Порекло Радивоја Раше Попова Reviewed by Momizat on . РОЂЕН: 26. јуна 1933. године у Мокрину (Кикинда, Краљевина Југославија) РОДИТЕЉИ: Отац Петар Попов, рођен у Мокрину, земљорадник; мајка Даринка Убавић, рођена у РОЂЕН: 26. јуна 1933. године у Мокрину (Кикинда, Краљевина Југославија) РОДИТЕЉИ: Отац Петар Попов, рођен у Мокрину, земљорадник; мајка Даринка Убавић, рођена у Rating: 0
You Are Here: Home » Познати » Порекло Радивоја Раше Попова

Порекло Радивоја Раше Попова

Rasa Popov

РОЂЕН: 26. јуна 1933. године у Мокрину (Кикинда, Краљевина Југославија)

РОДИТЕЉИ: Отац Петар Попов, рођен у Мокрину, земљорадник; мајка Даринка Убавић, рођена у Мокрину. Браћа Лазар и Душан.

КРСНА СЛАВА: Свети Стеван (Попови), Св. Аранђел Михаило (Убавићи)

ПОРОДИЧНИ НАДИМАК: Кршини (Попови)

О ПРЕЦИМА: Моји преци су из Мокрина. Тамо су од 1753. године, када су се са осталима доселили из Бачке, за време друге сеобе Срба, када је трећина Војводине отишла у Русију, где су основали Славјаносербск и Нову Србију.

ОЧЕВА ЛИНИЈА: Деда по оцу се звао Сава. Прадеда је био Живко, чукундеда Алекса, а његов отац Захарије. Не знам даље од Захарије, само знам да смо по претку рођеном око 1700. године, који се звао или Јован или Никола, добили породични надимак Кршини. Њега су звали каплар Крша.

Деда Сава је био најситнији од четворо браће. Имали смо једног јако високог, деда Штеву. Његов Стевица, зван у детињству Штевица, је био истакнути рукометаш и обе ћерке су му рукометашице. То је неки јак ген.

Моја баба по оцу Меланија Филипова је из Новог Милошева, тачније из Беодре (то је јужни део Новог Милошева). Њена фамилија је забележена код Јована Ердељановића у студији „Срби у Банату“.

ПРЕЗИМЕ ПОПОВ: Не знамо ко је од предака био свештеник. Једино мој син Бојан је свештеник. Али је прадеда Живко је имао частан надимак Мокрински Сократ. По памети. Он је био вођа оних николајевих богомољаца. На њега имам једну линију на длану (показује трећу линију коју већина људи нема). Деда Живко је имао ово, мој отац, а има и мој син.

МАЈЧИНА ЛИНИЈА: Моји преци по мајци су старим пореклом из Топлице, село Претежане. То је јужно од Крушевца, где су језера из којих се водом снабдева овај град. Убавић је веома ретко презиме. Има Убавића у околини Гламоча. Тамо има и Убовића. Инжињер Убавић из Новог Сада ми је рекао да у Претежанама има 9 породица Убавића. Банатски Убавићи живе у Мокрину и Куманима. Презиме Убавић долази од речи `убаво` – лепо. У Сарајеву сам својевремено срео Влајка Убавића, који је морао бити од тих гламочких Убавића. Био је познати карикатуриста Недељко Убавић, који је имао карактеристично чело какво имају и моји Убавићи – мамин стриц Раде, као и мој брат Лаза. Инжењер Убавић из Новог Сада ми је рекао да су Претежанима имају породичну легенду да су у време Чарнојевићеве сеобе једни Убавићи отишли у Бачку (не одмах у Банат, јер је он тад био под Турцима), а други у околину Гламоча.

Деда по мајци се звао Душан Убавић. Он је био земљорадник. Погинуо је 1918. године. Његов отац се звао Георгије, звали су га Ђука. Моја баба по мајци се звала Љубица, девојачки Јанић. Пореклом из Босне. Они су пре око 200 година дошли у Мокрин и све док није умро мамин брат од ујака, имали су овце. Јак доказ да су из Босне. Мамин брат од ујака ми је рекао да је његов деда Тоша говорио: Ми смо Јанићи Најини, из Босне.

РАТНЕ ПРИЧЕ: Поменути деда Душан (по мајци) страдао је у Галицији 1918. у аустроугарској војсци. Писало је да је погинуо као `фрајвилигер`. Наиме, ко је био богат па платио `фелментеш`, што је мађарска реч за ослобођење од ратне обавезе, тај није ишао у рат. Међутим, Душанов старији брат Младен је чувао капитал и није хтео да плати фелментеш, за шта је требало да даш неколико а можда и 10 њива, па је, да би сачувао имање отишао у рат и повео брата Душу у рат. И Душа је погинуо. А аустроугарска војна администрација је, пошто није платио откуп већ отишао у рат, за такве имала израз `фрајвилигер`.

Са друге стране, мој деда Сава по оцу је шприцао ноге сумпорном киселином. У касарнама су постојали народни видари, који су чиодом боцкали војнике у бутине у поре и пунили их сумпорном киселином и нога онда набубри. Народно обогаљивање је било јаче од званичне медицине. Војни лекари нису успевали да утврде да је у питању саботажа. Деда је до 1920. ишао на ногама, а после тога на штакама. Наравно, он је због тог био ослобођен војске и није ишао у рат.

Мој отац Петар је у Другом рату био заробљен од усташа у Иригу, али је успео да побегне. Онда је прешао Дунав и у Сомбору су га заробили Мађари. Тражили су да ће га пустити ако до подне набави цивилно одело, да тиме докаже да је домаћин. Тако је мој баба пуштен јер је до подне успео да набави цивилно одело. Он је био спортиста, оснивач фудбала у Мокрину и начелник Соколског друштва. Захваљујући томе имао је доста пријатеља, па и у Сомбору, где му је један дао офуцано одело, захваљујући којем је пуштен.

ПОРОДИЧНА АНЕГДОТА: Кад је суво време у Мокрину, нема нигде блата, мој деда Душа дође кући каљав. Питају га: Душо, где си нашо блато? А он је, заправо, био аљкав. Иначе је био цигањски кум, стално је неке Цигане окупљао око себе. Крштавао и венчавао. Ценио их је као сиромашне.

ПОРОДИЦА: Моја супруга Радојка је из породице Милојевића, из Баније. Она је рођена на реци Уни, у селу Слабиња. Била је професор књижевности. Напустила је своје село као дете, јер су њу и породицу протерале усташе 1941. године. За време рата њеног оца су партизани ставили за председника Народног фронта. Једног дана, непосредно по завршетку рата дали су му да потпише неки списак од 200 народних непријатеља који су осуђени на смрт. Он је одбио да то потпише и отишао да живи у најзабаченије село код Босанске Дубице.  Упропастио се јер је био етичан, није хтео да окрвави свој потпис.

Имам сина Бојана и ћерку Дијану.

Бојан је свештеник Руске православне цркве у Москви. Он је магистар лингвистике, а завршио је и  Богословски факултет у Београду.

Дијана је иконописац. Сликала је у манастиру Соколица на Косову, који је у потпуном окружењу шиптарских села. Тамо је чувени иконописац једна научница, хемичарка, која је некад певала у хору Саборне цркве у Београду. Писала је научне радове и за признате светске часописе. Међутим, пошто су је на факултету прогласили за кваритеља омладине, зато што иде у цркву, она је отишла у манастир на врх планине Соколице.

Од Бојана имам унуку Марију – Машу. Због ње сам почео да пишем за децу.

Од Дијане имам унуке Јована и Марију.

БИОГРАФИЈА: Завршио Филозофски факултет у Београду, одсек за српски језик и књижевност (средином педесетих година 20. века још није постојао самостални Филолошки факултет). Био је дугогодишњи телевизијски новинар, новинар-сарадник Мокринских новина, звезда дечје телевизијске емисије Фазони и форе. Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1967. године. Осим тога био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. од 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. За књигу „Мокрински патуљци“ 2014. године добио награду „Гордана Брајовић“. Академија „Иво Андрић“ му је децембра 2014. доделила награду за животно дело.

ИЗВОР: Раша Попов за портал Порекло


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top