Велико Набрђе, некадашње српско село у Славонији

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Поглед на село Набрђе са Диља на југ, фото: Небојша Бабић
Поглед са Диља на Славонију

Славонија је назив добила по Склавинима, једне групе племена од којих су, заједно са Вендима и Антима, касније настали словенски народи. Склавини су племена у основи староевропског поријекла која су одувјек насељавала област Подунавља. Jедно од већих склавинских племена били су Срби. Током 7. и 8. вијека један дио Словена се из Горњег Подунавља шири на област данашње средње Славоније. Ондашње хронике називају их Sclavoni, a њихову област између ријека Саве и Драве – Slavonia, Sclavoniа, Sklavonie. Дакле, Срби у Славонији имају своју историју још од тих времена. Током вијекова туђинске власти, дио њих изгубиће идентитет захваљујући мађаризацији и германизацији и утицају римокатоличке цркве која је вијековима на разне начине преводила Србе на своју страну и прибројавала их иначе малобројном хрватском народу.
Од почетка 16. вијека турска експанзија погађа и ове области. Турци ће покорити Славонију 1552. године, а затим и Угарску и стићи све до Беча. Највећи дио српског становништва Славоније иселио се на сјевер и запад, мноштво је изгинуло у ратном вихору, неки су остали и прихватили нову власт и њихову вјеру. Турско господарње Славонијом трајало је до 1698, када су Турци коначно протјерани на југ и успостављена тврда граница на Сави. У запустјела славонска села враћа се један број старосједилаца, али далеко више становништва чине они који су досељени из крајева јужно од Саве, поглавито из Босне. Један дио њих населили су у опустјеле крајеве сами Турци, а дио је дошао сам, користећи ратне прилике сукоба између Турске и Аустрије крајем 17. вијека. Они су основа становништва Славоније наредних тристо година. О њима ћу говорити у овом раду, јер за оне претходне је тешко утврдити много поузданих података. Заједничко им је да су у питању Срби.
На мапама из 17. вијека, управо овај средњи дио Славоније означен је као Rascia, Rasci, Ratzen, наравно, по становништву које је ову област населило.

holandska-mapa-iz-1650engleska-mapa-iz-1680

 

 

Повијест Набрђа, поријекло и особине становништва

Село Велико Набрђе налазило се на око 15 километара западно од Ђакова, на обронцима горе Диљ. Село је било на брежуљкастом терену са три стране окружено густом шумом.
На подручју Набрђа, насеље је постојало још у бронзано доба. Најстарији трагови људске насеобине датирани су на око двије хиљаде година прије Христа. Становници овог времена вјероватно су били представници будуће латенске културе, народа од којег су касније настали Келти и Илири, а у једном дијелу и Словени.
Касније, на овом подручју, због географске отворености не тако згодном за неко трајније живљење у доба ратова и сеоба народа, били су Келти, Илири, Римљани, а у раном средњем вијеку Авари и Словени. Угарска држава је ово подручје припојила почетком 11. вијека.
Први пут у писаним изворима, Набрђе се помиње 1422. године, и још неколико пута током 15. вијека, под називима Naburgia, Naborgya, Nebergye.
1432. године, Набрђе је било сједиште котара који је обухватао и села Брежница, Блажевци, Каменица, Пауљ, Божеврце, Ракош, Велики и Мали Роговац. Већина ових села касније су запустјела и данас не постоје.
Јасно је да је назив словенски, настао због брдовитог терена на којем се село простирало. Мјештане су увијек звали, не Набрђани по самом називу села, већ – Брђани, по изгледу краја у ком живе.
Словенско (српско) становништво Набрђа, као и другдје по Славонији, током средњег вијека је, утицајем угарске државе, покатоличено, али се оно само, нити су то други чинили, није сматрало хрватским све до пред крај 19. вијека. Себе су називали Славонцима. Тек крајем 19. вијека, утицајем пропаганде Ватикана и аустроугарске круне, међу католичким Словенима овога краја и цијелог Балкана раширена је хрватска идеја.
Почетком 16. вијека, ове крајеве задесила је турска најезда. Избјегло српско становништво из централне Србије угарске власти су радо прихватиле да буду граничари њихове државе. Предвођени рудничким војводом Павлем Бакићем, Србијанци су храбро бранили своје положаје и онда када су престрашени њемачки и угарски витезови бјежали са бојишта. Све је то, наравно, имало скупу цијену. У борби пред далеко надмоћнијим непријатељем ипак су поклекли. Турцима је успјело да освоје Осијек 1526, и Брод (Славонски) 1536. године, а сљедеће године и Бакић је погинуо у чувеној бици код Горјана (средњевјековна тврђава близу Набрђа). Коначно, цијела Славонија је пала 1552. године.
У Набрђу су, прије турске експанзије, по свој прилици, живјели покатоличени Срби. То није необично, имајући у виду да су овим крајевима четири вијека владали католички владари Угарске. Након турског освајања Славоније половином 16. вијека, турски попис Санџака Пожега из 1579. године у Набрђу биљежи само 11 кућа. Осим двојице старјешина са мађарским именима, тешко је закључити да ли се ради о православним или католичким Словенима. Три куће су означене као дошљачке. Других података током наредних стотину и више година нема.
Турци су у Славонију населили Србе из јужних крајева, Босне, Далмације, Херцеговине и Подриња, као граничаре са Аустријом и Угарском. Насељен је нарочито појас сјеверне стране славонских планина, од Ђакова до Вировитице, као и Подравина од Виљева до Михољца. Ово се може видјети по српским именима из турског пописа у реченим подручјима. Набрђе је остало ван тога појаса, будући на јужној страни поменутог планинског појаса.
“Срби су двојако прелазили у Хрватску. Или заједно са турском војском, натерани од ове да се за њу боре, или бежећи испред турске војске, готови да се против ње боре чим се сместе… Први су прелазници звани најчешће мартолози, други ускоци” (цит. Лазо Костић, из рада “Појава Срба у Хрватској”).
Током Бечког рата, 1688-91, ова цијела област, будући на путу објема војскама, скоро сасвим је запустјела. Оно становништва које је ту живјело током турске власти, разбјежало се по горама или се сасвим иселило на сјевер преко Драве. Након седам бурних ратних година, када је успостављена граница на Сави, хабсбуршка држава почиње са насељавањем ових крајева. Дио ранијег становништва се вратио у своја села, али је већи број становништва досељен од добровољаца из Босне, који су, пуни повјерења према хришћанској аустријској царевини, напустили крајеве који су остали под турском влашћу и ставили се Аустрији на располагање. Готово цијела Славонија је наредних неколико година била дио Војне крајине. Међутим, већ 1702. године, подјељена је на Крајину и Провинцијал. Само становништву оних дијелова Славоније уз Саву остављен је повлашћени статус крајишника, док је унутрашњост на сјеверу постала „Провинцијал“, коју су аустријски и угарски господари хтјели да укмете. Но, то није могло ићи лако, с обзиром да су те крајеве настанили динарски Срби ненавикли да икоме буду слуге. Они који су ту били још у вријеме турске власти, стољеће и по су уживали повластице крајишника, јер су обезбјеђивали Турцима границу са Аустријом. Они који су ту дошли са аустријском војском, дошли су са оружјем у рукама, за обећане привилегије су ратовали и отјерали Турке. Сада им те повластице нису могле бити тек тако одузете. Због тога, већи дио Славоније, иако у саставу Провинцијала, није потпао под поновну феудализацију, већ је био под директном управом бечког двора (Коморе), а становништво није било везано за земљу, били су само земљишни корисници и обвезници пореза који су плаћали непосриједно Дворској комори. Овим су Срби у Славонији били задовољни: нису били кметови, а опет нису имали строг режим какав је владао у области Војне крајине. Овај статус уживала су окружја: Вуковар, Иванково, Осијек, Ђаково, Валпово, Михољац, Нашице, Ораховица, Слатина, Вировитица, Воћин, Пожега, Церник, Пакрац, Подборје, Сирач, Субоцка и Кутина.
По аустријском попису 1702. године у Набрђу има 19 кућа, од чега 15 православних и четири католичке. У документу пише да су становници већином „Rasciani greci rittus fidei“. И другдје по Ђаковачком котару велику већину (осим у самој ђаковачкој вароши) чинили су православни Срби. Као најстарије породице у Набрђу истичу се Живковићи, Митровићи, Тривуновићи, Гвозденовићи.
1736. године, у Набрђу има већ 28 кућа, од којих три католичке, а остало православне. Очито је било и раздјељивања кућа првих насељника, али и доласка нових досељеника. Између осталих, наводи се и Вукосав Сокол, од кога ће се развити бројно братство Соколовића. У попису ни за кога није наведено да је сеоски старјешина. По бројности се истичу Живковићи којих има три куће. Према попису из 1758. године, Набрђе има 58 кућа са 312 становника. Становништво се усталило, уз спорадично досељавање појединаца, најчешће из околних села ђаковачког краја. Осим неколико кућа, огромну већину чинио је српски православни живаљ, тако да је Набрђе било најјаче српско село у околини Ђакова. И, као такво, трн у оку католичкој цркви и хрватској државној идеји од краја 19. вијека.
У другој половини 19. вијека, плански ће ту бити насељене неке католичке породице из разних области Аустро-угарске. Занимљиво је да су се четири словачке породице насељене у овом периоду у Набрђе, временом, орођавајући се са набрдским Србима, полако и саме посрбиле и прешле у православну вјеру. Насељени на ободу села, католици ће се брзо издвојити као посебна заједница – Мало Набрђе. Тада ће и стари дио села понијети придјев „велико“. И поред тога, Набрђе је остало тврди српски бедем у побрђу средње Славоније.
Крајем 19. вијека, Набрђе је нарасло на 87 кућа, углавном српских.

Главно мјесто у селу било је раскршће гдје се сеоски пут који се из правца Совриног брда и Малог Набрђа спушта преко Горњег поља у Велико Набрђе и ту рачва на двије стране. У углу који праве два нова пута је велики стољетни стари храст. По навици из својих ранијих завичаја, Брђани су ту одржавали сеоске скупове на којима су доношене важне одлуке, саопштаване значајне вијести, ту се окупљало и ради весеља и ради туговања. Брђанска црква са високим звоником подигнута је 1776. године, посвећена Успењу Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (Велика Госпојина). Црква, звоник и предивни иконостас, коме су се дивили подједнако и православни и католици, били су израђени у барокном стилу који је у то вријеме преовладавао у архитектури и сликарству. И прије ове цркве у селу је била брвнара, подигнута још за првог насељавања села крајем 17. вијека. И сеоска школа, која је заснована 1854. године (до тад су се дјеца описмењавала у цркви, а за даље школовање се ишло у Левањску Варош или Ђаково), испрва је била нешто већа брвнара, а 1903. подигнута је зидана школска зграда, са потребном опремом. Набрђе је имало и свој дом културе са симболичним називом “Стража”, који довољно, у једној ријечи, описује вијековну судбину Срба – граничара и крајишника.
Набрђе је имало своју циглану, у Роговцу, и парни млин од 1910. године, који је држао Васо Радосављевић. Сви мјештани су имали окућнице и мање или веће њиве и винограде, као и забране у приватном власништву. Али, као остатак племенског начина живота, село је имало и заједничку својину – комун, и то велику храстову и букову шуму Урбарију и пашњаке на Матијевцу.
Српство Брђана показало се у Првом свјетском рату. Присилно мобилисани у аустроугарску војску, они су, као и остали славонски Срби, послати на руски фронт. Тамо су одбијали да се боре против православне браће и користили прву прилику да се предају руској војсци. Од њих и других православних балканских Словена који су прешли на руску страну, формирана је посебна југословенска јединица у саставу руске војске.
Попис становништва у Краљевини Југославији из 1931. године, утврдио је да у Великом Набрђу живи 923 становника, од чега 870 Срба, а остало су били Њемци и Мађари. У Великом Набрђу уочи Другог свјетског рата није живио нити један једини Хрват. Хрвата је било у Малом Набрђу. А у годинама које су услиједиле, српско Набрђе ће платити претешку цијену свога досљедног Српства. Почетком 1942. године у селу је живјело 1140 становника. Према попису из 1948, било их је само 379! Ако одбијемо новорођене (ако их је тада уопште и било), излази да је током ратних година око осам стотина Брђана (више од двије трећине становништва) страдало у ратним дјешавањима. Већином од усташког злочина над ненаоружаним живљем, а дијелом и у борби.
Говор Брђана је типично славонски – ијекавски штокавски, са примјетним присуством икавштине. Види се јак утицај босанског говора, што је јасна посљедица поријекла становништва. Има доста старих српских ријечи које су у многим другим крајевима ишчезле. Далеко је мање турцизама и германизама него што је то присутно другдје у Славонији.
Презимена Брђана су типично српска, већином патронимска, по неком знатнијем претку (Петровић, Савић, Соколовић, Митровић, Живковић, Гвозденовић, Јовановић, Радосављевић, итд). Али, као и другдје по српским селима, свака фамилија има и свој надимак, по којем их други чешће знају него по породичном презимену. У Набрђу тако налазимо породичне надимке: Брљак, Жгањац, Зораћ, Јеж, Каплар, Курјак, Пупчар, Мачак, Сврачак, Чварак, итд.
Становништво Набрђа по насељавању било је ратничко и сточарско. Тек кад су се војно-политичке прилике средиле, током 18. вијека, почиње да се бави земљорадњом. Од стоке, највише су гајене овце, затим козе и говеда, нешто мање и свиње. На њивама су сијана сва жита и кукуруз, али је воћарство и виноградарство нарочито обиљежје овог краја. Због брдовитог терена, винова лоза је увијек добро успјевала, а вина у овом крају прављена била су на добром гласу.

 

Други свјетски рат

Мржњу Хрвата према Србима створили су, прије свих, католички клир инструиран од Ватикана, и разни хрватски теоретичари чији је постулат био да су Срби у Хрватској уљези, ту дошли силом и преотјели хрватску земљу. Као што је речено, Срби су се у Славонији, Далмацији, Лици и другим “хрватским” областима већином населили у 16. и 17. вијеку, нарочито током аустро-турских ратова 17. вијека. Како и гдје су се населили, и на чију земљу, Лазо Костић (“Појава Срба у Хрватској”) правилно закључује да у вријеме турске најезде у првој половини 16. вијека “Хрвата већ није било на турској граници. Они су се разбегли чим су се Турци појавили. Настала је пустиња, њихове насеобине су биле de relictee nullius. А старо је правило да овакве напуштене, ничије ствари припадну primo occupanti, тј. ономе ко их први заузме”. А зашто се Хрвати (односно славонски католици) нису уопште борили да сачувају своју земљу? Кључни разлог томе је што је властела у Хрватској (хрватска, угарска, њемачка) према својим кметовима вијековима поступала крајње нечовјечно, те су кметови једва дочекали прилику да од својих господара и са феуда побјегну. А Срби? Они су били ти који су храбро бранили хришћанску Европу од Азијата. И на свом и на туђем огњишту. Они нису у “хрватске” земље дошли као разбојници и отимачи, већ по позиву владара тих земаља, са оружјем у руци. “Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину, јер су је купили крвљу својом” (цит. протојереј отац Манојло Грбић, из књиге о Карловачком владичанству). Са овим се слажу сви објективни историчари.
Али, 1941. године, нестало је сваке објективности. Нестало је људскости. Најгори олош хрватског народа испливао је на површину и кренуо, камом и маљем, да чисти хрватску земљу од Срба.
Брђани су много страдали у Другом свјетском рату. Након формирања такозване „Независне државе Хрватске“, уз Хитлерову Њемачку најстрашнију државну творевину у људској повијести, Брђани су, сигурно, били у врху листе Срба које је требало истријебити. У почетку су усташе неколико пута упадали у Набрђе и малтретирали мјештане, тражећи сараднике комуниста. Осим неколико инцидената, прва ратна година протекла је мирно.
Онда, 11. Августа 1942, већ у 5 часова ујутро, сеоски добошар Крста Савић истјеран је на сокак од стране усташа, који су претходне ноћи опколили село, да пробуди мјештане наредбом да сви напусте своје куће и дођу пред школу. Речено је и да понесу личне ствари и храну за недјељу дана и потјерају сву стоку и запреге. Збуњени мјештани су урадили како је речено. Тобож, село је требало испразнити због безбједности мјештана, јер су усташе имале намјеру да очисте околину од партизана. Само четворица стараца одбило је да изиђу из својих домова, и усташе су их на лицу мјеста убили.
Након што је колона кренула и оставила село за собом, једна група усташа је сеоске куће темељито похарала, а неке и запалила.
Колона је кренула незнано куд. Усташе су добро знали гдје их спроводе. Кроз Мало Набрђе, Левањску Варош, Мајар, Кондрић, Селце, Ђаково. Већином хрватска мјеста. У колону су се успут улиле на исти начин формиране колоне Срба из села Паучје, Боровик и Ченково. Колона је била дугачка 4-5 километара. Успут су наилазили на групице острашћених католика који су им се ругали, вријеђали их, псовали. Пут је неким дијеловима пролазио кроз густе славонске шуме. Усташе су тим дионицама били видно узнемирени, јер је у шумама било партизана. Група младих Набрђана то је схватила и почео је епски бјег.
Једанаесторица млађих људи је, у неколико група, кренула да бјежи у шуму. Усташе су били затечени, али и уплашени. Просто, нису реаговали. Само је један усташа викнуо за једним од храбрих младића – куда ћеш ти!? А младић му је, трчећи, одговорио – дођи да видиш!
За бјегунцима један усташа је припуцао. Међутим, из шуме се зачуо узвратни рафал. Били су то партизани. Нису се усудили упустити се у борбу са усташама којих је било далеко више. А и усташе су се уплашили, не знајући колико партизана крије густа шума. Партизани су кратком паљбом само покрили бјегунце и краткотрајни окршај је завршен, а колона наставила даље.
Александар Јовановић у својој књизи „Ишчупани корени Великог Набрђа“ поставља питање: „Како објаснити зашто није више младих људи побегло из колоне, која је до Левањске Вароши чувана релативно слабим снагама?“ Аутор одмах даје и одговор, који се може сажети у сљедеће: једноставно, Срби нису ни помишљали што их чека, нису се никоме замјерили, били су лојални Аустрији, били и Југославији, па и тих мало више од годину дана у НДХ. Зашто би им ико учинио какво зло? Били су сасвим необавјештени шта се у Павелићевој држави догађа. Једноставно, повјеровали су у оно што им је тог јутра саопштено, да ће бити одсутни на недјељу дана и потом враћени кућама.
Мушкарци су спроведени у Јасеновац. Од свих њих, само деветорица Брђана је преживјело. 22. априла 1945. године, преживјели логораши, њих око шест стотина, извршило је пробој из Јасеновца. Нису имали више шта да изгубе. Било им је јасно да је рат пред крајем и да ће их усташе све побити да не буде свједока ужаса који су се тамо догађали.
Старије жене су одвојене на зачеље колоне и побијене успут, приликом спровођења у љето 1942, а њихова тијела бачена у Саву. Радно способне жене послате су на принудни рад, већином у Њемачку. Тако се већина њих спасила. Дјеца су одведена у логор у Старој Градишки. Дио њих тамо је умро због лоших услова живота и разних болести. Дио је покатоличен и, након преваспитања, послат у католичке породице на рад или на усвојење. Срећом, само мали број њих након рата није пронађен и враћен својим породицама.

 

Повратак

У углавном пусто Велико Набрђе, славонски партизани ушли су 27. децембра 1944. године. Намјерно не кажем да је Набрђе тада ослобођено, јер усташа ту током рата углавном није ни било, нису имали над ким да успоставе власт. У сваком случају, оном малом броју људи који су се ту са разних страна вратили и у Набрђу полутајно живјели, лакнуло је кад су видјели момке са црвеним звијездама на капама. Партизани су се ту улогорили и сљедећег јутра уочи свитања продужили према јаком усташком упоришту у Левањској Вароши.
Свега нешто мало више од трећине становника Набрђа вратило се током прољећа и љета 1945. у своје домове. Остале је однио вихор рата и ужасне усташке државе. Село је било потпуно разрушено, већина кућа запаљене, имања у парлогу. Некада узорна домаћинска имања претворена су у пустош.
Међутим, похара је настављена и у новој држави. Нова комунистичка власт је, као и другдје, богатим посједницима одузела оно што су сматрали да је вишак.
Кренули су Брђани који су се вратили, испочетка. Много људи, нарочито мушкараца, није се вратило. Куће су обнављали сами мјештани, а и њемачки ратни заробљеници под надзором народне војске. Земља није обрађивана годинама, стоку су одвели усташе још 1942. Народ се вратио из логора изгладнио, многи нарушеног здравља. Најбоље су прошле млађе жене које су биле на принудном раду у Њемачкој, оне су тамо имале и редовну исхрану и љекарску помоћ. У село се доселило неколико српских породица из Лике, чије су куће уништене током рата. Они су усељени у куће неких брђанских Њемаца и Хрвата из Малог Набрђа и заселака по околини који се нису вратили из рата. Војска је давала народу храну током обнове села. Село је брзо живнуло. Осакаћено, без већине мушких глава. Ратна дјеца су расла, постајали су момци и дјевојке, кренуо је нови низ вјенчања, славља, рађала су се нова дјеца, прва генерација у новој социјалистичкој Југославији. И, иако у тој новој Југославији није било пожељно неко велико србовање, у Набрђу Српства и србовања никад није мањкало.

 

Расељавање

Вјероватно због тог тврдог Српства које је гајено међу славонским Србима, а нарочито у ђаковачким српским селима, Велико Набрђе је било трн у оку хрватским властима. И док су двадесет година раније дошли у црним униформама, са камама, за 1960-те смишљен је много перфиднији начин да се расрби Славонија.
Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог оправдања, ни техничких разлога, да се баш ту гради полигон, док је чак и у ближој околини било много погоднијих мјеста. Али, Велико Набрђе је било кључно српско мјесто овог дијела Славоније, и био је то ударац директно у главу. Не треба бити много мудар, нарочито из перспективе данашњег времена, да се разуме која је била намјера тадашње хрватске власти.
Становништво које се тек коначно скућило, обавјештено је 1962. године, да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негдје друго. Током 1963. године село је расељено. Посљедњи пут мјештани су се окупили и сликали код старог храста, а затим пошли на разне стране.

Разрушена црква Успења Пресвете Богородице (1983)
Разрушена црква Успења Пресвете Богородице (1983)

Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив “Сутјеска”. На полигону “Сутјеска” војска је одржала неколико војних вјежби. Осим постављених, као мете су им служиле и куће Брђана. Оно кућа што је било квалитетније изграђено је разграђено, а материјал однијет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смјели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стријелци артиљерије ЈНА, “случајно” погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорио барокни иконостас непроцјењиве вриједности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних села почели су утјеривати овце на испаши у случају невремена.

Брђани су у своје село у нестајању док је црква још била употребљива долазили на празник Успења Пресвете Богородице и о задушницама како би обишли гробове предака. А и за то су најприје морали добити дозволу од ЈНА. Сваки пут би одлазили тужни видјевши разорено село.
Чак се десило једне године да је војни врх наредио војну вјежбу на полигону у Набрђу баш на празник Успења Пресвете Богородице, како би осујетили окупљање мјештана у цркви посвећеној управо овом Богородичином празнику. Наравно, због заказане војне вјежбе, Брђанима, а тако ни црквеним представницима, нису дате дозволе да тог дана обиђу село. Јасна је намјера војног врха да се спријечи православни вјерски скуп.
1983. године, од прилога расељених Брђана подигнут је у Набрђу споменик, велика грађевина са плочом од шумадијског гранита на којој су урезана имена свих Брђана пострадалих у Другом свјетском рату. Сваке године на дан 11. августа, око споменика су се окупљали рођени Брђани и њихови потомци и сродници, да одају пошту својим пострадалим ближњима. Истовремено, био је то дан да се окупе расијане фамилије и некадашњи сусједи. Затим би одлазили да обиђу разрушену цркву и остатке села. Посљедњи скуп био је 1990. године. Онда је почео нови рат, током којег је све српско у Набрђу докрајчено. Савремени усташе минирали су и уништили и спомен обиљежје. Данас је Набрђе полигон хрватске војске, под називом “Гашинци”.
Брђани су се 1963. године раселили свуда по Славонији. Неки су већ тад отишли за Србију. Неки су то морали три деценије касније, 1990-их, током грађанског рата. Усташки терор је постигао свој циљ: у Славонији данас готово да нема никог од Брђана и њиховог потомства. Они већином данас живе по Србији –у Војводини, Београду и Шумадији.
Сваке године, удружење Брђана обиљежава 11. август окупљањем мјештана, њихових потомака, сродника, пријатеља. С обзиром да велики број људи старином из Набрђа живи у Срему, посљедњих година скуп се одржава у Инђији.

 

Литература:
– Ивић Алекса – „Досељавање Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа“
– Јовановић Александар – „Ишчупани корени Великог Набрђа“
– Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
– Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
– Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
– Мажуран Иве – „Попис западне и средње Славоније 1698. и 1702. године“
– Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
– Петровић Живојин – „Велико Набрђе 1941 – 1945“
– Попис Cанџака Пожега 1579. године (уредник: Стјепан Сршан)
– казивања Данице (Митровић) Петровић:

– мапе преузете са сајта:
https://www.bergbook.com/cgi-bin/demo10.cgi/U=admin&P=p6aNadPa4i/Search?search=%2Bsubject%3A%22Map%3AEurope%3ASlavonia%22%20%2Btype%3A%22Map%22

 

Прилог:

Popis Sandžaka Požega, 1579. godine
Defter-i Mufassal•i Liva-l Pojega 987.

Nabrdje

Balaž Balindov
Djula, pridošlica
Grgur Antolov
Mika Tomašev
Ivoš Mikulić
Djuradj, pridošlica
Mika, pridošlica
Tomaš Grgurov
Martin Tiporić (Biburić)
Ivak Matijinšev
Šimun lv(e)čić

Popis Kotara Djakovo 1702. godine
Conscriptio districtus Diakovensis anno 1702.

Pagus Naberdie

Milenko Millovanovich
Radoitza
Prodan Sivkovich
Sztoiak Mihailovich
Sivko Dmitrovich
Vukman Maximovich
Prodan Marich
Vuicza Savich
Todor Tripunovich
Boso Vukadin
Radoszav Radivoiovich
Pavo Matteiovich
Joseph Stephanovich
Jakub Matteiovich
Vinko Gvosdenovich
Stepan Lalich
Perasz Szimich
Janko Nicolich
Vukasin Nicolich

Vlastelinstvo Djakovo 1736. godine

Nabrdje

Radovan Csichin
Mihat Stoiakovich
Theodor Trivunovich
Petko Burich
Sivko Vinkovich
Ranisav Vukasinovich
Gliso Blagoevich
Dragich Milissevich
Stanko Thomich
Maxim Thartarinovich
Radossav Mitrovich
Vuk Kovaczevich
Petar Panich
Vukossav Szokoll
Antun Josipovich
Radovan Czitrich
Stanissav Davidovich
Beras Simich
Prodan Marich
Ninko Sivkovich
Sztevan Sivkovich
Risto Millinovich
Szavo Milisavlevich
Laso Sivkovich
Petar Gvosdinovich
Vukassin Radoilovich
Mathia Stevanovich
Sztoiak Milinkovich

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. NABURGIAN

    Да ли господин Небојша Бабић има какве везе са Великим Набрђем ?

    Колико смо спремни да изучавамо историјске факте ?
    Није нам доступна “домаћа” литература па се морамо “довијати” преко страних архива.

    * 1422. година се спомиње као година Првог помена Набрђа – дакле, било је то у доба деспота Стефана Лазаревића и краља Сигисмунда Луксембуршког (окруњен за цара 08.11.1414. у Ахену).
    Као “Први витез Европе Реда Змаја” деспот Стефан Лазаревић је добио у аманет поседе и феуде по Угарској на које је насељавао Рашане. (једна анегдота: премда је изгубио битку код Никопоља од деспота Стефана, цар Сигисмунд Га је прихватио као савезника и позвао на крунисање у Ахен, а претходно на турнир у Будиму 22.05.1412. Упознавши поближе деспота Стефана краљ Сигисмунд је осталим великашима представио Га као: Dominus maximus Invictus Gens Rascianum = Велики Господар Непобедивог Рода Рашанског (српског).
    Због колебљивости хрватских племића и бана Степана Лацковића у бици код Никопоља краљ Сигисмунд сазвао је 27.02.1397. год. “Крвави” Сабор у Крижевцима и побио све присутне великаше.
    Тим чином посејана је клица Анимозитета. која је ескалирала у 20.веку.

    * 1432. година је време владавине деспота Ђурађа Бранковића који такођер насељава своје “кметове” и “меропсе” у Угарску, тј Земље Круне Светог Степана (укључиво и Славонију). Ту историју треба тражити у мађарским и немачким архивима.

    * 1579. Турски попис – defter-i-Mufassal-987 је део историје коју треба изучавати са Оријенталним институтом из Сарајева који изванредно преводе старе отоманске записе.

    Такођер, да би ушли у суштину историје Набрђа морамо детаљно проучити све документе око Павла Бакића и његове улоге на живот у Јужној угарској и Славонији у ондашњим бурним временима. Иако је било узбуркано ратно време Павле Бакић је, рецимо тако, спашавао и обичан народ пребацивши га на своје поседе након 1525. када је у договору са краљем Лајошем прешао са целом породицом и браћом из Шумадије да се припреми за рат са султаном Сулејманом.
    Тај народ је постао од кметова ратнички народ са победама па је цар Фердинанд(владар од 01.01.1527.) ширио Бакићеве поседе да дозове своје сународњаке не само из Расције већ и Босне, и из Брда Црне Горе и Херцеговине.
    Прорачунати Фердинанд знајући да Европа ни тада није марила за тамо неке са брда сишле Хабсбурговце нашао је у стварном дејству Бакићевих влаха (сељака и чобана) једини отпор Сулејмановим аскерима.
    Уверен да ће Рашани насести на Косовску епопеју и оног Лазара “христољубиву” чежњу за “живот вишњи во Царствију небеском” цар Фердинанд је почастио Павла Бакића са титулом Деспота Срба у Угарској. У бици код Горјана сигурно су учествовали Набрђани, али то не могу да докажем него по логици ствари.

    20.09.1537. у ноћи одиграла се битка код Горјана у којој је пала глава Павла Бакића у руке везира Мехмед-паше Соколовића, а генерал Кацијанер је спасао се бекством што је разљутило Фердинанда који је хтео да га убије али су други генерали били против казне смрти ради “официрске части” (!)

    Сад би било од велике користи да се укључе етнолози и фолклораши да расветле обичај који је настао у Горјанима – Љеље: жене-удовице узимају мачеве и прерушене у мушкарце играју Коло Краљу Љеље јер нема више мушких – сви су изгинули на горјанском пољу.
    То неодољиво подсећа на догађај након Косовске битке кад су девојке и жене, све удовице, отишле на Русалско Поље, резале русе косе, бацале на хрпу и запалиле и плесале коло до сванућа. Потом су све отишле у новосаграђени манастир Љубостиња (за љубе, моме, жене-удовице, неудане девојке).

    По шеријатском праву султан Сулејман – ал – Кануни додељује Набрђе своме газији (јунак) Арнауд Мехмед Меми – бегу у трајно и наследно власништво (оџаклук) које су његови наследници користили до 1690. када се спомиње последњи османски феудалац Набрђа под именом Шабан-ага. Становништво Набрђа остало је на земљи током смене власти 1690. из руку Османлија у посед Хабсбурговаца и третирало се као Rasciani non ritus unitii – несједињени.
    У Попису 1579. по именима дало би се закључити да се ради о типичним “католичким” именима. То не би требало стварати забуну или некакво ликовање ако се узме у обзир да су Османлије често пресељавали кауре, тј. због честих сеоба и назвали су их власи. (тадашњи појам “влах” нема везе са данашњим ревизионистима и њиховом упорношћу да дезавуирају етнички карактер становника). У том контексту гледам и појаву “католичких” имена у Дефтеру 1579. узимајући у обзир да је босански бискуп пренео седиште у Ђаково и прозвао се бискупом босанско-сријемским, а да су канонске визитације вршили фрањевци.
    Фрањевци Босне Сребрене били још од 28.05.1463. личним потписом на Ахиднаму самога султана Мехмеда- ал – Фатиха привилеговани.
    У садејству са новом влашћу, а због потребе обраде земље, могли су да доведу своје вернике на нове поседе некористећи појам “влах” већ је записано као ” Rasciani ritus Unitii”.
    Но, треба узети у обзир да се “каурска раја” третирала као роба коју су спахије пребацивали по потреби. То пребацивање “влаха” може да буде интересантно и касније када се формирају презимена по којима видимо одакле или од кога је неки “придошлица”.
    Попис из 1736. има већ пуно више имена, а по попису из 1758. може се пратити и Родословље.
    Остаје једино дилема да ли то коме од Набрдаца данас нешта значи ?
    Колико им је од важности у новим срединама прича о некаквом селу које се споминје 1422. а већ 1964. је Брисано из пописа насеља. ?

    Зато и питам гсн. Бабића да ли има какве везе са Набрђем па да жели за своју личну архиву да забележи постојање једног села од 1422 – 1964. , дакле само 542 године постојанија ?

    Покушао сам неке ствари из личне преокупације да набацим као теме и тезе за размишљање али немогуће за документацију – нужна је помоћ других професионалних стручњака а овако све се своди на лични интерес.

    Гледајући сусрете у Инђији нисам стекао уверење да је циљ Незаборав, а недостатак потомства ме уверава да је интеграција у нове средине јача од “славне” прошлости Непобедивих – invictus Naburgian.

  2. Небојша Бабић

    Поздрав, Набрђанине, и хвала на лепим историјским детаљима које сте овде написали.

    Моја веза са Набрђем је врло јака, иако лично никад нисам био у самом селу, јер сам рођен после расељавања, али сам пролазио тим крајем. У Великом Набрђу је рођена моја мајка и цела њена очевина је из Набрђа, где су живели још од 18. столећа.

    Што се тиче скупова у Инђији, време чини своје. Млађим нараштајима сигурно Набрђе не значи исто што и онима који су тамо рођени и живели. Ти скупови су делом и покушај да што дуже траје сећање на порекло и завичај. Из тог разлога и ја хтедох да запишем нешто о славној прошлости.

  3. NABURGIAN

    И моја мајка је рођена у Великом Набрђу од Јаћима,а унука је Новомученика Филипа Чанка и Живке Лазић, рођ.Перасовић. Прерано је остала без мајке па је младост провела у Светоблажју док се није удала.
    Њено презиме спомиње се у Набрђу 1758. године.
    Ја претпостављам да су се населили из неких од околних села – боље речено насеобина раштрканих по “властелинству” Ђаково које је одлуком цара прелазило у руке њему заслужених официра, а понекад и у обавези према бикупу у Ђаково.
    Но, тада се појављује ” просветитељство ” царице Марије Терезије која доноси одлуку о “ушоравању” села ради “живе фортификације”.
    Кота Велико Набрђе било је природно предодређено за осматрачницу и видиковац.
    Како је ратна опасност престала то је торањ цркве служио као ватрогасна осматрачница ако је долазило до пожара на плодним падинама и ораницама.

    У то време – 20-те године владавине благочестиве царице, долази до концентрације становника у “истоверним” селима, јер “шизматични Власи” нису добровољно пристајали на кметовске обичаје од којих је “почаствовано” право и обавеза било да уређујеш бискупске винограде у Мандићевцу, стоку на Овчари или бригу да водиш за коње на бискуповој ергели Липицанера.
    То је и време стварања “слободних краљевских градова” у којима се стасала грађанска класа са својим обичајима и манирима које су немачки досељеници донели из Reichsheimata (завичаја – Steiermarkt, Kaertnen, Tirol, Innsbruck)) као обртници. Интересантно је то да Набрдци нису имали своју “народну ношњу” каква је била карактеристика за друга села.
    То је тек данас постао “етнолошки” проблем јер је све присвојено од једне стране, а познат је обичај да је у Славонији свако село имало своју оргиналну – сеоску народну ношњу по којима се уочавала разлика – разлика по томе из кога си села (!) а не из којег си етноса, поготово не оно “ritus initii – ritus non unitii”.
    Етнички карактер народних ношњи и обичаја почео се користити терминолошки након досељавања “Пемаца” (Чеха и Словака) и “Галицијана” (Русина и Украјинаца) и то због језичке различитости.
    Ја претпоставњам да су Набрђани своју привредну активност и економију везивали за директну продају по градовима и варошима у којима је главнину “бизниса” држао Цинцарски lobby који се по овом подручју населио фрагментално (по потреби посла), а онда након Велике Цинцарске трагедије у Москопљу 1769. и по неколико дестина чланова обитељи. Неки од “високодобростојећих” Цинцара снашао се у високом царском друштву у улози банкара и великих инвеститора (мост у Будимпешти), али је већ тада било уочљиво да се ток новца, трговачки путови и снажне информације концентришу у рукама Јевреја које је ослободио гетоизираног живота сам цар Јосип.
    У таквом бурном животу наглог привредног раста које су потакли Немци-обртници, Јевреји-банкари, Цинцари-трговци, те Пемци и Галицијани као јефтина радна снага и надничари – ја уочавам да су Набрђани премда сељаци користили и носили Грађанску робу и одећу, а да се богатство и престиж манифестовао кроз добро саграђену кућу, бројност стоке, количину земље, уређеност интеријера куће кроз савремени намештај, петролејке, фиранге, стазе по цигленом поду. Мало више инаџијско село Светоблажје имало је стазе испред куће поплочене са печеном циглом, …итд…да, наравно, обичај је био да добростојеће младе за удају на кирбај и славе носе 99 дуката у пратњи браће са кубурама (за 100 дуката већ се плаћао порез)…..

    Ето, поштовани Небојша, мало сам набацао неке информације о животу једног села које је имало судбину да нестане – јер, како видиш,- напросто, “боли су у очи” по свим карактеристикама одступало cе од тада наметнутих критерија вредности у различитим годинама владавине цара или царице dei gratia divine favente clementia electus Romannorum Imperator semper Augustus.

    Очекивао сам да ће Инђија послужити да се и о томе поразговара, али , буде мало времена па се разиђемо – нажалост, то је само самит завичајаца, али не и њихових потомака који, ако се не варам, ни не знају да се у само 500 година постојанија Набрђа све ово десило што смо нас двојица сад набацали у текст.
    Ја се тешим да је вазда исправна она Црњанског из филма “Сеобе” – нема смрти, само су сеобе вечне !!!….и то показује Набрђе….из пројектоване Сеобе 11.08.1942. живот је победио….и разлио се на све стране света.
    Тако Нека Буде.

  4. Небојша Бабић

    Моја мајка је од Петровића.
    Њен отац, мој дјед, је Будимир, он је један од момака који су из колоне побегли у шуму 1942-ге. Пред сам крај рата, гонећи усташе по славонским планинама, добио је метак у груди, од чега се никад није опоравио и умро је у најбољим годинама.
    Будимиров отац Павле био је у истој колони, али је сматрао да не треба изазивати усташе и да ће се све добро свршити. Пострадао је мученички у Јасеновцу, као и његов брат Милош. Павле и Милош су Живкови.
    Живко Петровић је био један од најбогатијих Набрђана свог времена (између светских ратова). Био је вредан и предузимљив човек и добар домаћин. Држао је кућу, имање и послове, све у својим рукама, и то успешно. У Живково време, Петровићи су имали слуге и надничаре, али се нису либили ни сами радити. Живко је највише волео да се бави око винограда и винарије. Живкова вина добијала су награде на разним винарским сајмовима, чак и у Француској. Имали су салаш, велике површине њива, имали су небројено крава, бикова, волова, оваца, свиња, живине. И четири пари коња које би презали у чезе. Због богатства, Живко је добио надимак – Барон. И Живково потомство је по њему понело надимак „Баронови“.
    Истовремено, Живко је био активан и друштвено и политички: био је потпредседник Котарске организације Ђаково предратне Радикалне странке; био је члан управног одбора Српске банке у Загребу; био је одборник земљишне заједнице Набрђе, и школски одборник набрдске школе. Био је ватрени радикал и присталица Карађорђевића. Кад је млади краљ Александар женио краљицу Марију (1922), Живко је на венчање, преко својих кћери, отправио дарове краљевском пару. Оне су путовале чезама, а иза су ишла запрежна кола препуна дарова и најбољих славонских вина. Када је исти краљ убијен, у јесен 1934, Живко је ишао на Опленац на сахрану.
    Држао се и облачио господски, возио својим чезама. Био је познат по својим шубарама од најфинијег крзна које је носио зими. Држао је до образовања. Сва деца су му завршила неке школе. Иако човек са села, и сељачког порекла, Живко је полагао и на госпоштину, деца су му била сва васпитана у грађанском духу, одмереног владања и трезвених погледа на свет. С друге стране, ни они нису били поштеђени рада у кући и на имању.
    Од свега тог богатства, мало шта је остало. Најпре су похарали усташе, а затим и Титови комунисти.
    Живков отац (мој аскурђел) звао се Павле. Даље од њега не знам.
    За разлику од планинских крајева, где људи имају пуно времена за доколицу и где се расправљају и утврђују порекло и родослови, равничари су исувише заокупљени радом на имању, те им за те „мање битне ствари“ не остаје много времена. Зато, а свакако и из разлога што је у кратком временском раздобљу Другог светског рата страдала већина мушких глава братства Петровића, није остало ни много од усменог предања породичног родослова. Зато је најстарији од Петровића кога ја данас могу навести Павле Петровић који је рођен око 1840. године.
    Набрдски Петровићи славе Ђурђев-дан. По породичном предању, њихов предак је дошао у Славонију из Црне Горе почетком 18. столећа. Чак сам чуо и детаљ да су огранак његушких Петровића. Није искључено да је тако, али данас је то немогуће утврдити.

    Набрђанине, велики поздрав!

    • Нада Митровић Узелац

      Ја сам Нада Митровић Узелац, праунука Живка Петровића, а унука Вукосаве Петровић.
      “Мајке Вуке” (како смо је сви звали) браћа су Павле и Милош, а сестре Милена и Душанка.
      Сви ови подаци о Живку Петровићу, Барону, су потпуно тачни, јер сам све то безброј пута чула од мајке Вуке ( моје баке). Док сам читала све што сте написали, ређале су се слике о Великом Набрђу, о животу наших заједничких предака; све оне приче које сам слушала од баке Вукосаве. Топли поздрав и хвала за све историјске податке, као и за лични печат којим је обојен текст, али и ови коментари!

      • Gordana

        Dragi Nebojša, čitajući ove podatke, a i mnogo ranije knjigu naše tetke Jasminke koja govori o tom sjajnom selu Veliko Nabrđe, shvatih koliko su neki datumi, sudbinski vezani za članove porodice: 11.08.1942 godine Brđani su odvedeni u logor, 11.08. 1963 Veliko Nabrđe kreće sa raseljavanjem, 11. 08. 1995 rođena je jedna Brđanka koja ima sve osobine jedne jake Petrovićke, i ništa slično svojim porodicama Vuksanović- Momčilović… puno te pozdravljam, i uživala sam čitajući činjenične podatke o našem divnom selu.

        • Небојша Бабић

          Хвала, Гоцо, на лепим коментарима!
          Додаћу том необично важном датуму и дан рођења баке Бојане, која није Брђанка, али је удата у Петровиће и за нас јако битна!
          Поздрав малој “Петровићки по нарави”, њеном златном браци и свима осталима тамо код вас!

          • Gordana

            Naša divna baka Boja, naravno da je i te kako snažno vezana i baka za taj neobičan datum… nekako sam otišla na samu istoriju sela. Moja greška, baka je svaki dan u mislima i djece i mene, i nema dana da ne pomenemo neku bakinu krilaticu, ili događaj, time čuvamo sjećanja na našu baku. Puno te pozdravljamo dragi brate i ujo. Prošli vikend ( 9- 11.02) prevela sam u obilasku naših svetinja na Kosovu, i bio si sa mnom u mislima i srcu, jer znam da si ti to odavno sve pohodovao.

            • Небојша Бабић

              Да, просто невероватно како и ми свакодневно употребимо неки локализам или неку фразу, мисао, узречицу наше баке Боје. Просто нам је свима урезана у генима…

      • Небојша Бабић

        Поздрав, Надо!
        Извини, тек сад видим овај пост.
        Ја сам чукунунук Живков, а Вукосава је тетка мог дједа Будимира. Ја сам син твоје имењакиње Наде, Будимирове кћери.
        Поздрав за све твоје, односно наше!

  5. NABURGIAN

    Очито да мало по мало слажемо мозаик – најважније је да бациш први каменчић а онда се све заталаса и закотрља.
    Наш проблем је што смо се, неки од нас, касно сетили да историја не креће од нас већ да смо ми само једна карика у ланцу живота.
    Живот је био и пре нас, оваквих какви јесмо данас, а баш смо никакви – и у време кад је беснио рат, харала болест, природне непогоде, али и кад су поједини наши преци узлетали до висина свог интелектуалног досега и материјалног достигнућа.
    Нажалост, потомци преузимају гене својих предака али не и њихову памет која се таложила кроз цели живот – питам се је ли то Божји усуд ?….да свака генерација креће од почетка са памећу….или је то индивидуално ментално психолошко оболење које у маси индивидуа чини колектив па имамо колективни ментални хендикеп да смо “паметни по рођењу и попили сву памет света, али ето, други су криви па су зли и ми не можемо да идемо даље”…???
    Као економиста по струци стално сам истраживао економске односе у друштву у светлу друштвених, социолошких, образовних, етничко-конфесионалних односа, њихових креатора и креатура и последица по појединца и колектив.
    У том контексту сматрам да је за Велико Набрђе МОРАО да осване Црни Петак 11.08.1942. јер ово што си навео само за Петровиће ни данас нико од “тајкуна” не би толерисао – већ би се нашао “изговор да се одради Богуугодно дело” и сав иметак отме….јер отимачина и пљачка је ментална константа у подсвести сваког појединца на Балкану….једино што обрзованији то раде цивилизовано, а посрнули морални медиокритети то раде садистички у заштити од идеологије Чистоће нације а све оправдано Светошћу која иште безвредну крв.

    Матичне књиге су биле сачуване у матичном уреду у Ђакову, и ја сам се бавио мишљу да затражимо да се пронађу све књиге да нам копирају и да се наведе у сврху: ради истраживања Родословља, Генеаолошког стабла и ни у какве друге сврхе !!!.
    Моја првобитна преокупација била је да утврдим да ли је у мајчиној линији дешавало се подоскврнуће пошто је по предаљу мога деде то највећи грех да ти у фамилију уђе нечиста крв родоскврнућа из којег се рађа болесно потомство и “лоза се суши”.
    У неколико доступних докумената а и по причама тога није било уназад 4 генерације, јер није било ни потребе пошто су стално долазили нове придошлице из Лике, Баније, Кордуна, Далмације, и који су се са својим доприносом укључили у развој села, а тиме и свој лични и обитељски успон. Тако да у мојој линији имамо и Личане: Чанак из Широке Куле и Перасовиће из Далмације.
    Иначе, моја прабака Ђурђија Митровић је из Великог Набрђа, тако да је деда доста тога познавао, а и мама ми је говорила да је било у селу истих презимена а да нису били у роду па су се могли и женити међусобно.
    Ово питање “родоскврнућа” желио сам да поставим као Тему на самиту у Инђији, али сам одустао…што због тешке болести….што због уверења да то ником не треба…..а можда и јесте тако….ја сам своју обавезу према сину одрадио – зна све своје претке по свим линијама до 1811.а мушке до 1723. године …и које кому род па нек пази у животним путешествијама…..једно је сигурно непобитна истина: да није било просветитељства “ваздаузвишене благочестиве царице Марије Терезије” која је увела реда у матичне и катастарске књиге данас не би били повезани на овом порталу. Нека Јој је Хвала !….а ми, потомци Набрђана имамо енормно искуство “успона и падова”….да није било природног богатства Набрђа и памети Петровићеве не би имала шта да оприходује Српска Банка, а да нису Набрђани показали своју христољубиву осећајност за мизерије, психо-патолошке болеснике, идеолошке перјанице моралног посрнућа онда би лако отказали надничарску помоћ Штенглових….он припада најнижем сталежу трулежи моралне вертикале која је ” у новом европском поретку” разбаштинила акционаре Српске Банке и Привредника, а у још новијем поретку након 1945. све је то претходно багателисано…..па испаде да је због екскурзије на Опленац било сасвим нормално да се деси 11.08.1942. премда је већ годину дана прошло откако је Мићо Витас отпремљен у Цапраге код Сиска да се “сконцентрише” за изгон у Недићеву административну област, а црни флор је по “напутку” узвишеног бискупа Акшамовића већ био прекрио олтар набрдске цркве са “богухулничким сликама”….ни то није помогло да њих свега неколико “љубитеља потковице” отпреме са именом и презименом Набрдце у Ђаково по нове личне карте, а оно богатство “безимених” набрдаца (стока, живина, амбари пуни након жетве, буради, златовези и тканице….дукати)…остаде да се нађе при руци новоослобођеним и друштвено етаблираним бившим надничарима и винцилирима – аферим !….и доби бискуп Акшамовић орден од Маршала јер су Набрдци одмах 1941. прихватили “екуменски позив испуњен бригом и љубављу за заблудјеле душе да у духовном заједништву са Кристовим Викаром исповиједају откупљујуће јединство блажене наде у Тајни Спасења ослобођене од шизматичног гријеха прадједова испуњеног апостолским недостатком и дефицитом” …лепо од њега…. и Набрдци требају да славе ” шумског ” Маршала јер није цицијашио кад је исплаћивао…показао се и Набрдцима да је отмјен, баш како је и живио….а какав живот су Набрдци одабрали и стекли, испунили своју животну мисију или су профулали…???…то ће да пишу неки други Родословци иза нас….дај Боже !

  6. Небојша Бабић

    Ако су преживеле Други светски рат, било би дивно доћи до матичних књига Набрђа!

    Што се тиче родоскрвнућа, претпостављам да сте мислили на женидбу између релативно блиских сродника. Мислим да тога није било. Зна се у нашем народу колико степени (“колена”) морају млади бити далеко да би могли да се венчају. Па се увек ишло и даље од тога.
    Славонија је велика, па су у Набрђе доводили девојке из оближњих, али и даљих села, па чак и из западног Срема, Барање… Барон Живко је оженио Барањку. Његов син Павле Бошњакушу из Кућанаца. Унук Будимир Тењанку… Набрђе је било богато и отмено село, радо су се девојке у Набрђе удавале! А, што кажете, било је и дошљака из Лике и других крајева.
    Помињао их је у Набрђу и наш Јован Ерор на теми: http://www.poreklo.rs/2012/02/17/eror/

  7. Светлана Петровић Гојковић

    Поздрав свим Набрдцима које је точак историје одвео на разне стране света.

    Хвала господину Небојши и осталим неуморним скупљачима историјске грађе који покушавају (а надам се и да ће у томе успети) да прикупе што више података о људима и догађајима везаним за Набрђе.

    Ја сам рођена почетком 1963. године у Ђакову, када је мој деда, Срето Петровић, већ одселио за Србију. Набрђе (тј. полусрушену цркву и у коров зарасло село и гробље) сам видела једном, када је отваран спомен парк у тадашњој ЈНА касарни иако сам период пре школе и школске распусте углавном проводила неколико километара даље, у селу Дрење. Сељани су још увек препознавали где је била чија крушка а камоли кућа. Као дете сам често од деде, оца Спасе и тетке Наде слушала и шаљиве и веома потресне приче о животу у Набрђу и увек је у тим причама било много носталгије а често и суза. Њих више нема, и готово да немам контаката са потомцима мојих стричева и тетака.
    Имам доста фотографија и неколико књига које су објављене, и у чијем сам стварању и ја дала скроман допринос, и понекад на Google-у укуцам неки појам или име – тако сам “набасала” и на овај Ваш текст – па се растужим над судбином тих људи али и обрадујем у исто време кад видим да је још некоме стало да од заборава отргне тај део историје. Нажалост, мишљења сам да смо ми последња генерација коју ова тема интересује. А и наша сећања су све блеђа а живот нам не даје довољно времена да се томе више посветимо.
    Зато, још једном, хвала Вама, хвала господину “NABURGIAN” и свима који су се јавили у коментарима.
    Поздрав за Петровиће, Митровиће, Узелце …………. све Набрдце по белом свету.

    Светлана

  8. Небојша Бабић

    Светлана,
    Ако имате неког мушког Петровића вољног за тестирање У-хромозома (да видимо које је најстарије порекло наших Петровића), јавите ми!
    Мој мејл је: [email protected]

  9. Светлана Петровић Гојковић

    Na zalost, Nebojsa, nema. Ja imam samo mladju sestru i brata od tetke, Miroslava, ali on nije Petrovic.
    Imam 3 brata od strica, Miladina Petrovica – Bate, ali nismo u kontaktu. Njihova imena su Momcilo, Vladimir i Branko.
    Inače, nemam nikakva saznanja o precima pre Spasoja Petrovica, mog pradede. A posle njega to izgleda ovako:

    Spasoje Petrovic + Milka Petrovic, rođ. Maksimovic, sinovi:

    – Nikola – Momcilo (poginuo kao mladic); Miladin / Bata – Momcilo, Vladimir, Branko
    – Gojko + Milosava Mitrovic – Zivko – Sanja, Ljiljana
    – Đoko + Mirjana Grbic – Miroslav – ne znam da li ima potomke
    – Sreto – Spasoja – Svetlana, Jasna; Nada Miljkovic
    – Milovan – poginuo kao mladic

    Inace, pre par godina me je kontaktirao jedan od kustosa spomen parka Jasenovac i koautor knjige Zaboravljeni (o logorasima koji su pobegli ili na drugi nacin preziveli logor) i oni su radili obimna istrazivanja dokumenata i arhiva, trazili potomke prezivelih logorasa pa cak isli i po mesnim grobljima i “skidali” podatke sa nadgrobnih ploca. Ja sam tu knjigu dobila na poklon, i u njoj je pregrst dokumenata, sto privatnih sto iz drzavnih arhiva, pa ako moze da se iskoristi u istrazivacke svrhe, rado cu je pozajmiti. Knjiga se, inace, ne moze kupiti u slobodnoj prodaji.

    Pozdrav,