Бајкове Крушевице код Новога и православне светиње билећко-требињске Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар [caption id="attachment_58624" align="alignright" width="300"] Црква Св. Николе у Крушевицама, фото Рајко Томашеви ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар [caption id="attachment_58624" align="alignright" width="300"] Црква Св. Николе у Крушевицама, фото Рајко Томашеви Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Горан Комар » Бајкове Крушевице код Новога и православне светиње билећко-требињске

Бајкове Крушевице код Новога и православне светиње билећко-требињске

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар

Црква Св. Николе у Крушевицама

Црква Св. Николе у Крушевицама, фото Рајко Томашевић (Panoramio)

Крушевице су планинско село код Новог које је послије млетачко-османског разграничења 1701. године припало османској империји. У овоме селу живи род Ћеклића који је у прошлости Православној цркви давао калуђере и о томе се зна благодарећи подацима игумана добрићевског Леонтија Нинковића. Отац Леонтије указао је својом књигом о манастиру на читуљу крушевичких Ћеклића која је састављена од свештенослужитеља: јеромонаха Јована, јеромонаха Максима, јеромонаха Симеона, јеромонаха Теодосија и ђакона Леонтија. У вријеме када је отац Леонтије у Крушевицама пропитивао о овим калуђерима, могао је чути тврдњу да су сви пострижници манастира Добрићево. Стари Ћеклићи су памтили предпоследњега у низу као „Теодосија Малога“. О оцу Леонтију се приповједало да је купио маслинату код Херцег Новога и да је оставио завјештање да се на вјечита времена од ње дава манастиру Добрићево зејтин, свијеће и корпа лимуна и наранаџа. У манастиру су се чувала два печата са урезаним годинама које сугеришу постанак печата у 13. вијеку. Јеромонах Леонтије је почетком 20. вијека испитивао поријекло и ход старијег манастирског печата који је, каже добрићевски игуман, коректно описан од стране игумана Јевстатија Гаћиновића у часопису Босанско-херцеговачки Источник, а печат, затим, описује и уредник Источника В. Поповић. Он овако доноси натпис са печата:

:Ϯ СiЕ ПЕЧАТЬ МОНАСТИРА ХРАМЬ ВХОДА ЗОВОМЬ ДОБРiЧЕВО ПРИ РҌЦЕ ТРЕБИШНИЦЕ НА ЛСГВ.

Вјеровао је јеромонах Леонтије да су Турци након млетачког удара на Рисан, током 1649. године опустошили манастир Добрићево, али је калуђер из рода Ћеклића преживио и са старим печатом добјежао на Крушевице. Код Ћеклића је печат и нађен, а свето братство добрићевско је, у међувремену, израдило још један печат. Казује се да је манастир послије разура турскога стајао запуштен осамдесет година.

Погледајмо сада каква се архивска зрна налазе у новским црквеним архивима и Архиву града Новога. Најприје, старе црквене књиге примопредајних инвентара и трошковника устројене 1751. године, препуне су помена топаљских пароха који су администрирали Топаљску парохију код Новога. Цркве њезине су Свети Ђорђе, наслијеђена из турских времена и Саборна херцегновска црква Вазнесенија Хрстовог. Овдје, на Топлој, устројена је 1718. сједиште Топаљске општине чији је први трибутарни капетан био Сливничанин Симо Милутинов Магазиновић. Управо ове године, на Спасов дан, Новљани се спремају да свечано обиљеже велики јубилеј: триста година од освећења Саборне топаљске цркве. Инвентаријуми Саборне цркве из друге половине 18. вијека, као и пописи домаћина новских из истога периода, помињу на више мјеста топаљског пароха „духовника Максима Вучковића“, а као мјесто пребивања одређује се „Ћелија под Зирине“. Ова Ћелија стајала је као солидна старинска зграда на мјесту гдје данас почиње „Мојдешки пут“. Отац Максим, а то је ван сваке сумње јеромонах Максим Вучковић из рода крушевичких Ћеклића, наведен је у више пописних годишта као топаљски вицепарох, уз свештеника Симеона Продановића и друге. Било је током 18. вијека сасвим уобичајено да савински игумани администрирају топаљску парохију као средишњу херцегновску парохију. Такав је случај у доба јеромонаха Максима и са архимандритом Викентијем Рајковићем и другим савинским архимандритима. Но, поред оца Максима, на Топлој је, као парох, служио и отац Леонтије Вучковић, још један калуђер из рода Ћеклића. Занимљиво је да се у старим топаљским књигама које смо научно обрадили током последње године, нигдје у примопредајним инвентарима не помиње Ћелија Под Зиринама (подручје између Топле и села Сушћепан), већ се помињу Ћелија крај Саборне цркве у којој је почетком 19. вијека служио и познату школу просвештенија држао савински јеромонах Јосиф Троповић који је овдје угостио и учио и Рада Томова Петровића, митрополита црногорског. Ова Ћелија под Зиринама припадала је фамилији Ћеклића-Вучковића и по казивању мјештана лежала је у саставу филијалног савинског манастирчића Рождества Пресвете Богородице званога Потпланина у селу Ратишевина. Овај манастир разорен је у француском рату, а припадао је, као метох, херцеговачком Косјереву. Велико манастирско имање припало је аграрном реформом Краљевине Југославије новској породици Радман. Последњих година пошло ми је за руком реконструисати читави низ старјешина манастирских од попа Андрије Косјера на измаку 17. вијека до јеромонаха Никодима Лазаревића у првој половини 19. вијека. И отац Никодим, као последњи старјешина потпланински потекао је из мокрињског рода свештеника Лазаревића, који су, опет, као и скоро сви игумани манастирски, потекли из источне Херцеговине.

Ево како приморски архиви старе српске комуне топаљске могу послужити за разоткривање истине о калуђерском роду крушевичких Ћеклића који су се постригом и службом од давнине везали за манастир Добрићево. Занимљиво је да се у Крушевицама, то дакако казује само усмена традиција, Ћеклићи сматрају најмлађим братством. Међутим, има и других свједочанстава старијих веза крушевичких родова са православним светињама овога дијела Херцеговине, управо оних светиња које лежећи у непосредном гравитусу немањићких манастира Добрићева и Косјерева, које се и саме поријеклом везују уз Немањиће, говоре о потреби Крушевичана да им поклањају пажњу. У традицијском опсегу старих Малешеваца, у Горњем Врбну, стоји 1930. године обновљена црквица Светог Василија Тврдошког и Острошког коју су обновила тамошња православна братства. Но, изнад надвратника цркве постоји и мања ктиторска плоча са натписом, умјетничке израде, која подсјећа на радове познатог бокешког клесара Станка Лепетића, на којој пише да су синови Крста Н. Павловића из Крушевица (могуће и Бјелских Крушевица) 1931. године помогли обнову цркве. Плоча квадратног облика носи раскошну представу Светог Василија и натпис:

ПРИЛОЖИШЕ СИНОВИ К. Н. ПАВЛОВИЋА/ КРУШЕВИЦА МАРКО Ј. Г. 1931.

И данас Новљани помажу обнову Цркве у Херцеговини. Данас се крећу ка прослави триста година Саборне Световознесењске цркве на Топлој која представља један од најсјајнијих симбола јединства и културно-историјске цјеловитости Старе Херцеговине. За вјеровати је да ће оба града узети учешће у обиљежавању заједничког историјског јубилеја.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top