Порекло презимена, село Радовање (Велика Плана) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Радовање, општина Велика Плана. Према студијама Јована Ердељановића "Етнолошка грађа о Шумадинцима" и Тодора Радивојевића "Насеља у Ле Порекло становништва села Радовање, општина Велика Плана. Према студијама Јована Ердељановића "Етнолошка грађа о Шумадинцима" и Тодора Радивојевића "Насеља у Ле Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Радовање (Велика Плана)

Порекло презимена, село Радовање (Велика Плана)

Порекло становништва села Радовање, општина Велика Плана. Према студијама Јована Ердељановића „Етнолошка грађа о Шумадинцима“ и Тодора Радивојевића „Насеља у Лепеници“ и „Лепеница“. Приредио сарадник портала Порекло Стеван Б. Цветковић.

Првобитно место где је сахрањен Карађорђе, Радовањски луг

Првобитно место где је сахрањен Карађорђе, Радовањски луг

Радовање је насеље у Србији у општини Велика Плана у Подунавском округу.

Лежи југозападно од Велике Плане.

Координате                             44º17’04″N 21º01’17″E

Надморска висина                  164 m

Становништво (2011            689 ▼

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

а) Тодор Радивојевић: „Лепеница

Досељени  1788-1803. године:

236 – Аћимовићи (20) – Катрга (л.сл. Г.Мораве) – св. Ђорђе

– Аћимовићи (13)

– Томићи (4)

– Радисављевићи (3)

274 – Вуловићи (9) –    Нова Варошсв. Ђорђе

291 – Дабовићи (9) –    Нова Варошсв. Никола

308 – Ђокићи (11) – Нова Варошсв. Петка

– Ђоковићи (Ђокићи)    (5)

– Петровићи (6)

323 – Зарићи (5) – Нова Варошсв. Лука

340 – Јовчићи (6) – Нова Варошсв. Стеван

367 – Лазовићи (11) – Страгачина зас.с.Маскова ужич. Моравички – Аранђелов-дан

– Лазовићи (7)

– Симићи (3)

– Марковићи (1)

395 – Милентијевић (6) – Нова Варошсв. Никола

411 – Милутиновићи (5) – Катрга (л.сл. Г.Мораве) – св. Никола

– Милутиновићи (2)

– Сретеновићи (1)

– Станишићи (1)

– Филиповићи   (1)

415 – Мирковићи (3) – Нова Варош    – Аранђелов-дан

436 – Обалаши (*Николићи)    (3) – Катрга (л.сл.Г.Мораве) –  св. Јован

439 – Павићи (18) – Катрга (л.сл. Г.Мораве) – Аранђелов-дан

– Павићи (17)

– Сретеновићи (1)

518– Стругаревићи (*Атанасковићи) (7) – Катрга (л.сл. Г.Мораве) – св. Стеван

Досељени  1804-1814. године:

696 – Живановићи (9) – В. Изворсв. Никола

– Младеновићи

721 – Илићи (13) – Ресава (мор. ресава) – св. Петка

745 – Јовановићи (8) – Глоговац (мор.) – Аранђелов-дан

843 – Милисављевићи (2) – В. Изворсв. Никола

970 – Радисављевићи (5) – Крагуј. Гружански – св. Ђорђе

1060 –  Стаињевићи (8) – Ресава (мор. ресав.) – Вел. Госпођа

– Стаињевићи   (5)

– Митровићи    (3)

Досељени  1863. године:

1583 –  Глишићи (2) – Ивањицасв. Ђорђе

1595 –  Милосављевићи (1) – Ужицесв. Стеван

Досељени  1866. године:

1651 –  Караклајићи (1) – Ужицесв. Никола

Досељени  1876. године:

1831 –  Симићи (1) – Водице (Јасеница) – Аранђелов-дан

Досељени  1881. године:

1884 –  Величковићи (2) – Вел. Планасв. Никола

Досељени  1883. године:

1832 –  Милошевићи (1) – Шареник (Г.Моравица) – св. Никола

Досељени  1888. године:

1980 –  Аничићи (1) – непознато – Н.АџибеговацАранђелов-дан

Досељени  1889. године:

2004 –  Јањићи (1) – Баничина (Јасеница) – св. Ђорђе

Досељени  1891. године:

2028 –  Милојевићи (1) – Церовац (Јасеница) – Ђурђев-дан

Досељени  1897. године:

2120 –  Лукићи (1) – Ливадице (д.сл. В.Мораве) – св. Лука

Досељени  1899. године:

2153 –  Стевановићи (1) – непознато – Лаповосв. Ђирило

Досељени  1873. године:

2250 –  Новаковићи (1) – АзањаСв. Петка – (Цигани)

 

б) Јован Ердељановић: „Етнолошка грађа о Шумадинцима“

У селу су ови родови:

Павићи, (21 к., св. Арханђел) су од досељеног претка Радисава.

Стругаревићи, Павловићи, (7 к., св. Стеван) су од досељеног претка Павла,

Вучићевићи, Обалашевићи, (3 к., св. Јован) су од претка Радојка., који је неко време седео испод обале, па га прозвали Обалаш.

Николићи, од претка Вуле, утрли се.

Павловићи, други (Станишићи, Милуновићи 5 к., св. Никола).

Јанковићи, Сретеновићи, (1 к., св. Никола).

Ивковићи (1 к., св. Стеван),  доселио се предак Радован из Мушнице, код Катрге; једна породица се отселила у Велику Плану. Кад су ови досељеници дошли у Радовање, тада није било спахија.

Лазовићи, (20 к., св. Арханђел) су из Стргачине нод Ивањице, у Старом Влаху.

Јаћимовићи, (15 к., Ђурђевдан) су из Заблаћа код Чачка.

Филенајцевићи, (? 5 к., св. Никола) дошао предак из рудничких Љеваја.

Зовчићи, (6 к., св. Стеван) су из Бершића, код Љеваја.

Дабовићи, (8 к., св. Никола) су из Кушића под Јавором.

Игњатовићи, (9 к., Ђурђевдан) су из Шареника код Ивањице.

Глишићи, (3 к., Ђурђиц) су из Високе код Ариља.

Зарићи, (5 к., св. Лука) су из Буковика, иопод Јавдора; били су неко време на Катићима, у Ужичком округу.

Ћокићи, (9 к., св. Петка) су из Печенога у Доњој Гружи.

Живановићи, Загорци, „Бугари“ (10 к.., св. Никола).

Глоговчани, (9 к., св. Арханђел) су из Кушиљева, доселили се збаг Моравине поплаве.

Мирковићи, (3 к., св. Арханђел) су из Гривца у Горњој Гружи.

Иликићи, (10 к., Петковица) су из Ждрела у Млави, населили се у Аџибеговац, па отуда прешли овамо на своја трла у радовањском потесу.

Јанкавићи, (3 к., Велика Госпођа) су „Власои“ однекуд из североисточне Србије, населили се у Аџибеговац, па прешли овамо на своја трла; има их и у Аџибеговцу.

Радосавци, (5 к., Ђурђиц), овамо су дошли из Ракинца, а даљом старином су однекуд из Чачанског окрута.

Митровићи, (2 к., Велика Госпођа), прешао на трла из Старог Аџибеговца, а старином је из источне Србије.

Страхињевићи, (4 к., Велика Госпођа) лрешли су на трла из Новог Аџибеговца.

Величковићи, (1 к., св. Никола) је из Велике Плане.

Милошевићи, (1 к., св. Никола) је из Шареника, код Ивааице.

Нешковићи, (3 к., св. Никола) су од Нешковића у Ракинцу, старином су из тимочког Загорја.

Максимовићи, (1 к., Ђурђевдан) је из Ужичког округа.

О МЕСТУ

а) Тодор Радивојевић: „Насеља у Лепеници“

Радовање је на странама и теменима неколико брда од којих свако има своје нарочито име. Та су брда: Самарић, Момајска, Крушчица, Диваниште, Липовчић, Купусина и Срчаник. По њима су растурене сеоске куће које састављају ове крајеве: Влашки Поток, Диваниште, Село, Крушчицу, Момајску и Самарић.

Влашки поток је одвојен од Диваништа косом Срчаником; између њих су сеоска имања, а отстојање им износи близу пола часа хода. Диваниште је растављено од села брдом Чукарцем, а раздаљина им је око 15 минута. Између Села и Крушчице су поља и пут сеоски. Крушчица је одвојена од Момајске потоком Саставцима, а Момајска од Самарића Ајдучким Потоком. Између Крушчице и Момајске има 15, а од Момајске до Самарића, 10 минута хода.

Радовање је већим делом у сливу Лепенице, а мањим (по простору и броју кућа) у сливу Јасенице. Зато сам га урачунао у Лепеницу.

Између сеоских брда су обично дубоке јаруге којима теку слаби поточићи. Од њих су најважнији Ајдучки и Зовин Поток који утичу у Лепеницу.

У Радовању има мало живих вода. Међу њима су главне три: Ајдучки Поток, глава истоименог потока, Крушчица у крају Крушчици и Станишићки Бунар у Момајској. Осим ових бунара село има дванаест копаних ђермова; сви су ручни с котлајком.

Сеоска поља не плави ниједна текућица. Само она у равни моравској страдају од поводања реке Мораве.

Њине и ливаде су удаљене од села понегде више од једног часа хода. Сем тога има их доста и у самом Радовању између појединих крајева. Зиратна је земља на местима која имају ове називе: Ајдучки Поток, Брдо, Брестова Вара, Буквар, Валога, Велика Свиња, Гибавица, Говедаруша, Грабовички Поток, Граовица, Диваниште, Драгићевица, Дреновчић. Дрењар. Загувниште. Зовин Поток, Јазвина, Јасењар, Караула, Карличица, Копорински Поток, Костовнца, Коса, Липовић, Лука, Мала Свиња, Маџарка, Милисављевица, Марковица, Момајска, Парлог, Поток, Река, Речица, Рибник, Самарић, Саставци, Срчаник, Старо Брдо, Страна, Требљевине, Црквина и Шушењак. Шума је издељена на забране. Она је поглавито на Караули и Рибнику.

Сеоски хатар има у површини 990 хектара: 702 ха. под њивама, 75 ха. под ливадама и 213 ха. под шумом. Сва је зиратиа земља (777 ха.) у другом зиратном реду, а шума у другом шумском реду. У 213 ха. шуме урачунато је и 13 ха. „селске“ шуме у Дреновчићу и Рибнику. Шума у Дреновчићу заједничка је за све село и за Ракинац.

У овом селу имају поља сељани Ракинца, Баничине (Јасеница), Новог и Старог Аџбеговца. Становници Радовања имају својих земаља у хатарима Велике Плане, Ракинца и Старог Аџбеговца.

И у крајевима овога села има кућних група разгранатијих родова. Кућне групе имају у Селу: Аћимовићи, Лазовићи, Павићи, Ћокићи и Зарићи; у Диваништу: Вуловићи, Живановићи и Дабовићи; на Самарићу: Јовићи и Радисављевићи; у Крушчици: Јовановићи и Страињевићи; а у Влашком Потоку: Илићи.

Радовање је 1903. године имало 31 род са 170 кућа, у којима је (1900 године) било 920 становника. Међу њима је један род с једним домом био цигански. 1910. године број кућа је износио 175, а број душа 1033. На дан 31 јануара 1921. у селу су живела 943 становника.

Сељани причају, да је њихово село добило име по називу места на коме је засновано. О постанку назива тога места постоје у народу три објашњења. Једни веле, да је место прозвано по неком Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други кажу, да му је име дао кнез Лазар, а пре тога се звало Омајска. Из овога села је дошло, како се прича, на Косово 79 најбољих српских оклопника. Кнез Лазар видећи их како поносно иду узвикну: „Ево мога радовања!“ Па кад му рекоше да су из села Омајске, он им препоручи да га назову Радовањем. Трећи говоре, да је у турско доба живело овде 70 Радована, који су се спасли од јаничарских зулума бегством у Немачку (тј Аустрију). У част свога спасења и радовања прозвали су своје место његовим данашњим именом.

Имена појединих крајева постала су овако. Село се зове зато што заузима средину села и што је највећи део Радоваља, како по броју родова тако и по броју домова. Дива-ниште је названо по имену места на коме је основано. Ту су Турци долазили на теферич и на „диване“. Самарић је првобитно било име брда на коме је заснован истоимени крај се-оски; а брдо је названо по свом облику, јер заиста личи на самар. Крушчица је постала у истоименом пољу названом по некој крушчици. Влашки Поток зове се по „Власима“, до-сељеницима из Ресаве.

Али иако сељани верују да је Радовање постојало још у доба Косовске битке, ипак оно према мојим истраживањима није старије од 110 година и постало је за време Кочине крајине. Основало га је 13 родова (Лазовићи, Павићи, Аћимовићи, Милутиновићи, Обалаши, Стругаревићи, Вуловићи, Дабовићи, Ђокићи, Зарићи, Јовчићи, Милентијевићи и Мирковићи), који данас имају у селу 111 домова или скоро ⅔ од укупног броја. То је једино лепеничко насеље с тако великим бројем оснивачких родова.

Чудновато је, да ово село није унесено ни у један списак насеља све до пописа становништва извршеног у Србији 1866 године, у коме је записано као Радован1).

Тако исто Радовање није унесено ни у једну од досад поменутих карата на којима је претстављена Лепеница до 1853 године закључно.

Радовање је више нарасло рађањем него новим досељавањем, јер је у доба Првог устанка добило само шест родова (45 кућа), а после 1815 године 12 родова са 14 домова.

Село је насељено из једанаест области. Највише је досељеника (7 родова 47 кућа) дошло из Старе Србије, па затим (5 родова 53 дома) из непосредног слива Голијске Моравице. Из Јасенице су досељена 4 рода (5 кућа). из Голијске Моравице 3 рода (14 домова). По два рода дошла су из Лепенице (2 куће), Ресаве (21 дом), из непосредног десног слива Велике Мораве (19 кућа), Тимока (11 домова) и Ђетиње (2 куће). А по један род досељен је из Груже (5 домова) и Језаве (1 кућа).

Скоро две трећине родова (19) и највећи број сеоских домова (156) пореклом је од досељеника, који су овамо добегли у збегове. Три рода (4 куће) досељена су у службу, три рода (3 дома) на женино имање, два рода (3 куће) на трло. По један род са по једним домом води порекло од надничара, ковача, довоца и досељеника.

Испод данашњег сеоског гробља, у чаиру Матеје Ђокића, има неко камење од старе грађевине. Народ мисли да су то остаци цркве и зове их Црквина. Причају, да чим неко отпочне какав рад на томе месту одмах га стигне каква несрећа. Отуда је, веле, у роду Ђокића увек понеко чељаде с телесним недостацима (о овоме се ја лично нисам уверио). Других старина нема у овом селу, али имена поља: Диваниште и Караула потсећају на Турке, а Маџарка на Мађаре којих је овде некад (привремено) било.

У сеоској порти има једна софра.

Сеоско је гробље између крајева Села н Крушице.

Пољска је заветина ускршњи Бели Четвртак, а виноградска су Младенци. Литија се носи на други дан Св. Тројице.

У овоме је селу, 13/26 јула 1817 године, убијен вођ Првог српског устанка, Карађорђе Петровић, на трлу у ливади Драгића Војкића из Старог Аџбеговца. То се место сада зове Драгићевица. Оно је северно од села на брду Крушчици. Овде је некада био густ луг, а сада има само један лужник и на њему запис — урезан крст. Убиство је извршио Никола Новаковић из Лапова по наредби кнеза Милоша, а под руководством војводе Вујице Вулићевића.

Четврт часа ниже Драгићевице је црква Покајница у Грабовачком Потоку. Она потпада под хатар Велике Плане (Јасеница). Њу је, по једнима, саградио војвода Вујица у знак покајања за извршени злочин, а по другима кнез Милош од онога новца који је убица нашао код убијеног Вожда. Причају, да је црква подигнута на овоме месту зато што је Карађорђе пролазећи овде једном приликом рекао да је ово место врло згодно за цркву.

б) Јован Ердељановић: „Етнолошка грађа о Шумадинцима“

Село је југозападно од Велике Плане, на шумадиском побрђу, одакле почиње права Шумадија.

Близу земљишта, Стракињевца има Ђокића Црквина, где се раније познавао зид од цркве, камење са брда Карауле и од Брзана код Лапова,. Затекли су је досељеници из „Ерске“.

Још се налази покоја, надгробна плоча непомерена, „подибоко“ у земљи, тако да се једва види један крајичак или се никако не види. Има великих и врло великих плоча. Има и белутака из велике даљине. Гробље је на једној повеликој узвишеној страни. Плоче су окренуте истоку (у близини је садашње гробље). Стари пут, који је могао водити из Моравине долине за манастир Копорин, водио је поред ове црквине и гробља. Место је врло влажно: над гробљем је била израсла врло густа шума, у којој су дебели грмови од по неколико стотина година и јасно се види, да је шума израсла преко камења. Код црквине на пољаници има веома стара, огромна крушка. Ниже је Орашак, где су били врло многи ораси, цела шума сама изникла. Многе су „воде“ туда. Више Орашка је земљиште Мушмуле, тако прозвато по старим мушмулама.

Од Копорина је прво Копорински Поток. Ту нема старина. На југу од Копоринског Потока је Хајдучки Поток, где има зидина и налазе се четвртасте цигле од грађевина. Ту су налажена копља од гвожђа и то велики број и пињали с балчаком. Једно такво копље добио сам од чича Јеремије Аћимовића, који га је изорао гвозденим плугом. Налазили су и велики златан новац, налазе и дебеле црепине (као од црепуља).

Од Хајдучног Потока је Срчаник, њива са кућама. Ту се нашао горњи део од старог каменог жрвња. Затим долази Зовин Поток (има угља), па Орашак, где су налажени олуци од негдашње чесме. До њега је Црквина и Страхињевица, с гробљем, а ниже је Драгићевица. Драгић је био из Аџибеговца, Он је убио Карађорђа. И Страхиња је био из Аџибеговца. Даље је поток Гибавица, па Крушчица, поље са извором истог имена. Затим је Драгићевица, где је био Карађорђев гроб, па Валог (Радовањски) прозват због тога што је ту била већа вода, бара, сад пресушила. Ту је и место Рибник. Од Карауле до Рибника су свуд налажене описане старине. Затим је Копорински Поток.

Од Рибника је прво Момајска, скоро у сред села, једна сеоска „мала“. Ту се налазило на 20 до 30 м простора камење од неких зидина. Даље је Самарић Мала, па махала Диваниште, без старина. У сред села је махала Радовање или Село. Куће Живановића су у махали Гибавици. Има и махала Хајдучки Поток. Испод виса Карауле је Хајдучка Вода.

У близини радовањске Црквине и старога гробља и ниже њих и по околним странама ископавају се свуд многобројн црепови од посуђа и од црепуља, понекад сасвим зарђале гвожђурије и друго. Кад су раскрчили стару, густу шуму по суседним странама око потока, онда су нашли остатке, усеке, од старих путева који су водили ка томе земљишту, где су се ископавале поменуте старине. Несумњиво је ту било старо село и то врло старо, јер му иначе не би могло и селиште и гробље и путеви зарасти у велику и густу гору.

Милош Савановић, из Радовања, нашао је један сребрн и један златан новац на месту Зовину Потоку, у њиви приликом копања. Ту су се нашли и црепови врло дебели од лонаца, огњишта и једна мамуза. На сребрном новцу, који се врло добро одржао, пише: А+C+АG+H+B+REX+LEOPOLDVS+DG+R(АХ). CG SIL 16.7 (оштећено) АRСНIDАV… ХЕ:R. На првој страни се доста јасно познаје лик, а на другој страни круна. Тамо се налазе и парчад од сабаља.

Радовање је јако растурено село каo и Баничина. Име селу је старо. Причају, како је Радовање некад било тако велико село, да је у њему било 77 само Радована и да га је због тога кнез Лазар прозвао Радовањем.

Општинска шума или „планина“ је Велика Алија и Мала Алија на Самарићу, које има око 50 дана орања. Дрво се троши на огрев, а приватно се даје под закуп појединим домаћинима.

Све до после смрти Карађорђеве (1817. г.) није било села, него је ту била пуста земља, која се звала Радовање, све сама „планина“, осим Страхињевице, коју су држали Власи из Старог Аџибеговца и имали трла на њој. Најлре су се населиле седам породица, које су се доселиле из рудничке Катрге. Један од њих нашао је ову земљу, који је туда путовао као стругар.

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Стеван Б. Цветковић

ИЗВОРИ: Јован Ердељановић: „Етнолошка грађа о Шумадинцима“, Тодор Радивојевић: „Насеља у Лепеници“ и „Лепеница“; Википедија.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top