Порекло презимена, село Пајазитово (Аеродром-Крагујевац)

2. мај 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Пајазитово, Градска општина Аеродром, Град Крагујевац – Шумадијски округ. Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Пајазитово - црква брвнара
Пајазитово – црква брвнара

Положај села.

Пајазитово је на левој страни речице Угљешнице и на околним брдима – Великом Брду-јужној и северозападној страни, Грабару и Купињаку.

Воде.

Село има пет бунара-извора и осам копаних ђермова. Сви бунари су у Горњем Крају, и то: Панићки Бунар у Панићима код Качаре или Старих Подрума, Бунар у Купињаку у Степановићкој Мали, Стублина и Чешма у Шиндри и Бунар на Студеници у Милојевићима.
Угљешница штети поља Доњег Краја само када се много излије, нарочито када јој, после велики киша, надође, дотле сув, поточић који одваја Милојевићку од Степановћке Мале.

Земље и шуме.

Њиве, ливаде и забрани су већином ван села на даљини од 4 километра. Има их и у самом Пајазитову између појединих крајева и махала.
Пајазитовски атар захвата простор величине 1212 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 1182 – њиве 968 и ливаде 214 док шуме има само 30 хектара.
У атару ових села својих имања имају само мештани Великог Шења док Пајазитовци својих њива имају у селу Лужнице.

Тип села.

Село се дели на Доњи и Горњи Крај. Горњи Крај има три махале: Панићку, Милојевићку и Степановићку. Доњи Крај има две махале: Ивановићку и Павловићку.

Име селу.

Постанак имена овог села објашњен је у тексту села Миронића*.
* Постанак имена овог села, Пајазитова, Великог и Малог Шења тумачи се у овом крају нарочитом причом. Када је турски цар Бајазит упао са војском са војском у Србију и дошао до Шумадије, он се утаборио на коси званој Табориште. Пошто је сишао са те косе зауставио се у мету Бајазитово, где је данас Пајазитово. Одатле је кренуо даље и када је дошао у Миронић, ту га стигну српски изасланици, са којима је склопио мир, отуда се најпре место а затим и село назвало Миронић. У част измирења Турци су направили велики а Срби мали шенлук (весеље) на оближњим местима, која су по томе названа Велики и Мали Шењ.
Крајеви су добили своје називе по висини земљишта на коме се налазе у односу на Угљешицу.
Махале носе имена својих главних родова.

Старине у селу.

У селу су две старине о којима мештани ништа не умеју да кажу. То су Црквина по Главицом, уз саму Угљешницу и Црквинско Гробље, одмах до Црквине. Стари људи причају да је овде до пре 30 година било камених белега по којима се видело да је гробље било хришћанско, можда наше из Средњег Века.

Постанак села и порекло становништва.

Пајазитово је основано у доба Првог устанка, између 1804. и 1810. године. Највећи број родова дошао је 1809. године са Карађорђем, када се враћао са Сјенице. После 1815. године није добило ниједног досељеника.
Оба краја су постала истовремено, а махале су основане овим редом: Иванићка, Павловићка, Милојевићка, Степановићка и на крају Панићка.
Пајазитово се први пут помиње у Пописнику 1822. године, затим код Вука у Даници 1827. године као Пајазитово, код Пирха у Путовањима 1829. године као Појаситово (Pojasitowo) и у Гавриловићевом Речнику 1846. године – према тадашњем важећем правопису.
Као у Гавриловићевом Речнику записано је и у Руској Карти 1831. године, Миленковићевој 1850. године и Дажарденовој 1853. године.
Село је насељено само из двеју области – Стара Србија му је дала 7 родова и Тимог један род.
Сви родови добегли су овамо у збегове, бежећи испред турске најезде и насиља.

Порекло породица.

Редни број, презиме (огранци), одакле су досељени, Крсна слава:

Досељени у периоду од 1804. до 1814. године.

-566, Арсенијевићи (Петронијевићи), Сјеница, Јовањдан.
-710, Ивановићи (Галовићи, Васиљевићи, Ђорђевићи, Јанићијевићи, Јовановићи, Николићи, Срећковићи и Раковићи – Ракићи), Сјеница, Ђурђевдан.
-861, Милојевићи (Гајићи – Гајовићи; Милојевићи, Благојевићи – Блажићи; Вићентијевићи, Ракићи – Раковићи; Тодоровићи и Ћировићи), Сјеница, Јовањдан.
-924, Павловићи, Сјеница, Петровдан.
-927, Панићи, Књажевац, Никољдан.
-1007, Ристићи, Сјеница, Ђурђевдан.
-1047, Стевановићи (Стојановићи и Степановићи), Сјеница, Никољдан.

Остали подаци о селу.

-Село је 1903. године имало осам родова у 69 домова у којима је – 1900. године – живело 484 становника. Приликом пописа 31. децембра 1910. године оно је пописано заједно са Малим Шењем и Миронићем, те се није могао утврдити број домова и становника. На дан 31. јануара 1921. године у њему је било 486 станоника.
Гробље је у Орницама, између овог села и Миронића.
Сеоска заветина су Младенци а литија се носи Другог Четвртка по Ђурђевдану.

ИЗВОР: Према књигама Тодора Радивојевића „Лепеница“ и „Насеља у Лепеници“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.