Порекло писца Милорада Павића

17. август 2015.

коментара: 1

Milorad-Pavic

РОЂЕН: У Београду, 15. октобра 1929. Преминуо у Београду 30. новембра 2009. године.

РОДИТЕЉИ: Отац Зденко, мајка Вера (дев. Михајловић).

О ПАВИЋИМА: Павићи су, према породичном предању, Срби православне вере из Хрватске, пореклом из Жумберка. Негде око 1670. почело је, као што историчари знају, насилно унијаћење Срба у том крају, па је то захватило и нашу породицу. Били су, дакле, православци присиљени да пређу на унију, а касније и у католичанство. Породица је лутала и, по предању, неки наши преци су стигли чак до Будима. То је тај круг: сада смо се вратили православљу. Ја сам православац. То је, дакле, хазарска судбина која је чешћа и много обичнија у животу него у литератури, да се заврши круг и да се вратите свом пореклу.

ПОРЕКЛО ПО ОЧЕВОЈ ЛИНИЈИ: У очевој породици постоји дуга списатељска традиција. Зато, како ме питају — када сам почео да пишем, кажем да сам већ 200 година писац. Павићи су почели да објављују своје књиге још у XVIII веку. Један од њих, Емерик Павић, живео је у Будиму и писао песме у десетерцу, стиху српске епске поезије, пре него што ће она постати славна, у време Хердера, Гетеа, Бајрона, Мицкијевича и Пушкина… Настављао је традицију Качића, на неки начин. Седео је у Будиму и објављивао своје књиге стихова. Онда је, после њега, већ у XIX веку био Армин Павић, почасни члан Српске академије наука. Позната је његова Хисторија дубровачке драме. Он је дао периодизацију Вуковог рада која је и сада на снази, тако да је критичко издање дела Вука Караџића данас рађено на основу периодизације коју је оцртао Армин Павић. Следећи је био Никола Павић, старији, један минорни драмски писац. Мој стриц, Никола Павић, млађи, који је службовао као учитељ у кајкавским пределима, у Међумурју, писао је песме и спада у најбоље кајкавске песнике хрватске књижевности. Дакле, једна чудна линија. Ја сам живео у Београду, али понекад смо ишли код њега у Хрватску. Тамо сада, у Загребу, хоће да спаљују моје књиге, како предлаже »Око«, али тада се још могло ићи стрицу у посету. Веома ми се допао. Наравно, знао сам његове стихове и још увек знам неке напамет. Умео је дивно да прича и сада ми се чини да су те његове приче биле исто тако добра литература као и његова поезија. Он, међутим, никада ништа од тих прича није записао и мени је жао што то није учинио. Ето, то су моји први утисци. Ја сам, откад знам за себе, желео да постанем писац.

ПОРЕКЛО ПО МАЈЦИ: Мој деда по мајци живео је у Новом Саду и Сомбору, где је и сахрањен, а моја баба, мати и тетка једно време су живеле у Панчеву. И данас тамо живи један део породице. Тај деда по мајци, кога нисам упознао, доктор Стеван Михајловић, био је правник, студирао је на пештанском универзитету права и филозофију. Био је председник суда у Сомбору. За њега су везане разне приче у породици. Он се био развео од моје бабе. У оно време то је била необична ствар. Не би била необична толико да није морао због својих многобројних љубави да оде у превремену пензију. Он је ушао и у моје приче.

Моја мати је професор филозофије. Предавала је филозофију, али се у исто време, заједно с оцем, дуго и усрдно бавила нашим народним фолклором, нарочито српским играма и то у време када се томе није поклањала нарочита пажња. Дакле, тај женски део моје породице — мајка Вера, Михајловић по рођењу, и Емилија Михајловић, њена сестра — моја тетка, и нарочито онај део породице који је живео у Панчеву. Деда Михајловић, по коме су оне понеле име рано је умро, па га нисам упамтио али на мене је оставио јак утисак, због породичних прича. Много се причало о томе шта се коме и када десило. То је била једна огромна породица, разграната, с различитим презименима. Тако се породица у Панчеву називала Томић. Те породичне легенде су мене посебно привлачиле. Написао сам неколико прича које непосредно обрађују живот мог деде Стевана Михајловића. Слушајући та породична предања, ја сам у ствари учио како се прича. Ако сам од Николе Павића учио стил, овде сам сагледао неизмерно богатство тема: како се и шта десило тетки, не мојој, већ тетки моје тетке и моје мајке, па шта се десило уји . . . У тим причама, у првом плану била је фабула. У том симислу, можда, ја могу да поновим да свака прича има оца и мајку. У мом случају као да су се те улоге замениле. Мушка линија је играла улогу мајке, а женска улога је припала оцу. Али све то није важно, важно је да су се обе линије спојиле. Иначе не би било причине деце.

РАТНА ПРИЧА: Бака по мајци, Мара Којић (удата Михајловић), била је учитељица и болничарка добровољац у балканским ратовима и у Првом светском рату, а Павићев дед по мајци Алекса Којић јавио се у добровољце 1914. и погинуо на Солунском фронту и сахрањен је на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Грчкој.

РОДИТЕЉИ: Мој отац је био вајар и соколац. Безмерно су се бавили спортом, и он и мати. Обоје су били одушевљени вежбачи на справама. Отац је писао и штампао правила за одбојку и кошарку у време кад код нас још нису постојала и када нису утврђена међународна правила за те игре. Отац је, дакле, скренуо из те породичне књижевне традиције која је одавно постојала. Ја сам међутим, одувек желео да будем писац као стриц. То ми је изгледало лепо.

ФРАНЦУСКИ: Сестра и ја, када смо били деца, имали смо једног малог пријатеља који је узимао часове француског језика. Између два рата, у Београду се много учио француски. То је био најчешће учени страни језик тада у Београду. Нама се, сестри и мени, веома допало што наш друг Саша учи француски, па смо и ми тражили од родитеља да узимамо часове код једне Францускиње, наше сусетке. Била се удала за нашег човека, па је долутала у Београд. Тако сам почео да учим француски још у првим разредима основне школе. У том тренутку, пробијања љуске једног другог језика, тај двоструки импулс, оставио је на мене незабораван утисак, као да ми је нека скрама спала с очију, као да сам одједном прогледао и на неку другу страну. И сећам се неизмерног задовољства када сам прве редове француског језика почео да разумевам. Наслућивао сам један чаробни свет и тек касније, када сам боље савлађао француски, схватио сам да сам поезију открио погрешно разумевајући француске текстове. Када сам научио језик и вратио се тим текстовима више ничега није било од магије. Све се расплинуло као мехур. Отада, затворен дуго у границе земље, ја сам француски језик бар три пута заборавио и поново га дизао из мртвих као Христ Лазара и данашњи мој француски језик је само рушевина оног негдашњег знања. Али у оно време, то знање је мени, не знам због чега, веома много значило. Чини ми се да је тај спрег два језика, мог матерњег и француског, био пресудан тако да су први текстови које сам писао, у жељи да једног дана постанем писац, били написани на српском и на француском језику.

ПОРОДИЦА: Милорад Павић се оженио 1958. Бранком Бастом, историчаром уметности; син мр Иван Павић је сликар, а ћерка Јелена, зубар. Године 1992. засновао је нови брак са Јасмином Михајловић, књижевним критичарем и аутором једне од првих монографија о Павићу (Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд 1992).

ИЗВОР: Ана Шомло, Разговори са Милорадом Павићем, “Хазари или обнова византијског романа”, Београд, БИГЗ, 1990; riznicasrpska.net

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Dobrica

    Neverovatno, krug i samo TO.