Порекло презимена, село Ђурђево (Рача)

21. март 2015.

коментара: 2

Порекло становништва села Ђурђево (настало спајањем села Баре и Лукање), општина Рача – Шумадијски округ. Према књигама Тодора Радивојевића „Насеља у Лепеници“ и „Лепеница“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 

Бивше село Баре.

Положај села.

Баре се простиру са обе стране реке Раче. На десној страни реке само је Брдо или Радиловићки Крај, а на левој су остала три, који низводно иду овим редом: Ћуртовићки и Маринковићки Крај, потом Кусаја – на обема страна истоименог потока. Барански део десно од реке шири се по западној страни косе Смрдана, која дели воду Рачи и њеној десној приточици Смрданском Потоку. Део лево од реке је под косама Покозицом и Хумком, који чине развође Рачи и Јасеници (Трновсксој Реци).

Воде.

Рача приликом поводња плави поље у долинској равни, а потоци су сиромашни водом те се никада не изливају из својих корита.
У селу су четири извора: Даутовац, Западник и Бунар у Кидишкој Јарузи – на десној страни Раче и Кусајски Бунар – на левој. У Ћуртовском Крају нема ниједног извора те су стога мештани ископали два ђерма. Осим тога постоји један ђерам у Кусаји и један у Брду.

Земље и шуме.

Поред имања у селу, измеђи његових крајева и махала, много већи простор заузимају она ван села, која су удаљена од крајњих кућа највише један час хода. Ливаде су поглавито у Реци и Рачи а шуме на Изиловцу, Кусаји и Боранској Јарузи. Сеоски атар је величине 813 хектара. Њиве заузимају простор 639, ливаде 89 а шуме са утрином 94 хектара. Зиратног земљишта има укупно 719 хектара.

Тип села.

Баре су разбијене у четири поменута краја у којима јачи родови чине засебне махале. Ћуровски Крај почиње Радиловићком Малом испод које је Ћуртовићка Мала, потом настаје Маринковски Крај. Испод ове је крај Кусаја; према Ћуртовском Крају на левој страни реке диже се Радиловићки Крај (Брдо) на десној страни реке; између којих су сеоска поља на простору од 20 минута хода.

Име селу.

Старији мештани причају да се њихово село звало у турско доба Ланар, јер је на месту оснивања било неко раније ланиште. Оно је тек после Другог устанка добило данашње име, које му је, веле, дато по некој бари, која је била у Гају и изгледало је као језерцу у средини шуме. Бара је одавно исушена, али је по њој остало селу ово име.

Старине у селу.

Барама припада југозападна страна брда Градишта, на коме је по народном причању био некада град „проклете госпође Јерине“. Отуда име брду. Данас се граду ни траг не познаје, јер је тај просор под густом шумом. Имена поља Арбанаси и Трмчалук опомињу да је овде било у раније доба Арбанаса и Турака.

Постанак села и порекло становништва.

Барани кажу да је њихово село постало на данашњем месту почетком Првог устанка, дакле пре око 100 година. Дотле су његови оснивачи живели у јасеничком селу Саранову а овде су имали своја трла, на која су тада прешли. У Сараново су дошли из Сјенице, Брегова у Бугарској, први за време Друге сеобе а други за време Кочине Крајине. Баре се први пут помињу у Гавриловићевом Речнику 1846. године, у коме је правилно записан; други пут у попису становништва 1866. године. Једина карта у коју је унесено ово село до почетка друге половине 19. века је Кипертова из 1853. године, на којој је забележено као Bare.
Село је расло поглавито рађањем и деобом задруга. Оно је после 1815. године добило 7 родова.

Порекло породица:

Редни број–презиме (огранци)-одакле су досељени-Крсна слава

Досељени у преиоду од 1737. до 1787. године:
-175, Павловићи, Косово, Аранђеловдан.
Досељени у периоду од 1804. до 1814. године:
682, Ђукићи (Ђукићи, Митровићи, Димитријевићи, Јовановићи, Маринковићи, Милорадовићи, Стојановићи и Ђорђевићи), Брегово (Бугарска), Ђурђевдан.
-801, Маринковићи*, Сјеница, Ђурђевдан.
*Из ове породице је Милован Маринковић, пређашњи министар финансија.
-858, Милојевићи (Петровићи, Добросављевићи, Николићи, Ранковићи, Живковићи и Миленовићи), Сјеница, Лучиндан.
-1038, Стевановићи, Паштрић (Колубара), Никољдан.
-1084, Ћуртовићи (Марковићи-Максимовићи, Јевремовићи, Стевановићи, Николићи, Пантелићи, Ђорђевићи, Милошевићи и Милутиновићи), Сјеница, Никољдан.
Досељени 1823. гдине:
-1186, Карићи (Петровићи), Нова Варош, Никољдан.
Досељени 1835. године:
-1309, Марковићи, Расина (Крушевац), Никољдан.
Досељени 1858. године:
-1551, Станковићи, Кобила код Ћустендила (Бугарска), Аранђеловдан.
Досељени 1886. године:
-1954, Алексићи, Сјеница, Св. Врачи.
Цигани-Роми, досељени 1863. године:
2238, Милановићи, Сараново, Св. Петка.

Остали подаци о селу.

У Барама је 1903. године живело 12 родова у 106 кућа са 621 становником, међу којима је била и једна ромска породица. Године 1910. у селу је било 139 домова са 798 становника а 1921. године је због ратних страхота број становника је пао на 744.
Село има два гробља. Једно је на десној страни Раче, на Главици (за Брдо) а друго на левој страни реке на Орницама у Ћуртовском Крају за остале делове села.
Код школе, на месту званом Порта, има једна трпезара.
Литија се носи о Малом Спасовдану, први четвртак после Спасовдана а заветина су Младенци.

Бивше село Лукање.

Положај села.

Лукање је на обема странама Лукањског Потока, леве приточице Раче. Село је подељено на четири краја, управо махале, које се зову: Вилиповићи и Неговановићи – на десној; Савковићи и Ристићи – на левој страни сеоског потока. Спуштајући се низ поток готово су наспрамни на њему Вилиповићи и Савковићи. Осим потока деле их имања а одстојање износи око четврт часа пешачког хода. Ниже Вилиповића су са десне стране Неговановићи, а ниже њих су, за десетак минута, на супротној страни Ристићи. И ова два краја су готово наспрамна, али су ипак Ристићи најнижи као што су Вилиповићи највиши крај Лукања.

Воде.

Кроз Ристићку малу тече поток Лађевац а западно од њег протиче кроз сеоски атар река Рача.
У Лукању су свега три живе воде: Бунар под Леском у Неговановићима, Бунар у Дугићима и Слатина у Савковићима. Слатина је најјача али се њена вода н употребљава за пиће, јер је мало слана. Због овако малог броја извора као и због њихове удаљености мештани су ископали 11 ђермова.
Лађевац никада не наноси штете сеоским имањима дока Рача, кад јаче надође топи поља и понекад наноси доста штете усевима.

Земље и шуме.

Поља и шумарице су мањим делом у селу између појединих махала а ваћим ван села на одстојању до једног часа хода.
Сеоски атар је величине 599 хектара, од којих долази на зиратну земљу 502 ха (њиве на 482 и ливаде на 20 ха) а на шуме 96 хектара. Мештани Лукања имају имања у атарима Саранова и Сепаца (Јасеница) и Бара (Лепеница) док у њиховом селу своје земље имају мештани Вишевца и Саранова.

Име селу.

Мештани се довијају да протумаче постанак имена свог села по некаквој лукавој баби, која је овде живела за време збегова. То је тумачење измишљено, јер име овог села није постало у Шумадији него је донето из Нишаве. Донели су га први досељеници, оснивачи села Ристићи, најстарији род сеоски, који је добегао из нишавског села Лукања.

Старине у селу.

У овом селу постојала је једна хумка која је сада са земљом сравњена, те јој се ни траг не познаје, али се успомена на њу одржала у имену места на коме је она била, јер се и оно зове Хумка.
Како мештани причају, при дну долинских страна реке Раче су наилазили на гомиле каменог оруђа, могуће је да је овде било неко праисторијско насеље.
У имену места Градиште, Влашки Поток и Арбанаси указују на ранија насеља и негдашње становништво овога краја.

Постанак села и порекло становништва.

Лукање је сновано почетком 19. века, за време првог устанка, те спада у најмлађа лепеничка села. Прва два збега постала су овде пре 98 година. То су биле куће Ристића и Неговановића, а ускоро су за њима добегли у Лукање Савковићи, Дугићи и Вилиповићи. То су оснивачки родови лукањски. Од њих данас има 78 домово, односно више од 7/8 укупног броја.
Ово село се најпре помиње у Уписнику 1818 године, затим у Назначениу 1819. године и у Пописнику 1822. године. На сва три места се зове Лукања. У Вуковој Даници и у Пирховом Путовању записано је правилно (у оригиналу Lukanja) a у Гавриловићевом Речнику као Лукаић. Једина карта у коју је Кукање унесено је Миленковићева из 1850. године, на којој је погрешно уписана – као Лукавица.
Село је нарасло у подједнакој мери рађањем, дељењем задруга и новим досељавањима.

Порекло породица:

Редни број–презиме (огранци)-одакле су досељени-Крсна слава.
Досељени у периоду од 1804. До 1814. године:
-670, Дугићи (Петровићи, Алексићи и Павловићи), Нови Пазар, Аранђеловдан.
-1006, Ристићи, Лукање у Пиротској Нишави, Никољдан.
-1014, Савковићи, Нова Варош, Аранђеловдан.
Досељени 1815. године:
-1114, Радосављевићи, Пећ, Савиндан.
Досељени 1817. године:
-1122, Карићи, Нова Варош, Никољдан.
Досељени 1876. године:
-1826, Јаковљевићи, Шуме (Јасеница), Ђурђевдан.
Цигани-Роми, досељени 1865. године:
-2243, Милановићи, Сараново, Св. Петка.

Остали подаци о селу.

Лукање је 1903. године имало 11 родова у 87 кућа са 532 станоника, прем апопису од 31 децембра 1900. године. Међу њима један род је био цигански.
У порти у Савковској мали имају две трпезаре.
Сеоско гробље је у Рачи. Оно је заједничко за све крајеве.
Сеоска заветина су Младенци док се литија носи на Спасовдан.

Захваљујем се господину Александру Антићу, члану Друштва српских родословаца „Порекло“, на несебичној помоћи у приликом обраде ових села.

ИЗВОР: Према књигама Тодора Радивојевића „Насеља у Лепеници“ и „Лепеница“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Лепеничанин

    Сви комплименти приређивачу текстова Милодану.

    Потомак породице Ђукић из Бара (Ђурђева) је политичарка др Славица Ђукић-Дејановић, која је у свим интервјуима поносно истицала своје порекло.

    Дубље порекло родоначелника Ђукића тешко је утврдити, јер је Брегово 1878. ушло у састав Кнежевине Бугарске. Од тада па све до данас бугарска етнолошка наука је избегавала тему порекла становништва у западним деловима те државе.

    У селу Брегову када је ослобођено од Турака, као најсвежији досељеници, живели су Власи (Румуни). Тако нам остаје само да претпостављамо да ли су претходни становници, који су очигледно расељени, били тзв. Тетевенци (из Средње Бугарске) или Шопи из околине Белоградчика. И једни и други стизали су до Шумадије и вероватноћа да Ђукићи припадају једном од та два ентитета износи 50-50 посто.

  2. Милан Миловановић

    Придружујем се комплиментима приређивачу текстоа Милодану.
    Уз један коментар, Према књизи Тодора Радивојевића „Лепеница“ у делу Порекло породица у насељу Баре, недостаје:
    Досељени у периоду од 1804. до 1814. године:
    1048. Степковићи (Перишићи, Степановићи, Миловановићи, Радиловићи, Миливојевићи, Ранковићи, Бранковићи, Илићи, Јовановићи, Милићи, Милошевићи, Степановићи, Степковићи), Сјеница, Никољдан.