бисмо могли да утврдимо да ли је Матаруге у околину Пријепоља населио Косача или су их тамо довели Османлије, сходно њиховој пракси колонизовања влашких скупина на подручју где су за то постојале потребе. Чињеница је да је преко територије где су се налазиле Матаруге ишао огранак пута од Оногошта према истоку, правцем Пљевља — Пријепоље — Бијело Иоље, и у долини Равне спајао се са путем Брсково — Бијело Поље.
   На подручју тог Пријелољског краја завршавала се историја средњовековних Матаруга, друштвене групе албанског порекла, у служби господара на чијој се територији налазила, а та служба дала јој је право уживања влашких повластица, али и дужности. Овим претпостављеним закључком додирнули смо и питање територијализације средњовековних Влаха и указали да је она била могућа и без клаеичног преласка са сточарства на земљорадњу.
   Разбацани топоними везани за Матаруге и сећања појединих породица да од њих воде порекло у разним крајевима Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, ро нашем мишљењу су трагови одцепљених појединаца или породица из друштвено и правно дефинисане заједнице Матаруга. Тој категорији појединачних излазака из друштвене групе припадали су и Доброслав Моторугић, дрводеља у Котору и Домуша, кћи Радице Матаруга, такође у Котору, који су се тамо налазили у последњим годинама XIV века.
   * *
   *
   У дубровачким и которским архивским књигама убележено је 35 личних имена и 23 патронимична презимена Матаруга с изричитом ознаком да је о њима реч. Сређена по азбуци то су следећа имена:
   Билко (Bilcho) Никојевић 1389.
   Отац: Никоје
   Бијелоје (Bielloe) Богдановић 1389.
   Отац: Богдан
   Богавче (Bogauez) Десимирић 1368.
   Отац: Десимир
   Божица (Bosiza), жена Доброслава дрводеље,
   становник Котора 1397.
   Будош (Budos) Мирковић 1389.
   Отац: Мирко
   Витоје (Vitoe) Костадинић 1389.
   Отац: Костадин
   Владислав (Vladisau) Кучманић 1389.
   Отац: Кучма
   Владоје (Vladoe) Матаруг 1318.
   Вукота (Vucota) Стајховић 1389.
   Отац: Стајко
   Гојислав (Goyslauus) Матаруга 1365.
   Гојша (Goisa) Матаруга 1368.
   Димитар (Dymiter) Русиновић 1398.
   Отац: Русин
   Добрашин (Dobrasin) Гојшић 1389.
   Отац: Гојша
   Добрачина (Dobraoina) Милчић 1389.
   Отац: Милча
   Доброслав (Dobroslauo) Моторугић, дрводеља, 1397. становник Котора
   Домуша (Domussa), кћи Радице Матаруге, 1397. становник Котора
   Јунак (Junach) Матаруг Јунак Богојевић. Отац: Богоје1389. 1389. 1389. 1389. 1376, 1398. 1389. 1389. 1389. 1389. 1389. 1389. 1389.
   Крајислав (Crayslauu.=) Строиславић Отац: Строислав
   Куделин (Cudelinus) Матаруга 20 Макар (Machar) Радмилић
   Отац: Радмил
   Милат (Millat) Кунаљевић Отац: Кунаљ
   Милша (Milsa) Гојстишовић Отац: Гојстиш
   Михајло (Michael) Радмилић Отац: Радмил
   24 Новак (Novach)Pycиновић Отац: Русин
   Обрад (Obrad) Радмилић Отац: Радмил
   Петко (Petcho) Тврдојевић Отац: Тврдоје
   Радица (Radiza), мајка Домуше
   Радман (Radman) Милошевић
   Отац: Милош
   Радмил (Radrnil) Вукомировић Отац: Вукомир
   Радовче (Radoues) Борсинић Отац: Борсина
   Радослав (Radoslauus) Богутовић Отац: Богут
   Радослав (Radoslauus) Добриловић Отац: Добрил
   Ратко (Ratchus) Боришић Отац: Боршпа
   Ставер (Stauer) Миројевић Отац: Мироје
   Уско (Ussacho) Радмиловић Отац: Радмил
   Сем ових имена Матаруга у дубровачкој грађи из XIV века има још неколико помена који се највероватније односе на Матаруге, мада то није изричито исказано: Кучман (Cugmanus) Добретић, Влах, 1370, неоспорно је био отац Владислава Кучманића, јер то су једини помени тог личног имена у дубровачким документима релевантним за Влахе XIV века. Јамац и платиша на Јунака Матаругу био је 1387. године и Петижев (Petisiuus) Белојевић, могуће син Бијелоја Богдановића. Можда би се у Матаруге могли да уброје и Строислав Поповић и његов син Милан (1379), Добре глобар Петровић Строислав (13 6 6), Добровој Строиславић (1393), Тупач Строиславић (13 93), мада је Строиславића било и у катуну Његована Мириловића (1368), као и код Малоншића (XV век).
   На основу патронимичних презимена неколико Влаха у дубровачким документима из прве половине XV века претпостављамо да су и то могли да буду Матаруге: Радманић, браћа Бијелоевић — Милат, Добровој, Радич и Радоња, Власи војводе Сандаља (1432), затим Угрин Радмиловић, Влах (1435), Руско Димитровић (1436), који се помиње заједно са Ђурком Ђурашевићем, а за кога се зна да је био Бањанин: Ђурин и Иван браћа Ђурашевић Slathonosseuich de Bagnani (1436). Помињемо још тројицу Влаха из катуна Рабијена Доброслалића (1412) чија би патронимична презимена сугерисала да су били синови Матаруга с истим личним именима: Стјепан Michaelouich, Нинац, Куделиновић, Радеља Ставеровић. У случају да су ови последњи хипотетично поменути Власи били Матаруге назирала би се појава преласка људи из једног катуна у други.
   Као што ce види из пописа личних имена Матаруга то су претежно словенска имена, али има их и романског, грчког, старохришћанског порекла, као и таквих која се не срећу код Влаха у источној Херцеговини: Кучман, Кунаљ, и чије порекло може да се различито тумачи.
   Већина од наведених имена среће се у средњем веку у градовима на обали, у Албанији, као и у копненом словенском залеђу. Тако нпр. Владоје, први поменути Матаруг у дубровачкој грађи, има словенско име, а тако се звао и предак албанске властеоске иородице Блиништи. Лично име Јунак је хипокористик од римско-романског Junlius, у употреби у средњовековним далматинским градовима, у Албанији се јавља као Јунк (деминутив од Yon), а било је познато и међу Словенима, нпр. Јунак Мрђић из Требиња. Куделин Матаруга има исто име као властелин из Браничева с краја XIII века, а тако се презивала и једна дубровачка трговачка породица из XIV—XV века. Русин се јавља од X века на даље у Италпји, на јадранској обали, у Грчкој, а и међу Словенима. Према томе, лична имена Матаруга забележена у дубровачким и которским архивским књигама не би могла да послуже као показатељ да ли су Матаруге XIV века били већ Словени, или делимично словенизирани, или то нису били. Та имена само сведоче да су се они звали углавном исто као и Словени, Романи, Албанци, Власи и да су живели у то време на подручјима где су постојали између свих њих стални контакти, а то је условило и преузимање имена различитог порекла! Давање личних имена може да буде из домена традиционалног наслеђивања, што се обично јавља у друштвено затвореним групама, или да буде угледање нижег друштвеног слоја на виши, који му представља врсту идеала, а може да буде и производ неке врсте моде, у смислу копирања новог имена које се појави, са или без друштвеног и психолошког контекста!
   На основу 58 личних имена Матаруга, која су, изузев помена из 1318. године, записивана у документима између 1365. и 1398. године, може се утврдити да нема понављања истих имена — изузетак је Радослав, али то је било врло раширено име уопште — а то би значило да међу Матаругама није било развијено неговање култа породичне традиције. Та појава је типична за тзв. мали свет, а коме су припадали и Матаруге, и где је било важније породично или родовско име као одредница припадности заједничкој групи кроз коју су се исказивали.
   Једна знатна група личних имена Матаруга истоветна је са личним именима код Бањана (10). Наводимо она која нису била честа међу Влаеима, а изузимамо чешће употребљавана, као: Богдан, Гојша, Крајислав, Новак, Радослав Матаруге
   Нешто слабије је заступљено јављање истих имена код Матаруга и Дробњака (8). Наводимо их према истом критеријуму као код Бањана (изузев: Гојислав, Милат, Обрад).
   Иста имена, нека од њих давана су скоро у исто време код Матаруга и Бањана или Матаруга и Дробњака. Међу тим именима налазе се и таква која се не срећу код других скупина Влаха на територши источне Херцеговине, као што су Јунак, Десимир, Костадин, Никоје. Уопште се може уочити, пратећи имена Влаха у дубровачкој грађи из XIV века, да је постојала извесна концентрација истих имена у влашким групама које су се налазиле на додирним подручјима.
   Друга особеност која се може запазити у овим пописима односи се на време употребе истих имена водећих људи код Бањана и Дробњак с једне и Матаруга с друге стране. Уочава се, наиме, да се таква имена јављају касније код Матаруга. Катунар Бањана звао се Јунак, (од 1330. на даље), директан наследник оснивача Матаругине породице звао се Јунак (1337). Отац тог Јунака звао се Богоје (Јунак Богојевић, 1389). Унук родоначелника Дробњака такође се звао Богоје (1354). Очигледно је да су чланови главне породице Матаруга добијали имена чланова породице истог ранга код Бањана и Дробњака. Да ли се то дешавало на нивоу исто с истим, или је то било потребно Матаругама због њиховог самопотврђивања није извесно, али на основу увида у дубровачку грађу о Бањанима и Дробњацима чини се да је у питању било угледање на еконоотско и друштвено моћније прве суседе.

   Одговори

3. 17. април 2017. у 13:16

   vojislav ananić

   III
   *
   * *
   Према архивским вестима изгледа да Матаруге нису представљали у XIV веку знатнију групу људи, сасвим супротно народним предањима о њиховој изразитој бројности. Под претпоставком да су сви поменути у документима били живи у временском распону од 1365 до 1398. године, међу Матаругама је било 33 одрасла мушкарца, односно 56 са њиховим очевима, који су пуноправно могли да обављају своје дужности и иступају у име своје и своје заједнице. Сасвим је могуће да је било нешто више одраслих мушкараца, али ни у којем случају нису били велика група. То нису били ни 1477. године, када су имали 97 кућа.
   Расположиви документи не дозвољавају да се сазна колико је било породица и кућа Матаруга у другој половини XIV века. Једино се сигурно може говорити о четири уже породице Матаруга: Владоје, из 1318 — (Богоје) — Јунак; Радмил са четири сина: Макаром, Михајлом, Обрадом и Уском; Русин са два сина: Новаком и Димитром и Гојша са сином Добрашином. Међутим, на основу претпоставке коју смо изнели о значењу јављања облика Матаруг, Матаруга у документима претпостављамо опет да су особе које се наводе у архивским изворима са личним именом и породичним именом Матаруга биле први рођаци с оснивачком породицом: Доброслав Матаругa, Куделин Матаруга, Гојислав Матаруга, Гојша Матаруга. Особе које су имале сем та два имена још и патронимично презиме могле су представљати следећу генерацију рођака Богавче Десимирић Матаруга, Крајислав Строиславић Матаруга, Радмил Вукомировић Матаруга. Наредну генерацију би чинили синови очева из прошле генерације: браћа Радмилић, браћа Русиновић. Вероватно би се на тај начин могли повезати и остали поменути Матаруге, али за то нема потребних показатеља, а мора се помишљати и на уклапање у групу Матаруга и људи ван те породице. Ипак на основу набројаних 16 породично повезаних Матаруга могло би се говорити не само о оснивачкој, већ и о владајућој породици у четири генерације.
   Овој претпоставци ишла би у прилог чињеница да су се само означени као чланови породице Матаруга појављивали у Дубровнику као крамари. А преносиоци дубровачке робе у унутрашњост земље били еу у највећем броју случајева чланови најугледнијих и најбогатијих кућа. Куделин Матаруга и Гојислав Матаруга носили су 1365. године 3 салме соли у Буковицу. Уз њих је ишао и Крајислав Строиславић Матаруга са једном салмом соли, очигледно почетник у поносничком послу. Крамар је био и Гојша Матаруга који је 1368. године пренео из Дубровника у Пријепоље 21 салму соли. Те исте године Богавче Десимирић Матаруга прикључио се великој турми Бањана, која је такође преносила со у Пријепоље, у улози вође групе од шест људи са највећим бројем салми — 32.
   Поред крамара, који нису били катунари, са Дубровчанима су уопште општили само представници горњег друштвеног слоја Матаруга. Они су долазили у Дубровник да би поравнали дуговања или средили настале спорове, а који су највероватније произлазили из крађе стоке и других врста добара становника тог града. Владоје Maturuch је био јемац и платиша, Јунак Матаруг је имао аптаг од 6 перпера, Радмил Вукомировић, чији је син Уско био катунар 1398. године, такође је као аптаг имао 3 перпера, Михајло Радмилић, брат катунара, платио је 10 перпера у име оштете за крађу стоке и одеће, Новак Русиновић, који је био катунар 1398. године, јавио се у улози гаранта, његов брат Димитар, вероватно исто катунар, био је јемац и платиша.
   Том друштвеном слоју припадали су и они коју су одлазили у Котор или у Дубровник и тамо остајали да живе бавећи се углавном занатима. Од Матаруга то је био Доброслав Матаруга (Моторугић), дрводеља, који је са женом Божицом и својом породицом прешао 1397. године у Котор, добио од Которске општине земљу, поседовао две куће у Котору и наставио да ради свој занат. Аналогних примера има и из других тзв. влашких група. Дубровачки златар Алекс (Alexkis, Alessius) био је син Калојорга (Caloyorgi, Caloyergi, Calogeorgi) Црнојевића, чији се катун помиње 1331. године, а из којег потиче зетска династија Црнојевића. Радин Богојевић Дробњак прешао је 1391. године у Котор — Радин Богојевић речени Дробњак из Koтоpa, а његов прадед Дробњак био је оснивач истоимене групе. И из породице Брумаза било је занатлија у Дубровнику: Михо бачвар речени Брумаз (1318).
   О положају, дужностима и обавезама катунара унутар и ван катуна, његових најближих сродника и људи окупљених око владајуће породице, нешто података пружа дубровачка грађа и информише да су Дубровчани било добро упознати са структурама катунског друштва и функционисањем њихових механизама.
   Дубровчанин Бранко Предојевић жалио се 1398. године да су му катунари Матаруга Новак Русиновић и Уско Радмиловић насилно отели једну кобилу. У Дубровнику је дошао Димитар, брат Новака, да би преузео на себе фуккцију јемца и платише Бранку за ту кобилу. Међутим, пошто су осумњичени за крађу били катунари спор се није решавао у Дубровнику, како је било уобичајена пракса у односима између Дубровника и копненог залеђа, већ је уговорено да Бранко оде у катун Матаруга да би се тамо, уз помоћ ондашњих владајућих правних норми, спор окончао. Међутим, када је Макар Радмилић, који није био катунар, али је био брат катунара, требало да одговара за крађу коња, који је био својина двојице Дубровчана, у Дубровник је дошло 18 чланова катуна којем је припадао Макар да би постали јемци за Макара и платише за вредност отетог коња, а према процени оштећених Дубровчана.
   Али, права која су имали, сходно својој друштвеној моћи, катунар и његова породица условљавала су и њихове одређене дужности према припадницима њиховог катуна. Михајло Радмилић из катуна Матаруге, брат катунара обавезао се 1388. године Дубровчанину Богавцу Досетковићу да ће му показати крадљивце који су му отели вола, краву, три шкопца и два горња предмета (sa zuppa de tela et 1 clarniide de rassda blancha). Ако то не учини до утврђеног рока он ће бити проглашен за кривца. Михајло се споразумео са Богавцем и платио му је 10 перпера.
   Поред владајуће породице, чија се права и дужности, као и обавезе чланова катуна према тој породици, могу наслутити на основу изнетих примера, који сем тога указују да та владајућа породица није представљала хомогену целину — разлике су постојале на нивоима катунар, његови синови, најближи рођаци — било је међу Матаругама и припадника нижег друштвеног слоја, који су обављали послове које нису радили представници највишег друштвеног слоја. То су изгледа били пастири, ратари и сличне категорије људи, а од њих су се регрутовали робиње, слушкиње и слуге, који су довођени или сами долазили у јадранске градове. Ао су били по пореклу те особе није јасно, можда чланови бочних лоза главне породице, „сиромашни рођаци”, или усељеници у групу. Предање у Грахову наводи да је син удовице Драгоша Кастриоте био слуга код Матаруга. Мотив слуге јавља се и у легендама о бану Русену у Бањанима. У Дубровнику је 1379. године продао 40 оваца, коза и јарића неки Ратко Боришић, Влах, из катуна Матаруге. Тај Ратко сигурно није припадао породици Матаруге. Њени чланови се нису представљали као Власи. Да је постојало усељавање са стране у групе попут Матаруга илуструјемо једним примером из дубровачке грађе: 1347. године Сасин Владиславић, брат Милтјена и Мирослава, qui moratur аШ Brumas, продао је у Дубровнику своју кобилу.
   Према томе, код Матаруга је у другој половини XIV века, тачније крајем столећа, постојало утврђено рангирање према пореклу и степену сродства, односно несродства са владајућом породицом. Из тога су произлазили односи унутар и ван катуна. У ствари, друштвене структуре код Матаруга биле су у малом слика распореда друштвених снага света ван катуна.
   Код Матаруга је постојао крајем XIV века збор. У спору између помињаних Бранка Предојевића и два катунара Матаруга збор је требало да одлучи да ли је оправдана оптужба или се она одбацује. У случају да збор утврди да су катунари украли Бранку кобилу збор ће и пресудити колика је новчана вредност те кобиле, у противном Димитар ће бити ослобођен преузете обавезе да буде јемац и платиша. Из текста се јаено види да је једино збор могао да пуноправно пресуђује катунарима, али ми не знамо да ли су се његове компетенције протезале и на све припаднике групе Матаруга, или је и ту лостојало диференцирање. Такође не знамо ко је све сачињавао збор Матаруга; у динарском друштву у збор су улазили еве старешине кућа са једнаким правом гласа и они су исказивали вољу рода, племена.
   Дубровачка грађа омогућава да се по нешто сазна и о занимањима Матаруга. Поред претпостављене службе чувара путева и утврђене поносничке, односно крамарске, сточарство је морало да буде једно од главних занимања. Од салми соли коју су преносили за рачун Дубровчана у унутрашњост земље половина салми увек је припадала крамарима, а со је била неопходно потребна стоци. Уосталом карсна бањска висораван је била најпогоднија за гајење стоке, и то првенствено оваца и коза. Из већ цитираних докумената види се да су Матаруге имали овце, козе, краве, волове, шкопце и коње. Изгледа да су коњи за Матаруге представљали посебну вредност: притужбе Дубровчана на Матаруге углавном се односе на крађу коња.
   У народним предањима у Корјенићима Матаруге се помињу као ратари и виноградари. Сасвим је могуће да су делом и то били и то тамо где им је природна средина за то пружала услове, а нешто плоднији крајеви били су Горњи Бањани где су били и сконцентрисани Матаруге. Уопште, у Бањанима су сматрани за вредан свет, па је још данае у употреби узречица „вриједан као Матаруга“.
   Посебну врсту занимања представљала је пљачка. У том погледу Матаруге су ее понашали исто као и Словени и Власи тога времена; за све њих је пљачка путника, трговачких каравана била нормална ствар, нешто обично, свакидашње, начин долажења до потребних добара путем таквог начина привређивања. Аптаге и суме новца које су Матаруге били дужни да плаћају Дубровчанима последица су управо таквог схватања, а оно је преовлађивало међу раничкопљачкашким дружинама средњег века, којима су припадале и Матаруге.
   Матаруге су попут других група албанског и влашког порекла били организовани у катуне. У дубровачким архивским књигама помиње се катун Матаруге први пут 1379. године, претпоставили смо према формулацији — catuno Mataruge — да је реч о катуну који је настао од матичног катуна cafono de Mataruga, који се опет помиње 1389. године. Релативно касно јављање катуна било би у складу с ритмом увећавања оснивачке породице Матаруга путем природног, али и механичког прираштаја.
   У расположивим документима нема директних података о катунару или катунарима Матаруга све до 1398 године, када се јављају већ више пута цитирани Новак Русиновић и Уско Радмиловић. Може се претпоставити да је на челу матичног катуна био Јунак (Богојевић) Матаруг, који се помиње 1387. и 1389. године.
   О величини тих катуна нема података. У катунима Матаруга налазило се 1389. године 19 особа, али се не зна да ли су они представљали цео катун или само један његов део, као ни колико је кућа обухватао један катун. Неуједначен број кућа у три катуна Матаруга 1477. године (47 , 30, 20) сугерисао би да ie то био случај и у катунима Матаруга у XIV веку.
   * *
   *
   Док у дубровачким и которским архивским књигама има података који дозвољавају да се наслути или утврди састав и друштвено рангирање групе Матаруга по пореклу и генерацијама, постојеће друштвене и економске структуре, као и став Дубровчана према тим структурама, у истим изворима нема помена о друштвено-правном положају Матаруга као јединствене групе у оквиру државе на чијој су се територији налазили, нити о њиховим поданичким и фискалним обавезама према тој држави. С обзиром на то да је подручје где су Матаруге обитавале у XIV веку припадало прво Србији, па затим Босни, то су и за њих морали важити владајући законски прописи тих држава, односно обласних господара.
   На основу расположивих података о Матаругама и Бурмазима и објављених обавештења о влашким групама на територији Херцеговине из XIV века чини нам се да су постојале извесне разлике у понашању између група албанеког и група влашког порекла, међу којима су опет уочљива диференцирања, а што је морало да почива управо на њиховом статусу у оквиру државе. Док не буду објављена систематска испитивања такве врсте склони смо претпоставци да су групе албанског порекла, попут Матаруга, Бурмаза, имале више карактер војничких организација, без обзира да ли су биле чувари спољних или унутрашњих лимеса или редари. То би биле порески привилеговане друштвене категорије слободних људи, наоружаних коњаника у служби одређених господара, а уз то и сточари.
   Међутим, те групе су се у околностима, нама за сада непознатим, а сигурно у повезаности с унутрашњим или спољним збивањима, сједињавале или стапале са правим влашким групама, који су на првом месту били сточари, али такође извршиоци и других дужности у односу на свог господара. О таквом споју обавештава туррски попис Херцеговачког санџака из 1477. године, који сврстава нахију Матаруге у Пријепољском кадилуку у влашку нахију.
   Пошто су се Матаруге 1477. године налазиле на подручју које је до 1465. године, када су га Турци заузели, припадало земљама херцега Стјепана, на њих се морао односити и закон о скупинама Влаха вилајета херцегова из исте године. Тај закон су Турци преузели приликом освајања Херцеговине, те се на основу њега дознаје и о поданичким и фискалним обавезама Матаруга из времена које нас интересује.
   Тај закон је прописивао да свака кућа даје сваке године на Ђурђевдан 1 овцу са јагњетом, 1 овна, односно новчану протувредност од 27 акчи, а 50 кућа заједно дају 2 овна и 1 чергу, или њихову вредност у новцу (60 + 100 акчи). У односу на војнике закон прецизира да „[…] кад буде поход из сваких 10 кућа излази 1 коњаник под оружјем и на коњу учествује у походу“.
   Што се тиче обавеза Влаха, па тиме и Матаруга, као сточара, мислимо да би се на херцеговачке Влахе могао применити закључак Д. Бојанић релевантан за Влахе Србије да су они у времену пре турских оевајања извршавали своје обавезе у натури, а не у новцу, и да та давања нису била из категорије феудалних пореза, већ су представљала врсту уговора који је био базиран на стално обнављаном односу између господара с његовим испашама и планинама и Влаха, његових „људи“, који искоришћавају те пашњаке.
   Што се тиче обавеза Матаруга као војника нова сазнања о томе иружа катастарски попис Херцеговачког санџака из 1477. године. У њему је записано да је Драгић син Бранислава био старешина катуна Матаруга од 30 кућа и 3 неожењена члана, а да је поседовао и тимар од 450 акчи у нахији Кукањ. Самим тим што је Драгић катунар био тимарник хришћанин он је према турском схватању тимарника био припадник ситног племства. Према томе, у једном од три постојећа катуна Матаруга — за друга два нису објављени такви подаци — извршено је било до момента када је попис фиксирао затечено стање друштвено прегруписавање највишег до тада друштвеног слоја у катуну, катунара у властелићића из категорије војног нобилитета.
   Не располажемо подацима да ли се то прерастање старешине катуна у ситног племића десило пре, у току или после турског освајања подручја где су се налазили Матаруге. Но, у сваком случају оно је реализовано на основу војних заслуга, а то је важно, и одговарало би законитостима у развоју војног племства војник — војни старешина — властеличић и даље, које су познате и из других наших области.
   Изнете чињенице и претпоставке дозвољавају, дакле, да се донекле сагледа и друштвено правни положај Матаруга у оквиру државе и њихове поданичко-фискалне обавезе према њиховим господарима, а што, верујемо, није се много мењало у току друге половине XIV и у XV веку.
   * *
   *
   Приложени текст представља први покушај да се монографски прикаже једна друштвена група из касног средњег века, која је својим понашањем била блиска влашким групама које су се углавном налазиле на подручју Херцеговине у истом времену, али која је имала и својих специфичности. Уз помоћ три врсте расположивих извора дошли смо до извесних закључака или претпостављених закључака од којих неки представљају потврду раније изречених мишљења, а неки локрећу нова питања која би требало још истраживати
   Проверена су до сада изречена мишљења о Матаругама као предсловенским становницима у северозападној и северној Црној Гори и у граничном подручју источне Херцеговине, и утврђено је да су Матаруге представљале у XIV веку друштвену групу албанског норекла, чији је родоначелник Матаруг наменски дошао на нашу територију највероватније крајем XIII века.
   Указано је да се може према начину писања имена оснивача породице уочити да ли је реч о породици, проширеној породици или о роду. Јављање личног имена у форми презимена у множини као ознака рода, на шта је већ раније указивано у релевантној научној литератури, тиме је потврђено.
   Указано је да је динамика развоја породице ка проширеној породици и роду — термини су условно узети и данас имају нешто друкчије значење — текла паралелно са економским и друштвеним успоном оснивачке породице која је прерасла у владајућу породицу и дала своје име свима који су се из неких разлога њој прикључили, тј. целој тој друштвеној групи. Тиме је проширено и потврђено раније добро документовано мишљење да су групе албанског и влашког порекла у Херцеговини, а које су показивале континуитет у јављању у дужем временском периоду и у имену, имале свог родоначелника и наследно старешинство. Потврђено је да од степена развитка друштвено-економских односа у групи зависи гибање у катуну и његово гранање.
   Указано је да је постојало друштвено рангирање унутар катуна, при чему је владајућа породица представљала горњи друштвени слој, али не хомоген, већ на нивоима у односу на степен сродства, а нижи друштвени слој — пастири, ратари и др. — чиниле би особе намерно или ненамерно инфилтриране у ширу родбинску заједницу. али не у сродству еа владајућом породицом. Из тога су произлазили односи унутар и ван групе.
   Показано је да су чланови оснивачке и владајуће породице могли бити чувари уз важне средњовековне трговачке путеве.
   Поставља се питање да ли су ти чувари реда на путевима имали више карактер војничке групе наоружаних коњаникаа мање пастирски, и да ли су то на првом месту биле групе људи албанског порекла.
   Поставља се питање да ли је било разлике између тих претпостављених група вој ника-коњаника и влашких група пастира и шта је проузроковало њихово спајање, ако је разлика поетојала. Пошто се чини да је питање сложено у раду је за Матаруге употребљавана одредница „друштвена група“.
   Поставља се питање друштвено-правног положаја такве друштвене групе у односу на господара у чијој су служби, односно у оквиру државе, и о њиховим поданичким и фискалним обавезама.
   На примеру Матаруга и Бурмаза указано је да су постојале везе између службе коју су одређене групе обављале и територијализације, чиме се поново поставља питање сесилности група албанског и влашког порекла, и то већ од краја XIII века.
   Анализа личних имена и патронимичних презимена Матаруга, који се помињу у архивским књигама, подстиче на поновно покретање питања да ли се на основу имена могу доносити сигурни закључци о етничкој припадности њихових носилаца.
   И на крају, упоређивање архивских вести са подацима из народног предања указало је на путеве настанка етничке групе у усменој традицији од стварне средњовековне друштвене групе.

   ИЗВОР: ГЛАСНИК ЦЕТИЊСКИХ МУЗЕЈА, X КЊИГА —TOM X, 1 9 7 7. ЦЕТИЊЕ

   Одабрао и приредио: Војислав Ананић

   Одговори

4. 31. мај 2018. у 04:57

   Војислав Ананић

   МАТАРУГЕ. 1. Врло старо илеме. Спомиње се 1318—1398. у околици Грахова, Црној Гори. Име М. није српског- подријетла. Постанак му се различно тумачи. М. су по свој прилици били амалгам балканских старосједилаца и старих Срба. Осим у Грахову, М. су становали некада и у другим крајевима Црне Горе и Херцеговине. Било их је у племенима старе Црне Горе, Кривошијама, Бањанима, Пиви, Дробњаку. Народ за њих тамо казује да је то био »стари свијет«, »стари народ«. У некима су од ових племена ускоци, који су дошли из околних српских земаља по Косову, затекли М., настанили се и развили међу њима, па их постепено потискивали или асимилирали. Честа су тамо, као и у другим нашим земљама, породична и топографска имена изведена од имена М.
   Литература: Гласник Географског Друштва (св. 11). П. Ш.

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

   Одговори