Свети Арсеније I Сремац Reviewed by Momizat on . Српска православна црква и верници 10. новембра (28. октобра по јулијанском календару) прослављају Светог Арсенија I Сремца (?-1266), другог српског епископа (о Српска православна црква и верници 10. новембра (28. октобра по јулијанском календару) прослављају Светог Арсенија I Сремца (?-1266), другог српског епископа (о Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Свети Арсеније I Сремац

Свети Арсеније I Сремац

Arsenije-I-SremacСрпска православна црква и верници 10. новембра (28. октобра по јулијанском календару) прослављају Светог Арсенија I Сремца (?-1266), другог српског епископа (од 1233. до 1263. године). Уредништво портала Порекло честита свима који славе овог свеца. 

Његово место рођења није тачно утврђено. Архиепископ пећки Данило II у „Житију архиепископа Арсенија“ написаном између 1324. и 1327. наводи да је пореклом „од сремске земље“. Међутим, треба имати у виду да су у 13. и 14. веку простор данашње Мачве и слив Колубаре називани Сремом. У српској редакцији Пролога митрополита Константина Мокисијског с краја 13. или почетка 14. века пише да је пореклом „од стране далматинске, која је у држави краљевства српског“. Архимандрит мастира Високи Дечани Хаџи Серафим Ристић износи две верзије Арсенијевог рођења. Према једној родио се у Срему у селу Дабар, близу реке Дунава и града Сланкамена, а према другој родио се у Далмацији, близу Јадранског мора.

Замонашио се у младости и кад је чуо за делатност Светог Саве отишао је њему у Жичу. Свети Сава га је убрзо поставио за игумана Жиче.

Арсеније је за архиепископа изабран вољом свог претходника Светог Саве који се 1233. повукао са трона пред други полазак за Јерусалим.

Саградио је Цркву Светих апостола у Руговској клисури код Пећи који је касније названа Црква Вазнесења Господњег.

Његово житије и службу написао је архиепископ Данило II. Данило II је у својој задужбини, Богородичиној цркви у Пећи, дао да се наслика циклус слика из Арсенијевог живота.

Повукао се са трона 1263. услед тешке болести (парализе). Боловао је и умро у Црнчи 28. октобра 1266. године и сахрањен у Храму Светих апостола у Пећи. Његове мошти ношене су и чуване по разним манастирима, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

На страници, порекло презимена, село Будимља (Беране) стоји овај податак: „На дну Будимље, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тело ту пренесено из Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулима.“

Када су Црногорци кнеза Данила похарали Куче оскрнавили су и медунску цркву, одакле су узели мошти св. Арсенија. У Медун су га донијели монаси из Мораче (гдје је донешен из Пећке Патријаршије), али их је игуман Димитрије послао у Куче рекавши: „Ту је слободан од Турака, а овдје га не смијемо држати близу Колашинских и других Турака.“ Никшићки лист „Невесиње“ у броју 18. од 2. септембра 1898. г. у чланку о манастиру Довоља, између осталога пише: „До скоро су овдје постајале мошти св. Арсеније, које се сада находе у Бањанима.“ Тај манастир је некада био важан духовни центар Потарја, у којем су се, захваљујући свом скривеном положају склањале драгоцијености из других вјерских центара који су били на удару Турака. Исти лист „Невесиње“ у 19. броју доноси: „Ждребаник, 25. августа 1898. …да се помоли Богу и св. Арсенији и поклони храму св. Архистратига Михаила, у коме је почивало тијело српског Архиепископа св. Арсенија, који је пренешен у Косијерево год. 1885…“ (Косијерево, манастир на крајњем југозападу Бањана). У овом манастиру су биле мошти Светог Арсенија Српског од 1884. године до 1914. године. Послије су пренете у манастир Ждребаоник. Никшићке новине „Оногошт“, бр.4. из 1899. г. у тексту о манастиру Ждребанику, пише да су ту биле мошти св. Арсенија до 1885. када су пренешене у Косијерево.

Године 1933, по благослову Српског патријарха и Синода, руски архиепископ Нестор однео је део моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна црква.

ИЗВОР: Википедија, www.spc.rs

ДОДАЦИ:  

Текст о Светом Арсенију Сремцу са сајта pravoslavie.ru (на српском) можете прочитати ОВДЕ.

*

Извод из књиге „Благо Србије“: Пећка патријаршија – Престо српских патријарха. Аутор Тамара Огњевић. Младинска књига, Београд, 2012. Одабрао сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Када је почетком 13. века успоставио самосталну српску цркву, Свети Сава је као њен први архиепископ поставио седишта дванаест епископија на самој граници ондашње Србије, као да је веровао да ће на тај начин и државу и народ заштитити од многобројних освајача.  Тако је прво седиште самосталне Српске православне цркве успостављено у седмовратој Жичи, која се налазила надомак границе према ондашњој Угарској. Непрекидне најезде Кумана, Печенеза, Татара и других свирепих и ватри склоних освајача показале су врло брзо да се средиште црквене управе ипак мора преместити на неко мирније место. Тако је Савин наследник на епископском престолу, његовом вољом одабран духовни син Арсеније Сремац започео градњу Цркве Светих апостола надомак Пећи, на локацији варљиво удаљеној од попришта сталних сукоба. Апостоли ће временом постати централна црква комплекса храмова познатог под именом Пећка патријаршија, светилишта у коме се и данас на престолу Светог Саве први међу епископима Српске православне цркве устоличава у звање патријарха.

Пећка

Пећка патријаршија, фото Драган Боснић за „Благо Србије“

Скровита зараван ушушкана дивљим зеленилом у долини реке Бистрице на уласку у Руговску клисуру била је прави монашки рај средином 13. века када је Арсеније Сремац започео градњу Цркве Светих апостола, храма чија је примарна намена била да постане маузолеј српских архијереја. Овај простор надомак града Пећи на Косову, био је метох манастира Жича још у време Саве Немањића, па поједина предања, али и натпис на једној фресци у Светим апостолима сугеришу да је план о градњи овог црквеног средишта направљен још за живота оснивача самосталне српске цркве. Мало је, међутим, вероватно да је у то време било ко могао претпоставити да ће управо овде настати по много чему јединствен комплекс у укупној традицији српске црквене уметности.

Арсеније је подигао Апостоле у стилу рашке градитељске школе. Једнобродна грађевина са унутрашњом припратом и куполом, добила је нешто сложенији, троделни олтарски простор. Зидана је ломљеним каменом, а богато клесани саркофази архијереја у њеном наосу најнепосредније сведоче о гробном карактеру овог храма, сазиданог по узору на легендарни маузолеј васељенских патријарха у Цариграду, који је и сам за патроне имао Христове ученике. Следећи управо византијску традицију да се око неке значајне сакралне грађевине настави са дозидавањем нових цркава, капела и различитих анекса, архиепископ Никодим је 1320. уз северни бок Апостола подигао једнобродну цркву Светог Димитрија. И Свети Димитрије, као и Богородица Одигитрија, коју ће 1330. саградити архиепископ Данило II, једнобродне су грађевине са куполом. Разликују се утолико што је купола у Никодимовој грађевини подигнута у склопу кровне конструкције која се ослања на пиластре унутар бочних зидова грађевине, док ону осмоугаону у Одигитрији носе четири слободна ступца. Богородичина црква је нешто већа од Светог Димитрија, а уз њен јужни зид архиепископ Данило је дозидао и малу цркву Светог Николе.

Велики подухват проширивања Пећке патријаршије у епохи енергичног и даровитог архиепископа Данила окончан је градњом монументалне спољне припрате која ће објединити четири цркве, стварајући привид да је у питању јединствена грађевина. Овај егзонартекс, настао 1330, био је у прво време отворен, са масивним звоником и катихуменом, који су у међувремену порушени. Према археолошким истраживањима, Пећка патријаршија је у Данилово време, а по узору на Жичу, била обојена у црвено, а њене фасаде су поред прозора и врата обликованих у романо-готичком стилу, биле декорисане и живописом. Од тог сликаног украса данас ништа није сачувано, али су фасаде патријаршије недавно поново окречене у црвено.

Пећка патријаршија је истински зборник српског сакралног сликарства у периоду од неколико стотина година. Особито централна Црква Светих апостола, са неколико слојева иконографски занимљивог и стилски разноликог сликаног украса, представља прави уметнички драгуљ. Најстарији слој фресака у Апостолима настао је још за живота Арсенија Сремца, средином 13. века. Његови солидно очувани делови могу се данас видети у олтару, куполи и поткуполном простору. Поред традиционалног Причешћа апостола, Поклоњења јагњету (агнецу), представа јеванђелиста и појединих епизода из живота Христа и апостола, из ове епохе посебно су упечатљиве композиције Деизиса, Вазнесења Христовог у куполи и монументална Богородица Оранте (Молитељка) окружена анђелима и апостолима у часу када се њен син узноси на небо. Силаску Светог Духа на апостоле у овом храму је с правом дато значајно место, чиме се најдиректније сугерише његов каратер епископског седишта. Портрети Саве Немањића и Арсенија Сремца у процесији новозаветних архијереја и учених отаца хришћанске цркве, насликани у проскомидији Светих апостола, прва су аутентично српска иконографска интервенција у оквиру традиционалног православног сликарског шематизма оваквих сцена, и за српску уметност имају подједнако и историјску и теолошку вредност.

 

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top