Порекло презимена, село Суморовац (Кнић)

11. март 2015.

коментара: 3

Порекло становништва села Суморовац (по књизи Сумуровац), оштина Кнић – Шумадијски округ. Према књизи Михаила Драгића „Гружа“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села – топографске прилике.

Село је на западној страни оне плећате греде, што чини развође слива гружанског и лепеничког. Куће су неправилно растурене по странама нижих коса, које силазе у широку долину Брњичке Реке, а које чине потоци од којих постаје Оплавница и Плочан. Од Забојнице је село растављено само потоком Врбаком, али куће суморовачке понегде прелазе тај поток – у даљем току се зову се Плочан и само сеоски пут раставља ова два села.

Воде.

Село се служи водом са неколико извора. У крају Чоту су извори: Голишица, Долина – испод овога извора још један; у крају Магличу су извори: Туњевац и Бубан. Село се служи и бунарском водом.

Земље и шуме.

Нема данас ни сеоске шуме а ни утрине. Раније је имало.

Тип села.

Село је разбијеног типа. Сеоске куће су међусобно удаљене по 100, 200 а и преко 500 метара. Већи је размак између појединих сеоских крајева, али између самог села и Забојнице. Подељено је на три краја: Чот – крај према Вучковици; Средина – до Забојнице и Маглич.

Старине у селу.

Уз Дубоки Поток (или Црквина), а то је горњи део Врбака, има једна црквина. Од ње се само познаје темељ, који је сравњен са земљом. Камење од ове црквине однешено је за грађење цркве у Драчи. Данас се не могу наћи никакви знакови или натписи. Причају да су се ту налазиле некакве парице и један казан од бакра. Нашли су један епитрахиљ и крст.
У Суморовцу постоји једно старо гробље али се не зна чије је било. Од њега има само неколико камених плоча без натписа.

Постанак села и порекло становништва.

Суморовац је до пре око 100 година чинио једно село са Забојницом, па се потом одвојио. О одвајању причају овако: Завадили се кад су носили крстове, па баба од Оташевића тражила од оца Петра Топаловића, кнеза из Грбице, да се село одвоји од Забојнице, што је он дозволио. То је било у време Карађорђеве владавине.

У Чоту су ове фамилије:

-Оташевићи. Много пре Карађорђа дошао од Сјеничког Поља Прем са синовима Оташем, Станишом и Премташем у манастир Враћевшницу. Одатле су пак Оташ, Станиша („Млатишума“) и Премташ прешли у Забојницу. Веле да је Млатишума изградио цркву у Драчи а стара је црква била у Прекопечи и Млатушума је преносио камен по камен на даншње место. Ипак, према натису изгледа да ју је Млатишума само обновио: Ово предање односи се на познатог кнеза Станислава Марковића из доба аустријске окупације, али није поуздано предање да је он био члан ове фамилије. Од Према до данас је седмо или осмо колено. Славе Никољдан.
-Јовановићи. Дед дошао из Опланића у Оташку фамилију – жени у кућу. Славе Митровдан.
-Маринковићи. Отац Маринко дошао из Божице – у бугарском Крајишту у кућу Оташевића. Био је мајстор и градио куће док му се брат Растко настанио у Поскурици – Манојловићи. Славе Јовањдан.
-Лекићи су дошли из Забојнице од тамошњих Лекића. Славе Никољдан.

У Средини су ове фамилија:

-Парезановићи су дошли од Сјенице; до сада пето колено. Парезановићи у Брзану – Лепеница су им фамилија. Славе Митровдан.
-Оташевићи су од оних у Чоту.

У Магличу су ове фамилије:

-Парезановићи су од оних у Средини.
-Тодоровићи (Миливојевићи). Чукундед Тодор дошао од Сјенице за владе Карађорђеве. Славе Јовањдан.

ИЗВОР: Михаило Драгић „Гружа“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. mirko

    Trazim moju drugaricu Milenu Otasevic iz Sumorovca .

  2. Nikola stojkovic

    Ovo je neka budala pisala odprilike…
    Nije “maglič” nego “močilo”
    Ima dosta nepravilnosti…

    • Јовица Кртинић

      Поштовани г. stojkovicu,
      Чланак је написан, као што то на његовом почетку и на крају стоји, на основу књиге “Гружа” географа Михаила Драгића.
      Ево ко је та “нека будала”:
      Драгић, Михајло Ч., географ (Панчево, 13. IX 1887 — Крагујевац, 20. 1 1915)
      По рођењу преселио се са родитељима у Београд где је свршио основну школу и гимназију.
      На Филозофски факултет у Београду уписао се 1906, на групу географија и етнологија.
      Јован Цвијић га је 1909. поставио за свог асистента y Географском заводу, на групи за антропогеографију. Дипломски испит положио је 1910. а докторат 1911. Потом је постављен за суплента Прве београдске гимназије али је и даље био асистент Географског завода. Почетком рата 1914. ступио је y II резервну болницу у Крагујевцу као писар. Разболео се од пегавог тифуса и убрзо умро.
      Као студент бавио се антропогеографским испитивањем Груже и на тој теми докторирао. “Гружа” је штампана у Х књизи Насеља српских земаља. Скоро y потпуности је испитао Подибар али је рукопис током рата уништен. Слична судбина задесила је почетни рад на монографији “O варошима Арбаније”.
      Поред научног рада бавио се наставом географије y средњим школама. Прерадио је Земљопис професора Владимира Карића за III разред гимназије који је, до пола одштампан, у рату уништен. Сарађивао је у рубрикама Статистика и Библиографија Гласника Српског географског друштва, а у Прегледу географске литературе Гласника написао многе реферате. Учествовао је у оснивању Географског друштва а касније је био и члан његове управе. (преузето из Српског биографског речника 03 (Д-З), Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 367).