Захваљујући Миленку Јахури, аутору књиге “Пребиловци – насеље и породице” дигитална библиотека богатија је за још један вредан наслов.
Реч је о књизи која обрађује страдалничко српско место Пребиловце, које је нарочито страдало у Другом светском рату, када су усташе на најсвирепије начине мучили и убили највећи број становника овог села.
Јахура је своју књигу објавио 2012. у 7. Зборнику САНУ за историју БиХ, а можете је прочитати преко следећег линка:
Миленко Јахура – ПРЕБИЛОВЦИ, насеље и породице
Уз књигу препоручује да се обавезно погледају и слике Пребиловаца путем следећег линка:
Портал Порекло се захваљује господину Миленку Јахури што је одлучио да нашим читаоцима подари своју вредну књигу о Пребиловцима и људима и родовима који потичу из овог херцеговачког села.
19. фебруар 2022. у 07:11
Воја
Стећци и крстови у Пребиловцима, значајни за изучавање ћирилице
http://prebilovci.net/index.php/srb/2015-07-06-11-05-04/2015-07-18-13-25-56
28. фебруар 2022. у 08:23
Воја
ПРЕБИЛОВЦИ, село на интернету
http://prebilovci.net/index.php/srb/2015-07-16-10-04-36/53534543
28. фебруар 2022. у 08:26
Воја
Пребиловци су наша светост и светлост
(Читајући е-боок Угашена огњишта)
Од Пребиловаца је остало само име, од људи – нико! Ни дете у колевци из 62 фамилије којима су посвећена Угашена огњишта! Готово сви су, у једном дану, пресељени у јаму! Више од пола села, њих око шест стотина, нашло је заједничку гробницу у јами у Шурманцима. Био је леп дан, летњи дан, шести август. Претходних и у данима послије шестог августа, у Пребиловцима и околини убијено је око две стотине Срба из овог најтрагичнијег српског села. Тих дана и Неретва je текла обојенa људском крвљу.
Пише: Милош Марковић
Има нешто чудесно, фаталистичко у том 6. августу. И само сунце, у земљи где излази, тог датума је видело Хирошиму, а у земљи где се клони западу, видело је Пребиловце. У свом безмерном календару, ни само сунце, тога датума, није, док обасја целу земљу, видело веће злочине у једном дану.
О Пребиловцима се сазнало и сазнаје много, писало се и пише исто тако много. Али, није проблем сазнати скоро све чињенице. Нажалост, Пребиловци су посебна врста истине коју је немогуће до краја разумети. Чини се да нема тога језика на коме се до краја може исказати трагедија Пребиловаца, нема те памети нити главе која то може објаснити, ни руке која то може написати.
Зато ћу својим немоћним новинарским пером само исказати оно што су рекли или записали други, они чијем се људском и зналачком ауторитету, чијем се сведочењу мора веровати.
После јединствене сахране, када су жртве из јаме-гробнице, после пола века, нашле свој хришћански мир у Храму Сабора српских светитеља и Пребиловачких мученика, враћао сам се у Београд заједно са песником Стеваном Раичковићем, академиком. Зауставили смо се у једној кафани уз Неретву, нешто пре Мостара. Били смо сами за столом. Ћутали смо.
Овај морални витез, како га често називају, загледан у правцу Пребиловаца, рекао је, не мени, не ни за себе, него можда за све нас, једну од најкраћих истина у Пребиловцима. „Сви садржаји античких митова и грчких трагедија су бледи – у поређењу са стварношћу Срба у Пребиловцима!“
Тог чудесног датума, када су убијени Хирошима и наши Пребиловци, над јамом у Шурманцима дешавали су се призори каквих нема ни у Дантеовом Паклу.
Васкрсење Пребиловаца
Историчар Немања Девић
Својевремено сте рекли да су Пребиловци уз Косово и Метохију, судбински утицали на Вашу личност. Има ли васкресења у Пребиловцима?
– Света Гора, Косово и Метохија и Пребиловци – то су била три места на којима сам се и сам преобразио и, чини ми се, и препородио. И, симболично. Непланирано, проводио сам дане око Васкрса у сва три места. Мислим да, после свега проживљеног, Васкрс на мало којем другом месту на свету можете доживети на начин на који то можете у Пребиловцима, и осјетити и голим оком видети. То херцеговачко село доживело је дословно распеће, два пута у 20. вијеку. И онда, изнова и изнова, васкрсење. То је био и мој утисак кад сам први пут дошао у Пребиловце; прво, тескоба у грудима и кнедла у грлу, гледајући оне попаљене и опустеле камене куће, храм сравњен са земљом, оскрнављено гробље… А потом, сећам се, груди би просто да пукну, да запевам из свег гласа, из неког пркоса ваљда, да чују сва она околна брда да још постојимо и да још певамо. Ваљда се тамо у човека усели дух истих оних мученика, који су се, пошто су им чеда побацана у јаму, поново женили под старе дане и својој новорођенчади давали имена своје убијене дечице.
Историчар Немања Девић у интервјуу који је дао уреднику портала Слободна Херцеговина, Трифку Ћоровићу 1. марта 2017. године.
Припремајући документарну емисију о том злочину, Анђа Трипковић, хероина и мученица, причала ми је о једном призору који ми се заувек угравирао у памћење. Наиме, тог дана, једна млада мајка из Пребиловаца Љубица Булут (27), нашла се пред јамом са своје троје деце; кћерка Миленa (1), синови Миладин (5) и Миленко (7). Гледала је како усташе отимљу децу од мајки, бацају их увис и дочекују на бајонете, или им разбијају главе од стене. Видевши шта је чека, та трагична мајка је нашла начин да својој деци олакша пут у смрт. Загрлила их је и узвикнула „Анђели моји, хајде да летимо“ и сама се, са својом децом бацила у јаму.
Када сам ово испричао др Јовану Рашковићу, угледном неуропсихијатру, он је рекао да нема струке ни науке која ће то до краја објаснити. Да се којим чудом, додао је др Рашковић, у том часу и на том месту затекао најстручнији тим педагога, психолога и психијатара, не би могао наћи такво решење које је потекло из дубине мајчине душе, из најдубљих мајчинских инстиката. Наиме, деца у тим годинама често сањају да лете као птице, а до своје пете године и немају представу о смрти.
На путу до смрти, у лету до дна јаме, хоћу да верујемо у то, да су се заиста претворили у анђеле. Будимо убеђени да њихове душе заувек лебде на небесима, да њихова крила лепршају. Верујмо да та крила никада неће клонути, да ће дух те деце-анђела, бити заувек у нашим срцима и души, да никада неће одлетети из нашег памћења.
Нигде у свету јаме, попут оних у Херцеговини, Лици и Далмацији, нису постале масовне гробнице једног народа.
Нигде у свету јама није гробље!
Нигде у свету нису по други и по трећи пут убијали већ убијене.
Нигде у свету нису убијали гробове и гробнице, храмове у којима су жртве сахрањене.
То чудо се дешавало Србима из Пребиловаца!
Неко је ту непреболну истину савршено једноставно исказао:
„Празна до празне, колијевка јеца
У шурмановачкој јами – сва су наша дјеца!“
Можда су се ови стихови самонаписали, родили се сами од себе, представљајући поему бескрајне дужине.
И на крају, чувајмо се греха, који би и несвесно могли починити.
Бити равнодушан према Пребиловцима, значи бити бездушан, зачи бити и мртав. Јер, чему живот без душе!? Увек имајмо на уму да наши убијени Пребиловци, да наша угашена огњишта у њима, вечито светле“.
Наши Пребиловци су наша светост и наша светлост!
—–
Новинар Милош Марковић
Аутор је као новинар РТС боравио у Пребиловцима гдје је снимио документарни филм ”Анђели моји, хајде да летимо”
Публиковано на завичајном поталу Пребиловци-село на интернету о Васкрсенију 2017. године.