Срби у Сечују (Мађарска)

25. јануар 2015.

коментара: 5

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић

Сечуј (мађ. Dunaszekcső) је старо насеље на Дунаву у Барањи, које је припадало Барањској жупанији, Печујској дијецези.

После изгона Турака из Угарске и Велике сеобе Срба Сечуј је, иако мало насеље, једно време имао знатну историјску улогу. Већ 1695. године основана је у Барању посебна епархија под називом Печујско-мохачко-сечујско-сигетска. Убрзо, године 1697. добио је патријарх Арсеније III Чарнојевић од цара Леополда I кастел и властелинство Сечуј. У сечујски кастел, који је обновио, патријар је сместио резиденцију. Намеравао је да ту оснује манастир са црквом која би била посвећена Вазнесењу Христовом. Исто тако, патријарх је желео да у Сечују отвори сколастичку гимбазију и српску штампарију. Ове планове осујетила је римокатоличка црква, а патријарх је већ 1702. године морао да се исели из Сечуја. Остало је само у историјском памћењу да је патријарх Арсеније III одржао 1700. године Сабор у Сечују.

Приликом пописа Барањске жупаније 1715. године Сечуј је означен као трговиште – Oppidium, а пет година касније наведено јед а су Срби и Хрвати бројнији део становништва. Били су ратари, а поједини су се бавили трговином, занатством и виноградарством.

Почетком XX века Сечуј је био мађарско-немачко-српско насеље. У двадесетом веку траје постепено однарођавање, а после Првог светског рата знатан број Срба оптирао је у Југославију.

Садашња црква посвећена празнику преноса моштију светог Николе, сазидана је после 1750. године, уз велике сметње Барањске жупаније и Верске комисије Угарског намесничког већа.

Иконостас је слабији сликарски рад непознатог иконосписца из 1909. године. У цркви се чувају две иконе из средине XVIII века.

ИЗВОР: Динко Давидов, Горња земља, Београд,  2008, стр. 176-177

Мартолози у Сечују (1552-1553)

Први серода: Новак бин Орик са 9 момака; други серода: Богдан Ачотко са 9 момака; трећи серода: Богдан Дамјан са 9 момака; четврти серода: Томаш Петар са 9 момака. (Свега 41 м. Сва посада 80 м.)

ИЗВОР: Стеван Михалџић, Барања од најстаријих времена до данас, Београд, 1991, стр. 216

Домаћинства пописана 1695. године

Miklos Jannos cum fratre, Mathe Janchy cum fratre Gergely, Machan Samo cum Vxore, Tolnai Gÿurka cum fratre, Varga Jannos et Vidua, Farkas Peter cum Vxore, Kispeti cum Vxore, Milivoi cum Vxore, Radovan cum Radonya et Vxoribus, Bosa et Radozaf cum Vxoribus, Symo cum Vxore, Nikola cum Vxore, Maxim et Martin cum Vxoribus, Der Istok Vxor et Vidua, Juan Janchÿ cum Vxore, Czita Thomas et Vxor, Kis Jannos cum Vxore, Dara Matÿas cum Vxore, Kovacs Istok cum fratre et Vxore, Kosta Balafs cum Vxore, Szabo Istok cum Vxore, Mester Gyurka cum Uxore, Pap Jannos cum Vxore, Varga Matjas cum z. frater ub Matre, Andria cum Vxore, Bon Andra cum Vidua, Czita Istok cum Vxore, Don Mihaly cum Vxore, Kÿs Matthe cum Vxore, Nagÿ Jannos et Vegs Istvan ub Vxor, Sere Matthe cum Vxore, Agata Lukacs cum Vxore, Bon Jannos cum Vxore, Thot Gÿurka  cum Vxore, Haido Palka cum Vxore, Mikola Gyurka Dara Matÿas cum Vxoribus, Nust Peti cum Vxore et fratre, Husti Fabian cum Vxore, Korfos Jachÿ Vxor cum fratre et Vidua, Nusti Matyas cum alÿs. 5., Gyuricza Geczy cum Vxore, Mago Peti cum Vxore, Gyuricza Peter cum Vxore, Pavo Racz cum fratre et Vxore, Danchi Jannos cum Vidua, Kis Andras, Kis Janchy et Vidy cum Vxoriby in zby domibus.

ИЗВОР: Conscriptio, amelyet a Mohács környéki helységekről készítettek, hozzácsatolt becsléssel

Списак српских оптаната из Сечуја (1920-1931)

Адамовић (1), Адошевић (1), Алмашић (1), Апарац (9), Бабић (7), Бабовић (2), Бајашић (1), Бајић (4), Бановић (10), Бебић (7), Богосановић (1), Божучан (6), Бојанић (1), Бошњак (1), Бугарић (14), Будимлић (1), Вулетић (2), Вучић (1), Гајић  (1), Галошевић (2), Гојковић (3), Горјанац (1), Грковић (10), Дадаић (1), Давидовић (1), Дворнић (1), Димић (7), Зундановић (1), Јевремовић (1), Јерковић (1), Клокић (2), Ковачевић (26), Ковјанић (1), Комадиновић (1), Крезић (1), Крстић (1), Крестић (1), Куртешан (1), Лазетић (3), Лазић (2), Ластић (1), Лукић (1), Марић (1), Марковић (1), Марцикић (1), Матић (1), Миливојевић (2), Милошевић (1), Михајловић (4), Николић (9), Нинић (6), Озорлић (2), Пандуровић (5), Петковић (4), Пешић (1), Плавшић (4), Пушибрк (2), Радановић (3), Радивојевић (6), Ратковић (7), Рашић (17), Ристић (11), Ромић (5), Славковић (1), Станић (3), Стојнић (1), Сујић (1), Сундаровић (1), Тадић (1), Тањурхић (1), Тањурџић (2), Тешановић (1), Тодоровић (1), Тупенарац (12), Ћићић (9), Увалић (6), Урсић (3), Хидошан (1), Чалошевић (1), Чалош (1), Чеминац (2), Хамбас (1), Шашлић (2), Шмрчак (10).

У заградама је наведен број оптиралих домаћинстава по презимену.

ИЗВОР: Гојко Маловић, Сеоба у матицу – списак српских оптаната у Мађарској 1920-1931., Нови Сад, 2010, стр. 320-338

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Војислав Ананић

    Попис нашег становништва у Печују из 1698.

    Nomina Germanorum inhabltatorum et civium civitatis-Seminaturae.Hungari et Croatae sub corporalatu Joannis Kapitanich

    Филип Цветковић (Szvetkovics) (»sub iugo ti.1rcico«, из Прекодравља, рк.); Станислав Поповић (пр.); Марко Грк (пр., 5); Димча Пуљовиh (Dimcha Buliovich), (пр., 3); Георгије Грк (пр.); Митар Грк (пр., 5); Вук Топал (»pure Valachus«, пр., 6); Андрија Керек (Грк?), (»immediate post recuperationem civitatis huius«); Никола Јанковић (»Graecus«, пр., 5); АтанасиЈе Апостоловић (»Graecus«, 5); Стојко Петаковиh (»Graecus«, 4); Исак Бранковић (пр., 5); Славо Јанковић (»Graecus», 4); Ђорђе Пап “Valachus” (,,sub iugo turcico”); Паво Солар (рк., 8); Матија Шанта (пр., ,,sub iugo turcico”); <;танко Тополац (Topolacz) (pr., 12); Петар Ћурчија (,,Graecus", 4); Јован Ћебеџија (,,Graecus",empore turcico"); Петар Колар (пр., 10); Јевта Чизмаџија (Csismagia) (пр., 2); Пантелија Иrалија (Igalia) (пр., ,,sub jugo turcico"); Иван Капусја (Папуџија?) (рк., 5); Иван Ковач (рк., 7, из Сабоча, насеља у тадањем печујском провизорату); Марко Пожежанин (,,Роsеgаnus", пр., ,,Valachus", ,,sub iugo turcico"); Бркиh Ћирко (пр., ,,Valachus"); Марко Сокиhанин (рк., недавно дошао из Босне); Матко Павиh (рк., ,,turcico tempore"); Јован Поrанчанин (пр., ,,ех pago Pogani" овога провизората, 10); Драrољ (Dragolia) Барчанин (,,Valachus", пр., 2); Миросав Мохачлија (,,Valachus", пр., 13); Предаје Поганчанин (,,Valachus", пр. 13), Јосип Рац (,,Valachus", пр., 5); Миљен (презиме није наведено, "Rascianus", пр., .5); Стеван Новчанин (,,ех Bosnia", пр., 8); Петар Рац (,,Valachus", пр., 6); Тодор Ковач (,,Valachus", пр., 7); Радоса(в) Мохачлија (пр., 8); Симон Ветини (Wethini) (рк., 13); Лука Вутачиh (Vutacsich) (рк., 6); Стипан Антоновић (,,Босанац", рк., 4); Марко Мантоновиh(?) (,,Босанац", рк., 4); Петар Јаковић.
    За оне за које је забележено да су у Печују »аЬ anliquo« значи да су у Печују од старине; »sub jugo turclcoc, »tempore turcico«, »sub turcica potestate« значи да је живео у Печују већ за турско доба; »natus« и »nativus« значи да је рођен а »in hac civitate« (или »hic«) да је у Печују одрастао. За оног за кога је забележено да је »Bosnensis« ми смо назначили као да је Босанац; »post reocupatione« значи да је дошао у Печуј одмах по освојењу Печуја од Турака. И за оне за које није изричито назначено које су вере ми смо назначили своје мишљење о њиховој верској припадности, Бројка назначује колико има година да је у Печују.

    (,,Босанац", рк., 22); Стеван Павловиh (рк.); Мија Крестиковиh (Kreszticovich) (рк., 2, дошао из Босне); Мато Томиh (,,Босанац", рк., 7); Митро Филиповиh (,,Босанац", дошао пре две године из села Богата); Лука Прњатовиh (Bernjatovics?) (пр., дошао пре 8 година из села Szemili (Семеља) у печујском провизорату); Божо (Bozo) Стипановиh (,,Босанац", рк., 4); Антон Бошњан: (из Босне, рк. 3); Тодор Белобрк (пр., 12); Станко Циковац (пр., 8); Радован Бошњак(,, Valachus" пр., 7); Вујица Стојчевиh (пр., 16); Ра­ дојица Стојчевиh (Stoychevics) (пр.); Michael Sarosanyi, (,,subшersus"); Petar Mattessevics (пр., 12); Мата Versandia (,,Босанац", рк., 13) Петар lsziklia (рк., 12); Дејан Дугачки (,,Valachus", пр., 9); Продан Бачванин (пр., 8); Никола Бајац (,,Valachus", пр., 4); Лука Пијани (Bian), (,,Valachus", пр., 8); Зарија Бошњак (,,Valachus", пр., 8); Сава Поганчанин (,,Valachus", пр., 8); Радосав (Radosza) Ковач (,,Valachus", пр., ,,sub iugo turcico"); Јован Рац (Valachus", пр., 6); Тадија Кундаџија (Kundacsia) (,,Valachus", пр., 7), Георгије Хорват (рк., 9); Берислав Копанлија (,,Valachus", пр., 8); Илија Рачанин (,,Valachus", 6); Радосав (Radosza) Боровчиh (,,Valachus", пр., 14); Грго Хорват (рк., дошао заједно са братом Блажом, ,,дошљаци"); Мато Gyurecz (рк., 4, из Босне, мало даље, поред Томе Петровиhа, забележен је као Jurec); Вујица Рац (,,Valachus", пр., sub jugo turcico"); Тома Петровиh (рк., 4); Симон Мохачлија (,, Valachus", пр., ,,sub jugo turcico"); Стани Вук (биhе име Станивук) (,,Valachus", пр., 8); Никола Бошњак (,,Valachus", пр., 8) Мате Матиh (рк., 8); Илија Марковиh ( … ) ; Табак Миhа (рк.); Блажевиh Симковиh (рк., 7); Baito Мартиновиh (рк., 7); Гавро Vognikavenics (рк., 4); Мато Моношторац (рк., 5); Маријан Јозефовиh (рк., 7); Јерко Бошњак (рк., 8); Лука Праниh (рк., 7); Степан Бодавиh или Болевиh (рк., 7); Илија Дунђер (Dulgier) (рк., ,,natus"); Марко Симончиh (рк., 7); Лука Маруља (рк., ,,sub jugo turcico"); Антоније Вујковиh (рк., 4); Симон Цвитковиh (рк., ,,Босанац", 8); Доминико Симоновиh (рк. ,,Босанац"); Степан Симиh (рк., 4); Паво Бајац (рк., 4); Антоније Ковач (рк., ,,Босанац", 8); Ловро Бошњак (рк., "Босанац", 8); Mantolar Truno (,, Valachus", пр., 13); Matija Truno (пр.); Михо Праниh (рк., 5); Пејо Ивановиh (,,Босанац", рк., 8); Пије Илија Павловиh (,,Босанац", рк., 8); Фрање Матичевиh (,,Босанац", рк., 7); Петар Dukachovich (,,Босанац", рк., 7); Филип Вујичиh (,,Босанац", рк., 7); Марко Драrоња (,,Босанац", рк., 7); Радоња Vacsenja (,,Valachus", пр., 8); Никола Блажевиh (,,Босанац", рк., 4); Петар Бартоловиh (,,Босанац", рк., 8); Антон Стипановиh (,,Босанац", рк.); Дамјан Ивановиh (,,Valachus", пр., 6); Андрија Ивановиh (,,Босанац", рк., 8); Петар Бачванин (рк., 8); Предислав Бошњак (,,Босанац", рк., ,,poi::t reocupatione"); Блаж Воденичар (рк., ,,рођен у овим крајевима"); Лука Николиh (,,Босанац", рк.,) lvan Csobacz aliter Csordas (,,Valachus", ,,etiaш sub jugo turcico"); Рац Блаж (,,Valachus", пр., 13); Иван Јакобовиh (,,Хрват", рк.). Затим су пописани сељаци из напуштеног села Саланте: Михо, Јуро, Марко, Петар и Михо Саланчанин и Михо Бешлија. Сви су забележени као римокатолици. Мато Девениh (,,Босанац", рк., ,,sub jugo turcico"); Михо Вучиh (,,Босанац", рк., 8), Степан Павловиh (,,Босанац", рк., б); Радивој Мохачлија (,,Valachus", ,,Босанац", 6); Илија Ивковиh (,,Босанац", рк., 6); Вук Бошњак (,,Valachus", пр., 8); Ерак Ореоли (,,Valachus" ,,Босанац", 8); Сава Бошњак (.,Valachus", пр., 8); Иван Мартиновиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Иван Петровиh (рк., 1 О); Антон Светковиh (,,рођен у овим крајевима", рк., 7); Антон Павловиh (,,Босанац", рк., 8); Лазо Бачванин (,,Valachus·, пр., 8); Милован Бошњак (,.Valachus", ,,Босанац", 8); Марко Ђорђевиh (рк., 8); Иван Матиh (,,Босанац", рк., 3); Лука Вауа aliter Матковиh (рк., 9); Juro Csepeglia (рк.); Никола Бајац (,.Босанац", рк., 8); Михо Митковиh (.,Rascianus", пр., ,,sub jugo turcico); Никола Табак (,,Босанац", рк., ,,sub jugo turcico"), Јерко Митровчанин (,,Хрват", 4); Антон Млинар (р1'., 13); Сигетварац Иван (,,nativus", рк.); Маријан Кесар (рк., ,,hic educatus"); Никола Бешлија (рк., 13); Марко Mostasics aliter Mostalya (,,Босанац", рк., 2); Га бела Иван (,,ех partibus maritimis", рк.,Ј 3); Грћ Светковиh (,,hic educatus, ех districtu Szekiense", рк); Павле Стипаниh (рк., 5); Михајло Гавриh (,,Босанац", рк, 2); Јурица Лексиh (,,Valachus sub jugo turcico"); Угљеша Нинковиh (,,Valachus", пр., ,,ех partibus transdanublanis"); Илија Ивановиh (рк., ,,ех Saragjeno", 3); Митар Капушварлија (пр., l::S); Маријан Бошњак (рк., 2); Иван Полиh (рк., 10); Тома Јагетиh (,,пativus", 13); Никола Мартиновиh (рк., 2); Стипан Јурковић (из Шиклоша, рк., ,,а recuperata hac civitate"); Јуро Cholangia (,,Босанац", ,,sub jugo turcico", рк.); Тома Чизмеђија или Ћебеџија (Csepegia) (,,Босанац", рк., ,,his educatus"); Петар Исиrаaliter Исиглиа (рк., 13); Иван Павиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Михо Капушварлија (рк., ,,etiam tempore turcico"); Фрањо Стипановиh (.Босанац", рк., 4); Живко Чобанин (рк., ,,Босанац" ,,sub jugo turcico"); Стипан Ћурчија (.,Босанац", рк., 3); Паво Болесиh (.,Босанац", рк., б); Терзибаша (Valachus seu Graecus", пр., 4); Гргур Митровчанин (,,ех Gabala", рк.); Јуро Терзија (рк., ,,sub jugo turcico"); Марко Франковиh (рк., 4); Мартин Матиh (,,Босанац", рк., 8); Тома Сигетовиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Иван Табак (,,nativus"); Матија Сабо (рк., ,,Хрват", 13); Ђуро Ткалец (,,Хрват", рк., 2); Иван Ковач ( .,Хрват", рк., 5); Јурка Бончар aliter Loncsar (рк., ,,etiam sub jugo turcico''); Мато Дунђер (Dulger) (,,Poseganus", рк., ,,sub jugo tщcico"); Михок Влаховиh (,,Хрват" ,,ех Dernye", рк., 8); Иван Ковач (,,Хрват" из Вараждина, рк., 4); Петар Томиh (рк, ,,Transsavanus'', 3); Мато Csipegia (Чебеџија?) (рк., ,,nativus"); Иван Мохачлија (,,incola mochacsensis", рк., 13); Иван Чизмеђија (,,Хрват", рк., 6); Мартин Лукадиh (рк., из Копривнице (Caproncza), 7); Бартоломеј Матковиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Мато Ковачевиh (рк., из Брода, 13); Никола Чизмеђија (рк., из Туропоља, ,,ех Turopolje Croatiae", 3); Петар Враниh aliter Праниh, (,,Хрват' 3); Стипан Милнер (млинар?) (рк., из Брода, ,,etiam sub jugo turcico"); Иван Сабљар (из Кањиже, рк., ); Михо Грујиh (рк., ,,nativus"); Јозо Валповац (рк., из Валпова, 13); Андрија Лотарац (,,nativus"); Михо Старчевиh (,,Valachus", ,,nativus"); Лука Перчинлија (рк., ,,ех Zrache", 8); Иван Kosics (,,nativus'·); Јаков Будимчиh (,,nativus"); Тома Терзија или Szabo (,,etiam sub jugo turcico"); Иван Уrбинац (,,ех pago Pagarz" (Пакрац?), ,,in partibus transdanublanis", ,,sub jugo turcico"); Гргур Дунђер (рк., ,,nativus"); Антоније Крзнар (Kresznar) (рк,, ,,Далматинац", 4): Мато Чанакџија (рк., из пожешког краја, 8); Георгије Бошњак (рк., ,,Босанац", 8). Sub corporalatu Kapitanich Иван Дебелиh (рк., ,,nativus"); Марко Чоланџија (рк., из Брода, ,,sub jugo turcico"); Павле Јерменин (Armener) (рк., ,,ех Herminia", 3); Петар Csultar, (,,antea Turca, jam christianus); Giroh Ковач (рк., из пожешког краја, ,,sub turcica potestate"); Михо Мандолиh (,,Босанац", ,,sub jugo turcico"); Франо Jurdaly (2); Фрањо Јакова (рк., 13); Павао Чанакџија (,,nativus", рк.); Иво Тадиh из Митровице (рк., 13); Hanzli Koky (рк., ,,Хрват из Загреба", 4); Hervaj Јурко (рк., из Карловца, 13); Вилиh Михо (рк., 13); Антоније Колар (,,ех partibus transdanublanis hoc anno currenti advena, antea, vero sub turcica potestate captivus"); Тома Бузаџија (,,sub jugo turcico"); Терек Андрија (,,antea Turca jam vero fidei", рк., ,,natus Quinqueeccl.").Јп civitate interiori et extra portam Szigethiensem sub corporalatu Miho Csolangta Јаков Новаковиh (,,Хрват" из Вараждина, рк., 12); Блаж Николиh (.Хрват" из Вараждина, 4); Михо Турак (.antea Turca jam vero catholicus", 4); Миха Копањ, (рк., ,,sub jugo turcico"); Јакоб Чизмеџија (,,Хрват" из Загреба, 4); Михајло Турок (,,antea Turca jam vero fidci", рк.); Јакоб Хорват (,,Хрват из Вараждина, рк.); Никола Матковиh (рк., .sub jugo turcico"); Јакоб Валповац (v1з Валпова, рк., 5); Балтазар Крамариh (рк.); Јакоб Колениh (,,Хрват" из Загреба, рк., 7); Маријан Којунџија (рк, »nativus"); Gzбricza Gomketu (,,Хрват из Чаковца", рк., 5); Јуро Мартиновиh (рк., ,,sub jugo turcic 1з"); Михо Кујунџија (рк., 7, ,,ех pago diacovense"); Михаљ Кујунџија (из Митровице, рк., 8); Маријан Csir­ gath (из Брода, рк.); Георгије Нимчанин (Сремац, рк., 8); Лука Бузаџија (рк., ,,antea ottomanus etiam sub turcica potestate"); Михе, Томасовиh (рк., 3); Вук Бозониh (из Кобаша, рк., 3); Мартин Морвај (из Туропоља, рк., 11); Лука Чордаш (из пожешког краја, ,,sub turcica potestate"), Ђурко Десалиh (рк., из крижевачкоr краја); Никола Ирrат (рк., из Пожеге, ,,sub jugo turcico"); Петар Миколовиh (Босанац, рк., 5); Илија Бошњак (,,antea paganus jam vero christinae fidei"); Стефан Војиh (рк., из мохачког краја, ,,sub jugo turcico"); Јован Матковиh (рк., из Босне, 10); Лаврентије Сољани!"! (рк., Босанац, 10); Стипан Живков (Siiffko) (,,Ungarus ех pago Urбgh"); Стојиh Јаковиh (рк., ,,ех deserto pago Arpad", 13); Иван Кнезовиh (рк., ,,ех deserto pago Arpad," 30); Матија Четински (рк., из Копривнице, 4); Јакоб Млинариh (рк., из Копривнице, 7); Стипан Јосиповиh (.Босанац", рк., 7); Лука Андријениh (.Босанац", рк., 8); Грго Ћурчија (рк., из Ораховице, 15); Никола Хабалиh (рк., ,,Хрват"); Андрија Мато (,,Босанац", рк., 10); Стеван Јаковиh (рк., ,,Босанац", 5); Илија Лукачовиh (рк, ,,Босанац", 8); Мартин Капушварац (рк., 13); Куруц Мишко (рк., ,,Босанац", IЗ); Михо Бошњак (рк., ,,Босанац", 5); Сима Кујунџија (рк., ,,ех partibus transsavanis, hic а juventute educatus"); Тараrџија (Tarakcsia) Јанко (рк., .sub jugo turcico"); Мато Бошњак (рк., ,,Босанац", 8); Симо Стипановиh (рк., ,,Босанац", 8); Хорват Андраш (рк., .,qua advena anno 1697", из Хрватске); Јурко Вучиновиh (рк., ,,sub jugo turcico", из пожешког краја); Јозо Boszomics (рк., .Босанац", ,,sub jugo turcico"); Мато Бошњак (рк., ,,Босанац", 6); Стефан Csecsepopovic (,,ех pago Hellesfalva, tempore turcico"); Никола Грличиh (рк., из Сарајева, 8); Михајло Petesics (рк., из Крањске – ,,Carniola", 2); Петар Бошњак (рк., ,,Босанац", 5); Лука Марјановиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Тома Јурчиh (рк., ,,sub jugo turcico, из Ораховице); Мато Кујунџија (рк., ,,sub jugo turcico"); Михо Ореховиh (рк., ,,sub turcico potestate"); Марко Бошњак (рк., ,,Босанац", 2); Марко Бузаџија (рк., ,,Босанац", 9); Иван Петровиh (рк., ,,Босанац", L); Петар Орловиh (,,Хрват", ,,ех pago Kralievecz'·,, 5); Стипан Вуковарлија (рк., ,,sub jugo turcico"); Иван Ловаковиh (рк., ,,Хрват”, б); Тома Лимбиh (,,sub jugo turcico"); Сикиh Ђурко (рк., 13); Фрањо Махаловиh (рк., ,,Босанац", б); Иван Сољанин (рк. ,,Босанац", 2); Патар Дунђер (рк., ,,sub jugo turcico"); Мато Филиповиh (рк., 13): Вид Бошњак (рк.); Матија Сомборлија (рк., ,sub jugo turcico", из Сомбора).Sub corporalatu Marchich Марија Кутоплија (Футоглија?) (рк., 20); Матија Петровиh (рк., ,,Босанац", 9); Фрањо Марковиh (рк., ,,Босанац", 9); Шестак Маток (рк., ,,Хрват", ,,Dernyensis'', 1); Јелица Копанлија (,,аЬ antiquo"); Аугустин Копанлија (,,in hac civitate educatus"); Симо Футоклијан (рк., ,,sub jugo turcico"); Георг (Grk?) Никола (рк., ,,ех Constantinopole'', 12); Јакоб Ковачевиh (рк., 1З); Андрија Мутавџија (рк., ,,Босанац", 13); Пинтариh Михајло (рк., "Хрват", ,,Dernyensis", 11); Мато Ђурчибашиh (рк., ,,sub jugo turcico"); Паво Анић (рк., 4); Марко Марчиh (рк., 20); Мартин Лончариh (рк., ,,Хрват" из Вараждина, 4); Мартин ДариЬ (рк., ,,Хрват", 8); Матија Лакатош (рк., ,,Хрват", из Вараждина, 4); Иван Сомборлија (рк., ,,nativus"); Иван Радичевиh (рк., из Загреба, 5); Георгије Матkовиh (рк., ,,nativus"); Никола Вујаклија (рк., ,,etiam sub jugo turcico"); Иван Лончар (рк., ,,advena", ,,Хрват", из Копривнице); Иван Делисимоновиh (рк., 13); Георгије Радичевиh (рк., 6); Иван Митровчанин (рк., 5); Георгије Томпек (,,advena ех Croatia"); Јакоб Мештровиh (рк., 13); Јаkоб Зајц (,,Carniolus Labacsensis" рк., 3) Јован Капитаниh (рк., ,,sub jugo turcico"); Фран Стипаниh (рк., 13); Симон Валповац (рк., 13); Марко Симоновиh (рк., из Пожеге, 6); Игњат Павиh (рк.). Cyprovienses seтninaturae Јуро DoroszanЩ (рк., ,,ех Cypria"); Лука Ћурчија (3); Niкоkola Stekecs (3, ,,ех Cypria"); Радојица Бошњак (пр., ,,Valachus" 8); Марко Pechi (,,ех Cypria", 4); Станко Звониклија (пр., из Бео· града, 8); Петар Николамчиh (,,ех Cypria", 4); удова Марка Николариhа (3); Иван Маркачони (3); Мартин Ивановиh (. Cypro vensis"); Вук Ssaslija (пр., из Копања, ,,Valachus", 13); Гавра Обреновиh (. Valachus", пр., из Срема, 8); Славуј Билинац (,,Valachus", пр., 7); Илија Дунђерин (Dulgerin) (пр., ,,tempore turcico", 7); Иван Бачванин (,,Valachus", пр., 7); Цвијо Вујичин (,,Valachus", ,,sub jugo turcico", пр.); Јован Поганчанин (пр., .ех pago Pogani"); Лука Сазлија (.,Valachus", пр., вероватно из Копањског пољакао и горњи истог имена, 8); Максимилијан Бошњак (. Valachus",); Павле Крајаниh (рк., 8); Франо Боцан (рк., 5); удова Марта Влахиња (,,Valacha", пр.); Марко Николин (.,Rascianus", пр., 2); Иван Јакобиh (рк., ,,Prekodravus"); Андрија Сољанин (рк., "Босанац"); Петар Opcar (из Вараждина, Хрватске, 12); Петар Бошњак (рк., 4); Марко … (рк.,); Георг Лимбетиh (рк., из Загреба, из Хрватсkе); Никола Матијевиh (рк., ,,из приморских крајева"); Удова Бедековиh (.nativa", рк,; Јанош Першиh (,.advena", рк., 2); Марко Бањалучанин (р.1., ,,sub jugo turcico"); Јован Ковач (рк., 4); Михат Домиан (,,Хрват", из Хрватске, јж., 13); Отвеј Тома (рк., ,,Хрват", ,,sub jugo turcico"); Никола Сомборлија (рк., ,,nativus"); Бонавентура Јанkовиh, (рк., из Далмације, 10); Јован Чизмаџија (рк., ,,Ungarus ех Nouograd"); Фрањо Михиh (рк., Хрват из Копривнице, 13); Јован Михиh (рк., 4); Фрањо Паниh (рк., ,,nativus"); Иван Наранџин (рк., из пожешког краја); Георгије Бабиh (рк., из Загреба, из Хрватске); Мато Сољанин (рк., 2).

    Извор: Грађа за историју народа у Војводини од 1895 – 1796, Нови Сад, 1936.

  2. Војислав Ананић

    ИСПРАВКА:

    Извор: Грађа за историју народа у Војводини од 1695 – 1796, Нови Сад, 1936.

  3. Војислав Ананић

    Данка Лајић Михајловић

    Димитрије Мита Орешковић
    (Сечуј 1816 – Шид 1867)

    Иако је био релативно мало насеље, Сечуј је у то време имао знатну историјску улогу. Наиме, непосредно по масовном насељавању Срба (1695) основана је Печујско–мохачко–сечујско–сигетска епархија са седиштем у Мохачу (Давидов, Динко 2008: Горња земља. Споменици народа српског. Београд: Завод за уџбенике. 176–177). Убрзо, 1697. године, патријарх Арсеније III Чарнојевић је од цара Леополда I добио кастел и властелинство Сечуј, где је сместио своју резиденцију. Тако је 1700. године управо у Сечују одржан сабор српских црквених великодостојника. Патријарх је имао намеру да у овом месту оснује манастир са црквом, али је то и све друге планове које је патријарх имао у вези са образовањем и културом Срба на овом подручју осујетила римокатоличка црква. Због такве друштвено-политичкe климе патријарх је 1702. морао да се исели из Сечуја. Године 1715, приликом пописа Барањске жупаније, Сечуј је означен као трговиште, а пет година касније наведено је да су Срби и Хрвати бројнији део становништва. Житељи овог места били су махом ратари, а поједини су се бавили трговином, занатством и виноградарством. Православна црква посвећена празнику Преноса моштију светог Николе сазидана је у Сечују после 1750. године (Давидов 2008: 176–177).
    О животу породице Оришанац у Сечују нема конкретнијих података, али се може закључити да је Мита ту провео само детињство. Наиме, Марко Суботић је, одајући пошту Орешковићу поводом годишњице његове смрти, писао да се породица из Сечуја преселила у „Осек“/Осијек, да су потом неко време становали у Боботи, Опатовцу и Беркасову, док се нису за стално населили у Шиду (према: Томић, Дејан 2014: Гајде и весела Србадија. Алманах. Нови Сад: Тиски цвет. 24).
    Из монографи је Дејана Томића: Мита Орешковић
    – први српски кантаутор (2014, Прометеј, Нови Сад и Народна библиотека Симеон Пишчевић, Шид). Томић је утврдио да се Орешковићи ту први пут помињу 1824. године, када је Димитрије био кум на једном крштењу. Тада, с почетка 18. века, Шид је био једно од највећих места на путу између Сремске Митровице и Винковаца. Године 1773. царица Марија Терезија му је доделила статус града, а тих година је започета и градња нове православне цркве зато што су већину становништва чинили Срби. Све интензивније су се развијали занатство и трговина, а зарада из ових грана привреде се значајним делом улагала у увећавање земљишних поседа имућнијих породица. С друге стране, као варош кроз коју је пролазио важан пут и у којој су се више пута годишње одржавали вашари, Шид је имао потенцијал за развој туризма
    – свратишта, одморишта, гостионица. Ово је од посебне важности у односу на податак да је Митин отац, Лазар, бављење својим абаџијским занатом заменио трговањем пићем. Са економским напретком, Шид се мењао и у социјалном и културном смислу, образовао се грађански сталеж са специфичним стилом живота. Дакле, конкретни мотиви за пресељење породице Оришанац у Шид нису познати, али је животна перспектива у овом месту могла бити подстицај за такву одлуку.
    Димитрије је већ у раном детињству показао таленат и интересовање за сликарство, па га је отац послао у Карловачку гимназију са циљем да изучи сликарску уметност. Ова средина је несумњиво стимулативно деловала на младог Орешковића. Ту је стекао пријатеље чије ће се касније професионалне и политичке активности несумњиво одразити и на Орешковића, а посебну улогу имаће Јован Суботић. Међутим, услед несрећног стицаја околности – повреде због које је изгубио вид на једном оку – Мита је након две године прекинуо школовање, вратио се кући и прикључио очевом послу – трговини пићем и држању крчме. Оженио се млад (1839) са Маријом Шалош. Нису имали потомство. Посао са крчмом је био променљиво успешан, па су неко време живели у Бачинцима поред Шида, покушавајући да га тамо боље развију, али су се после смрти Митиних родитеља вратили у Шид и преузели њихову кафану. Димитрије Орешковић је умро прерано, не напунивши 51. годину живота. (…)
    *
    Поред директних података о уметничкој страни Орешковићеве личности који постоје у његовим биографијама, о њему као песнику, композитору и тамбурашу-певачу сазнајемо и из његових песама. Оне су већ биле предмет пажње из књижевно-историјске перспективе (Карановић, Зоја 1984: „Мита Орешковић и грађанско песништво”. зборник Матице српске за књижевност и језик XXXII/1: 45–56). Наиме, рукописна песмарица која се налази у Библиотеци Матице српске у Новом Саду под сигнатуром 224 (РР II 59, МК 274, МК 561), иако без директних назнака о аутору или записивачу, на основу одређених детаља и компарације са другим изворима, приписује се Димитрију Орешковићу, као власнику песмарице
    – записивачу, али и аутору многих, ако не и свих стихова у њој. Наиме, од укупно педесет песама, колико се налази у овој песмарици, др Зоја Карановић је пронашла сведочанства да је тринаест сасвим извесно Орешковићевих; с друге стране, ни једна до сада позната песмарица не садржи толико његових песама, а ни за један текст у овој збирци није утврђено да је дело неког другог песника. У складу са тим, са великом извесношћу се закључује да се ради о ауторском рукопису, свешчици у коју је Мита Орешковић записивао своје песме. (…)
    *
    Механе, кафане и гостионице биле су традиционално места специфичних друштвених окупљања и провођења слободног времена и забаве локалног становништва, али и места предаха на путовањима, махом пословне природе. Историјски оријентисана социолошка истраживања укзала су на полифункционални карактер кафане као јавне установе са еманципаторском, културном, друштвеном, економском, политичком и информативном улогом, па и доколичарском, каква побуђује пороке (Станојевић, Милена 2010:
    „Институција кафане у Србији и развој модерног друштва: функције кафане”. Теме: Часопис за друштвене науке 34/3: 821–837). У варошким и градским срединама кафане су бивале и места интелектуалне размене локалне елите, настајања и премијерних презентовања уметничких дела. Тако је и Мита Орешковић, уметник-боем, дружењима у својој кафани бивао подстицан на стварање песама, а често их на лицу места спевавао и изводио присутнима. Чини се да је у његовом случају најприкладнији термин за професионалну активност „гостионичар“, са кореном „гост“ и импликацијом не само економског аспекта продаје пића и хране, већ приступа госту као божанском аспекту, какав је дубоко усађен у српску традиционалну културу. Спектар тематике песама одговара ширини тематике кафанских разговара. Иако то подразумева укључивање и родољубивих песама, под кафанским се репертоаром најчешће подразумевају љубавне песме, од тајне или тек наговештене љубави у традицијском и романтичарском маниру, до ласцивних текстова који су „вентил“ за патријархалне средине и слика кафанске атмосфере као разуздане моралноти, а у том правцу су стандардни део кафанског репертоара и тзв. винске песме, анакреонтска поезија, која у најширем смислу слави хедонизам као стил живљења, и најразличитије шаљиве песме. Овакве, кафанске песме је Мита Орешковић музички уобличавао стилски различито, од начина који асоцира на традиционалне народне песме (мали дијапазон, доминантно поступно кретање, чешће парна метрика, једноставна ритмика), до јасно тоналних композиција, чији се узори могу тражити само у другим народним и уметничким традицијама. Посебну страну чини утицај Орешковићевог музицирања на тамбури, о чему ће више речи бити нешто касније. Свакако су пракса ствараоца-извођача и прилика да наступа пред гостима у сопственој кафани били од посебног значаја за обликовање његовог стила и репертоара. Оваква слика одговара, с једне стране, амалгаму Орешковићевих личних искустава, а с друге стране – култури епохе и средине у којој је његова тамбурашка музика настајала.
    *
    (Одломци из студије Данке Лајић Михајловић: „Димитрије Мита Орешковић – Сечујац у српској културној историји.“ Барањске свеске, 13. број, Печуј 2016. Српска самоуправа у Печују и Печујско-барањско српско удружење. Главни и одговорни уредник: др Предраг Мандић.)

    НЕВЕН ] 3

  4. Војислав Ананић

    Срби у Печују – мала али сложна заједница

    ЧЕТВРТАК, 02. АПР 2015, 12:08 -> 13:33

    У Печују, заједно са Мађарима и припадницима више националних мањина, живи и невелика српска заједница. Њен друштвени и политички живот координира Српска мањинска самоуправа, као изабрано представничко тело.
    Смештен на самом југу Мађарске, недалеко од границе са Хрватском, Печуј важи за један од најлепших и најстаријих градова у овој земљи. Први пут је као насеобина споменут пре 12 векова, а данас је средиште мађарске жупаније Барања, универзитетски, привредни и културни центар јужне Мађарске.
    У Печују, заједно са Мађарима и припадницима више националних мањина, живи и невелика српска заједница, чији друштвени и политички живот координира Српска мањинска самоуправа, као изабрано представничко тело.
    “Српска самоуправа у Печују постоји од 1994. године. Као вероватно и у случају осталих мањинских самоуправа, и наш циљ је очување националног културног блага. Такође, организујемо и неке програме којима можемо окупити све људе српске националности, односно наше мањине. Наравно, у тим приликама, гости су нам не само припадници српске народности, већ и већинско, мађарско становништво”, каже Радован Горјанац, председник Српске самоуправе у Печују.
    Поред Српске самоуправе, о положају и друштвеном животу наших сународника у Печују, брине и цивилна организација Печујско-барањско српско удружење.
    “Оно по чему се разликујемо од самоуправе, јесте наш статус, јер је овде реч о невладиној организацији, која може да преживи искључиво од средстава прикупљених путем конкурса и од чланарине својих чланова. Једна од наших активности су “Барањске свеске”, које издајемо већ дуги низ година. То су мала издања на српском језику, увек везана за неку годишњицу, или пак за неку угледну личност, која је са наших простора, из Барање, и чији је рад заслужио да се то забележи. У тим публикацијама објављујемо и резиме на мађарском језику, како би и мађарско становништво знало о чему је реч. На тај начин, у писаној форми, остављамо трагове за будуће нараштаје, да би знали да су овде, на овом простору, живели Срби и шта су они радили”, истиче Милица Павлов, секретар тог удружења.
    Печуј је и познати спортски центар, па стога не чуди што у његовим клубовима играју и врхунски спортисти из Србије. Једна од њих је и Сања Орозовић, кошаркашица КК ПЕАЦ из Печуја.
    “Прошле године смо играли у финалу Купа и победили. Такође смо играли и у финалу државног првенства, али смо изгубили ту финалну утакмицу. Ове године имамо такође план да уђемо у финале и да освојимо првенство државе”, каже Сања.
    Оно што српску заједницу у Печују посебно радује, јесте освећење новоизграђене српске цркве, планирано за 3. мај ове године. Како се очекује, њихов гост ће том приликом бити и патријарх српски, господин Иринеј.

    Прилог Драгана Јаковљевића

    Извор: „Барањске свеске“

  5. Војислав Ананић

    Срби у Сечују

    Сечуј је за православне Србе историјски важно и славно место. Ту се поред њега одвијала прва Мохачка битка 1526. године, али и ту је од 1698. године била патријаршијска столица, на којој је десетак лета седео патријарх Арсеније Чарнојевић. Пошто патријарх није имао утврђено место становања, он се бавио током године у више места, међу којима и у Сечују, да би се 1708. године скрасио у манастиру Крушедолу, а затим у Карловцима 1713. године. Срби су се први ту доселили у првој половини 16. века, склањајући се пред Турцима. Године 1521. били су то Срби насељеници у Бачкој и Срему, који су прешли у Барању. А то насељавање је могло бити и нешто раније око 1508. године, под српским деспотом Стеваном Штиљановићем. Главнина Срба се населила у Сечуј ипак у време Велике сеобе Срба, под патријархом Чарнојевићем. У град Сечуј је последње деценије 17. века ушло око 900-1000 Срба. Дошли су ови у то прилично напуштено место, под Турцима звано “Караула”, одакле су ови били протерани. Насељенике су дочекали малобројни Срби и Хрвати, који су преживели ратна страдања и пустошења. Земљу око Сечуја је аустријски цар 1660. године поклонио верном племићу Петру Јагошићу, због његових заслуга.
    Због лепог предела са здравом климом, патријарх је измолио аустријског цара да му дарује град Сечуј са замком. Када је патријарх молио цара да му уступи Сечуј, образлагао је свој захтев тиме да ће ту подићи православни манастир и уз њега гимназију. Цар Леополд I у својој повељи од 27. јуна 1697. године поклања патријарху српском Арсенију Чарнојевићу и његовим наследницима у архиепископату због верности и заслуга, само замак “Сечуј” (Секчу) са истоименом варошицом у Барањи. Међутим 1703. године је наговештено а 1706. године и узета је Секча, и за друго добро била замењена. Патријарх је тада постао “властелин” и над местима: Даљ, Бело брдо, Борово и Церић. Патријарх је затим себи озидао у граду Сечују , двор или резиденцију.
    Први подаци о сечујском православном храму посвећеном Св. Николи су из 1721. године. Та црква је била импозантна, и за разлику од садашње била широка и пространа – можда дупло већа. Она је по мишљењу хроничара била широка, онолико колико је садашња дуга. У порти црквеној се налазила надгробна плоча из 1734. године, за коју се говорило да је “над том гробницом била стара црква”. Стари иконостас је пренет из старе у нову, и био је проблем уклопити га због смањених димензија новог. Сечуј је октобра 1736. године задесила велика несрећа, у пожару је страдао град, и у њему обе богомоље – православна и католичка црква. Тада је у владичанском двору “седео” егзарх Симеон, уместо епископа, о којем се мало зна. Био је то Егзарх београдски Симеон Милосављевић, који се помиње у тестаменту последњег владике сечујског Максима Гавриловића, а који је иначе пре 1722. године био Београдски епископ.
    У Сечују је одржан јуна 1700. године први црквено-народни сабор, на којем је патријарх Чарнојевић, завладичио Данила Петровића Његоша. Његош је добио синђелију, као нови црногорски владика. Његово време је наступило 1697. године, након смрти дотадашњег владике црногорског Саве Очинића.
    У Барањи су крајем 17. века биле две православне владике: један у Сечују, а други у Петоцркви или Печују. Патријарх се није дуго задржао у Сечују, јер је прешао у Сентандреју почетком 18. века. Од тада је установљена епископска столица у Сечују. Владика се уселио у патријархов бивши двор, а издржавао се пре свега од аренде на земљу, винграде и ливаде. Први сечујски епископ који је ту и столовао био је владика Никанор Мелентијевић од 1713. године. Он је са делом народа пред “мађарским ребелијама” пребегао из Сечуја у Осијек, где се помиње 1717. године. Касније га налазимо у манастиру Крушедолу 1726. године, и није познато зашто је престао бити владика сечујски. Публикован је 1905. године у црквеном листу, интересантан документ од имовини покојног Максима Гавриловића – последњег епископа сечујско-осечког 1721-1732. године. Током оставинске расправе при суду у Осијеку септембра 1732. године, утврђено је да оставина владикина износи 6630 ф. а дугови са погребним трошковима нарасли су на 5062 ф. 6 крајцара. Дуг је текст – списак онога “што је и коме” владика поделио тзв. “Назнаменованије”, од вредног остатка од 1000 дуката и 120 ф. Владикин служитељи су били при резиденцији Сечују: поп Стефан, монах стари Макарије и ђакони Роман и Арсеније. Владика се бавио и у Осијеку и у Сечују. У вароши Сечују су остала владичина три велика дрвена сандука пуна разних, што личних што сакралних ствари. Било је ствари покретних и у резиденцији, а о свему томе је водио бригу поменути ђакон Арсеније “Грабовчанин”. Сечујски епископат је укинуо аустријски цар Карло VI 1733. године, а припадајуће парохије су прикључене Будимској епархији, за време будимског владике Василија Димитријевића. Али све до 1847. године у наслову владике будимског био је и придев “сечујски”. Епископ је и даље живео у Сечују, али сада је то “будимски”. До 1736. године православци су живели у непријатељству, прво са “куруцима” а после са агресивним католицима у Сечују. Пописано је 1738. године у граду Сечују 1500 становника, од којих је било 860 Срба. Од 1760. године међутим масовно се у Сечуј досељавају католици Немци, који убрзо преузимају превласт од Срба.
    О старијим становницима Србима и њиховом животу у Сечују мало је остало трага. Сечујац, Васа Кулашиновић је 1728. године тражио део наследства своје покојне тетке Косане Земизе, јер је код ње служио и у “куручко време” чувао јој иметак. Амврозије Јанковић иконописац рођен је око 1731. године у Сечују. Варош Сечуј је 1731. године имао 70 српских православних домова. Године 1735. у Сечују се о Ускршњем посту исповедило 279 парохијана. Месни парох 1735. године био је поп Николај. Помињу се у списку породице: Рајић, Хераковић, Бајчетин, Чепинац, Чатарчов, Чанталић, Михатов, Радилов, Радановић, Мали, Мишков, Секулић, Миладиновић, Петров, Углешић, Печујац, Ковачев, Максимов, Мијин, Милованов, Чоло, Станишин, Сулошац, Чворак, Тупонаров и још 32 друге. Помиње се 1744. године посланик на Црквено-народном сабору Мишко Капамаџија.
    Првобитна српска црква од плетера покривена шиндром подигнута је непосредно после сеобе. Била је посвећена празнику Летњи Св. Никола или Преносу његових моштију. После пожара, кренули су Срби православци да граде нову, садашњу цркву и резиденцију. Мада је по предању резиденцију градио патријарх, то је мало вероватно. Црква и резиденција – коју чине у ствари три зграде подигнути су од цигле између 1740-1750. године. По другом извору црква је грађена 1741. године.[15] У једној је била резиденција епископа, у другој су живели “придворни”, док је трећа била у ствари стаја. Ту је уз владику а и после живео “Економ дворски”, који је водио бригу о имању владичанском. Последњи економ је ту био до 1808. године јеромонах Анатолије, којег је поставио епископ Динизије Поповић. Овај је једно јутро трагично страдао у кухињи, када је на њега пао стари велики димњак. У “резиденцију” је 1784. године на празник Св. Пантелејмона ударио гром и запалио га, али срећом велика киша је угасила пожар. Од тада се по предлогу владике Кириловића, тај дан – Св. “Пантелија” слави као заветни дан у Сечују. Први поп који је у “резиденцији” као парохијском дому становао је био поп Павле између 1770-1776. године. За време мађарске буне у “резиденцији” су становали мађарски жандарми, окупиравши га претходно. Сечујци су за време владике Будимског Димитријевића између 1736-1741. године почели градњу цркве, и то много мање од оне коју су имали. Да ли је то било због немаштине не зна се, али као да су наслутили “црне дане” нестајања српског становништва у Сечују и Барањи уопште. Градња је трајала у време младе царице Марије Терезије, која је форсирала римокатолике. Пре него што су Срби кренули са зидање цркве на месту старе 1740. године, већ су католици почели рад на својој од 1738. године. Проблем је био што су католици подигли своју на удаљености од православне на 40 корака. Католички парох Николаус је искористио прилику да нападне Србе, као православце “шизматике”, јер су градњом своје цркве угрожавали ону католичку. Иако је католички бискуп игнорисао жалбу Николаусову, овај није мировао већ је речима напао зидаре српске цркве на градилишту. Изродила се свађа, током које су се чак потукли патер Николаус и српски Егзарх Симеон. Католички поп је морао да напусти свој двор – био је премештен. Нова српска црква је “троносана” и посвећена празнику Летњем Св. Николи, а освештао ју је епископ Василије. Владика будимски је у Сечују боравио и познато је да је више старих вредних књига месној цркви даровао. Због његовог столовања у Сечују (ваљда се још није изградио владичански двор у Будиму?) олтар је био прилагођен за архијерејске службе; био пространији него што је уобичајено. Црква је одласком епископа у Будим остала без покретног богатства, јер је много тога овај однео са собом. Последњи становник а будимски епископ умро је 1748. године. И почетком 19. века постоји сечујска епископска економија. Године 1808. њоме располаже као администратор калуђер постриженик хиландарски, јеромонах Анатолије Стефановић.
    Православна српска парохија у Сечују је основана око 1745. (или 1753) године. За време администратора будимског Софронија Кириловића, почеле су од 1777. године да се воде тачно и редовно црквене матрикуле. Оне нередовне, рукописне – без формулара, и то крштених писане су од 1755. године. Владика Софроније Кириловић је иначе рођен у Сечују око 1740. године. Познати су сви пароси и њихови помоћници од тада до 1896. године. Били су то: Стеван Милин (од 1749), поп Павел Михајловић (1770-1776), па његов син поп Теодор Михајловић (1776-1789). Поп Теодор је после смрти сахрањен у црквеној порти јужно од храма, а на спољашњем зиду је спомен-плоча постављена. Та плоча и данас постоји али је знатно оштећена. Следећи парох је поп Прокопије Поповић (1789-1806), који је имао капелана Василија Радана (умро 1799). За време пароха Прокопија подигнут је поред цркве 1794. године леп звоник, у којем су три “хармонична” звона нашла своје место. Син Прокопијев поп Теодор Поповић је најдуже био свештеник у Сечују, између 1806-1857. године. Теодоров син Данило је био очев капелан између 1820-1830. године. Григорије Пандуровић је био 1831. године тутор сечујски. Одласком старог поп Теодора у мировину, администрира кратко те 1857. године поп Бранко Милић.
    На Митровдан 1859. године долази из Острогона поп Јован Бољарић (на служби 1859-1881). Бољарић је 1825. године завршио српску препарандију са одличним успехом и имао је најбоље препоруке. У младости је био учитељ, а по рукоположењу био свештеник у Калазу и Острогону. Писао је дописе за “Србски народни лист” из места где је службовао. Његов значај је у томе што је 1871. године “целисходну” зграду школску саградио. То је био изузетан свештеник, који је радио са вољом а по канонским правилима, лепо и тачно, као мало који свештеник. Од његова четири сина, три су постали свештеници а један је био учитељ у Србији. Бољарић је умро у 71 години априла 1881. године, а тада долази у град поп Урош Марковић и остаје до 1885. године. По преласку поп Уроша у Мајиш, на сечујску парохију долази чак из Трста, поп Богољуб Топонарски, који се после скоро шест година, тамо повратио 1891. године. Наступио је период од четири године, када није било сталног пароха, што је довело до нереда и осиромашења сечујске црквене општине. Од некадашњег патријаршијског богатог властелинства дошао је Сечуј на најниже гране; постао је парохија шесте најниже платежне класе.
    Купио је 1803. године једну душекорисну књигу атрактивног наслова, преведену на српски језик, Василије Николић купец из Сечуја. Стручну књигу о пчеларењу узели су 1810. године становници Сечуја: Василије Николић купац, Данил Поповић и Јеремије Димић сурсабов. Добру књигу забавног карактера узели су у руке 1829. године Сечујци: поп Данило Поповић администратор, Вук Павловић учитељ, Симеон Димић опанчар и Јован Пантелић ученик. Постојао је мали пренумерантски пункт у Сечују 1846. године. Књигу са страним називом набавили су претплатом Сечујци: три занатлије – Михаил Јовановић, Урош Рашић и Теодор Николић а скупљач претплате био је учитељ Никола Волкашиновић. Корисну и практичну књигу о пчелама купили су 1860. године житељи Сечуја: поп Јован Бољарић парох, Урош Калајџић учитељ, Урош Рашић чизмар, Андрија Тупенарац економ и Самуило Пандуровић економ. Основан је пре 1867. године у Сечују православни Црквени фонд чији је капитал износио 2648 ф.
    У Сечују је 1817. године рођен Димитрије Орешковић, са тадашњим презименом Оришанац. Мита је био изузетан музички таленат, који се бавио компоновањем, свирањем на тамбури, певањем и песништвом. Иначе је био по занимању гостионичар. Између 1895-1896. године парох привремени је поп Димитрије Јанковић, који је увео ред у послове црквене и саставио изванредан спис о историји сечујске парохије, под насловом: “Сечуј некад и сад”. Тај више делни чланак је објављен у наставцима у званичном црквеном листу, “Српском сиону” у Карловцима. Врло учени свештеник Јанковић, који се бавио црквеном историјом и написао 1898. године драгоцен “Шематизам Вршачке епархије”, се вратио у Банат, да буде епархијски бележник вршачки. Њега је наследио у парохији као администратор, поп Јован Пачириз. Године 1899. свештеник у Сечују био је млади парох Александар Плештић. Стара резиденција је била врло трошна неугледна грађевина, од 1897. године је бесплатни његов парохијски дом. Барон Бежан, иако мађарски велики родољуб, оставио је 1873. године 1000 ф. на дар православној цркви у Сечују. Месном парохијом “Дуна Сечујском” 1902-1903. године администрира јеромонах Теофан Радић.
    Сечујска општина је још 1745. године издвајала годишње по 12 ф. за издржавање школе. Претпоставља се да је 1812. године школска зграда подигнута, за време пароха Теодора Поповића, судећи по трошку за њу у износу 24 ф. Сечујски учитељ 1820. године је Прокопије Петковић. Купац Берићеве књиге о животу Исуса Христа био је 1831. године месни учитељ Максим Брежовски. Крајем 1865. године Сечујска српска православна општина је почела да оснива Школски фонд, од годишњих добровољних прилога. Из тог фонда намеравали су народну школу подићи и издржавати као и учитеља плаћати. Месни учитељ 1864-1868. године био је Урош Калајџић. За Сечуј се наводи 1867. године “школа је пуна деце јер их родитељи приљежно шаљу у њу”. Ту је 1866. године основан масни Школски фонд, чији капитал износи 140 ф. Парох Јован Бољарић је упамћен по педантности и тачности, се и на делу посведочило 1871. године, када је то место добило нову српску школу, грађену по свим прописима. За фонд Св. Саве дао је месни Школски одбор 1895. године 10 ф. прилога. Године 1896. у Сечују је председник црквене општине био Мика Бугарић, а председник школског одбора поп Димитрије Јанковић. Расписали су те године стечај за упражњено учитељско место, са понуђеном годишњом основном платом од 340 ф. Учитељ сечујски је био од 1897. године Душан Радојчић, као стални (ту и 1913), председник Школског одбора Младен Чимрак а школски старатељ Светозар Ристић. Када је епископ Лукијан 1899. посетио Сечуј, један старац сиромашак, бивши занатлија досељеник из Мохача, Дионизије Рашић приложио је јавно 50 ф. за Школски фонд, “да се из њега купују књиге деци”. А године 1901. гостионичар Јован Залај је поклонио о свом свецу Св. Николи 20 круна цркви, а 40 круна “сиротој школској деци да се за Божић обуку”. Њему су се црквени званичници јавно захваљивали и децембра 1902. године због другог прилога. Тада је са својом супругом дао 30 круна опет школској деци за Божић. Године 1905. српска народна школа има једно здање подигнуто 1871. године. Учитељ је Душан Радојчић родом из Липове у Барањи, налази се девет година у месту. Редовну наставу похађа 51 дете, а у недељну школу иде 28 старијих ђака.
    Број Срба се у Сечују није повећавао, углавном је стагнирао, али повећавао се број становника других народа и вера. Народа је било све мање, а уз то је сиромашио због узимања зајмова и кредита. Продавана је земља, да би се вратио дуг, јер приходи су били слаби. Администратор Јанковић је 1896. године приметио да је за десет година око 1890. године, број српских поседа у Сечују смањен за 1/4. Било је у месту 1885. године записано 648 православних душа. Око 1895. године сечујски Срби су били претежно ратари, мање је занатлија. Православних домова било је тада 129. У цркву је по писању пароха на богослужењима било и до 25% популације. Лепо црквено-општинско имање је било у то време запуштено, па је парохија осиромашила. Када је епископ будимски Лукијан Богдановић вршио канонску визитацију, свратили су га у Сечуј. Био је то град, за који се 1899. године каже: “негда славна и богата, а сад мала и сиромашна општина, некадашње седиште наше славне патријаршије”.
    По српском извору из 1905. године Дунасечуј је велика општина у којој живи 5607 становника у 1167 домова. Срба је много мање; има 603 Србина православна и 145 кућа. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. Црквена општина је организована, скупштина редовна, а председник Милан Пандуровић. Црква је у добром стању, али иконостас је трошан. Црквени иметак је 6 кј, има парохијски дом и српско православно гробље. Парох је поп администратор Петар Весин родом из Парага, тек је приспео. Парохија је шесте најниже платежне класе, а парохија нема свештеничку сесију.
    Почетком 21. века у центру насеља налази се српска православна црква посвећена Летњем Св. Николи. Црква потиче из 1750. године а торањ је призидан 1795. године. Храм је обновљен 1889. и 1895. године. Иконостас је осликао непознати сликар 1909. године. У порти храма налази се неколико споменика из 18. века. Тако се ту налази плоча епископа печујског-сечујског Максима Гавриловића из 1731. године. Он је у ствари био сахрањен у старој цркви који је изгорео 1736. године, а када је направљена нова богомоља 1746. године, одмах поред па је споменик остао споља у порти. Споменик на надгробном плочом владике подигао је крајем 20. века, парох мохачки а администратор сечујски поп Радован Степанов. Сечуј има српско православно гробље, које је ограђено али покрадено и оштећено јер су споменици покрадени, а нема ни централног крста. Иначе налази се североисточно од града је једној узвишици поред Дунава. Споменика има пописаних 187 и углавном су на српском и славеносрпском језику.
    Цвета Вуковић
    Породица Вуковић (од три члана) је данас једина српска породица у Сечују. Историчар Цвета Вуковић која се бави завичајном историјом, старатељ је српског православног храма у месту. Цвета је иначе професор историје у Српској гимназији у Будимпешти. Традиционално се у граду 28. маја одржава народоносних фолкорних ансабала, у организацији “Фондације за Сечуј”. Поред православне цркве, у порти је уређена етнографска поставка у тзв. Српској соби.
    Извор: WIKIWAND