Прича о Делфи Иванић

10. јануар 2016.

коментара: 7

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Мићић

Постоји склоност да се опширно и некритички пише о „великим“ личностима из наше историје – онима који су заузимали високе положаје – уздижући њихов рад и успехе, а скривајући и умањујући мане, грешке и неуспехе. При том се често заборавља да те „велике“ личности по својим моралним особинама нису биле нимало различите од данашњих политичара. С друге стране, не шире се довољно сазнања о малим националним радницима – онима који нису имали високе положаје у државној администрацији или војсци – а управо такви су посветили живот делању за општу ствар, често и на своју личну штету. Њих брзо покрије историјски заборав, што је нарочито изражено кад су у питању жене. Ово је прича о Делфи Иванић, њеном оцу, неким заблудама и једностраном посматрању историјских процеса.

Иван Мусић је рођен 1848. године у угледној католичкој породици у селу Клобуку код Љубушког у Херцеговини, од родитеља Стјепана Мусе (Мусића), и мајке Иве из познате куће Краљевића, која је генерацијама давала фратре и католичке свештенике. Ивин брат, односно Иванов рођени ујак, био је фра Анђео Краљевић, потоњи бискуп Мостарско–дувањске бискупије. Ујак га је и крстио, а потом помогао у школовању. Иван је започео студије медицине, а завршио богословију. Свештеничку службу је започео 1873. године у жупи Равно, између Дубровника и Требиња.

Равно је католичка жупа (општина) на ободу Поповог поља, којој с једне стране стоји дубровачко залеђе, а с друге претежно православна села у Поповом пољу. Данас је Равно познато по шпиљи Вјетреници (станиште човечије рибице), православном манастиру Завала (трећем по значају међу херцеговачним манастирима, иза Тврдоша и Житомислића), затим као завичај учењака Руђера Бошковића, али и политичара Војислава Шешеља, и неславној чињеници да је управо у Равном отпочео први оружани сукоб последњег босанског рата. Равно је дејтонским разграничењем, по основу националног састава, издвојено из требињске општине да би ушло у састав Херцеговачко–неретванског кантона, односно жупаније (седиште у Мостару). Ова дигресија на савремену историју била је неопходна првенствено из географских разлога.

Ивану Мусићу није било суђено да живи и ради као свештеник. Почетак његовог службовања пао је у бурном тренутку, када су се Србија и Црна Гора спремале за одсудни обрачун са Османским царством, које је још увек држало у својој власти Босну и Херцеговину, али и Новопазарски санџак (Рашку област), Косово и Метохију, јужну Србију (нишки крај), Македонију . . . Ратни циљеви Србије били су претежно оријентисани ка ослобођењу Ниша, те Новопазарског санџака, како би се добила географска веза са Црном Гором (уз наду да би се, у случају брзог ратног успеха, могло прећи и на ослобађање Косова). Ратни циљеви Црне Горе (оличене у апсолутној власти књаза Николе) поклапали су се са интересима Србије по питању Новопазарског санџака, али су подразумевали и ослобађање Херцеговине (у чијем је саставу тада био и Никшић), како би била прикључена Црној Гори. Србији у том тренутку није било примарно да улази у Босну и Херцеговину, али јој је одговарало да дође до одређених немира у тим крајевима, како би се турска власт забавила и српска војска не би морала ангажовати своје снаге за заштиту од турске војске на Дрини. Међутим, на Босну и Херцеговину је са апетитом гледао и један велики играч – Аустроугарска монархија. Хабзбурговци су од раније планирали прикључење тих покрајина свом царству, а у том послу су првенствено рачунали на католички живаљ у Херцеговини, односно Хрвате. Тако је полако тињала ватра за кључање „босанског лонца“, сценарио који је – уз више или мање сличности – виђен више пута у историји.

Дон Иван Мусић (титула дон је уобичајена код ословљавања католичких свештеника мирског реда – односно оних који нису монаси), истински родољуб и неспорно храбар човек, био је већ укључен у рад хрватског националног покрета. Тако је, са титулом војводе доње Ерцеговине, изабран на чело устаника који су, подстакнути од аустријских обавештајних служби, напали османлијску војску у Габели на Неретви 19. маја 1875. године. Габела је само мало удаљена од Равна, према Мостару. Око месец дана касније почиње и устанак у православним крајевима, познат као Невесињска пушка. Српски устаници су подстакнути и помагани првенствено од Црне Горе, те у почетку имају значајне успехе и односе неколико победа над неспремном турском војском. Још месец – два касније почињу местимични устанци и по Босни, а онда се тајно укључује и Србија. Деловање Србије се одвија кроз два канала: званичне власти оличене у кнезу Милану Обреновићу и присталица оне друге династије, испред којих у Босни делује сам претендент на престо Петар Карађорђевић, под псеудонимом Мркоњић. Следеће године (1876) почиње рат Србије и Црне Горе против Турске (војне операције углавном нису биле усмерене ка Босни), а ускоро у рат са Турском улази и Русија. Деловање Русије у Босни и Херцеговини, због географске удаљености њихових јединица, било је на дипломатском нивоу.

Нека читалац сада сам, на основу претходна два пасуса, покуша да преброји колико је ту било различитих зараћених и интересних страна. Босанско–херцеговачки устанак 1875-1878. године мање се одликовао биткама и војним операцијама, а више сплеткама и закулисним играма, у којима се често није више могло разазанати ко је с ким, а ко против кога, и у чијем крајњем интересу. То је довело и до коначног неуспеха устанка. Звучи познато?

Укупни догађаји на Балкану 1875-1878. године у историографији су познати под заједничким називом „Велика источна криза“, а окончани су конгресом великих сила сазваним у Берлину 1878. године. Србија је добила проширење на југу (Ниш са околином), Црна Гора део Херцеговине (Никшић са околином, како је остало до данас), Аустроугарска Босну и Херцеговину (формално само привремену управу, али практично је то била трајна окупација), док је Турска као утеху задржала Новопазарски санџак (заправо се радило о интересу западних сила да спрече географску везу Србије и Црне Горе). Такво стање потрајаће све до 1912. године. Улазак Босне и Херцеговине у састав католичке монархије су, природно, са одушевљењем дочекали једино Хрвати. Срби су били разочарани јер су гајили другачије наде, док је муслиманско становништво схватало да је прошло време у којем је имало позицију повлашћеног слоја.

Иван Мусић, у свечаном војводском оделу, на коњу, испред својих устаника улази у Столац (тада престоницу Херцеговине), непосредно пре него што ће стићи аустроугарска војска предвођена генералом Стеваном Јовановићем (његову националност није тешко погодити).  Међутим, почетно одушевљење је спласнуло чак и код Хрвата. Тајне службе црно-жуте монархије, плашећи се да би непокорни војвода могао и против њих устати, сугерисале су му да је за њега боље да се врати свештеничком позиву. Разочаран, Иван Мусић је отишао најпре у Црну Гору, али тамо наилази на немилост књаза Николе. Након тога одлази у Београд, где од српске владе добија смештај и некакву државну службу, да би могао живети. Са њим путује и невенчана супруга (условно речено, јер као католички свештеник није могао бити званично ожењен) Цвија Вукасовић. О њеном пореклу постојале су контроверзе, међутим данас је архивским документима доказано да потиче из католичке породице Вукасовић из Стоца. За време боравка у Подгорици 1881. године родила им се кћерка Делфа, која с њима долази у Београд. Поред Делфе имали су још једну или две кћерке – извори се разликују – које су умрле као деца. Цвија умире од туберкулозе 1886. године. И сам војвода Мусић се разболео и умро 1888, у својој 40-тој години. У Београду је уприличена сахрана на државном нивоу, а опело по православном обреду је држао лично београдски митрополит. Иза војводе Ивана Мусића је, као потпуно сироче, остала само седмогодишња кћерка.

Делфи се у тој несрећи осмехнула судбина. Усвојио ју је Михаило Богићевић, син пуковника Милоша Богићевића (првог градоначелника Београда) и унук Анте Богићевића (лозничког војводе из времена Првог српског устанка). Сам Михаило, једно време министар грађевина Краљевине Србије, није имао своје деце. Ово усвојење је Делфи гарантовало безбрижно детињство, одрастање и школовање.

У Београду је завршила Основну и Вишу женску школу, а онда одлази на студије хемије у Женеви. Студије је прекинула 1899. године због смрти поочима. Враћа се у Србију, а онда тражи и добија место наставнице у српској школи у Скопљу (тада у саставу Османског царства). У том граду се спријатељила, а затим и удала за конзула Србије Ивана Иванића. Због природе његовог посла често мењају градове у којима бораве, што Делфи омогућује да се упозна са тешким положајем православног живља у Османском царству, али и да прошири круг пријатеља. Свакако највећи утицај на њен даљи рад има познанство са сликарком Надеждом Петровић и писцем Браниславом Нушићем. Делфа, Надежда, уз Љубицу Луковић и прву српску лекарку Драгу Љочић, уз подршку Ивана Иванића и Бранислава Нушића, оснивају 1903. године најпознатију добротворну организацију у Срба – Коло српских сестара. Директан повод за оснивање овог удружења био је прикупљање помоћи за народ у Македонији (или Старој Србији, како се тада говорило) након пропасти Илинденског устанка – када су многи устаници били интернирани широм турског царства, а њихове породице протеране у збегове. Склност ка хуманитарном раду Делфа је делом наследила од свог поочима Михаила Богићевића, који је својевремено био оснивач дома за глувонему децу „Стеван Дечански“. Занимљива прича везана за прво добротворно путовање Надежде Петровић и Делфе Иванић у Македонију, када су водиле транспорт хуманитарне помоћи, јесте да су том приликом „прошверцовале“ и Воју Танкосића пресвученог у женске хаљине. Танкосић је био поручник регуларне српске војске, обавештајац, четнички војвода, и у Македонији је радио на стварању четничке организације.

Коло српских сестара је врло брзо раширило своју мрежу и круг деловања. Посебно треба истаћи организовање курсева за добровољне болничарке, што ће имати велики значај у току ратова 1912-1918. Али Делфа се није ограничила само на рад у овом удружењу.  Од 1911. године активна је и као потпредседник „Женског савеза“, прве организације у Србији која се борила за права жена. Испред тог савеза је 1912. године основала „Чувалиште Свете Јелене“ – прво обданиште за децу запослених жена у Србији.

У време Балканских ратова 1912. и 1913. године „Коло“ показује своју сврсисходност и добру организацију. Од почетног упућивања чланица, обучених болничарки, као испомоћ ратним болницама, на Делфину иницијативу долази и до оснивања посебне Болнице Кола српских сестара, кроз коју ће проћи велики број рањеника. Поред тога, „Коло“ организује прикупљање знатних количине хране, одеће, и набавку санитетског материјала за потребе ратних болница. Због напорног рада и контакта са зараженима, Делфа се два пута разбољевала од тешких инфекција и оба пута једва извукла живу главу.

Први светски рат, највећа епопеја и највећа трагедија српског народа, доказали су пуни смисао и донели вечну славу за Коло српских сестара. Поред редовне неге рањеника, којих је било далеко више него у Балканским ратовима, ова организација је одиграла значајну улогу у сузбијању страховите епидемије тифуса почетком 1915. године. Стотине чланица – обучених болничарки – радиле су најтеже и најопасније послове у жариштима епидемије, Ваљеву и Нишу, као и другим болницама. У овој критичној ситуацији велику помоћ је пружила и енглеска војно-медицинска мисија предвођена племкињом  и хуманитарком леди Пеџет, Делфином личном пријатељицом. Сваки лекар или медицинска сестра који су радили са зараженима били су и сами изложени болести, и само чудом су могли избећи заразу. Од 400 лекара (ионако премали број) умрло је 160, десетине болничарки, 20 хиљада српских војника, 30 хиљда аустроугарских заробљеника, 250 хиљада цивила . . . Зарази су подлегле, даноноћно радећи на збрињавању болесника, и две предводнице Кола српских сестара: Љубица Луковић и Надежда Петровић. Србија је остала без своје најбоље сликарке на врхунцу стваралаштва, а Делфа без најбоље пријатељице. Тако је Делфа Иванић постала, вољом судбине, водећа личност Кола српских сестара и то ће бити до укидања ове организације – без обзира што није увек формално вршила дужност председнице. Након повлачења српске војске и дела народа на Крф, Делфа се најпре ангажовала око збрињавања ратне сирочади и омладине. За српске омладинце је израђивала смештај и школовање у интернатима по Француској и Енглеској. Заједно са Персом, женом политичара Јаше Продановића, организовала је слање помоћи и пакета српским војницима који су се налазили заробљени у аустроугарским логорима.

После рата је наставила са збрињавањем многобројне ратне сирочади. Учествује у формирању дома за сирочад у Чачку, као и Дома инвалида у Београду, са занатском школом за штићенике. Ангажује се на прикупљању средстава за изградњу комплекса зграда – Дома Кола српских сестара у Београду. Поред хуманитарног рада, била је врло активна и у Женском покрету, те као новинар и преводилац. Своје деце није имала, већ се старала о Иванки, кћерки из првог брака њеног мужа Ивана Иванића.

Са почетком Другог светског рата Делфа, тада на положају председнице „Кола“, одмах се ангажовала око помоћи избеглицама и заточеницима у логорима. Немачке окупационе власти понудиле су јој сарадњу, што је она одбила, након чега бива забрањен рад „Кола“, имовина друштва се конфискује, а саму Делфу смештају у затвор. Након пуштања из затвора нуди јој сарадњу и Милан Недић, али она одбија и њега, јавно подржава четнички покрет Драже Михаиловића и укључује се у рад илегалне београдске ћелије Равногорске организације. Због тога је поново хапсе 1944. године и у затвору остаје све до уласка партизана у Београд. Након кратког боравка на слободи Делфу поново хапсе комунисти као сарадника четника. Пуштена је из затвора на инсистирање већ поменутог Јаше Продановића, њеног пријатеља и предратног републиканца, који је био министар у влади Тито-Шубашић.

Када је 1946. године изречена смртна пресуда Дражи Михаиловићу, Делфа пише Президијуму Федеративне Народне Републике Југославије писмо следеће садржине:

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.

Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотине хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници. Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин. Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру. Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946. Делфа Ив. Иванић, кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.

Због овог писма је Делфа поново ухапшена, забрањен је рад „Кола“ као „великосрпске и буржоаске“ организације, имовина конфискована, а Дом Кола српских сестара додељен је културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“. Након пуштања из затвора Делфа Иванић се потпуно повукла из јавног живота. Умрла је у Београду, у дубокој старости, 1972. године. Тако је, после скоро три деценије тишине, отишла жена која је лично познавала четири српска краља, говорила шест страних језика, радо примана на свим европским дворовима, а на југословенски улазила кад је хтела. Носилац медаље „Флоренс Најтингејл“, највећег признања Међународне организације Црвеног крста.

Ово би, у најкраћим могућим цртама, била прича о војводи Ивану Мусићу и његовој кћерки Делфи, удатој Иванић, као и великим историјским догађајима чији су учесници они били. О војводи Мусићу је истраживао и писао познати босанскохерцеговачки историчар, по националности Хрват, Марко Вего. Он је 1953. године објавио књигу „Дон Иван Мусић и Хрвати у Херцеговачком устанку 1875-1878. године“. Делфин живот, и велика дела за српски народ, осветлила је историчарка Јасмина Милановић приређивањем „Успомена Делфе Иванић“ у издању Института за савремену историју 2012. године. Ова књига је настала на основу рукописа које је Делфа пред крај живота диктирала професору Федору Никићу. Дакле, све што је у овом чланку написано већ је познато и објављено. Међутим, тачне податке о Ивану Мусићу и Делфи није могуће пронаћи на једном месту, као да нису у питању отац и кћерка!

Мишљења о дон Ивану Мусићу подељена су међу херцеговачким Хрватима. Док једни величају његове заслуге и јунаштво, оснивају „удруге“ с његовим именом и дижу му споменике, други те исте споменике руше и говоре о њему као о „четничком војводи“. Не могу да му опросте боравак у Београду и православну сахрану, иако ни једно ни друго није својом вољом изабрао. И једни и други војводину кћерку нерадо помињу, а ако баш морају, веле да је „преодгојена“ у сиротишту где јој је испрана глава. Све и кад би јој опростили њено национално опредељење и рад, који би Хрват могао да прегори Делфину приврженост четничкој организацији, како оној старој тако и новим Дражиним четницима.

С друге стране, Делфа Иванић је међу Србима дуго времена била прокажена и заборављена. Сада, када је с њеног светлог лика скинута прашина, појединци покушавају да кривотворе податке о њеном пореклу. Говори се да је Иван Мусић био „Србин католик“, те да јој је мајка била православна Херцеговка или Црногорка.

Говорећи по чистој савести и правилима историјске науке, Делфа је била Хрватица по рођењу и Српкиња по опредељењу. Једнако како је то био и Иво Андрић. Једнако како је Србин постао и Бранислав Нушић, по рођењу Арумун (Цинцарин) Алкибијад Нуша. Данас нимало није спорно национално опредељење човека који је за српску књижевност дао као ретко ко, а за српску државу и сина јединца. Међутим, кад су у питању односи Срба и Хрвата, ту ствари никад нису просте. Неко увек мора да буде „издајник“ и „конвертит“, био он Иво Андрић, Делфа Иванић, или Арсен Дедић и Дражен Петровић.

Делфа Иванић је била дубоко свесна свог порекла. Она је увек са подједнаком љубави говорила о свом биолошком оцу, кога се сећала као великог човека и нежног родитеља, и свом „оцики“, како је називала поочима који јој је обезбедио безбрижну младост и живот у високом друштву. Није њој нико испирао главу. У свакој прилици и на сваком месту истицала је своје порекло, потписујући се именом Ивана Мусића као племићком титулом. Између два светска рата покушала је да успостави контакт са очевом фамилијом, шаљући допис матичном уреду у Љубушком. Жена њеног рођеног рођака, брата од стрица, рекла је матичару (свештенику) да се Делфи одговори како „у Љубушком више нема ближих рођака војводе Мусића“. Свакоме ко се озбиљно бави истраживањем порекла из искуства ћа бити јасно да иза таквог потеза не стоје никакви национални разлози. Препала се снајка да јој заова не заиска комад плодне херцеговачке земље.

Делфа Иванић је била Српкиња по слободном избору и својом вољом. Постала је то у време када, што би рекао Новак Ђоковић, и није било толико битно да ли се неко изјашњава као Србин или Хрват. Тада се у Србији још увек за устанике користила реч „усташе“. И таман да је рођена као Абориџинка, Делфа се има бројати у највеће Српкиње свих времена.

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Милан

    Морам признати да први пут чујем за Делфу Иванић. Још у уводу сам наслутио да ће читање овог текста бити ужитак! Све похвале аутору!

  2. Богољуб

    Врло сам поносан на своје презиме али после овог текста сам пресрећан.
    Хвала Вам господине за овај чланак.Велико хвала.

  3. dusan

    Poštovani gospodine Micić,

    Kao pripadnik roda Musa, Musića iz Klobuka, kod Ljubuškog, zahvalan sam Vam na nastojanju da temeljito i objektivno opišete sudbine don Ivana Musića i njegove kćerke. Mada se baš i ne bih složio sa svim napisanim, ali to je manje važno od Vašeg truda i nastojanja da istinom i činjenicama to potkrijepite. Neke stvari kao podrijetlo Mihajla Bogićevića potpuna su mi novina, kao i činjenica da je Ivan Ivanić imao dijete iz prvog braka. Isto tako odlično ste uočili da ga se negira iz nekih drugih razloga, a ne zbog njegovog lika i djela, kako sa srpske tako i sa hrvatske strane. Bio je čovjek svog vremena i objektivno je dao puno više nego su mu bile mogućnosti. Zaboravili ste spomenuti da je prije dolaska u Beograd dvije tri godine službovao u Parcanima, općina Sopot. Bez obzira na činovničku službu zbog bolesti – tuberkuloze od koje su umrli i on i Cvija (Floriana), živio je jako teško, a umrle su mu dvije kćeri – Danica, vjerojatno također od tuberkuloze koja je tada bila neizlječiva bolest, te Vukosava.
    Da bi ga se prokazalo u narodu izmišljeno je da se oženio Srpkinjom, mada je Cvija Vukasović poticaja iz jedne od najuglednijih južnohercegovačkih porodica, vjerojatno i najbogatije, Vukasovića, zvanih Kuduza. S obzirom da su matice župe Gradac sačuvane, sve se može i provjeriti. isto tako istina je da se Delfi na traženje, bliska rodbina nije javila.
    Uz to što nije bio poslušan, Musić je Austriji smetao zbog slobodarskih pogleda i profrancuske orijentacije, zato za njega nije bilo mjesta u “novom poretku”. Inače, ničim se nije zamjerio ni Srbima, ni Muslimanima čiji pojedini predstavnici ga sada zovu četnikom, s kojim on nema nikakve veze – svi ustanici zvali su se ustašama, kako pravoslavni tako i katolici. Naziv potječe iz vremena ustanaka Luke Vukalovića…
    U svakom slučaju, hvala autoru na studioznom i objektivnom pristupu.

  4. Војислав Ананић

    ЖАНА МЕРКУС ИМАЛА СРЦЕ ОД ЈУНАКА

    http://www.mediafire.com/file/u444ftfo2cllzv5/ZANA_MERKUS.pdf/file

    Извор: Ревија “Историја”, бр. 19/љвгуст 2011.

  5. Војислав Ананић

    КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ

    http://www.mediafire.com/file/h83a88p2askafj8/Ksenija_Atanasijevic.pdf/file

    Извор: Ревија “Историја”, 31. 1. 2012.