Насеље Војвода Степа (Нова Црња)

 

Војвода Степа  је насеље у  Србији  у  општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1.374 становника.

Првобитно име села је било „Леоновац“. Највећи велепосед у Банату био је Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово.

Првобитно име села је било „Леоновац“, по сину грофа Чекоњића на чијем је поседу основано село.  Становници су одлучили да селу дају име по свом команданту, војводи Степи Степановићу. Војвода Степа је насељена 1923. године, колонизацијом из разних делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Херцеговине, Црне Горе, Лике и Босне), а такође и доласком српских оптаната из Мађарске (Батања) и Румуније. Колонисти су већином били српски добровољци са Солунског фронта. Четири породице Солунских добровољаца су насељене из Величана код Требиња. Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору.

Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка. Године 1934. изграђена је најмодернија школска зграда са четири учитељска стана.

Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом. Војвода Степа се налази 20,5 километара источно-југоисточно од Кикинде (ваздушном линијом), 45 километара северно од Зрењанина и 12 километара од румунске границе.

У насељу Војвода Степа живи 1366 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,8 година (41,1 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 623 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,76. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

ИЗВОР: Википедија

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. vojislav ananić

    „На 45 километара од Бечкерека, на Леона Мајуру грофа Чекоњића од пролећа 1922. године сливали су се људи са свих страна тек изашли из ровова. Као српски добровољци они су се борили у Првом светском рату, а путеви колонизације и аграрне реформе довели су их на плодну банатску равницу. То су били кршни људи, преких нарави, очврсли у ратовима и печалбама из Херцеговине, Лике, Црне Горе, Босне, Далмације, Баније и равничари из Батање у Мађарској и банатских села уз Тису. Сви они тражили су нови живот у равници, на новом простору, на ледини на којој су стајале само три зграде грофовског мајура.
    Од године 1923. почеле су да ничу куће у новој колонији. То су биле куће од набијене земље, саграђене готово преко ноћи, мобом. Село је све више добијало своје обрисе, а људи у њему, у сиротињи, сналазили су се како су знали и умели у бескрајној равници. Ненавикли на климу, воду и храну, на пејсаж, на тежак физички рад, у себи су носили чемер сеобе. Болести су их косиле, а они који нису издржали враћали су се у завичај. Најупорнији су, ипак, остајали.
    То су све били људи у најбољим годинама, са бројним породом, чврстим и здравим. Решени да остану знали су да својим фамилијама морају обезбедити основне услове за живот и да не могу опстати без школе у селу. Тако је почело рађање једне школе“.
    Извор: др Милан Мицић – Мала прича о степчанској школи (1927 – 2002, стр. 5)

    Крајем шездесетих година прошлога века, у тој школи „4. октобар“, имали смо част и задовољство да и супруга и ја започнемо свој просветашки рад. У најлепшој успомени, остали су нам и дивни ученици којима смо предавали, и колеге, и становници села, чија имена углавном памтимо и данас.
    Војислав Ананић

  2. vojislav ananić

    ЕРУДИТА, БОЕМ

    Паја Р. је био људина. Изузетно широког спектра образовања, начитаности и сталног интересовања за нова сазнања. Не само што је поседовао једну широку културу, да је из сваке области знао много, него је у себи носио и неки посебан таленат ка уметности, посебно ка беседништву и рецитовању, на којима би му позавидели и многи професионалци. Но, он је био само обичан просветни радник и предавао је географију. Ето, такав ерудита, затекао се у селу Војвода Степа и ту проживео докле му је судбина одредила. Једно време, у том насељу, били смо колеге. Тамо негде, седамдесетих година прошлога века.
    Родом је био негде из Херцеговине, а Херцерговци су опет увек били познати као људи оштрих и брзих запажања и схватања. Некако им то онај крш, сунце и сиромаштина ваљда генетски подарили. Колико ли је само великих умова подарила! Као представник праве динарске расе, и Паја је био изузетно висок и крупан плећат човек. Кад хода, као да се под њим земља тресе. Горостас од сто двадесет килограма, а није био дебео човек, већ све на њему кошчато и попуњено мишићима. И сама глава му повећа, сразмерна његовом општем изгледу. Глас му дубок, прави мушки, некако грлен и јасан у изговору. Кад се нешто засмеје, само му звоне гласне жице у усном резонатору. Тек што је прешао тридесету. Човек у најбољим годинама.
    Био је ожењен Радом, женом из престонице, правом госпођом за ово село њихово. А и она се сама трудила да свима да до знања ко је и одакле је. Била је прилично згодне телесне конституције, лепушкаста и по томе је сасвим одговарала Паји. Роди им се и ћеркица Весна. Стан су имали у кругу школског дворишта и, рекло би се да су били срећни. Чим се код нас појавио „фића“ као национални ауто, а Паја га купи. Замислите ону громаду од човека, у тескобном „фићи“. Кад он седне за вољан, амортизери се само приближе земљи. Тим својим аутом, који не би дао ни за један други, он сам највише и путовао. Ретко кад би повезао и своју Раду и ћеркицу Весну. Сећа се, кад се родила, име јој дао баш по имену мајке. А откуд њој у оно време то име у кршевитој Хецеговини, сам Бог зна. Вероватно по богињи пролећа код старих Словена.
    У шкoли, на часу, би често сличио лику Роденовог „Мислиоца“. Кад није држао предавања или није испитивао ученике, ко зна шта се све мотало по глави његовој и о чему је размишљао. Био је добар професор и ђаке своје није подучавао само географији, него је увек проналазио прилике да им видике прошири и нечим новим, што није имало никакве везе са његовим предметом. Знао је дивно да свира на хармоници и у школи, водио чак и фолклорну групу. Замислите њега, онолику телесину, кад заигра и ученицима објашњава и показује кораке и покрете неке народне игре у његовој кореографији. Много је волео уметност и ученицима је знао да објашњава и ону тајну у Мона Лизином осмеху или лепоту са неке друге слике. У све их упућивао и припремао за њихов будући живот. Заједно са њима је прелиставао многе књиге и у ученицима увек стварао само љубав према читању и лепоти. Говорио је да нема лоших књига, да у свакој од њих човек, само ако хоће, има шта да научи. Тим својим огромним знањем, постао је човек институција. Учествовао је у многим тада популарним квизовима и освајао награде. Једном, у Загребу, догурао до финала, и само га једно питање делило од главне прeмије, аутомобила марке „форд“. Тада се нешто спетљао, што и није била нека његова карактерна особина, пожурио с одговором и погрешио. Уместо „форда“, за утеху је добиo златно наливперо.
    Њиме се поносио и њиме уписивао не само часове у дневник рада, него и све оцене ученицима. А они га много волели. Једва су чекали да им он дође на час. Не само да их је свему добром подучавао, него имао нешто у себи што му је код свих ђака стварало углед и ауторитет. Никада он није имао проблема са дисциплином на часу. Да му неко прави неред на часу или уопште. Ма, какви! Један је од ретких, којем чак ни директор, његов земљак, Херцеговац Богиша Ђ. није давао никакве примедбе. Знао човек и да „зажмури“ кад Пају ухвате његови боемски дани. Онда се одавао пићу и кући није долазио и по неколико дана. Где је својим „фићом“ све ишао и које је кафане околне посећивао, то је само он знао. А умео је да бекрија и да души мерак да. Тада у скоро свакој кафани била жива музика са певаљком, а Паја тек, онако, у свом маниру, згужва шаку новчаница, па их певаљки међ груди стави. Иначе, неки женскарош и швалер није био никада.
    А код нас би се увек нашла прилика за понеку чашицу и за наздрављање. И у кафани. Или се неком роди дете па части због тога, или се наздравља за успешно започињање неког посла. Или за добро обављену трговину, куповину новог аутомобила, понекад се испија и за покој душе нечије. Лети пијемо хладно пиво, зими ракију да нас загреје. Увек се нађе неки разлог. У ствари, свако је у свом животу имао неко тешко време, неки период кад је требало нешто да га смири. А алкохол делује као седатив, док се пије у нормалним количинама. Опушта човека и отвара му вентил за пражњење тегоба које га муче. Он зна да му ублажи напетост и разгали душу, поготово ако због нечега у себи пати. На крају, и сам живот је препун којекаквих забрана и неправди, обесправљености. Али, кад се у конзумирању алкохола претера, од обичног и мирног човека зна да створи свађалицу и агресивца. Тад породица испашта.
    На сву срећу, Паја није био такав. Напротив, био је велики емотивац. Сви имамо по неку своју ману. Неко воли жене, неко карту, неко дуван, неко и да се потуче ил’ са неким посвађа, а Паја волео да се бар једном месечно у кафани истутњи. Није се никад тотално опијао, све знао и памтио. Ни ноге му поклецавале нису. Имао је и поштовао своју меру. Никог он тада није дирао. Баш обрнуто, сви од њега имали само користи, јер им је или плаћао пиће и мезе, или, онако у „шпицу“ од тада чувене ракије „стомаклије“, отварао свој „кофер знања“ и онако наизуст, напамет, почињао да говори стихове познатих песника, на чему би му жесток аплауз дао и бард наше позоришне сцене, тад још увек жив, господин Љуба Тадић. Паја је највише ценио песму Милутина Бојића „Плава гобница“, па је уз велику пажњу већ припитих људи започињао да рецитује:

    „Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
    Газите тихим ходом!
    Опело неко шапћем у подне пуно срме
    Истопљене над водом“…

    И тако до краја песме. Кад доби громогласан аплауз, онда настави да рецитује стихове свог земљака Алексе Шантића, из песме „Остајте овдје“.

    „Остајте овдје!… Сунце туђег неба,
    Неће вас гријат к’о што ово грије;
    Грки су тамо залогаји хљеба
    Гдје свога нема и гдје брата није.
    Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
    А мајка ваша земља вам је ова; ….“.

    Па су следили стихови песника из суседног села, Ђуре Јакшића, из „Отаџбине“:

    „И овај камен земље Србије,
    Што претећ сунцу дере кроз облак,
    Суморног чела мрачним борама,
    О вековечности прича далекој…

    ….И само дотле, до тог камена,
    До тог бедема –
    Ногом ћеш ступит можда, поганом!“ …

    И тако, понекад су после таквих родољубивих стихова, из његових уста прокључали љубавни, што је већ зависило и од атмосфере и од самог расположења и Паје, а и присутних. Једном се после већ неколико непроспаваних ноћи, сетио своје драге мајке. Ето, тако, стигло га. Чим је мало дошао себи, сео је у „фићу“ и кренуо дуж свог родног села у Хецеговини.
    Мајка му се силно обрадова. Иако је живела сама, а била је већ и у годинама а и побољевала је, ни једном речју му се није пожалила, већ му је све време говорила како јој ништа не треба. Има она свега. Ничег није жељна. Само нек он пази себе. Њено је прошло, а пред њим је живот. Много се интересовала како јој је унука, њена имењакиња, како снаха Рада. Ето, њих се ужелела и волела би да их види, док је још у животу.
    После дан – два, пожелела је своме сину сретан пут, а за њу да не брине, понављала је већ ко зна који пут. Дуго је сузним очима пратила ону кривудаву џаду и прашину што се од макадамског пута и Пајиног аута још видела, а онда, кад и тога неста са видика, уђе у своју кућицу да и даље самује и да се нада гласу или доласку својих. А она? Лако ће она. Само нек њих Бог поживи. Ни мајчинску слутњу, нити било који наговештај зла није осетила. Од силне среће. Тек, у повратку, њен Паја слети с пута, испреврта се и погину. За собом оста своју Весну и Раду. Мајчино срце није још дуго издржало. Пресвисну од туге. И Рада се за неколико година тешко разболи и умреде. Оста онај девојчурак, ни дете више, ни девојка, да се сама кроз живот пробија. Та воља да ипак успе, нагонила ју је да вредно учи. Не знам шта је постала, који факултет завршила. Касније се и удала и било јој мило чути, кад јој њене другарице и другари из школе, само лепо о родитељима њеним причају. Нарочито о оцу. И она се дала на њега. Лик јој исти његов, само са женским контурама, а воли и она да чита пуно. Ако роди сина, даће му татино име. Заслужио је. Па кад зовне сина, да се сети и свога оца. А нек је и он „чује“ тамо ГОРЕ, да га се увек радо сећају.

    Војислав Ананић

    Из моје шесте књиге краћих прича и записа „Ходање у круг“, штампане 2010. године

  3. vojislav ananić

    Храм Светог Василија Острошког у Војводи Степи пројектован је и подигнут током 1939. На месту насеља раније се налазио салаш грофа Чeконића − Леуновац, па се и насеље једно време тако звало. После Првог светског рата насељено је добровољцима. Радове на Цркви Светог Василија извео је Јохан Шмит, предузимач из Јаше Томића. Црква је једнобродна грађевина са петостраном апсидом и тек наглашеним певничким просторима и мањим параклисима уз нартекс. Изгледом доминира централна октогонална купола постављна на коцкасто постоље. Торањ изнад нартекса конструисан је као умањена купола. Црква је споља малтерисана, док је ритам унутрашњег простора пренет на спољњи плитким лезенама. Сви отвори су уски, једноделни. Изнад улаза су медаљони, док је од украса најупечатљивији слог око отвора на куполи и звонику и таласасти кровни завршеци које арх. Табаковић примењује и на својим профаним објектима.

  4. vojislav ananić

    Пример из колонизације Војвода Степе

    Војвода Степа је насеље у општини Нова Црња у средњебанатском округу, налази се 21 километара југоисточно од Кикинде и 45 км северно од Зрењанина. Насељена је колонистима из више делова Краљевине СХС. Војвода Степу, поред херцеговачких досељеника, населиле су и колонистичке групе из Лике, Босне, Црне Горе, Далмације, Баната, из Мађарске и Румуније, укупно 642 породице, од којих 397 са статусом добровољца у српској војсци. Овде ће бити речи о колонизацији херцеговачких добровољаца после Првог светског рата (1920-1941.) у Војвода Степу, собзиром на оквир теме која обрађује приказ досељавања колониста из Херцеговине у Банат, а исто тако ту се ради и о родбинским, комшиским и завичајним везама људи који су из истих крајева и села Херцеговине, а многи чак и из истих кућа колонизовани после Првог светског рата у Банат, са насељеницима Равног Тополовца, колонизованих после Другог светског рата.
    Прво име села је било Леоновац, по сину Леону (а по некима према кћерци Леони) грофа Андрије Чекоњића на чијем је поседу основано село. Године 1926. становници су одлучили да селу дају име по свом команданту из Првог светског рата, војводи Степи Степановићу. Стварање насеља тицало се чиниоца материјалног стања становништва, изградње кућа, формирања институција јавног интереса и њихове градње, организације друштвеног живота, стварање идентитета насеља итд. Херцеговачки колонисти чинили су 24 одсто популације у насељу и 29 одсто досељених добровољачких породица. Приликом формирања насеља у 20-тим годинама 20-тог вијека, херцеговачки досељеници груписали су се у једном делу села, а слична груписања у погледу кућних плацева и места становања учиниле су и друге досељеничке групе.
    Мајур на који су пристизале први колонисти имао је једну зграду, шталу, амбар за жито, зграде где су стајали бироши, два бунара и кроз њега је пролазио канал. У тим зградама смештали су се досељеници из Херцеговине. Унутар зграда поњавама су преградили и направили просторије и ту смештили своје породице. Готово истовремено пристизале су и друге херцеговачке породице на недалеки Агата мајур. Већ 30. августа 1922., досељени Херцеговци регистровали су се код Трговинског суда у Великој Кикинди у Прву аграрну заједницу која је била дио Савеза аграрних заједница за Банат. Аграрна заједница имала је функцију кредитирања досељеника јефтиним кредитима за градњу кућа, пољопривредни алат, стоку, храну и семе.
    Херцеговачки колонисти нашли су се на непознатом терену, на два од 22 мајура највећег банатског земљопоседника Андрије Чекоњића. На друге мајуре почело је истовремено досељавање добровољци из Лике, Босне, Црне Горе итд. Из тада започете колонизације готово истовремено поред Војводе Степе, градили су се на имању грофа Чекоњића и друга нова насеља: Александрово, Банатско Карађорђево итд.
    Нова животна средина имала је утицаја на насељенике и они су се споро и константно прилагођавали климатским и привредним приликама. Већина херцеговачких породица стигла је у колонију Леоновац у почетку колонизације, међутим извјестан број породица долазио и касније, током 20-тих и 30-тих година 20. века. Ти насељеници имали су дилему о насељавању, примили су посед у колонији и били дужни да за три године по доласку у Војвода Степу изграде куће.
    Сучељавање са банатским простором за херцеговачке досељенике било је веома болно, без кућа, са земљом добијеном у закуп, (закупнину је плаћала држава) а не у власништво, без сточне запреге, радила и алата за пољопривреду, са доста непознавања начина обраде земље итд. То су били људи који су се бавили више сточарством, радници и рудари из печалбе у САД, суочени са суровим и оштрим зимама, топлим летима, кишовитим јесенима са морем блата, и прољећним подземним водама, са бљутавом водом за пиће, лошом исхраном у односу на захтеве простора, са прашином и влагом које су изазивале туберколозу, са непријатним односом инородног становништва и сумњичавим и резервисаним ставом српских старосједелачких заједница који су у дошљацима видели конкуренте у подели велепоседничке земље.
    Досељеници, Херцеговци на Леона и Агата мајуру стизали су обично без много имовине са дрвеним кофером, незалеченим ранама из Првог светског рата, са српским, руским и румунским одликовањима и енглеским речима које би понекад употребљавали у говору, са породицама и често немоћни да преживе и сачувају своју нејач од болести које су харале, најчешће туберкулозе, које су немилосрдно косиле досељенике. Налети олуја, поплаве, подземне воде, уништавале су усеве и погоршавале ионако тежак живот херцеговачких колониста још више. Једна таква олуја захватила је Војвода Степу, августа 1932. године. Међутим да би опстали Херцеговачки колонисти међусобно су се дружили и помагали, мобама градили куће, радили пољопривредне послове као „спрежници”, односно заједнички пољопривредна оруђа и коње уносили у обраду земље. Сточне зграде су биле оскудне, није их имало свако домаћинство као ни кола. За обраду земље углавном је коришћена радна снага. Куће које су правили имале су само најнужније просторије за смештај породице. У друштвеном животу држали су се обичаја из завичајног краја.
    ”Кућу сам подигао, али немам ни врата ни прозора, нити имам сјемена да посијем бар мало жита” жалио се Савезу аграрних заједница 22. септембра 1935. Крсто Чолић, досељеник из Влаховића, Љубиње, у рату добровољац елитне јединице српске војске у Добровољачком одреду војводе Вука-мајора Војина Поповића. Та његова жалба казује о свој тегобности положаја досељеника. Најтежи су били пролећни месеци и тада се често заимило да породица преживи, а усеви би се често продавали унапријед -„узелен”. Било је сучељавања и неповерења са другим досељеничким групацијама, из којих је нпр. 1930. године избила и афера ” црквено звоно” око места цркве и звоника. Прва аграрна заједница у којој су били укључени херцеговачки досељеници, за своје чланове набављала је повољно грађу за куће, храну, семе, пољопривредни алат али пошто њени чланови нису могли да враћају редовно дугове услед општег сиромаштва, она је била најзадуженија у Банату. Упркос лошем стању херцеговачки колониста су из Војвода Степе слали храну својој браћи, родитељима и рођацима у Херцеговину. После тридесетих година 20 века животни услови су се почели полако поправљати. Разна међугрупна прожимања и нетолеранције, женидбама и удајама почела су зближавати једне насељеничке групе са другима. Од 153 херцеговачке породице колико је насељено у Војвода Степи, 114 је имало статус добровољца, а остали статус колонисте. Добровољачке породице добијале су по 5 ха земље у закуп, а одштету велепосједнику за њих је плаћала држава. Од 114 добровољаца српске и црногорске војске у Првом свјетском рату, 45 је дошло из САД, 15 из Русије, 54 су се борило у херцеговачким добровољачким јединицама у оквиру црногорске војске; 10 добровољаца је било у Добровољачком одреду војводе Вука, а 9 њих је прешло Албанију.
    Херцеговачки колонисти дошли су у Војвода Степу из следећих места: Месара, Ораховца, Драчева, Седлара, Мркоњића, Галичића, Дријењана, Величана, Корлата, Чваљине, Додановића, Завале, Грмљана, Дврснице, Градца, Банчића, Ивице, Поцрња, Убоска, Обзира, Крајпоља, Влаховића, Витоње, Ранковаца, Жабице, Струјића, Ограде, Бјелошева дола, Дубочице, Крушевице, Орахова дола, Капавице, Мишљена, Будисавља, Кифина села, Јасеника, Дабра, Берковића, Борије, Хоџића, Прераце, Голобрђа, Качња, Богдашића, Ораховице, Подосоја.
    Војвода Степа настала између два свјетска рата у Банату, била је колонија тада са највећим бројем херцеговачких досељеника. Од 153 херцеговачке породице насељене у Војвода Степи највише је било из околине Љубиња 63, из Попова поља 61 и 12 из околине Билеће.

    ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

  5. vojislav ananić

    ” Село је основано 1923. колонизације. Значајан проценат колониста су чинили војници српске војске, који су стога одлучили да дају име њиховог села генерала Степе Степановића, иако је он лично против тога … ”

    ”Војвода Степа је насеље у Србији у општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1.366 становника (према попису из 1991. било је 1827 становника).
    Првобитно име села је било „Леоновац“.

    Највећи велепосед у Банату био је Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово. Првобитно име села је било „Леоновац“, по сину грофа Чекоњића на чијем је поседу основано село..”

    ”Становници су одлучили да селу дају име по свом команданту, војводи Степи Степановићу. Војвода Степа је насељена 1923. године, колонизацијом из разних делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Херцеговине, Црне Горе, Лике и Босне), а такође и доласком српских оптаната из Мађарске (Батања) и Румуније. Колонисти су већином били српски добровољци са Солунског фронта. Четири породице Солунских добровољаца су насељене из Величана код Требиња.

    Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору.
    Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу које им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка. Године 1934. изграђена је најмодернија школска зграда са четири учитељска стана. Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом…”

    Политика 2012 – Ђуро Ђукић:

    ”Формирање Војводе Степе почело је пре 90 година као део великог процеса колонизације којег је новостворена држава Краљевина СХС водила на свим оним просторима који су за њу били несигурни и у складу са својим државним циљевима, ради промене етничких односа и заштите несигурних и порозних граница. У највећем броју овде су досељени солунски добровољци који су пре тога доживели епопеје авантуристичког исељавања у САД, одакле су се одазвали зову отаџбине, а неки су на херојски фронт стигли из Русије, пошто су се масовно предавали руској војсци.

    Насељавање Баната између два велика рата проучава Милан Мицић, и сам потомак солунског добровољца са Баније и историчар који је на овој теми развио и докторску тезу. Према његовим речима, на тлу Баната формирано је 35 колонија које су пред почетак Другог светског рата бројале око 30.000 становника. Главни колонизациони људски потенцијал нове државе чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева југословенске државе, за нову државу проверени чином добровољства у Првом светском рату, а потом и српски оптанти из Румуније и Мађарске који су се определили да живе у матичној држави, и колонисти из банатских села, углавном између Великог Бечкерека и Велике Кикинде, захваћени идејом деобе земљишта по примеру бољшевичке револуције у Русији. Земља коју су колонисти добијали била је земља развлашћених велепоседника, али и она која је дотада била општинском власништву.

    Највећи велепосед у Банату био је онај Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово и Војвода Бојовић.

    Насеље Војвода Степа настало је на једном од мајура којег су звали Леони. Колонисти су се населили и на суседне мајуре. Село, које је добило име по великом војсковођи, формирали су ратници из свих делова Лике, из Попова поља и Љубиња у Херцеговини, из Босанске Крупе, Кључа и Вишеграда у Босни, из околине Будве и Никшића у Црној Гори, из околине Бенковца и Книна у Далмацији, мањи број породица с Баније и Кордуна, али и Срби из српских села која су остала ван граница новостворене краљевине око Темишвара и из варошице Батања у Поморишју у Мађарској, па и колонисти беземљаши из Меленаца, Кумана, Драгутинова – банатских села између Великог Бечкерека и Велике Кикинде. Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору и уз скромну помоћ сиромашне државе. Истражујући прве године насељавања, историчар Мицић је открио да је владало хронично сиромаштво колониста, неприлагођеност простору, честе болести и умирања (добровољачке колоније су називане „колонијама удоваца”). Спор колониста из Војводе Степе и српских староседелаца из Српске Црње око деобе земље довео је 5. октобра 1928. године до демонстрација 200 добровољаца из Војвода Степе у Београду и блокаде Министарства за аграрну реформу, као и разговора делегације добровољаца с председником владе др Антоном Корошецом. А начелник среза Јаша Томић 18. новембра 1934. године жалио се управи Дунавске бановине на непослушност становника Војвода Степе: „Питам се докле неће важити закони и наређења старијих за ове људе који су створили државу у држави? Када су овакви према Краљевској банској управи, можете замислити какви су према мени!”

    Историчар Мицић истиче да су сами колонисти имали осећање да врше историјску мисију на простору Баната. –У обраћању властима за финансијску помоћ приликом градње јавних зграда у насељу колонисти су истицали: „Наша добровољачка колонија овде на граници наше домовине биће одбрамбена тврђава и стража Југославије” или „колонија Војвода Степа на североисточним међама наше државе окружена је националним мањинама и будни је стражар наше нације и наше нам миле домовине”.

    Најважније питање за колонисте била је градња кућа,али је она потрајала дуго, због недостатка финансијских средстава. Тако је један од колониста 1934. године имао кућу без врата и прозора, други „кућу склону паду”,трећем су се „зидови куће због влаге и подводности срушили”.

    Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка. Године 1934. изграђена је, уз финансијску помоћ Владе и Дунавске бановине, најмодернија школска зграда са четири учитељска стана која је коштала више од 500.000 динара. Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом.”

    ”Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.”

    Војвода Степа се налази 20,5 километара источно-југоисточно од Кикинде (ваздушном линијом), 45 километара северно од Зрењанина и 12 километара од румунске границе.

  6. Војислав Ананић

    Историјски развој насељеног места Војвода Степа

    Као и Алексанрово, насеље Војвода Степа настало је на експроприсаном имању грофа Чекоњића 1921. год. Почетком 1922. год. приспеле су прве породице досељеника. Најпре стиже око 40 херцеговачких породица, затим Личани, у трећој групи били су Црногорци и, на крају, долазе Банаћани. После наведених колониста у ово насеље досељавају се Личани, Херцеговци, Босанци и Делиблатинци који су овде имали неког од родбине. То су тзв. ауто-колонисти, који су на различите начине себи обезбедили обрадиво земљиште и простор за градњу стамбених објеката. Од државе су добили земљиште на двадесетогодишњу отплату, што им је било веома прихватљиво. Још једну категорију досељеника у новоформираном становништву чине оптанти, односно Срби који су до формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца живели у пограничним областима Мађарске и Румуније. Како су ове области, након утврђивања нових граница припале поменутим земљама, они су се изјаснили за промену држављанства и повратак у матичну земљу.
    Карактеристично је да су бивши добровољци добијали пет хектара обрадивог земљишта, а остали катастарсако јутро по члану породице. С обзиром на релативно повољне услове за стицање поседа и изградњу кућа, допунска колонизација је трајала скоро до 1937. год. И у овом случају је око одређивања локације дошло до размимоилажења. Коначна одлука била је да то буде мајур Леоне. Тако је 1924. год. почела планска градња.
    На првом попису становништва у Војвода Степи је већ 1931. год. живело 2.838 становника у 570 домаћинстава.

    Извор: Општина Нова Црња, Стратегија одрживог развоја општине Нова Црња, 2015-2020. Нова Црња, децембар 2015.

  7. Војислав Ананић

    ДОБРОВОЉЦИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НАСЕЉЕНИ У ВОЈВОДА СТЕПИ НАКОН 1. СВЕТСКОГ РАТА

    Антовић Марко –Нинковић, Котор

    Антовић Крсто –Долови, Даниловград

    Антовић Мишеља –Долови, Даниловград

    Андрић Симо –Бања Лука

    Арежина Симо –Босанско Грахово

    Арскић Никола –Бијело Брдо, Вишеград

    Аћим Стеван –Босански Петровац

    Бабић Крсто –Хоџићи, Билећа

    Бабић Трифко –Хоџићи, Билећа

    Банић Никола –Мекињар, Удбина

    Банић Раде –Мекињар, Удбина

    Бараћ Мићо –Орубица, Босанска Градишка

    Басарић Марко –Дивосело, Госпић

    Батинић Михајло –Чваљина, Љубиње

    Басарак Крсто –Босански Нови

    Батиница Илија –Шеховци, Мркоњић Град

    Батиница Марко –Шеховци, Мркоњић Град

    Бакић Милић –Војнић

    Божић Владимир –Сребреница

    Божић Јован –Грмљани, Љубиње

    Божић Радивој –Шкаре, Оточац

    Божић Сава –Валичани, Љубиње

    Богдановић Јово –Додановићи, Љубиње

    Богдановић Стево –Додановићи, Љубиње

    Бијелић Алекса –Градац, Љубиње

    Бјелица Мирко –Долови, Даниловград

    Блануша Илија –Кестеново, Доњи Лапац

    Боснић Милош –Мекињар, Удбина

    Борета Васо –Маине, Будва

    Брајић Никола –Равно, Љубиње

    Брзина Симо –Ласовац, Бјеловар

    Бубало Раде –Небљуси, Доњи Лапац

    Будимчић Јаков –Банчићи, Љубиње

    Будимчић Јован –Банчићи, Љубиње

    Будалић Симо –Голобрђе, Билећа

    Бућан Милић –Војнић

    Булат Станко –Бузета Глина

    Борковић Петар –Могорић, Госпић

    Васиљевић Ђуро –Соколово, Кључ

    Васиљевић Марко –Соколово, Кључ

    Видаковић Митар –Бијело Брдо, Вишеград

    Видаковић Радивој –Бијело Брдо, Вишеград

    Вујовић Бориша –Голобрђе, Билећа

    Вујовић Лука –Голобрђе, Билећа

    Вујовић Шпиро –Прераца, Билећа

    Вујовић Шћепан –Прераца, Билећа

    Вулин Никола –Ораховљани, Кључ

    Вулин Лука –Ораховљани, Кључ

    Вуловић Ђуро –Брајићи, Будва

    Вуловић Перо –Брајићи, Будва

    Вукелић Петар –Широка Кула, Госпић

    Вукмановић Глигор –Јасеник, Гацко

    Вуксановић Блажо –Котор

    Вртикапа Перо –Ивица, Љубиње

    Вучковић Ђуро –Богдашић, Билећа

    Вигњевић Милош –Доњи Лапац

    Глушац Спасоје –Босански Петровац

    Греговић Симо –Ново Село, Бар

    Гужвица Никола –Бенковац

    Дапчевић Ђуро – Брајићи, Будва

    Дапчевић Филип – Брајићи, Будва

    Дапчевић Петар – Брајићи, Будва

    Дапчевић Иво – Брајићи, Будва

    Далић Васо –Бабин Поток, Оточац

    Делић Стојан –Бабин Поток, Оточац

    Дерикучка Душан –Величани, Љубиње

    Дерикучка Лука –Величани, Љубиње

    Десница Обрад –Срб, Доњи Лапац

    Димић Петар –Растичево, Грачац

    Дивановић Илија –Паштровићи, Будва

    Дивановић Стеван –Паштровићи, Будва

    Дмитровић Јован –Бискупија, Книн

    Дмитровић Саво – Бискупија, Книн

    Допуђа Кузман –Крушево, Обровац

    Дражић Никола –Јошани, Удбина

    Дражић Петар –Јошани, Удбина

    Дражић Димитрије –Јошани, Удбина

    Дракулић Богдан –Сванице, Кореница

    Дракулић Данило –Врела Река, Кореница

    Дракулић Манојло –Врела Река, Кореница

    Дракулић Р. Стеван –Врела Река, Кореница

    Дракулић Д. Стеван –Градина, Кореница

    Дубајић Никола –Суваја, Доњи Лапац

    Дутина Стеван –Поцрње, Љубиње

    Дутина Милан –Поцрње, Љубиње

    Ђерић Буде –Михаљевац, Кореница

    Ђерић Дане – Михаљевац, Кореница

    Ђерић Никола –Колебовац, Кореница

    Ђого Сава –Убоско, Љубиње

    Ђого Ћетко –Убиско, Љубиње

    Ђого Милан –Убоско, Љубиње

    Ђого Митар –Убоско, Љубиње

    Ђого Ристо –Убоско, Љубиње

    Ђордан Васо –Дврсница, Љубиње

    Ђукановић Илија –Соколово, Кључ

    Ђукановић Стојан –Соколово, Кључ

    Ђукановић Вукоман –Бијело Брдо, Вишеград

    Ђурић Обрен –Капавица, Столац

    Ђуричић Никола –Ратково, Кључ

    Ђурановић Ново –Мартинићи, Даниловград

    Ђорђевић Драгослав –Београд

    Жакула Ђуро –Дренов Кланац, Оточац

    Жегарац Арсо –Главаце, Оточац

    Живановић Ђуро –Брајићи, Будва

    Живаковић Јоко, Брајићи, Будва

    Живановић Живко –Брајићи, Будва

    Зец Саво –Побори, Будва

    Зубовић Милан –Врховине, Оточац

    Иванић Јово –Матавази, Босанска Крупа

    Ивановић Илија –Маине, Будва

    Ивановић Никола –Маине, Будва

    Ивановић Андрија –Маине, Будва

    Ивановић Петар –Маине, Будва

    Ивановић Иван –Лалевићи, Даниловград

    Ивановић Лазар –Сјеница, Подгорица

    Ивановић Марко –Рибник, Кључ

    Иванчевић Јоко –Брајићи, Будва

    Иванчевић Иво –Брајићи, Будва

    Иванчевић Томо –Брајићи, Будва

    Ивошевић Стеван –Војнић

    Илић Ђорђе –Ратково, Кључ

    Илић Миле –Ратково, Кључ

    Илић Спасоје –Ратково, Кључ

    Јанковић Ђуро –Ђеновићи, Котор

    Јањић Видоје –Убоско, Љубиње

    Јањић Владо –Убоско, Љубиње

    Јањић Илија –Убоско, Љубиње

    Јањић Душан –Убоско, Љубиње

    Јањић Јован –Убоско, Љубиње

    Јањић Станко –Убоско, Љубиње

    Јањић Милан –Убоско, Љубиње

    Јањић Трифко – Банчићи, Љубиње

    Јахура Михајло –Обзир, Љубиње

    Јеловац Јован –Црна Влас, Оточац

    Јованић Вид –Суваја, Доњи Лапац

    Јовић Миле –Дољани, Оточац

    Јовичић Филип –Брајићи, Будва

    Јошановић Јово –Милошевићи, Шавник

    Јурјевић Ђоко –Поникве, Огулин

    Кажанегра Томо –Дабковићи, Будва

    Кажанегра В. Томо –Дабковићи, Будва

    Кажанегра Панто –Дабковићи, Будва

    Кажанегра Мило –Дабковићи, Будва

    Калађурђевић Ристо –Подбабун, Будва

    Калађурђевић Јово –Подбабун, Будва

    Катић Петар –Кифино Село, Невесиње

    Катић Ђорђе –Кифино Село, Невесиње

    Клаћ Паво –Брајићи, Будва

    Клаћ Владимир –Брајићи, Будва

    Клаћ Илија –Брајићи, Будва

    Клаћ Митар –Брајићи, Будва

    Клаћ Перо –Брајићи, Будва

    Клаћ Петар –Брајићи, Будва

    Клаћ Филип –Брајићи, Будва

    Кљајић Лазар –Соколово, Кључ

    Кнежевић Деспот –Кнежевићи, јајци

    Кнежевић Миле –Велики Цветнић, Босански Петровац

    Ковачевић Арсеније –Мазин, Грачац

    Ковачевић Томо –Соколово, Кључ

    Коварбашић Миле –Дреновац, Глина

    Ковачина Душан –Крајпоље, Љубиње

    Козић Душан –Крајпоље, Љубиње

    Козић Данило –Крајпоље, Љубиње

    Колунџић Исаије –Модрино Село, Бенковац

    Колунџић Сава –Модрино Село, Бенковац

    Комненовић Душан –Галичићи, Љубиње

    Комненовић Ристо –Галичићи, Љубиње

    Кораћ Раде –Висућа, Удбина

    Кордић Павле –Бијелник, Петриња

    Кркљеш Васо –Бијелина, Бенковац

    Круљ Богдан –Завала, Љубиње

    Круљ Милан –Витоње, Љубиње

    Круљ Ристо –Завала, Љубиње

    Круљ Лазар –Поцрње, Љубиње

    Крцуновић Перута –Даниловград

    Кмезић Мане –Врховине, Оточац

    Колувија Перо –Полаче, Книн

    Кричковић Миле –Босна

    Куљача Саво –Куљаче, Будва

    Куљача Никола –Куљаче, Будва

    Кундачина Раде –Ораховице, Билећа

    Кушић Душан –Поникве, Огулин

    Лалић Бикан –Камбовац, Кореница

    Лалић Симо –Камбовац, Кореница

    Лакић Васо –Соколово, Кључ

    Лакић Пане –Соколово, Кључ

    Лакић Сава –Соколово, Кључ

    Личина Петар –Бушевић, Босанска Крупа

    Лугоња Божо –Равно, Купрес

    Лугоња Вукан –Жабице, Љубиње

    Лугоња Перо –Жабице, Љубиње

    Лукач Миле –Лесковац, Гламоч

    Лучић Иво –Брајићи, Будва

    Лучић Митар –Михољача, Гацко

    Лучић Миладин –Бијело Брдо, Вишеград

    Лучић Владимир –Мркоњићи, Љубиње

    Маврић Сава –Величани, Љубиње

    Манојловић Љубомир –Оток, Огулин

    Марић Милан –Струјићи, Љубиње

    Марковић Шћепан –Црна Гора

    Мартиновић Иво –Брајићи, Будва

    Мартиновић Ђуро –Брајићи, Будва

    Мартиновић Лука –Брајићи, Будва

    Мартиновић Крсто –Брајићи, Будва

    Мартиновић Нико –Брајићи, Будва

    Мартиновић Ристо –Брајићи, Будва

    Матас Васо –Струмица, Книн

    Марчета Илија –Гламоч

    Матијевић Никола –Жрница, Слуњ

    Милетић Марко –Пјешивачки До, Никшић

    Милетић Ђуро –Пјешивачки До, Никшић

    Медар Михајло –Драчево, Љубиње

    Миливојевић Тодор –Полаче, Книн

    Милић Јово –Величани, Љубиње

    Милић Стеван –Горњи Ервеник, Бенковац

    Милић Марко –Заграда, Цетиње

    Миљковић Ђуро –Велики Љесковац, Слуњ

    Милошевић Душан –Поцрње, Љубиње

    Милошевић Ђорђо –Поцрње, Љубиње

    Милошевић Новица –Убоско, Љубиње

    Милошевић Војин –Убоско, Љубиње

    Миличић Јован –Запужани, Бенковац

    Миљуш Јован –Воденица, Босански Петровац

    Миљуш Марко –Дољани, Доњи Лапац

    Мирчић Миле –Малешевци, Босански Грахово

    Мићић Урош –Љубиње

    Мицић Јован –Мајски Тртник, Глина

    Михојевић Мирко –Гривани, Љубиње

    Мичета Анђелко –Банчићи, Љубиње

    Мостарица Ђорђе –Драчево, Љубиње

    Мркаић Илија –Петровићи, Никшић

    Мркаић Косто –Јабука, Никшић

    Мрав Лазар –Ранковци, Љубиње

    Мркела Сава –Бијелина, Бенковац

    Момчиловић Јован –Удбина

    Момчиловић Илија –Удбина

    Момчиловић Ђукан –Удбина

    Мимица Марјан –Роговица, Сплит

    Мунишић Митар –Драчево, Љубиње

    Мустур Дако –Кумбор, Котор

    Мустур Марко –Мориње, Котор

    Накомчић Петар –Соколово, Кључ

    Николић Никола –Штрбци, Вишеград

    Николић Ђорђе –Штрбци, Вишеград

    Ного Трифко –Борија, Калиновик

    Ножица Душан –Корлати, Љубиње

    Ножица Ристо –Галичићи, Љубиње

    Нађалин Никола –Меленци, Зрењанин (Бечкерек)

    Његић Ђуро –Бијачић, Книн

    Обрадовић Живко –Седлари, Љубиње

    Обрадовић Цветко –Седлари, Љубиње

    Обрадовић Сава –Седлари, Љубиње

    Обрадовић Милан –Дољани, Доњи Лапац

    Обрадовић Никола –Побрђе, Братунац

    Огњеновић Милош –Дољани, Оточац

    Опачић Ђуро –Швраково Село, Удбина

    Орлић Душан –Главаце, Оточац

    Павковић Милан –Јошани, Удбина

    Палачковић Мило –Мориње, Котор

    Пањак Раде –Седловац, Слуњ

    Паскаш Стеван –Широка Кула, Госпић

    Пејиновић Илија –Водотеч, Бриње

    Перић Исо –Мекињар, Удбина

    Перишић Лазар –Влаховићи, Љубиње

    Петровић Видо –Будва

    Петровић Јован –Будва

    Петричић Стеван –Кореница

    Пецељ Лазо –Ограда, Љубиње

    Пешић Вељко –Врутак, Даниловград

    Пешко Обрен –Драчево, Љубиње

    Пљошта Никола –Брајићи, Будва

    Плавшић Милош –Соколово, Кључ

    Плавшић Сава –Соколово, Кључ

    Паламета Марко –Мишљен, Љубиње

    Пијевчевић Крсман –Бијело Брдо, Вишеград

    Пријић Михајло –Срб, Доњи лапац

    Поповић Иво –Брајићи, Будва

    Поповић Митар –Брајићи, Будва

    Поповић Лука –Брајићи, Будва

    Поповић Никола –Брајићи, Будва

    Поповић Петар –Брајићи, Будва

    Поповић Ђ. Ристо –Брајићи, Будва

    Поповић Ј. Ристо –Брајићи, Будва

    Поповић М. Јоко –Брајићи, Будва

    Поповић И. Јоко –Брајићи, Будва

    Поповић Павле –Брајићи, Будва

    Поповић Стеван –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Милан –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Владимир –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Обрен –Месари, Требиње

    Поткоњак Симо –Дивосело, Госпић

    Прентовић Васо –Брајићи, Будва

    Прентовић Ђуро –Брајићи, Будва

    Прентовић Зеко –Брајићи, Будва

    Прентовић Крсто –Брајићи, Будва

    Прентовић Нико –Брајићи, Будва

    Прентовић Перо –Брајићи, Будва

    Прибишић И. Јово –Драчево, Љубиње

    Прибишић С. Јово –Драчево, Љубиње

    Прибишић Михајло –Драчево, Љубиње

    Прибишић Тодор –Драчево, Љубиње

    Прибишић Сава –Драчево, Љубиње

    Праменко Мирко –Седлари, Љубиње

    Паулић Лазо –Доњи Лапац

    Радаковић Ђуро –Матавази, Босанска Крупа

    Радаковић Јован –Брувно, Грачац

    Радаковић Михајло –Јошани, Удбина

    Радаковић Стојан –Јошани, Удбина

    Радека Буде –Михаљевац, Кореница

    Радмановић Тодор –Барлата, Госпић

    Радонић Марко –Маине, Будва

    Радонић Нико –Маине, Будва

    Радонић Јоко –Маине, Будва

    Рађеновић Милан –Срб, Доњи Лапац

    Рајачић Никола –Прокике, Бриње

    Ракиш Милан –Шкаре, Оточац

    Рашовић Иван –Фундине, Подгорица

    Рикало Петар –Додановићи, Љубиње

    Росандић Митар –Милојевићи, Никшић

    Рудан Ђорђе –Банчићи, Љубиње

    Рудан Јован –Банчићи, Љубиње

    Рудан Михајло –Банчићи, Љубиње

    Рудан Ђоко –Банчићи, Љубиње

    Самарџић Митар –Берковићи, Столац

    Сантрач Јанко –Врањска, Босанска Крупа

    Смиуљ Лазо –Крупа, Бенковац

    Савић Димитрије –Соколово, Кључ

    Савић Гавро –Соколово, Кључ

    Савић Коста –Соколово, Кључ

    Самарџић Васо –Сарајево

    Секулић Мане –Тоболоћ, Слуњ

    Сикимић Стеван –Дубочица, Љубиње

    Симат Мијат –острво Вис

    Сирар Петар –Ратково, Кључ

    Поповић Стеван –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Милан –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Владимир –Бјелошев До, Љубиње

    Поповић Обрен –Месари, Требиње

    Поткоњак Симо –Дивосело, Госпић

    Прентовић Васо –Брајићи, Будва

    Прентовић Ђуро –Брајићи, Будва

    Прентовић Зеко –Брајићи, Будва

    Прентовић Крсто –Брајићи, Будва

    Прентовић Нико –Брајићи, Будва

    Прентовић Перо –Брајићи, Будва

    Прибишић И. Јово –Драчево, Љубиње

    Прибишић С. Јово –Драчево, Љубиње

    Прибишић Михајло –Драчево, Љубиње

    Прибишић Тодор –Драчево, Љубиње

    Прибишић Сава –Драчево, Љубиње

    Праменко Мирко –Седлари, Љубиње

    Паулић Лазо –Доњи Лапац

    Радаковић Ђуро –Матавази, Босанска Крупа

    Радаковић Јован –Брувно, Грачац

    Радаковић Михајло –Јошани, Удбина

    Радаковић Стојан –Јошани, Удбина

    Радека Буде –Михаљевац, Кореница

    Радмановић Тодор –Барлата, Госпић

    Радонић Марко –Маине, Будва

    Радонић Нико –Маине, Будва

    Радонић Јоко –Маине, Будва

    Рађеновић Милан –Срб, Доњи Лапац

    Рајачић Никола –Прокике, Бриње

    Ракиш Милан –Шкаре, Оточац

    Рашовић Иван –Фундине, Подгорица

    Рикало Петар –Додановићи, Љубиње

    Росандић Митар –Милојевићи, Никшић

    Рудан Ђорђе –Банчићи, Љубиње

    Рудан Јован –Банчићи, Љубиње

    Рудан Михајло –Банчићи, Љубиње

    Рудан Ђоко –Банчићи, Љубиње

    Самарџић Митар –Берковићи, Столац

    Сантрач Јанко –Врањска, Босанска Крупа

    Смиуљ Лазо –Крупа, Бенковац

    Савић Димитрије –Соколово, Кључ

    Савић Гавро –Соколово, Кључ

    Савић Коста –Соколово, Кључ

    Самарџић Васо –Сарајево

    Секулић Мане –Тоболоћ, Слуњ

    Сикимић Стеван –Дубочица, Љубиње

    Симат Мијат –острво Вис

    Сирар Петар –Ратково, Кључ

    Слијепчевић Ристо –Ивица, Љубиње

    Соколовић Симо –Трново, Сарајево

    Сретенчић Васо –Драчево, Љубиње

    Стајачић Сава –Обзир, Љубиње

    Стајачић Ристо –Обзир, Љубиње

    Станић Ђорђе –Видричка, Купрес

    Станишић Нико –Маине, Будва

    Станчевић Никола –Матавази, Босанска Крупа

    Стојаковић Перо –Матавази, Босанска Крупа

    Стојановић Богдан –Брајићи, Будва

    Стојановић Перо –Брајићи, Будва

    Сулавер Спасоје –Жабица, Љубиње

    Семиз Сава –Галичић, Љубиње

    Сворцан Спасоје –Корита, Билећа

    Тасић Васо –Бијело Брдо, Вишеград

    Тесло Марко –Равно, Купрес

    Тица Крсто –Полаче, Книн

    Трипиновић Вуко –Гошић, Котор

    Трипиновић Лазар –Гошић, Котор

    Томић Гвозден –Гроцка

    Тркља Јоксим –Подосоје, Билећа

    Ћоровић Аћим –Крушевица, Љубиње

    Ћировић Чедомир –Штрпци, Вишеград

    Ћировић Миладин –Штрпци, Вишеград

    Ћирић Станко –Босанска Крупа

    Ћулибрк Никола –Велика Рујишка, Босанска Крупа

    Ћаћић Јово –Дријењани, Љубиње

    Узелац Данило –Јошани, Удбина

    Узелац Јован –Јошани, Удбина

    Узелац Буде –Јошани, Удбина

    Франовић Томо –Ђеноша, Будва

    Хајдуковић Никола –Прокике, Бриње

    Херета Крсто –Влаховићи, Љубиње

    Царић Миле –Жировац, Двор на Уни

    Царић Илија –Жировац, Двор на Уни

    Цветковић Васо –Баошићи, Котор

    Цветковић Димитрије –Пчиња, Врање

    Цвијановић Дане –Толић, Удбина

    Церовина Петар –Влаховићи, Љубиње

    Цвркота Марко –Бијело Брдо, Вишеград

    Цревар Петар –Глина

    Чанковић Миле –Моићка, Приједор

    Чихорић Данило –Чваљина, Љубиње

    Чолак Тодор –Житнић, Книн

    Чолић Крсто –Влаховићи, Љубиње

    Чолић Сава –Влаховићи, Љубиње

    Чолић Владимир –Влаховићи, Љубиње

    Чорлија Симо –Качањ, Билећа

    Чудић Исо –Бабин Поток, Оточац

    Џоџо Аћим –Дједићи, Требиње

    Џепина Ђуро –Книн

    Шимшић Марко –Дубово, Вишеград

    Шипрага Игњатије –Градци, Кључ

    Шишић Ђуро –Струјићи, Љубиње

    Шишић Тодор –Орахов До, Љубиње

    Шкрбић Остоја –Стабанџа, Босанска Крупа

    Шкулетић Михајло –Пјешивци, Никшић

    Шћепанчевић Илија –Брајићи, Будва

    Шошо Михајло –Драчево, Љубиње

    Шуша Војо –Бијелина, Бенковац

    КОЛОНИСТИ НАСЕЉЕНИ У ВОЈВОДА СТЕПИ НАКОН 1. СВЕТСКОГ РАТА

    Арсић Милосав –Бијело Брдо, Вишеград

    Бандић Мато –Дриновци, Љубушки

    Бањац Георгина –Батања, Лика

    Бегенишић Симо –Ораховац, Требиње

    Бероња Јован –Велики Радић, Босанска Крупа

    Бербаков Урош –Милошево, Кикинда

    Благојев Стеван –Меленци, Зрењанин

    Блажић Панта –Нови Бечеј, Зрењанин

    Бошњак Душан –Меленци, Зрењанин

    Вејновић Илија –Хашани, Босанска Крупа

    Булић Лаза –Меленци, Зрењанин

    Видић Жива –Меленци, Зрењанин

    Влајков Јован –Милошево, Кикинда

    Врањеш Петар –Тужевић, Бриње

    Вукмановић Васо –Удбина

    Вукмировић Миливој –Врховине, Оточац

    Вулетин Лаза –Кумане, Зрењанин

    Галетић Јово – Гнојнице, Слуњ

    Голубов Миливој –Милошево, Кикинда

    Гуцул Пера –Милошево, Кикинда

    Дабић Жива –Меленци, Зрењанин

    Дедић Спасоје –Кола, Бања Лука

    Дерикучка Ристо –Величани, Љубиње

    Драгосавац Милан –Брувно, Грачац

    Дрљача Петар –Бушевић, Босанска Крупа

    Дутина Коста –Поцрње, Љубиње

    Дутина Крсто –Поцрње, Љубиње

    Дутина Ристо –Поцрње, Љубиње

    Ђого Владимир –Убоско, Љубиње

    Ђурић Вукан –Капавица, Столац

    Ђурић Жарко –Кумане, Зрењанин

    Ђурић Жива –Кумане, Зрењанин

    Ђурић Рада –Кумане, Зрењанин

    Ђурић Трифун –Кумане, Зрењанин

    Ђуричин Жива –Милошево, Кикинда

    Еремић Ђура –Меленци, Зрењанин

    Еремић Светозар –Меленци, Зрењанин

    Жакула Сава –Дренов Кланац, Оточац

    Жеравица Славно –Меленци, Зрењанин

    Жижић Илија –Ускоци, Никшић

    Жижић Милован –Ускоци, Никшић

    Жвиждак Жива –Меленци, Зрењанин

    Зубанов Божидар – Меленци, Зрењанин

    Зубанов Трива –Меленци, Зрењанин

    Зубовић Буде –Врховине, Оточац

    Иванић Никола –Матавази, Босанска Крупа

    Илијин Душан –Меленци, Зрењанин

    Иличин Живојин –Меленци, Зрењанин

    Илић Милош –Гроцка

    Иличић Сава –Нови Бечеј, Зрењанин

    Инђић Никола –Калати, Босански Петровац

    Јанков Деспот –Меленци, Зрењанин

    Јањић Перо –Убоско Љубиње

    Јањић Ристо –Убоско, Љубиње

    Јахура Владо –Обзор, Љубиње

    Јевремов Ленка –Меленци, Зрењанин

    Јовановић Гавро –Босански Нови

    Калањ Смиља –Курјак, Удбина

    Кеврешан Марко –Меленци, Зрењанин

    Кеврешан Бранко –Меленци, Зрењанин

    Кеврешан Веселин –Меленци, Зрењанин

    Кончар Вајо –Врховине, Оточац

    Ковачевић Никола –Мазин, Грачац

    Колунџић Стеван –Воденица, Босански Петровац

    Кораћ Илија –Висуча, Удбина

    Крсмановић Младен –Сребреница

    Круљ Вукан –Поцрње, Љубиње

    Кулић Цвијета –Рогојевић, Билећа

    Куљача Стево –Куљаче, Будва

    Куручев Миливој –Меленци, Зрењанин

    Лазић Јефта –Меленци, Зрењанин

    Личина Горда –Блатина, Босанска Крупа

    Личина Томо –Блатина, Босанска Крупа

    Матић Корнелије –Гроцка

    Мијоков Цвета –Милошево, Кикинда

    Милић Мирко –Глина

    Милићев Милић –Милошево, Кикинда

    Мирчић Даринка –Малешевци, Босанско Грахово

    Михајилов Милош –Милошево, Кикинда

    Михајилов Ђурица –Милошеви, Кикинда

    Михаиловић Јован –Милошево, Кикинда

    Мишков Рада –Милошево, Кикинда

    Мургулов Даница –Меленци, Зрењанин

    Нађалин Миладин –Меленци, Зрењанин

    Нађалин Душан –Меленци, Зрењанин

    Нађалин Радивој –Меленци, Зрењанин

    Николић Сава –Нови Бечеј, Зрењанин

    Павлов Божа – Кумане, Зрењанин

    Павковић Михаило –Јошани, Удбина

    Пауљев Рада –Меленци, Зрењанин

    Петровић Смиља –Лика

    Пешут Јован –Капавица, Столац

    Пешут Никола –Капавица, Столац

    Паламета Анте –Мишљен, Љубиње

    Попетров Милош –Милошево, Кикинда

    Попов Александар –Милошево, Кикинда

    Поповић Драго –Месари, Требиње

    Поповић Душан –Месари, Требиње

    Праменко Петар –Седлари, Љубиње

    Радин Спасоје –Нови Бечеј, Зрењанин

    Радишић Веселин –Кумане, Зрењанин

    Радновић Милан –Милошево, Кикинда

    Радновић Милутин –Милошево, Кикинда

    Радосављев Дара –Милошево, Кикинда

    Радош Војислав –Поцрња, Љубиње

    Радош Никола –Поцрња, Љубиње

    Рајтаров Марко –Милошево, Кикинда

    Рудовић Спасоје –Гацко

    Савичин Милан –Меленци, Зрењанин

    Савичин Иван –Меленци, Зрењанин

    Сегединац Радивој –Меленци, Зрењанин

    Сегединац Веселин –Меленци, Зрењанин

    Семиз Бранко –Галичићи, Љубиње

    Стајић Прока –Кумане, Зрењанин

    Станимиров Младен –Нови Кнежевац

    Станулов Бранко –Милошево, Кикинда

    Станчић Драга –Кумане, Зрењанин

    Стојков Драгић –Кумане, Зрењанин

    Средановић Гојко –Ушће, Требиње

    Темешанов Жива –Кумане, Срењанин

    Терзин Љубомир –Милошево, Кикинда

    Терзин Риста –Милошево, Кикинда

    Томас Јозо –Дриновци, Љубушки

    Томић Илија –Гроцка

    Трифуњагић Илија –Кумане, Зрењанин

    Турањанин Ђорђе –Љубиње

    Ћурчић Богдан –Кумане, Зрењанин

    Узелац Миле –Јошани, Удбине

    Урошев Рада –Меленци, зрењанин

    Филишашев Душан –Српска Црња, Кикинда

    Флујерашев Рада –Драгутиново, Зрењанин

    Хинић Никола –Оточац

    Цокин Јован –Банат

    Цигановић Стеван –Срб, Доњи Лапац

    Чока Јово –Банат

    Шарац Мане –Доњи Лапац

    Шкорић Смиља –Брезовац, Доњи Лапац

    Шљука Петар –Бијело Брдо, Вишеград

    Шоргић Јован –Биочино Село, Бенковац

    Шупут Илија –Оточац

    Шуша Лазар –Колашац, Бенковац

    Шиљеговић Бошко –Будисавље, Невесиње

    АУТОКОЛОНИСТИ НАСЕЉЕНИ У ВОЈВОДА СТЕПИ НАКОН 1. СВЕТСКОГ РАТА

    Алексић Илија –Бијело Брдо, Вишеград

    Боснић Илија –Мекињар, Удбина

    Буквић Душан –Водотеч, Бриња

    Вијештица Симо –Зрмања, Грачац

    Вукмировић Петра –Оточац, Врховина

    Вулетић Љубо –Козице, Макарска

    Гостовић Петар –Гостово Поље, Бриња

    Гостовић Стеван –Гостово Поље, Бриња

    Дерикучка Вељко –Величани, Љубиње

    Дилбер Ђорђе –Мокрин, Кикинда

    Дмитровић Глишо –Бискупија, Книн

    Ђурић Славко –Кумане, Зрењанин

    Којчин Никола –Водотеч, Бриње

    Кораћ Миле – Висућа, Бриње

    Кудра Дева –Малешевци, Босанско Грахово

    Маринко Милош –Кумане, Зрењанин

    Маринков Стеванка –Кумане, Зрењанин

    Марић Видоје –Поцрње, Љубиње

    Медан Јован –Дабар, Столац

    Милин Иван –Каштел Лукшић, Сплит

    Милић Мијо –Величани, Љубиње

    Обрадовић Данило –Седлари, Љубиње

    Обрадовић Илија –Седлари, Љубиње

    Обрадовић Перо –Седлари, Љубиње

    Опачић Илија –Пољане, Доњи Лапац

    Орлић Петра –Главаце, Оточац

    Панџић Милан –Дриновци, Љубушки

    Панџић Никола –Дриновци, Љубушки

    Пецељ Новица –Ограда, Љубиње

    Поморишац Жива –Милошево, Кикинда

    Поморишац Миливој –Милошево, Кикинда

    Сантрач Марија –Горњи Радићи, Босанска Крупа

    Сикимић Крсто –Дубочица, Љубиње

    Славуљ Душан –Велика Рујишка, Босанска Крупа

    Тарана Милан –Требиње

    Тепша Васо –Бенковац

    Тесло Петар –Равно, Купрес

    Томас Мато –Дриновци, Љубушки

    Томас Петар –Дриновци, Љубушки

    Ћулибрк Лазо –Велика Рујишка, Босанска Крупа

    Узелац Станко –Јошани, Удбина

    Хајдуковић Дане –Прокике, Бриње

    Чолић Јован –Влаховићи, Љубиње

    Шуша Михајло –Бијелине, Бенковац

    Шуша Тодор –Бијелине, Бенковац

    ОПТАНТИ У ВОЈВОДА СТЕПИ НАКОН 1. СВЕТСКОГ РАТА

    Аврамов Видосав –Немет, Румунија

    Аврамов Јефта –Немет, Румунија

    Батањац Миша –Румунија

    Бачвански Миша –Саравола, Румунија

    Боаровић Стеван –Батања, Мађарска

    Бузаров Милица –Батања, Мађарска

    Глоговчан Бога –Батања, Мађарска

    Глодајић Павле –Батања, Мађарска

    Дачић Јова –Батања, Мађарска

    Ђуришин Тома –Батања, Мађарска

    Инђин Жива –Батања, Мађарска

    Јовановић Вукосава –Ченеј, Румунија

    Келић Светозар –Батања, Мађарска

    Кнежевић Иса –Батања, Мађарска

    Марић Славко –Варјаш, Румунија

    Мартинов Веса –Румунија

    Милић Милан –Батања, Мађарска

    Мићин Пера –Румунија

    Мишић Јаша –Варјаш, Румунија

    Мојсић Лазар –Батања, Мађарска

    Мојсић Милан –Батања, Мађарска

    Мишковић Лазар –Варјаш, Румунија

    Павлов Драган –Батања, Мађарска

    Подинић Влада –Батања, Мађарска

    Пелић Јоца –Румунија

    Плавкић Славна –Батања, Мађарска

    Радосављев Пера –Батања, Мађарска

    Радулов Обрад –Ченеј, Румунија

    Рајшић Ђорђе –Румунија

    Рацков Мирна –Батања, Мађарска

    Рацков Иван –Батања, Мађарска

    Рацков Милка –Батања, Мађарска

    Рацков Лепосава –Батања, Мађарска

    Рацков Тоша –Батања, Мађарска

    Рошкић Илија –Батања, Мађарска

    Савић Бошко –Сент Мартон, Румунија

    Стајић Стеван –Румунија

    Стојић Лаза –Румунија

    Станковић Деспот –Ченеј, Румунија

    Станковић Сава –Батања, Мађарска

    Стојшић Гена –Румунија

    Стојков Рада –Варјаш, Румунија

    Тимотић Лаза –Батања, Мађарска

    Тимотић Младен –Батања, Мађарска

    Товладинац Тодор –Румунија

    Чадановић Арон –Батања, Мађарска

    Чадановић Прока –Батања, Мађарска

    Чадановић Младен –Батања, Мађарска

    Чутура Милош –Румунија

    Шпириданов Душан –Жомбољ, Румунија

    МЕСНИ АГРАРНИ ИНТРЕСЕНТИ У ВОЈВОДА СТЕПИ

    Бегенишић Павле –Ораховац, Требиње

    Бјелетић Гаврило –Вучји До, Никшић

    Кордић Дане –Рудо Поље, Оточац

    Матенковић Михаило –Српска Црња, Кикинда

    Николин Влада –Српска Црња, Кикинда

    Рашовић Радоња –Кучи, Подгорица

    Ћирин Душан –Српска Црња, Кикинда

    Павлов Среја –Кумане, Зрењанин

    Подаци преузети из књиге Милана Мицића „Војвода Степа – прве деценије трајања“, 1997. година

    П. С.
    Хвала ти Бакс (Вујовићу) што си ово поставио. Сетио сам се многих презимена из Војвода Степе и након педесетак година. Дивни људи.
    Поздрави др М. Мицића.

  8. Војислав Ананић

    Милан Мицић
    Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање Нови Сад

    ПОМЕРАЊЕ СТАНОВНИШТВА ЧЕНЕЈА УСЛЕД ПРОЦЕСА РАЗГРАНИЧЕЊА КА ЈУГОСЛОВЕНСКОМ БАНАТУ (1921-1923)

    У раду се говори о пресељењу мањег броја породица из Ченеја услед процеса разграничења којим је Ченеј 1923. год. припао Краљевини Румунији. Ченеј се нашао у простору корекције граница тако да су се из њега током 1924. год. иселиле 22 породице, а привремено насељени добровољци из Лике и околних банатских насеља (26 породица) иселили су се 1922. год. у колонију Руско Село у околину Велике Кикинде.
    Кључне речи: Ченеј, граница, Личани, корекција, гласине, узнемирење, ева- куација, пресељење.
    Пробој Солунског фронта 15. септембра 1918. године, брзо напредовање српске и француске војске и њихово избијање на обале Дунава почетком новембра 1918. године утицали су на развој догађаја у Банату. Српска војна команда 4. новембра 1918. године затражила је од комаданта француске војске, француског генерала Франша Д’ Епереа да српске трупе запоседну Банат. Савезничка врховна команда 5. новембра 1918. године издала је заповест да српске трупе, коју су чиниле Моравска и Коњичка дивизија, избију десетак километара источно и северно од линије Бела Црква – Темишвар – Арад, али опрезно услед присуства немачких јединица у Румунији и Банату [в. Споменица ослобођења Војводине 1918 године, Нови Сад, 1929, стр. 15]. Српска војска 6. новембра 1918. године код Великог Градишта прешла је Дунав и ослободила Банатску Клисуру, 8. новембра ослободила је Белу Цркву, 9. новембра Панчево, 10. новембра Вршац, 15. новембра Темишвар, 17. новембра ослободила је Велики Бечкерек, 20. новембра Велику Кикинду, а 21. новембра Арад [Пекић, 1939: 111, 285].
    По ослобођењу Баната, новембра 1918. године, српска војска, по наређењу Франша Д’ Епереа, стигла је у тзв. „српску зону“, чија је линија на истоку била Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугож-Арад, а на северу Мориш-Сегедин-Суботица-Печуј-Баја. Румунска војска у Банату ослободила је такође своју, тзв. „румунску зону“ [Кризман, 1959: 32-34].
    Заузимањем војних позиција приликом распада Аустроугарске, новембра 1918. године, Србија, а касније Краљевина СХС, и Румунија отвориле су шестогодишњи просец међусобног разграничења у Банату, уз арбитражу савезнице обеју земаља Француске. Легитимитет претензија на целокупну територију Баната до Тисе, Дунава и Мориша Румунија је црпла из Букурешког тајног уговора од 17. августа 1916. године, којим је улазак у рат на страни сила Антанте условила добијањем Баната [Митровић, 1974: 26], као и на одлуци Народне скупштине одржане 1. децембра 1918. године у Алба Јулији о прикључењу Баната Румунији [Шијачки, 1987: 49]. Аргументи Краљевине СХС у погледу територијалног разграничења у Банату били су разнородни; Краљевина СХС позивала се на етничко, стратегијско, привредно, саобраћајно, историјско начело, на принцип неважења тајних уговора, као и одлуку новосадске Велике народне скупштине од 25. новембра 1918. године [Митровић, 1975: 8]. Питање разграничења Краљевине СХС и Румуније у Банату решавало се на Конференцији мира у Паризу 1919-1920. године и било је једно од многобројних граничних питања којим је обликована карта Европе непосредно после завршетка Првог светског рата. Делегација Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу састојала се од српских, хрватских и словеначких представника, а српски представници у делегацији: Никола Пашић, Миленко Веснић и Матеја Бошковић посебну пажњу обраћали су на питање разграничења са Румунијом и делимично са Мађарском, на простору Баната. Мировну делегацију Краљевине СХС чинили су, осим Н. Пашића, М. Веснића, М. Бошковића, и А. Трумбић, Ј. Смодлака, О. Рибарж, И. Жоглер [Митровић, 1975: 3].
    Делегација Краљевине СХС у разграничењу према Румунији у Банату имала је две линије разграничења: „Пешићеву линију“, шефа Војне мисије Петра Пешића, која је ишла 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, 10 км источно од Решице и 28 км источно од Темишвара, и „Пашићеву линију“, којим је коригована граница у корист Румуније, источно од Темишвара у односу на „Пешићеву линију“ [Митровић, 1975: 6].
    Пред Врховним саветом Мировне конференције, питање разграничења у Банату нашло се први пут крајем јануара 1919. године, да би, кроз рад Територијалне комисије, био сачињен предлог разграничења почетком априла 1919. године [Митровић, 1975: 57, 93, 98, 122].
    Процес разграничења у Банату, уз Мировну конференцију у Паризу током 1918-1919. године, био је праћен напетостима у односима Краљевине СХС и Румуније, које је амортизовала Француска, покушавајући да до компромиса доведе земље, савезнице из Првог светског рата. Из Баната три делегације банатских Срба отишле су на Мировну конференцију у Париз, покушавајући да изнесу своје захтеве да спорни делови Баната припадну Краљевини СХС [Митровић, 1975: 134].
    Од децембра 1918. године, шириле су се вести о могућем рату између Срба и Румуна, поготову што је румунска влада извршила мобилизацију крајем децембра 1918. године. Средином марта 1919. године, румунска штампа почела је да шири оружане претње Краљевини СХС, а 25. маја 1919. године одржан је митинг у Букурешту, где је истакнут захтев за целом територијом Баната. Командант савезничких трупа Ф. Д’ Епере захтевао је 15. јула 1919. године да трупе Краљевине СХС напусте спорну зону у централном Банату, која је укључивала и највећи банатски град Темишвар [Митровић, 1975: 173].
    Војска Краљевине СХС под притиском Француске до 28. јула 1919. године евакуисала се 10 км источно од линије Темишвар – Бела Црква – Вршац, а спорну зону запоселе су француске јединице.
    Питање разграничења у Банату на Мировној конференцији у Паризу решено је уговором у Севру 10. августа 1920. године [Попи, 1976: 9]. Како је граница из Севра секла читаве комплексе села, образована је 1921. године мешовита југословенско-румунска комисија са задатком да та питања реши без интервенције међународне комисије [Попи, 1976: 9-10]. Конвенција о савезу Краљевине СХС и Румуније, потписана 7. јула 1921. године, садржавала је у себи протокол о граници и чињеницу да су се обе државе сложиле да сва спорна питања решавају у пријатељском духу [Шијачки, 1987: 53-54]
    Српско-немачко насеље Ченеј нашло се, после потписаног савеза, између две државе и потписаног протокола о граници на простору који
    територијално није био решен и који је могао бити предмет спорења две државе и евентуалне корекције граница. У Ченеју Краљевина СХС, у складу са својим законима, предузимала је активности које су подразумевале да Ченеј остаје у оквирима Краљевине СХС. Између осталог, и велепосед Чавошија у Ченеју представљао је један од објеката аграрне реформе са свим оним појавама и контроверзама који су пратили аграрну реформу у Краљевини СХС.
    Ченеј је 9-10. маја 1920. год. био уздрман кратком побуном мештана против општинских власти, а за поделу општинског пашњака аграрној сиротињи, што је била рефлексија „глади за земљом“, која је постојала у српским банатским насељима после „Великог рата“, док је сама побуна рефлекс на бољшевичку паролу из Русије да земља треба да припадне сељацима и израз напетости која је постојала у српским селима Баната у условима започете а компромисне аграрне реформе у Краљевини СХС. Српски ратни ветерани, добровољци из Ченеја, Арса Бачвански, Светозар Ђулвезан и Ђурица Павлов(ић), били су носиоци и покретачи побуне.
    Аграрном реформом на поседу барона Чавошија у Ченеју (1.412 к. ј. земљишта), које је покренула Краљевина СХС, земљиште је издато у закуп домаћем српском становништву које је имало право на земљиште у аграрној реформи, али су аграрне власти на подручје Ченеја населиле групу српских ратних ветерана, добровољаца из Лике и мањи број добровољаца из других села Баната. Као и на другим местима у Банату, дошло је до ривалитета локалног становништва и досељеника око права на земљиште ослобођеног аграрном реформом. Српска земљорадничка задруга у Ченеју 1. јула 1921. год. жалила се савезу Српских земљорадничких задруга Баната и јасно се одредила према насељеницима као конкурентима за земљу:
    „Имамо велики посед барона Чавошија са 1.412 к.ј. Од тога је издато под закуп 1.312 к. ј. Наша сиротиња је добила 814 јутара, а остало су добили добровољци из друге жупаније и Лике, а 100 к.ј. је остало поседнику. Због добровољаца и поседника наш народ је прикраћен земљом.“
    У лето 1920. год. на имање барона Чавошија, на мајур Велика глава као привремено станиште, населила се група добровољаца из Лике који су са двојицом добровољаца из Ченеја и још четворицом добровољаца из других банатских места формирали 16. маја 1921 год. аграрну заједницу која је имала функцију кредитно-економског помагања насељеника. Као оснивачи аграрне заједнице маја 1921. год. у Ченеју, појавило се десет добровољаца из Лике (Спасоје и Миле Ђукић, Стево и Петар Милошевић, Стево М. и Стево Н. Радочај, Милан Кораћ, Стеван Тепавац-Удбина и Димитрије Мирић и Дане Олбина-Кореница), затим Светозар Ђулвезан и Ђурица Павлов(ић) из Ченеја, Светислав Јорговановић и Васа Арсић из Немета, Златоје Маринкин из Малог Бечкерека и Љубомир Пајтић из Великог Семиклуша. Сви они са поседа Чавошија надељени су стоком, пољопривредним радилима и алатом у вредности од 243.745,00 дин., а аграрна заједница добила је ивентар у вредности од 128.560,00 дин. Добровољци из Лике, привремено насељени на мајуру Велика Глава, сматрали су да су трајно насељени у Ченеју, а њихов број износио је укупно 20 породица [Војводић, 1969: 55]. Добровољац из Лике, Данило Саџак, чак је и купио кућу у Ченеју [Мицић, 2006: 88]. У породичном памћењу породице Радочај из Руског Села, код Кикинде, Стево и Сава Радочај, колонисти из Лике у Ченеју су „на имању затекли много стоке, као и вршалицу и друга радила“ [Мицић, 2006: 186-187]. У породичном памћењу породице Ђукић из Руског Села код Кикинде, породица Ђукић „живела је у Ченеју у неким шталама, а ту је Мили Ђукићу умрла ћеркица“ [Мицић, 2006: 226].
    Рад Мешовите комисије формиране 1921. године био је праћен гласинама које су колале у спорној зони о могућој размени насеља између Краљевине СХС и Румуније. Гласине о померању банатске границе биле су присутне и раније међу становништвом Баната. Тако је извесни Видоје Рацков у царинарници код Сечња 22. септембра 1920. године говорио да ће Румуни „дигнути Мокрин, Кикинду, Жомбољ, Ченеј, Кечу, Српски Итебеј… Зашто су Срби дали српски новац када су знали да то неће бити Србија?“ Узнемирење се у лето 1921. год. осећало на свим странама Баната, гласине су се шириле, као и потреба да се уђе у траг „сумњивим лицима“. Тако је државни тајни редар Министарства унутрашњих дела Краљевине СХС, Тодор Товладинац, такође Србин из Румуније, 25. јула 1921. године известио надлежне полицијске органе да je „у циглани Франхофер у Српској Црњи запослено више лица који су избеглице из Румуније и да је неопходно извршити рацију“. Посланик Стеван Бенин, опет, 9. децембра 1921. год. поднео је интерпелацију у Народној скупштини Краљевине СХС поводом разграничења у Банату:
    „У јавности се шире узнемирујући гласови да ће се Краљевини Румунији уступити још нека подручја нашег Баната, село Стара Беба са околином, те Жомбоља и железничка пруга од Жомбоље до Пустињаша са селима насељеним нашим народом као што су Српска и Хрватска Кларија, Хрватске Кеча, Ченеј те надаље Сока и Гај“ [„Банатски гласник“, 9. децембар 1921. год.].
    Вести о узнемирењу колониста из Лике који су живели на имању Велика Глава барона Чавошија код Ченеја и о гласинама које су се шириле да ће Ченеј припасти Румунији појавиле су се у касно лето 1921. год. у великобечкеречком „Банатском гласнику“ (11. септембра 1921. год.)
    „У Ченеју, у Великој Глави, на имању барона Чавошија, насељено је преко 20 породица наших кршних Личана. Свака од тих породица има најмање троје деце. Насељени су ту већ годину дана по упутству др Душана Гргина и г. Душана Богдановића.
    Годину дана су ти људи који су били добровољци у нашој војсци патили се и мучили да на нашој граници подигну живи српски бедем.
    Бог је њихов труд благословио, летина је понела добро, срећни су били све до пре неког дана, до дана када је у Ченеј дошла Комисија за разграничавање. Тада су чули страшну вест да их Министарство за аграрну реформу населило на туђем, румунском земљишту.
    Узнемирени том вешћу, наши добровољци послали су два представника: Кораћа и Олбину да пођу у Београд; ту провере вести и затраже место куда ће се преселити, ако збиљски дође до тога да наш несретни Ченеј припадне Румунији“ [„Банатски гласник“, 11. септембар 1921. год.].
    Вест да ће Ченеј у процесу корекције граница припасти Краљевини Румунији ову групу добровољаца из Лике определила је да се покрену у сеобу и да пронађу ново место становања које би било у оквиру граница Краљевине СХС, али не превише далеко од Ченеја. У пролеће 1922. год., 20 породица колониста из Лике и 6 породица добровољаца из банатских насеља, од којих двојица из Ченеја, дошли су на мајур „Ифигенију“, којег су у жаргону називали „Гелија“ у Руском Селу, код Кикинде, на имање Анастазије Сечењи које је било обухваћено аграрном реформом. Добровољцу Петру Милошевићу и његовој жени Софији 6. маја 1922. год. на мајуру Ифигенија рођен је син Ђорђе, што ово пресељење из Ченеја у Руско Село датира у пролеће 1922. год., што је прва поуздана вест о пресељењу, иако се у породици Саџак сачувало сећање да су „у сеобу из Ченеја кренули по великој зими” [Мицић, 2006: 88-89]. Добровољци који су долазили из Ченеја „претерали“ су са имања Чавошија стоку и пољопривредне алате и радила. Породица Радочај из Ченеја претерала је једну вршалицу за жито [Мицић, 2006: 187]. Пет српских добровољаца који су дошли у колонију Руско Село из банатских насеља која су разграничењем припала Румунији остали су да живе у колонији Руско Село, а шести Ђурица Павлов(ић) из Ченеја преселио се из Руског Села у Велику Кикинду.
    Вести да ће Ченеј и друга насеља припасти Румунији од лета 1921. год. утицали су на кретања појединих породица ка насељима која је несумњиво требало да припадну Краљевини СХС у процесу разграничења.
    На мајуру Мали Сигет, имању А. Чеконића код Српске Црње, од лета 1921. год. до лета 1922. год. насељено је 12 добровољачких породица из српских банатских села која су припала Румунији, или која су се налазила у зони корекција границе (Варјаш, Чанад, Српски Семпетар, Прекај, Ченеј, град Темишвар), међу којима су биле и породице Арсе Бачвана (Бачванског), Огњена Пантина (ића) и Тоше Кукоља из Ченеја. У школу у Српској Црњи 1. септембра 1921. год. уписано је троје ученика чији су родитељи били из Иванде, Денте и Кече, а 1. септембра 1922. год. уписана је Десанка Грбић, ћерка свештеника Анђелка Грбића, који је у периоду 1909-1921. год. био парохијални свештеник у Ченеју, а 1921. год. постао парохијални свештеник у Српској Црњи. У зиму 1922. год. гласине о измени границе и даље су се понављале међу банатским становништвом. Тако је начелник среза Жомбољског 13. фебруара 1922. године послао извештај жупану Торонталско- тамишке жупаније, у којем се каже: „Нова верзија приче кружи по вароши да ће среско начелство, финансијска управа, срески суд и општина у кратком времену се преселити у село Српску Црњу“. „Радови на разграничењу између Румуније и Југославије настављају се. Чланови обе комисије добили су уредна пуномоћја“, писао је 7. јула 1922. год. великобечкеречки „Банатски гласник“.
    Почетком октобра 1923. године, српске делегације Модоша и Пардања, српско-немачких насеља која су требала да припадну Румунији, боравиле су у Београду код министра иностраних послова, М. Нинчића, са молбом да ова места припадну Краљевини СХС, у замену за немачко насеље Жомбољ [Попи, 1976: 10]. Мешовита југословенско-румунска комисија, основана 1921. године, закључила је свој рад потписаном Конвенцијом о разграничењу 24. новембра 1923. године, којом је формулисана нова верзија грани- це у Банату. По споразуму од 24. новембра 1923. године, Краљевини СХС припала су следећа насеља: Модош, Пардањ, Шурјан, Велики Гај и Крива Бара. Краљевини Румунији припала су насеља: Јам, Жомбољ, Стара Беба, Чорда, Пуста Керестур, Велики Жам, Мали Јар [Шијачки, 1987: 54]. Нови споразум о разграничењу између Краљевине СХС и Румуније потписан је 23. децембра 1923. године, по којем је још шест банатских насеља припало Румунији: Мали Комлош, Хрватска Кеча, Ујвар, Пустињиш, Сока и Ченеј [Попи, 1976: 11].
    До евакуације управе Краљевине СХС из појединих насеља која су припала Румунији дошло је децембра 1923 – фебруара 1924. године. „Приликом евакуације и предаје места Жомбољ Румунији у споразуму са директором тамошње државне гимназије, Драгомиром Шишковићем и професором Иваном Подгорниковим, по највећој зими, децембра 1923, пренео је свештеник Анђелко Грбић све црквене ствари за једну скромну цркву у Српској Црњи”, описао је великобечкеречки јереј Жарко Стакић 1929 год. како је изгледала евакуација из Жомбоља.
    „Властима је наређено да евакуација буде готова до 15. фебруара. На прузи Карпиниш-Жомбољ врши се евакуација железничко-телеграфског материјала. Румуни протестују”, писала је београдска „Политика“ 29. децембра 1923. године.
    „Банатски гласник“ 20. априла 1924. год. донео је новински чланак под називом „Модош и Пардањ опљачкани“, у којем је описао како је румунска управа евакуисала ова насеља у Банату која су по споразуму о корекцији граница припала Краљевини СХС. „Док су у Пардању пљачкали све редом, у Модошу су у првом реду навалили на трговце“, писао је „Банатски гласник“, додајући описе однесених ствари из Среског суда, грађанске школе, болнице… Очигледно обе стране, и југословенска и румунска, под евакуацијом насеља која су припала оној другој страни, сматрала су и евакуацију имовине.
    Редовно заседање Народне скупштине Краљевине СХС 4. марта 1924. године усвојило је Протокол о дефинитивном разграничењу Краљевине СХС и Румуније, чиме је окончан дуг процес повлачења нових граница у Банату [Попи, 1976: 10-11].
    Брак краља Краљевине СХС Александра и румунске принцезе Марије јуна 1922. године требало је да буде потврда новостворених граница у Банату. Међутим, дуго разграничење, пуно узајамних напетости, између две суседне државе осећало се и непосредно по коначној корекцији граница. Тако је бивши комесар полиције у Жомбољу, М. Брцански, послао извештај Министарству унутрашњих дела 25. јула 1924. године, у којем се каже да се „Србима који су заостали у Жомбољу прати свако њихово кретање“, а 30. августа 1924. године исти полицијски службеник доставио је извештај у којем описује превирања у Жомбољу, насељу на самој новоствореној граници, које је у периоду 1918-1923. године припадало Краљевини СХС: „На збору у Жомбољу говорио је један попа из Великог Комлуша. Рекао је да Румунија има војску и како је та војска ослободила све од непријатеља, па ће ослободити и ове крајеве, где и само један Румун живи. Ова граница која је сада постављена неће опстати. Међу интелигенцијом, по кафанама у Жомбољу се прича да Румунија треба да заузме цео Банат.“
    У таквој атмосфери неизвесности, притисака и гласина које су колале међу становништвом Баната, становници Баната померали су се ка југословенској или румунској страни границе у зависности од националности. У Летопису Српске православне општине Ченеј од 11 (24) децембра 1924. год. записано је да су се у Краљевину СХС преселиле 22 породице из Ченеја. Мотив пресељења био је слојевит: обећање југословенских власти да ће добити земљу у процесу аграрне реформе у југословенском Банату, притисак румунске управе, као и пет година живота под југословенском администрацијом, што је створило навику живљења у југословенској држави. Пресељење у југословенски Банат из Ченеја знатним делом се реализовало током 1924. год. после повлачења југословенске управе из Ченеја. Пресељење 22 српске породице из Ченеја у Краљевину СХС био је највећи покрет српског становништва из румунског дела Баната ка југословенском Банату, јер из српских насеља у Румунији није било организованог и масовнијег пресељења, већ се пресељење односило на појединачне случајеве, српске добровољце и углавном становнике српских села сиромашнијег имовног стања. Како пресељени Срби из Румуније у Краљевини СХС нису били компактна насељеничка група, то нису били ни досељеници из Ченеја који су се разишли линијом пруге Жомбољ – Велики Бечкерек, насељавајући се у насељима уз пругу или оним насељима која су гравитирала ка њој. Тако је у колонији Војвода Бојовић код Српске и Немачке Црње у већој групи насељеника Срба из Румуније и у непосредној близини нове банатске границе живело најмање 5 бивших становника Ченеја, у суседној колонији Војвода Степа, међу 20 колониста Срба из Румуније, налазило се и 3 из Ченеја [Мицић, 1997: 168-169]. У великом колонистичком насељу Банатско Карађорђево, такође на прузи Велики Бечкерек -Жомбољ, надељено је земљиштем 7 становника Ченеја и 6 Српског Семартона [Мицић, 2008: 216]. У колонији Руско Село, 10 км југозападно од Велике Кикинде, међу 6 колонистичких породица Срба из Румуније, 2 су биле из Ченеја. У салашарској колонији Горња Мужља, у близини Великог Бечкерека, међу 70 насељених породица, 6 је било пореклом из Ченеја.

    Закључак

    Између Краљевине СХС и Краљевине Румуније, земаља савезница у Првом светском рату, трајало је шестогодишње разграничење у Банату (1918-1924. год.), које је завршено компромисом уз помоћ савезнице обеју земаља Француске. Конвенција о пријатељству из јула 1921. год. садржавала је и протокол о граници, а мешовита југословенско-румунска комисија за разграничење радила је у периоду 1921-1923. год. на спорном простору у Банату, који је било предмет корекције граница, а међу којима се налазило и насеље Ченеј.
    У Ченеју аграрне власти Краљевине СХС вршиле су аграрну реформу на велепоседу Чавошија, у којој је дошло до аграрног покрета сељака у Ченеју („ченејска буна“ маја 1920. год.), надеобе земљиштем локалног српског становништва, али и насељавања групе добровољаца из Лике који су се локалном српском становништву појавили као конкуренти за надеобу велепоседничке земље. Пошто су још од 1920. год. на несигурној банатској граници колале гласине о томе да ће Ченеј припасти Румунији, а то је било на известан начин потврђено доласком комисије за разграничење у Ченеј 1921. год., група добровољаца преселила се у колонију Руско Село. Као део ове колонистичке заједнице, налазило се и 6 добровољаца из села у Банату која су припала Румунији, а међу њима и двојица из Ченеја.
    Процес корекција граница у Банату био је праћен гласинама и узнемирењем становништва насеља која су била предмет корекције граница. Крајем 1923. год. направљен је споразум о корекцији граница, по којем је Краљевини СХС припало 5 насеља, а Краљевини Румунији 13 насеља, међу којима је био и Ченеј. Евакуација насеља и са југословенске и са румунске стране праћена је била и евакуацијом имовине, што је изазивало протесте супротне стране. Под притиском евакуације и успостављања нове румунске управе током 1924. год., из Ченеја у Краљевину СХС иселиле су се 22 породице које су се разместиле између нове банатске границе код Српске и Немачке Црње све до околине Великог Бечкерека.

  9. Војислав Ананић

    ВОЈВОДА СТЕПА

    Колонија Војвода Степа настала је на највећем банатском велепосjеду породице Чекоњић од 35.000 к.ј. земљишта, на једном од двадесет и четири мајура – Леона мајуру између Нове и Њемачке и Српске Црње, а на 1 км. пута од пруге Кларија–Велики Бечкерек (Петровград). На Леона мајур се у прољеће 1922. године доселило 40 породица из среза љубињског, 1923. године изграђена је у насељу прва кућа, а поред колониста са овог мајура у периоду 1923–1930. године на Леона мајуру груписали су се колонисти са околних мајура (Ендре, Агата, Велики Рокош, Јожеф, Селеш, Пиваре, Маргита). До 1926. године ново насеље се звало Леоновац и колонисти који су били из различитих крајева нису могли да се договоре око имена новог насеља па је тада група добровољаца из колоније отишла у Чачак да упита војводу Степу Степановића да колонија понесе његово име. „Боље узмите име неког министра од њега можете имати више користи”, рекао им је стари војвода којег су затекли на пецању на Западној Морави. Тако је настало име колоније на Леона мајуру.

    КОЛОНИЈУ НАСЕЛИЛЕ 624 ПОРОДИЦЕ

    Колонија Војвода Степа настала је као мјешавина колониста из разних крајева Краљевине СХС, као и ван ње. Свештеник из колоније Радиша Бербаков који је у њој боравио у периоду 1935–1938. године одлазећи из ње написао је да је то „грдна мјешавина карактера и менталитета људи из свих крајева наше отаџбине”. Приликом освећења темеља Храма Св. Василија Острошког у колонији 12. маја 1936. године у Љетопису црквене општине истакнуто је да се том приликом играло личко, херцеговачко, босанско, црногорско и банатско коло, да је попијено 225 литара вина и да је све прошло „без икаквих изгреда”. У колонији Војвода Степа становништво је потицало из три дијела Херцеговине (Љубиње, Билећа и Попово поље), три краја Босне (Кључ, Босанска Крупа, Вишеград), два дијела Црне Горе (Будва и Никшић), из свих крајева Лике (Оточац, Кореница, Удбина, Доњи Лапац), из Далмације (Книн, Бенковац), из Баније (Глина, Двор на Уни), Кордуна (Слуњ), из банатских насеља између Великог Бечкерека и Велике Кикинде (Меленци, Кумане, Драгутиново, Врањево), из српских села у Румунији и из мађарске варошице Батања у Поморишју. У колонију Војвода Степа населило се 642 породице из 224 насеља који су се у селу груписали у посебне дијелове села („крајеве”). Тако да је у Војвода Степи био лалински крај, бокешки крај, лички крај, херцеговачки крај, батањски крај.

    КОНФЛИКТИ ЗБОГ ЗВОНИКА

    Конфликти између досељеника, нарочито личких и херцеговачких, били су показатељ процеса формирања новог локалног идентитета у завичајно хетерогеној колонији. Између двије групе досељеника 1930. године дошло је до сукоба око постављања звоника. Начелник среза Јаша Томић, Мирко Бикар упутио је КБУ Дунавске бановине телеграм 13. фебруара 1930. године по којем је спријечено „дизање звонаре на одређеном мјесту”. Команда жандармеријског пука у Новом Саду добила је извjештај од 20. фебруара 1930. године у којем се из извjештаја жандармеријске станице Српска Црња види да је насељеничка колонија Војвода Степа 12. овог мјесеца насилно навалила на звонару која се подизала према рјешењу министарства, те је стубове премјестила. У колонији је концентрисан довољан број жандарма да се ред одржи. Љетопис Српске православне црквене општине Војвода Степа објаснио је узрок сукоба јер „они који нису били задовољни мјестом у присуству жандарма су промијенили звона код куће Обрена Поповићa”. Првобитно мјесто за звонару било је предвиђено код кафане трговца Исаије Колунџића, а колонисти су звонару премјестили код трговца Обрена Поповића. У истој колонији септембра 1932. године дошло је до сукоба око сеоског пашњака у којем су опет главну улогу играли колонисти из херцеговачке и личке колонистичке заједнице. Пред школом, „под отвореним небом”, уз присуство представника Министарства пољопривреде, начелника среза Јаша Томић и биљежника Општине Њемачка Црња, одржан је 11. септембра 1932. године скуп на којем је присуствовало све насељеничко становништво ове колоније. На збору је донијета одлука да у пашњачки одбор не могу ући чланови бившег пашњачког одбора нити иједно лице из управног и надзорног одбора аграрне заједнице који су до сада руководили пашњачким одбором и који су урадили све да због неплаћеног пореза се одузима пашњак који је дат на коришћење колонији Војвода Степа. Одлуком од 24. марта 1932. године Пољопривредног одјељења Дунавске бановине 193 к.ј. сеоског пашњака враћено је политичкој општини Њемачка Црња. На збору у селу 11. септембра 1932. године као прeдставник опозиције првој аграрној заједници говорио је Никола Банић, колониста из Мекињара, код Удбине који је истакао да „не може се оставити пашњак на коришћење колонистима овако несложним и притом неупућеним у управљање заједничком имовином”. Аграрни савјетник из Министарства пољопривреде Милорад Степановић 18. јуна 1932. године констатовао је да се „из свих списа види да постоји неслога у колонији у погледу искоришћавања пашњака. Извjестан број колониста омета сваку управу у раду у којој они нису заступљени. Јавне дажбине за пашњак су врло велике и у великом заостатку. Пашњак треба додијелити Општини Њемачка Црња на управу, а у корист колоније Војвода Степа, јер је то најсигурнији начин откупа јавних дажбина.”

    МИРИТЕ СЕ, БРАЋО

    Формирање новог идентитета (Степчани) ишло је у хомогенизацији насеља према споља, у спољним конфликтима према друштвеном окружењу и према властима. Претенденти на велепосjедничку земљу били су и старосjедиоци из Српске Црње, њихова аграрна сиротиња, као и колонисти насељени у Војвода Степи што је доводило до сукоба око надиобе земљиштем. Сукоб колониста из Војвода Степе и мjештана из Српске Црње кулминирало је у јесен 1928. године када су се јавно једно и друго насеље спорили за око 1.000 к.ј. квалитетне земље. Мирите се браћо! наслов је новинског чланка објављен у великобечкеречком Банатском гласнику 19. октобра 1928. године: „Већ читаве двије недјеље читамо у београдским листовима читаве приче о једном тешком аграрном сукобу међу сиротињом у Српској Црњи и оним мученицима насељеним на једном дијелу старог атара тог села, у насељу Војвода Степа. На овај атар који су стари Чеконићи отели од Срба једне године населе се Личани, Херцеговци и Црногорци, брат брату уз саму заваду… Када је читав режим пао 1918. године најприје је ствар била да се нашим селима врате покрадени атари.” Група од 200 добровољаца из Војвода Степе протествовала је 5. октобра 1928. године пред Министарством аграрне реформе зато што је одлуком министра Даке Поповића спорна земља додијељена старосједиоцима из Српске Црње. Поред колониста из Црне Горе, Босне, Херцеговине и Лике међу учесницима протеста било је и Банаћана насељених у колонију Војвода Степа. Послије неколико дана дошло је до протеста Банаћана из Српске Црње такође пред Министарством за аграрну реформу, али услијед утицаја добровољаца из колоније сукоб је ријешен у корист новог насеља Војвода Степа. „Питам се докле неће важити закони и наређења старијих за ове људе који су направили државу у држави? Кад су овакви према Краљевској банској управи можете замислити какви су према мени”, жалио се 18. новембра 1934. године срески начелник среза Јаша Томић поводом одбијања Школског одбора у Војвода Степи да школску зграду да на употребу.

    ФОРМИРАНА ОПШТИНА

    Унутрашња хомогенизација новог насеља вршена је на основу потреба колониста досељених из различитих крајева да од колоније настале на мајуру, тамо гдје насеља прије тога никада није било, формирају село које ће личити по својим карактеристикама на старосједилачка насеља. Зато су колонисти у периоду 1934–1939. године у колонији изградили школску зграду, зграду општине, соколски и парохијски дом и цркву уз финансијску помоћ Дунавске бановине и влада Краљевине Југославије. Пошто је број становника 1931. у колонији био 2.074, колонисти су покренули акцију да формирају своју општину и одвоје се од општине Њемачка Црња што се и догодило 23. маја 1935. године. Први предсједник општине Војвода Степа био је трговац Јово Милић, добровољац из Величана у Поповом пољу. Године 1938. дошло је до нових избора за предсједника општине у којима је побједио добровољац Иван Рашовић, из Фундине, код Подгорице. У другој половини 30-тих година 20. вијека у колонији је изграђена нова општинска зграда како су ондашње новине наводиле „једна од најљепших у држави”. Прва заједничка активност колониста била је градња нове школске зграде и на питању градње зграде испитивала се њихова организованост, хомогеност и иницијатива. Школа је почела да ради у насељу 1927. године у старој спахијској згради на мајуру гдје је дио простора био импровизован у привремени богослужбени простор. Управитељ школе Душан Тодоровић 8. јула 1930. године послао је допис Министарству просвјете у којем је навео: „Досељавање у колонију се наставља. За 3–4 године очекујемо 600–700 ученика. Међутим, простора немамо.” Године 1934. изграђена је нова школска зграда од 4 учионице и 4 учитељска стана вриједна 513.000 динара. Међутим, због великог броја ученика и даље су кориштене закупљене приватне зграде као учионице. Тако је 1936. кориштена за школске потребе и зграда Аграрне заједнице и дио куће житарског трговца Томе Кажанегре, добровољца из околине Будвије. Градња православног храма у селу и парохијског дома такође је успјешно окупила досељенике. Свештеник из Српске Црње Анђелко Грбић у првој половини 20-тих година 20. вијека био је задужен за колонисте насељене на 24 мајура велепосjеда Чекоњића и путовао је по позиву од мајура до мајура испуњавајући своје богослужбене дужности. Црквена општина у Војвода Степи на чијем челу је стајао Сава Жакула колониста из Дреновог Кланца код Оточца одлучила је да почне градњу храма у селу 8. јануара 1935. године. Депутација из села на челу са свештеником Стојаном Стојановићем, поријеклом из Брајића, код Будвије, 18. маја 1938. године била је у посјети код српског патријарха Гаврила Дожића и у Министарству пољопривреде трудећи се да обезбиједи средства за завршетак храма. Храм Св.Василија Острошког свечано је освештан 12. маја 1939. године. Архитекта храма био је чувени арадски, односно новосадски архитекта, Ђорђе Табаковић који је пројектовао и храмове у колонијама Александрово, Руско Село и Стајићево. Храм је био комбинација византијског стила и звоника рађеног у традицији подунавске архитектуре. Овакав начин градње разликовао је овај православни храм, као и храмове у другим колонистичким насељима, од барокног стила православних храмова у српским старосједилачким насељима јер је нова држава на тај начин негирала историјско и архитектонско насљеђе Хабсбуршке монархије обиљежавајући „свој простор” у складу са својим националним циљевима и традицијама.

    ОСВЕШТАЊЕ ХРАМА

    Освећење храма било је велико славље за село и околна насеља. У умјетничком програму учествовале су кикиндске Гусле и музика ватрогасне чете из Српске Црње. Говоре су одржали приликом освећења храма краљев изасланик пуковник командант петровградског пука Славко Радошевић, свештеник Стојан Стојановић и Сава Колунџић добровољац из Модриног села код Бенковца. Свечани банкет одржан је у новоизграђеном Соколском дому. Соколски дом у колонији Војвода Степа изграђен је за потребе развијеног Соколског друштва у селу, али је у годинама пред рат постао средиште друштвеног окупљања у новом насељу. У њему су се одржавале школске приредбе, позоришне представе јер је позоришни живот у насељу био веома развијен, и игранке недјељом прије подне. У селу је од 1932. године био активан и Фудбалски клуб Обилић и фудбалска игра као изразито модернизациона појава опчинила је омладину. Утакмице су се играле на сеоском Пашњаку и цијело село долазило је на њих. Године 1940. направљени су планови за електрификацију насеља и кренуле су припреме за градњу мале болнице у колонији. Окупацијом Југославије 1941. године заустављен је нагли развој новог насеља. Њемачке власти однијеле су грађевински материјал за градњу болнице у селу, село је добило здравствену станицу тек 1955. године, а електрификација насеља извршена је тек 1957. године.

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 42/2019.