Poreklo Radivoja Raše Popova

ROĐEN: 26. juna 1933. godine u Mokrinu (Kikinda, Kraljevina Jugoslavija)

RODITELJI: Otac Petar Popov, rođen u Mokrinu, zemljoradnik; majka Darinka Ubavić, rođena u Mokrinu. Braća Lazar i Dušan.

KRSNA SLAVA: Sveti Stevan (Popovi), Sv. Aranđel Mihailo (Ubavići)

PORODIČNI NADIMAK: Kršini (Popovi)

O PRECIMA: Moji preci su iz Mokrina. Tamo su od 1753. godine, kada su se sa ostalima doselili iz Bačke, za vreme druge seobe Srba, kada je trećina Vojvodine otišla u Rusiju, gde su osnovali Slavjanoserbsk i Novu Srbiju.

OČEVA LINIJA: Deda po ocu se zvao Sava. Pradeda je bio Živko, čukundeda Aleksa, a njegov otac Zaharije. Ne znam dalje od Zaharije, samo znam da smo po pretku rođenom oko 1700. godine, koji se zvao ili Jovan ili Nikola, dobili porodični nadimak Kršini. Njega su zvali kaplar Krša.

Deda Sava je bio najsitniji od četvoro braće. Imali smo jednog jako visokog, deda Števu. Njegov Stevica, zvan u detinjstvu Števica, je bio istaknuti rukometaš i obe ćerke su mu rukometašice. To je neki jak gen.

Moja baba po ocu Melanija Filipova je iz Novog Miloševa, tačnije iz Beodre (to je južni deo Novog Miloševa). Njena familija je zabeležena kod Jovana Erdeljanovića u studiji „Srbi u Banatu“.

PREZIME POPOV: Ne znamo ko je od predaka bio sveštenik. Jedino moj sin Bojan je sveštenik. Ali je pradeda Živko je imao častan nadimak Mokrinski Sokrat. Po pameti. On je bio vođa onih nikolajevih bogomoljaca. Na njega imam jednu liniju na dlanu (pokazuje treću liniju koju većina ljudi nema). Deda Živko je imao ovo, moj otac, a ima i moj sin.

MAJČINA LINIJA: Moji preci po majci su starim poreklom iz Toplice, selo Pretežane. To je južno od Kruševca, gde su jezera iz kojih se vodom snabdeva ovaj grad. Ubavić je veoma retko prezime. Ima Ubavića u okolini Glamoča. Tamo ima i Ubovića. Inžinjer Ubavić iz Novog Sada mi je rekao da u Pretežanama ima 9 porodica Ubavića. Banatski Ubavići žive u Mokrinu i Kumanima. Prezime Ubavić dolazi od reči `ubavo` – lepo. U Sarajevu sam svojevremeno sreo Vlajka Ubavića, koji je morao biti od tih glamočkih Ubavića. Bio je poznati karikaturista Nedeljko Ubavić, koji je imao karakteristično čelo kakvo imaju i moji Ubavići – mamin stric Rade, kao i moj brat Laza. Inženjer Ubavić iz Novog Sada mi je rekao da su Pretežanima imaju porodičnu legendu da su u vreme Čarnojevićeve seobe jedni Ubavići otišli u Bačku (ne odmah u Banat, jer je on tad bio pod Turcima), a drugi u okolinu Glamoča.

Deda po majci se zvao Dušan Ubavić. On je bio zemljoradnik. Poginuo je 1918. godine. Njegov otac se zvao Georgije, zvali su ga Đuka. Moja baba po majci se zvala Ljubica, devojački Janić. Poreklom iz Bosne. Oni su pre oko 200 godina došli u Mokrin i sve dok nije umro mamin brat od ujaka, imali su ovce. Jak dokaz da su iz Bosne. Mamin brat od ujaka mi je rekao da je njegov deda Toša govorio: Mi smo Janići Najini, iz Bosne.

RATNE PRIČE: Pomenuti deda Dušan (po majci) stradao je u Galiciji 1918. u austrougarskoj vojsci. Pisalo je da je poginuo kao `frajviliger`. Naime, ko je bio bogat pa platio `felmenteš`, što je mađarska reč za oslobođenje od ratne obaveze, taj nije išao u rat. Međutim, Dušanov stariji brat Mladen je čuvao kapital i nije hteo da plati felmenteš, za šta je trebalo da daš nekoliko a možda i 10 njiva, pa je, da bi sačuvao imanje otišao u rat i poveo brata Dušu u rat. I Duša je poginuo. A austrougarska vojna administracija je, pošto nije platio otkup već otišao u rat, za takve imala izraz `frajviliger`.

Sa druge strane, moj deda Sava po ocu je špricao noge sumpornom kiselinom. U kasarnama su postojali narodni vidari, koji su čiodom bockali vojnike u butine u pore i punili ih sumpornom kiselinom i noga onda nabubri. Narodno obogaljivanje je bilo jače od zvanične medicine. Vojni lekari nisu uspevali da utvrde da je u pitanju sabotaža. Deda je do 1920. išao na nogama, a posle toga na štakama. Naravno, on je zbog tog bio oslobođen vojske i nije išao u rat.

Moj otac Petar je u Drugom ratu bio zarobljen od ustaša u Irigu, ali je uspeo da pobegne. Onda je prešao Dunav i u Somboru su ga zarobili Mađari. Tražili su da će ga pustiti ako do podne nabavi civilno odelo, da time dokaže da je domaćin. Tako je moj baba pušten jer je do podne uspeo da nabavi civilno odelo. On je bio sportista, osnivač fudbala u Mokrinu i načelnik Sokolskog društva. Zahvaljujući tome imao je dosta prijatelja, pa i u Somboru, gde mu je jedan dao ofucano odelo, zahvaljujući kojem je pušten.

PORODIČNA ANEGDOTA: Kad je suvo vreme u Mokrinu, nema nigde blata, moj deda Duša dođe kući kaljav. Pitaju ga: Dušo, gde si našo blato? A on je, zapravo, bio aljkav. Inače je bio ciganjski kum, stalno je neke Cigane okupljao oko sebe. Krštavao i venčavao. Cenio ih je kao siromašne.

PORODICA: Moja supruga Radojka je iz porodice Milojevića, iz Banije. Ona je rođena na reci Uni, u selu Slabinja. Bila je profesor književnosti. Napustila je svoje selo kao dete, jer su nju i porodicu proterale ustaše 1941. godine. Za vreme rata njenog oca su partizani stavili za predsednika Narodnog fronta. Jednog dana, neposredno po završetku rata dali su mu da potpiše neki spisak od 200 narodnih neprijatelja koji su osuđeni na smrt. On je odbio da to potpiše i otišao da živi u najzabačenije selo kod Bosanske Dubice.  Upropastio se jer je bio etičan, nije hteo da okrvavi svoj potpis.

Imam sina Bojana i ćerku Dijanu.

Bojan je sveštenik Ruske pravoslavne crkve u Moskvi. On je magistar lingvistike, a završio je i  Bogoslovski fakultet u Beogradu.

Dijana je ikonopisac. Slikala je u manastiru Sokolica na Kosovu, koji je u potpunom okruženju šiptarskih sela. Tamo je čuveni ikonopisac jedna naučnica, hemičarka, koja je nekad pevala u horu Saborne crkve u Beogradu. Pisala je naučne radove i za priznate svetske časopise. Međutim, pošto su je na fakultetu proglasili za kvaritelja omladine, zato što ide u crkvu, ona je otišla u manastir na vrh planine Sokolice.

Od Bojana imam unuku Mariju – Mašu. Zbog nje sam počeo da pišem za decu.

Od Dijane imam unuke Jovana i Mariju.

BIOGRAFIJA: Završio Filozofski fakultet u Beogradu, odsek za srpski jezik i književnost (sredinom pedesetih godina 20. veka još nije postojao samostalni Filološki fakultet). Bio je dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i fore. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1967. godine. Osim toga bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. od 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Za knjigu „Mokrinski patuljci“ 2014. godine dobio nagradu „Gordana Brajović“. Akademija „Ivo Andrić“ mu je decembra 2014. dodelila nagradu za životno delo.

IZVOR: Raša Popov za portal Poreklo